Pred nama je zakon kojim krnjimo finansijski i bankarski sistem Republike Srbije, i to je tek početak. To je tek početak, jer će posle ovoga dolaziti i određeni drugi zakonski propisi, kojima ćemo ga do kraja uništiti, u smislu održavanja finansijskog i bankarskog sistema i na prostorima AP Kosovo i Metohija.
Čelnici ove države su nas pre godinu dana ubeđivali da će učiniti sve da sačuvaju finansijsku i bankarsku, ekonomsku i svaku drugu samostalnost Srbije na prostorima Kosova i Metohije, ali u stvarnom životu to ne čine. Zašto to ne čine? Činjenica je da nemamo suverenitet u ekonomskom i finansijskom smislu na prostoru Kosova i Metohije.
Hajde da vidimo šta se dešava s finansijskim sistemom. Da li ijedna naša banka ima mogućnost da naplati svoja potraživanja od institucija koje se zvanično tako i zovu, institucija pod zaštitom UN-a, odnosno UNMIK-a? Nema. Da li ijedno naše privredno društvo, ijedno naše pravno lice ima mogućnost da naplati svoja potraživanja i normalno posluje s institucijama i pravnim licima, privredom na Kosovu i Metohiji? Nema. Nema platnog prometa, nema mogućnosti da se obave obligaciono-pravni odnosi koji su bili do 2000. godine.
Kažem, ovo je tek početak. Igramo igru sa dva koloseka. Jedan kolosek je zvanična državna politika koja je utvrđena Ustavom, pet rezolucija je od 2004. godine doneto kojima je zacementiran naš pravni, politički, privredni, ekonomski, finansijski i bankarski sistem na prostorima Srbije sa Kosovom i Metohijom. Međutim, ova vlast čini sve da ispuni zahteve Zapada i da okrnji sve ono što je sastavni deo Ustava, rezolucija, naših zakonskih akata.
Kakva je politika EU prema Kosovu i Metohiji i prema Srbiji i koliko je ona principijelna, tj. neprincipijelna prema Srbiji, neka posluži samo jedan podatak. Evropska unija je 2005. godine, kada je sačinjavala Memorandum o ekonomskoj i finansijskoj politici EU od 2007. do 2012. godine, predvidela pretpristupne fondove za Kosovo u iznosu od 565 miliona evra, i to posebno za jačanje državnih institucija, a ono što je predviđeno za Republiku Srbiju je duplo veći iznos, s obzirom na to da znamo da na KiM-u živi nešto preko milion, ne više, stanovnika, a na prostoru Srbije – 7,5 miliona. Onda vidimo koliko izdvajaju za KiM, ponavljam, 2005. godine.
Upravo taj podatak govori o principijelnosti i još nema nezavisnosti samoproglašenog Kosova, još nema ni naznaka, ali EU neprincipijelno čini sve ono što je učinila u toku 1999. godine, zajedno sa SAD-om, u jednom neprincipijelnom, prljavom ratu protiv Srbije i srpskog naroda, otcepljenjem itd.
Šta se dešava s imovinom preduzeća, i kolega Krasić je rekao, govorimo o Fondu za pomoć nerazvijenima itd., nerazvijenim pokrajinama i republikama. S obzirom na to da se radi o pokrajini i solidarnom izdvajanju, solidarno izdvajanje ne podrazumeva vraćanje. Međutim, postojala je još jedna zakonska mogućnost izdvajanja sredstava, to su zajednička ulaganja. To nisu bila solidarna sredstva za pomoć nerazvijenim pokrajinama. Mnogo naših pravnih lica je ušlo u zajedničko ulaganje s privrednim subjektima sa KiM-a.
Kakva je sudbina tih sredstava? Da li iko ima taj podatak? Da li iko raspolaže tim sredstvima? Da li smo išta učinili da vratimo ta sredstva, ili da ti privredni subjekti budu u pravnom smislu zajednički privredni subjekti, koji dele dobit ukoliko dobiti ima? Kakva je sudbina ostalih ulaganja?
