Od vremena ovlašćene predstavnice Poslaničke grupe ima još tri minuta i 40 sekundi na raspolaganju. Utrošeno je 11 minuta i 20 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 2, amandman je podnela grupa od 20 narodnih poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, SNS je podneo niz amandmana, pokušavajući da makar malo ublaži ovaj zakon, koji je jako nepovoljan, pre svega, za opštine iz unutrašnjosti. Konkretno, u ovom članu 2. zapala nam je za oko činjenica da imamo dvojne kriterijume kada je u pitanju republička administracija i lokalna administracija, u tom smislu da su za lokalnu administraciju predviđene sankcije, sankcije koje znače umanjenje transfernih sredstava tim opštinama, a da takvu sankciju nemamo kada je u pitanju republička administracija, što je krajnje neprimereno. Uz to, na neki način, to je suprotstavljeno i Evropskoj povelji o lokalnim samoupravama, jer lokalne samouprave imaju jedan nivo samostalnosti u vršenju politike na lokalnom nivou, a suprotstavljeno je i želji za većom samostalnosti opština i preuzimanjem odgovornosti kada je u pitanju rad i život njenih građana.
Prema tome, smatramo da je ovaj stav neprihvatljiv, da je potrebno da se briše, a, generalno, što se tiče celog zakona, rekao bih par reč.
Mislim da on bitno uvećava regionalne razlike, koje su i sada izuzetno velike, uvećava ih u tom smislu da ni do sada teret tranzicije nije bio ravnomerno raspoređen između različitih regiona, pre svega, administrativnih centara i republike i pokrajine, da imamo pristojan razvoj i Beograda i Novog Sada, a, s druge strane, imamo ozbiljnu stagnaciju kada su u pitanju opštine iz unutrašnjosti.
To možete da uočite na svakom od parametara, ako hoćete i kroz broj nezaposlenosti, gde su velike razlike između Beograda i Novog Sada, s jedne strane, i par opština koje su na tom putnom pravcu, gde se očigledno koncentriše ekonomski potencijal cele Republike i ostalih opština iz unutrašnjosti. Kroz visinu primanja, isto tako, imate veliku razliku između opština na lokalu i centralnih administrativnih centara. Ako ćete, i kroz bruto domaći proizvod, koji se pratio do 2005, a posle 2005. se očigledno, političkom odlukom, prestalo s praćenjem bruto domaćeg proizvoda. Znači, Republički zavod za statistiku je od toga odustao da se ne bi primetilo koliko je velika razlika između razvoja ovih opština, odnosno gradova Beograda i Novog Sada, i opština u unutrašnjosti.
Ako pogledate, u poslednjih par meseci, pad prometa, koji je znatno veći u opštinama u unutrašnjosti, i pad prometa u maloprodaji u Beogradu i Novom Sadu, primetićete da se te regionalne razlike samo produbljuju.
Ovaj zakon će doprineti da se te regionalne razlike još više prodube i ono što ste rekli, odnosno paralela koju ste povukli između državne administracije i lokalne administracije ne stoji, jer lokalnu administraciju imamo po svim opštinama, pa i u opštinama u Beogradu, a republičku administraciju imamo samo u Beogradu, odnosno pokrajinsku u Novom Sadu. Od 105 agencija, koliko ih ima, niste našli za shodno da se makar jedna nađe, ako ne u mojoj Jagodini, u mom Pomoravlju, onda u Kragujevcu, u Nišu. Nije valjda da su Niš i Kragujevac sposobni da imaju univerzitet, da imaju fakultete, a da nisu sposobni da vode par agencija.
Veliki broj zaposlenih u administraciji u ovih poslednjih deset godina određivao je nivo tražnje i baš zbog te tražnje, zbog te kupovne moći koju danas imaju centri Beograd, Novi Sad, i ovih par opština na tom putnom pravcu, mi imamo činjenicu da ti centri i dan-danas privlače gro stranog kapitala, i ono malo stranog kapitala stranih direktnih investicija, i sveukupnih investicija u Srbiji, koje su iovako male. Znači, u tim centrima se koncentriše još veći nivo neke ekonomske moći, nekog ekonomskog potencijala da se isisavaju ove opštine koje su iz unutrašnjosti.
