Napokon pravna rasprava. Uvažene poslanice i uvaženi poslanici, možda, uvaženi profesore, niste upotrebili najbolju reč, nisam kopao, naprosto, pošto je reč o materiji kojom se inače bavim, odavno imamo arhivirane sve predloge Ustava koji su tada bili aktuelni.
Jedan od tih predloga je bio i koncept pokojnog akademika Jovičića, koncept o regionalnoj državi, a sasvim svesno sam govorio o federalnom uređenju, s obzirom da je karakteristika federalne države da je dvodoma. Po tome je taj koncept bio specifičan.
Dakle, čim imate zastupnički dom regiona, kako god, federalnih jedinica, taj gornji dom, bez koga ne može ni jedan zakon da se donese, jasno imate na delu federalnu državu.
Da zanemarimo to. Govorim o sledećoj situaciji. Naime, neverovatno je da iste norme istog Ustava čitamo na istom jeziku, a razumemo potpuno drugačije. To je meni potpuno frapantno.
Ustav ako i pravi razliku u korpusu manjinskih prava to kaže izričito, a ustavotvorac, veliki broj vas je bio među onima koji su glasali za Ustav i bili ustavotvorci, u tome je video nekakvu svrhu.
Ustav garantuje minimum manjinskih prava, a dozvoljava da se ta manjinska prava ponegde i pravno pojačaju. Zašto? Zato što na primeru Vojvodine ima 28 nacionalnih manjina. Neke od njih nisu brojne. Štaviše, ima par stotina pripadnika te nacionalne manjene.
Sasvim je logično očekivati da će AP preko odluke pokrajinske skupštine lakše urediti to pitanje nego što će zakonodavac imati i pažnje i volje da to pitanje dodatno uredi. Ta ideja je izričito zapisana u Ustavu. To nije nikakav problem.
Naprosto, u skladu sa zakonom to je Pokrajina i uradila, ali ako kaže samo Ustav da pokrajina može uređivati dodatna prava nacionalnih manjina, onda je to ustavotvorac rekao vrlo jasno. Ta praksa u Vojvodini je učinila Srbiju liderom u regionu u domenu manjinskih prava. Ne vidim šta je u tome loše. To je prestižno. Ljudi su zadovoljni što žive na taj način i vrlo su lojalni ovoj državi. Nema suštinski nikakvih bojazni, a ni razlika među nama. Uvaženi poslanik Stevanović je izneo argumentaciju iza koje potpuno stojim. Verujem, zapravo bih očekivao, da u trenutku kada bude decentralizacija, kako Ustav nalaže, cele Srbije, bila sprovedena da ćemo imati daleko više poslaničkih glasova. Nemojte zaboraviti član 20. Ustava. Kaže da je pokrajinska autonomija pravo građana Srbije, svih, a ne ponekih.
Ta neravnopravnost proizlazi iz činjeničnog stanja, ne iz Ustava i ne iz volje ove vlade. Tačno je da je reč o asimetričnoj decentralizaciji. Sada je već imamo na delu, i po Ustavu iz 1990. smo je imali na delu. Asimetrična decentralizacija može biti nedovršena, kakva je ova naša, a verujemo da ćemo je dovršiti i ona je na delu, na primer, i u Italiji, ali je zato i fleksibilna. Asimetrična decentralizacija je veoma retka. Po prirodi stvari mora biti asimetrična da bi bila dobra, fleksibilna da bi poštovala razlika.
Napokon, imajmo u vidu činjenicu kada govorimo da je opasno decentralizovati državu, jer eto građani će se možda pokvariti pa će poželeti da se od svoje matice otcepe. Da je to tako, da su ti argumenti valjani, najslabija država u ovoj Evropi bila bi Nemačka. Ona ima četiri nivoa decentralizacije. Nikome nije palo napamet da pokuša da Nemačku centralizuje.
Poenta je u tome, naravno, nije Nemačka model koji želimo i možemo da dosegnemo, ali govori o tome da su se neki delovi Nemačke nakon Drugog svetskog rata razvili upravo zbog činjenice da su bili decentralizovani. Primer je Badenvirtenberg, od najsiromašnije do najbogatije pokrajine. To je nešto što možemo da koristimo kao primer. Znamo zašto je to bilo tako.
Dakle, slažemo se i tu je, u krajnjoj liniji, moja lična sreća, što vidim da među svim poslanicima postoji svest o potrebi prave decentralizacije Srbije.