Mi smo na prostoru KiM-a, posle 1990. godine, uložili ogromna sredstva. I dan-danas se ulaže. Ulagalo se od 2000. do 2007. godine, kroz subvencije, mnogo sredstava za pomoć privredi koja je grcala u problemima zbog rata i zbog ekonomske situacije u kojoj se nalazila čitava država.
Kakva je sudbina tih sredstava? Da li iko o tome vodi računa? Da li smo pokrenuli tužbu da naplatimo ono što smo uložili tamo, što nam legitimno međunarodno pravo omogućava? Ne, o tome ćutimo.
Zašto ova vlast ćuti o svemu tome? Ovo je vlast dodvornička i čini sve da izvrši naloge, ne vodeći računa o nacionalnim interesima.
Kakva je sudbina imovine fizičkih lica koji su u ratu proterani? To je genocid nad srpskim narodom na KiM-u, nad Srbima koji su u ratu proterani na prostore Republike Srbije. Da li iko vodi računa o njihovoj imovini? Da li se vraćaju tamo? Ne vraćaju se. Njihova imovina je opljačkana, uništena, zapaljena, devastirana, i Srbi koji su napustili sve to ne mogu se vratiti.
Govorimo o univerzalnosti privatne svojine. Da li je taj princip univerzalnosti prisutan na KiM-u? Šta čini aktuelna vlast da pomogne Srbima sa KiM-a – puke proklamacije, obećanja, ali nema povratka, nema njihove privatne svojine. Zapaljena je i uništena.
Šta čini država u pogledu penzija, s obzirom na to da je Srbija preuzela na sebe obavezu isplate penzija? Da li Kosovo ovoga trenutka uplaćuje doprinose u naš fond? Ne. Da li uplaćuje u druge fondove za lečenje interno raseljenih lica? Da li uplaćuje određena sredstva za školovanje interno raseljenih lica itd.?
To su milionske sume, niko o tome ne razgovara. To vas ne interesuje, ali zato imamo mogućnost da se zadužimo, pa ćemo preko svega toga namiriti sve ovo, a ne pričamo o onome o čemu treba da pričamo s međunarodnim finansijskim institucijama, međunarodnim posrednicima, s međunarodnom zajednicom, sa svima onima koji moraju progledati. Jednog trenutka se to mora otvoriti. Što pre, tim bolje, ali, nature vam šest problema, kada vi kažete jedan, oni vam kažu šest problema i zatrpaju vas problemima i obavezama. Onda, tog trenutka zaboravite šta dalje činiti. Izvršite četiri, dobijete još šest, pa još šest itd.
Treba da nas zabrine, u svakom slučaju, posebno vas u aktuelnoj vlasti, iz kojih sredstava ćete namirivati sve ovo? Prezaduženi smo, grcamo u obavezama. Ne izmirujemo normalno obaveze.
Što se tiče ovog zakonskog propisa, ovo je tek početak svega onoga što nas očekuje, ali morate preuzeti aktivnu ulogu. Morate svima onima koji su u svojim glavama i u svojim projekcijama, pre 20-30 godina, nacrtali samostalnu državu KiM, koji to sada samo implementiraju kroz razne oblike, reći – ne može to. Tu mora biti kraj.
Imamo crnu sliku Srba iz Republike Srpske Krajine, iz Republike Srpske, pa i iz Crne Gore. To se jednog trenutka mora zaustaviti. Neka nam slika onoga što učinio predsednik Češke, Vaclav Klaus, posluži kako treba da se bori za nacionalne interese. On je jedini od predsednika, on je poslednji potpisao sporazum koji su svi očekivali. Razvlačio je na sve moguće načine, hoće, pa neće, pa na Ustavni sud, pa sačekaće, pa videće itd. On jeste evroskeptik, ali je jasno rekao – ne može tako.
S druge strane, otvoreno je tražio – dajte nam određene benefite. Ako je to dobila Irska da bi prošao Lisabonski sporazum, ako je to pre toga činila Engleska zbog određenih stvari, ako je to činila Francuska, hoćemo da to bude i Češka, bez obzira na sve zajedništvo, bez obzira na benefite koje je donela EU. Tražio je, zahtevao i licencirao je svoju državu na ovaj način.
Tako se ljudi bore za svoje nacionalne interese, a ne kao vi.