Kada je reč o višku zaposlenih u svim lokalnim samoupravama, svesni smo toga svi da je veliki broj zaposlenih, da je bar polovina zaposlenih višak, ali je činjenica da je neuspeh tranzicije, neuspeh ekonomskih reformi i nedostatak privrednog sektora osnovni razlog zbog čega se ljudi danas odlučuju da se zaposle u lokalnim samoupravama, iako su plate, rekao bih, ne tako velike, ali to je jedina alternativa, to je ventil koji oni imaju, koji građani iz unutrašnjosti imaju, jer ova vlast, republička vlast, nije omogućila da se razvije privatni sektor i da im se stvori bilo kakva alternativa za bolji život.
Ako pogledate privredni rast koji smo imali u prethodnom periodu, on se zasnivao, pre svega, na sektoru usluga. Krenite od sektora usluga, šta je tu bio, pre svega, bankarski sektor? Sve centrale svih banaka nalaze se u Beogradu i Novom Sadu. Ako gledate uvoznički lobi, pogledajte koliko uvoznika imate u Beogradu i Novom Sadu, jer se i na osnovu toga generisao jedan broj radnih mesta, najveći broj radnih mesta, opet, u ovim centrima.
Veleprodaja, transport, sve ono što je vezano za trgovinu, pa i maloprodaja, i ovi veliki tržni centri koji se pojavljuju širom Srbije, samo su, na neki način, taj ekonomski potencijal koje ima unutrašnjost usisavali prema Beogradu i Novom Sadu, tako da smo danas stvarno došli u situaciju da građani van Beograda i Novog Sada žive jako loše. Istina, novosadska administracija uvek ima izgovor – kriv je Beograd, a beogradska nema izgovora, ali to nije problem, nema nikakve razlike između lokalnih samouprava van administrativnih centara, ni u Vojvodini, ni u užoj Srbiji. Znači, siromaštvo, neizvesnost, besperspektivnost su isti u svim tim opštinama i znatno veći nego što je to u beogradskim opštinama.
Prema tome, donositi zakon kojim će taj neravnomerni razvoj još da se uvećava, kojim se ostavlja veći prostor administrativnim centrima, sužava kupovna moć, tražnja i perspektiva lokalnim samoupravama, krajnje je nemoralno, nečasno.
Pomenuo bih ove male opštine u mom okrugu, to je, pre svega, opština Rekovac, u kojoj ste, kroz proces privatizacije, uništili sve od onog što je postojalo. Tamo, bukvalno, nemate nijedan privredni kolektiv, recimo, koji danas funkcioniše, u kome ima nekih zaposlenih. Ljudi žive od poljoprivrede, a kakvo je stanje u poljoprivredi u ovoj godini, možete da vidite i po cenama koje imaju za svoje poljoprivredne proizvode, po obimu prerade tih poljoprivrednih proizvoda.
Znači, konkretno, u toj opštini, sve od Levča, od Bogatina, od poljoprivredne zadruge, od pogona koje je imala Fabrika kablova "Svetozarevo", danas Jagodina, sve je, bukvalno, zatvoreno. Ono što je privatizovano, nije proradilo. Ti ljudi nisu imali neku alternativu, osim da se, eventualno, zapošljavaju u komunalnom preduzeću, opštini i zdravstvenom centru.
Takvim opštinama najteže padaju ovakvi zakoni i, u suštini, nebriga koju republička vlast ima, jedno deklarativno zalaganje za ravnomerni razvoj, a sve se svodi na to kako kroz regionalni razvoj, kroz neke regionalne integracije da što više kapitala dođe u Srbiju, da se taj kapital, prvo, zadrži u Beogradu, pa da nam Beograd raspodeli i udeli milostinju, nama, sirotinji iz unutrašnjnosti. Nažalost, ova priča o regionalnom razvoju, kroz ovaj zakon će, kao što sam rekao malopre, samo još više da se produbi.
