Lično mislim da, i kada se pominje Nemačka, i kada se pominje njen primer, treba saslušati čitavu rečenicu do kraja.
Naime, naravno da mala Srbija, sa ovakvom istorijom, ne može da gleda na Nemačku kao model i primer kojem bi trebalo da težimo. U krajnjoj liniji vrlo jasno sam to i rekao u svom izlaganju.
Zapravo, Nemačka nije primer za Srbiju, nego za ona stajališta koja kažu da ako malo decentralizujete državu, eto separatizma i slabosti u toj državi. Nemačka je primer da kada imate na broju nekoliko nivoa decentralizacije da ta država uopšte nije slaba.
Ponavljam, nije primer za državu kakva je Srbija, ali jeste primer kako ideja decentralizacije, koja znači da građani koji se nalaze na jednoj teritoriji počnu sami da se bave rešavanjem određenih problema, a da ne čekaju na vrhovnu vlast, na državnu vlast, to je ideja decentralizacije, daje rezultate. To je činjenica.
Niko ne spori da postoji i jedna negativna i druga pozitivna strana. Ali, mi u ovom trenutku ne vidimo, niti iko može da dokaže da u ovoj Srbiji, u ovoj skupštini, u ovoj vladi, među građanima, postoje oni koji žele da se Srbiji dogodi nešto loše, da postoji neka organizovana ideja i skupina koja će dovesti do toga da jednostavno decentralizacija koja se vrši ne u skladu sa Ustavom, nego u okviru Ustava, ne u punom kapacitetu koji ovaj ustav nudi, nego manjem kapacitetu, da će ona dovesti do rastakanja države.
Napokon, jedan od ključnih problema koji Srbija i dalje ima, i kada pročitate ovaj Ustav, onda ćete se sa mnom složiti, kada ga pročitate kao celinu. Srbija još uvek ima nedovršenu strukturu. Još uvek ima nedovršenu strukturu.
Taj debalans u strukturi, koji smo imali po Ustavu iz 1991. godine, jeste debalans koji je pravio problem i u funkcionisanju, dakle u nadležnostima, i zato ovaj zakon pobraja u svim oblastima i određuje nadležnosti. To je zapravo ideja, da ova država ima jasan, uredan pravni poredak koji u domenu decentralizacije neće biti u problemu.