Malo nas ima, nažalost, ali poslanici iz unutrašnjosti trebalo bi, kada je u pitanju ovaj zakon, da budu znatno jedinstveniji, bez obzira na to da li su vlast ili opozicija, bez obzira na to ima li blanko ostavki ili nema blanko ostavki, složile se naše centrale političkih stranaka ili ne. Mi moramo da se borimo za ravnomerni razvoj Srbije. Toga danas nema. Kao poslanici, nemamo dovoljno hrabrosti da dignemo svoj glas, da se izborimo za svoje opštine i za svoje sredine. Prepuštamo se letargiji, a prilika je da se kroz ovaj zakon čuje glas i nas poslanika iz unutrašnjosti. Hvala.

Iskorišćeno vreme Poslaničke grupe je 7 minuta i 30 sekundi.
Reč ima ministarka Verica Kalanović.

Dame i gospodo, ako sam ja asocijacijacija na regionalni razvoj, duboko sam vam zahvalna na tome. Ako je regionalni razvoj trenutno ključna tema u Srbiji, takođe sam vam duboko zahvalna na tome, jer smo prepoznali temu o kojoj moramo da pričamo i na kojoj Srbija mora u narednom periodu mnogo da radi.
Ako se sećate, a podsetiću vas, kada sam u ovom parlamentu branila Zakon o regionalnom razvoju, izrazili ste bojazan da će Zakon o regionalnom razvoju da se pretvori u novo zapošljavanje u Nacionalnoj agenciji, u regionalnoj agenciji, u oblasnim asocijacijama. Tada sam vam rekla da je vaša bojazan neosnovana, da neće biti zapošljavanja i da ćemo smanjivati broj zaposlenih na svim nivoima.
Danas pokazujemo ne da neće biti zapošljavanja o kojem ste vi pričali, nego će biti preraspoređivanja, čak će neki ljudi, nažalost, morati da iz javnog sektora odu u privatni, a deo sredstava koji će se uštedeti stvoriće povoljniji privredni ambijent, a ekonomija obima o kome će razmišljati buduće oblasne asocijacije i regionalne agencije će dati efekte u pravcu zapošljavanja u nekim drugim sektorima, a ne samo u javnom.
Meni je izuzetno drago da ste se danas na neki način vratili na Zakon o regionalnom razvoju, da ste ga pomenuli, da ste i sami raspršili tu vašu zebnju da će Zakon o regionalnom razvoju da se pretvori u novo zapošljavanje. Danas vidimo – neće.
Takođe, zahvaljujem gospodinu Mihajloviću, koji me je pozvao da lično razgovaram s opštinama po Srbiji.
Nije tajna da sam u opštinama u Srbiji svakodnevno. Nije tajna da su opštine u Srbiji duboko svesne tereta koji se zove – nagomilana administracija, posebno one u kojima češće dolazi do promene vlasti. S tim ljudima se svakodnevno srećem. Neko je pomenuo da govorimo o jednošalterskom sistemu u opštinama, da govorimo o uslužnim centrima. Mogu da vas obavestim da su u gotovo svim opštinama u Srbiji, čak i u onim najnerazvijenijim, jednošalterski sistemi realnost, a da imamo povećanje broja zaposlenih, iako logika nalaže drugačije.
Volela bih da vidite kako ti jednošalterski, ili uslužni centri, da ne kažem jednošalterski sistemi, izgledaju u opštini, recimo, Vladičin Han, ili Babušnica, koje su nerazvijene. Pozvala bih vas da vidite kako to izgleda u opštinama na jugu Srbije, koje su i kroz donacije Republike uredile svoje uslužne centre. Onda bismo sami zaključili – zar je moguće da su nam tu potrebni svi oni ljudi koji su radili pre 15 godina, kada smo morali da čekamo pred tim kancelarijama u dugačkim redovima, pa pred drugim druge, pred trećim treće, kada smo sada dovoljno uložili sredstava i znanja da napravimo uslužne centre u opštinama u Srbiji?
Tu dolazimo do onog pitanja – da li u svim opštinama u Srbiji, u unutrašnjosti ili u nekim drugim, imamo opterećenje u broju zaposlenih na isti način? Da li imamo isti način razmišljanja? Moj odgovor je – ne. Zbog toga sam veoma srećna.
Ako pogledamo koliki je broj zaposlenih u pojedinim opštinama u Srbiji, dolazimo do veoma različitih podataka – od nepuna tri, u odnosu na hiljadu stanovnika, pa do 17 na hiljadu stanovnika. Onda postavljamo pitanje – da li to baš tako treba i kako smo nagomilali taj broj zaposlenih? Dolazimo do toga da nam u danu kada se menja skupštinska većina u jednom velikom gradu, predsednik opštine potpiše 40 rešenja za prijem u radni odnos, za neke druge. Dolazimo i do toga da nam je fond za razvoj jednog grada na jugu Srbije veći nego Fond za razvoj Republike Srbije, i to za 25%, da ima 83 zaposlena, a da grad nije ni tako veliki da bi morao da trpi toliko opterećenje.
To su razlozi zbog kojih je Vlada Republike Srbije dala jedan zakon o utvrđivanju broja zaposlenih u lokalnim samoupravama, ali, poštujući lokalne samouprave, ovaj zakon nije tako oštar kao zakon na republičkom nivou. Postavlja se pitanje – čime vi to kažnjavate Republiku? U Republici nemamo transfere, ali zato imamo milionsku kaznu za onog političara koji predstavlja ministarstvo. To će se primenjivati ne bude li bilo drukčije.
Da pogledamo i kako se formiraju budžeti lokalnih samouprava. Lako je govoriti gospodinu Đuriću iz Čajetine, čiji je budžet daleko preko jedne milijarde, iako ima 15 hiljada i 600-700 stanovnika. Lako je, jer transfer nije odlučujući u budžetu i, koristeći stav 2. člana 2, vi ne morate da poštujete broj zaposlenih, jer poštujem to da vi imate problem kada vam se leti svije na Zlatibor 40 hiljada ljudi i kada je potrebno i njima dati dodatne uslužne delatnosti. Ali, vaš budžet i vaše kase dozvoljavaju da to platite iz sopstvenog budžeta i da ne morate da hajete za maksimalan broj koji vam je dala Republika.
Poređenja radi, opština Vrnjačka Banja, koja ima 26.490 stanovnika, koju ste, takođe, pomenuli, koja ima 10.000 stanovnika više, koja i broj noćenja ima približno jednaka sa Zlatiborom, samo je, u njenu korist, broj zaposlenih u opštinskoj administraciji manji nego što je u opštini Čajetina, ne žali se, čak smatra da moraju da je smanje da bi imali dodatne transfere.
Ako pažljivo pročitamo član 2, vidimo šta je tu pravo opredeljenje opštine. Da li je opredeljenje opštine da jedino zapošljavanje ima kroz povećanje broja radnika, ili je opredeljenje opštine da racionalno i efikasno koristi broj svojih zaposlenih u pravcu pružanja usluga građanima, ali ne na njihovo opterećenje, jer se, uglavnom, radi o opštinama koje nemaju velike budžete, nego nasuprot, kao kamen u cipeli, opterećujući opštinu dodatnim transferima.
Pozivam opštine u Srbiji da o tome razgovaramo, kao što razgovaramo svaki dan, da tražimo izlaze i da kroz neke druge pravce utičemo na zapošljavanje ljudi u opštinskim upravama, ali nikako ne da prosipamo brigu za radnike koji su zaposleni u opštinskim upravama, nagomilavajući one koji sede u opštinskim kancelarijama, ne bih rekla – na veliku radost onih kojima pružaju usluge.

Reč ima narodni poslanik Arsen Đurić, pravo na repliku.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministarka, ponosan sam na to što opština Čajetina ima budžet milijardu i dvesta miliona, jer takav budžet nije bio 2004. godine. Dok DSS nije došao na vlast u Čajetini, imala je budžet dvesta miliona, ali smo aktivnostima opštinskog rukovodstva stvorili dobar ambijent i uslove za privlačenje investicija. Popravili smo taj budžet i beskompromisnom borbom s investitorima, i onim legalnim, i nelegalnim, povećanjem cena komunalnog opremanja. Znači, Zlatibor je postojao i pre našeg dolaska na vlast, pa se budžet nije punio tim nivoom i tom dinamikom.
Vi ste rekli Vrnjačka Banja ima manje zaposlenih. Nisam siguran da ih ima manje, ali verovatno ima nekoliko javnih preduzeća koja obavljaju određene delatnosti u opštini Vrnjačka Banja, dok, na primer, opština Čajetina nema ni direkciju za uređenje i izgradnju, nego su tih dvadesetak ljudi koji su radili u nekadašnjoj direkciji za uređenje i izgradnju sada radnici opštinske uprave, jer posluju u okviru Fonda za investicije za građevinsko zemljište, tako da i oni potpadaju sada pod ova četiri zaposlena na hiljadu stanovnika. Da imamo direkciju, oni ne bi potpadali pod tu racionalizaciju, jer javna preduzeća nisu predmet ovog zakona.
Nisam bio zlonameran. Rekao sam da DSS podržava racionalizaciju da smatra da je neophodno izvršiti je, napraviti efikasnu lokalnu administraciju, koja će biti jeftina, efikasna i u službi građana, ali mislim da je trebalo pojedinačno, od opštine do opštine, utvrditi taj broj, jer ne može, složićete se sa mnom, biti četiri zaposlena na hiljadu stanovnika u svim opštinama. Negde ima potrebe da to bude pet, negde tri. Govorio sam o tom kriterijumu broja stanovnika.
To što kažete da lokalne samouprave mogu da iz svojih budžeta finansiraju zaposlene, mi ih finansiramo i sada iz svog sopstvenog budžeta, ali ćemo biti kažnjeni time što imamo neke aktivnosti koje druge opštine nemaju, bićemo kažnjeni smanjenjem transfernih sredstava koja su nam ionako umanjena ove godine. Tačno je, ona predstavljaju mali deo prihoda budžeta u opštini Čajetina, međutim, bićemo dodatno kažnjeni zbog toga što moramo da servisiramo neke građane koji nisu stanovnici opštine Čajetina. Mislim da to nije u redu.

Na član 3, amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Tražio sam da se član 3. briše. Član 3. govori o ukupnom broju zaposlenih na određeno vreme, zbog povećanog obima posla, koji ne može biti veći od 10% od broja zaposlenih na određeno vreme u lokalnoj samoupravi.
Uvek lokalna samouprava može da istakne da ima povećan obim posla, uvek može da istakne da joj treba određeni broj radnika na određeno vreme, da joj treba neki broj radnika koje će angažovati preko omladinske zadruge, preko studentske zadruge, putem ugovora o privremenim, povremenim vršenjima poslova itd. Međutim, ovde je u pitanju kako se lokalna samouprava ponaša, da li se ponaša domaćinski ili ne.
Ne mogu a da ne pomenem lokalnu samoupravu iz koje dolazim, opštinu Čačak, u kojoj je SRS na vlasti, zajedno s koalicionim partnerima iz Nove Srbije, DSS-a, SPS-a, koja se zaista ponaša domaćinski. Mi imamo 60 radnika na neodređeno vreme, koje smo mogli da zaposlimo. Imamo 50% radnika na određeno vreme, koje smo mogli da zaposlimo do stupanja na snagu ovog zakona. To nismo uradili zbog toga što se domaćinski ponašamo i što pokušavamo da te radnike zaposlimo na druga mesta, a ne u lokalnoj administraciji. Ako ih već zapošljavamo na nekim mestima koja se finansiraju iz budžeta, pokušavamo da ih zaposlimo u onim javnim preduzećima koja se samofinansiraju, preduzećima koja rade dohodovno, koja rade na komercijalnoj osnovi.
To je pravo domaćinsko poslovanje i mislim da tako svaka lokalna samouprava treba da radi. Drugo, propisivanje ovih 10% predstavlja samo mogućnost za manipulaciju, za uhlebljenje svojih kadrova, za uhljebljenje partijskih kadrova, i zbog toga smo i tražili da se ovaj član izbriše. Mislim da Vlada treba da prihvati ovaj amandman. Hvala.

Na član 3, amandman je podneo narodni poslanik Momo Čolaković.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 3, amandman je podneo narodni poslanik Milan Lapčević. Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 3, amandman je podneo narodni poslanik Mihailo Purić. Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 4, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Zoran Šami, Arsen Đurić, Milica Vojić-Marković, Jovan Palalić, Aleksandar Pejčić, Miroslav Petković i Milan Lapčević.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Poštovana gospođo ministar, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih vas da mi uračunate vreme i za peti amandman, znači, ukupno četiri minuta bih govorio, pošto su amandmani kompatibilni. Može? Znači, moraću da se javim. U redu.
Počeli smo da pričamo o jednoj stvari koja se zove zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji. U početku, moram reći, ne izazivajući repliku, da se uopšte ne slažem sa svojim kolegom Miletićem Mihajlovićem, koji je rekao da ste vi kompetentni ovde da dođete. Mislim da niste, već je ovde trebalo da sede gospoda Marković, Dinkić, da je trebalo da nam oni odgovaraju na pitanja, a ne vi, jer se radi...
(Verica Kalanović, s mesta: Bez obzira što znam sve o Leskovcu?)
Bravo. Mislim da je trebalo da oni dođu i oni treba da odgovaraju na određena pitanja.
Takođe smo rekli, u raspravi u načelu, da ovaj zakon nije dobar, da ga treba povući, i ponudili smo vam jedno dobro rešenje kroz formu amandmana, koje je trebalo da prihvatite. Niste prihvatili. Moje kolege su pokušale da vas ubede da su ti amandmani suvisli i osnovni i da ih treba prihvatiti, da je to jedna forma zakona koji će biti mnogo humaniji nego ona koju vi predlažete.
Međutim, dolazim iz Leskovca, bio sam načelnik Okruga i sve znam, kao i vi, o Jablaničkom okrugu. Bojim se da će mi vreme nedostajati, ali ću se kasnije javiti da vam pričam. Dolazim iz okruga i opština koji imaju manje od 15.000, a i opština koje su i veće od 15.000 stanovnika. S obzirom na to da su tim opštinama transferom smanjena sredstva, Leskovcu je smanjeno 120 miliona, pitam vas – kada će Leskovac dobiti tih 120 miliona koje mu je Republička vlada smanjila transferom? Da li znate? Ne znate, niko ne zna.
Druga stvar, privatizacija, koristiću vreme Poslaničke grupe, u Jablaničkom okrugu je katastrofalna. Od 129 preduzeća, svega tri do četiri je korektno privatizovano i tih tri do četiri rade korektno. Znate koja su to – "Zdravlje", Mlekara "Leskovac", neke firme koje rade.
Međutim, ono što je karakteristično za ovaj zakon je to da je on podložno tlo za otpuštanje političkih protivnika, kao što se i desilo u Leskovcu. Tačno je da je pre formiranja nove vlasti podeljeno preko 45, kako ste vi rekli, rešenja o stalnom radnom odnosu, ali niste rekli drugu činjenicu – da ste vi i vaši koalicioni partneri zaposlili još 52. To niste rekli, to ste ispustili i to vam odgovorno tvrdim.
Gradonačelnik Kocić, s kim imate dobru komunikaciju, zaposlio je čak i svog šuraka i, zamislite, dao mu platu 1.000 evra. ''Demokratski šurak'' dobio platu 1.000 evra. Vaš direktor pozorišta, gospodin Rakić, otpustio 14 radnika, od toga, sedmoricu iz DSS-a, nijednog iz G17 plus. Znate li zbog čega? Zato što ste vi eksperti, jer pozorište ne bi moglo da funkcioniše bez radnika iz G17 plus, a mi smo tom istom direktoru zaposlili ženu pre dve godine, iako ga nismo uslovljavali da bude član DSS-a, a on se kod vas učlanio pre godinu dana, mesec dana pre nego što će se formirati nova vlast.
Znači, jedan lojalan član, pravi član G17 plus. Učlanio se mesec dana pre nego što ste došli na vlast u Leskovcu. Svaka čast. Lepo ste rekli. Nastaviću kasnije, o drugom amandmanu. Zahvaljujem.