Dame i gospodo, ovim zakonskim predlogom zabranjena je preprodaja ulaznica. Podneo sam amandman kojim predlažem da se formulaciji zabrane prodaje ulaznica dodaju sledeće reči: "po ceni višoj od cene po kojoj su ulaznice kupljene od organizatora sportske priredbe".
Zbog čega sam ovo uradio? Navešću jedan hipotetički primer. Po ovom zakonu dozvoljena je kupovina sedam ulaznica. Može se dogoditi da jedna prosečna porodica u Beogradu kupi sedam ulaznica, recimo za fudbalsku utakmicu reprezentacije Jugoslavije, i da tih sedam ulaznica plati 10 hiljada dinara. Takođe se može dogoditi da u međuvremenu iskrsnu određene okolnosti zbog kojih članovi te porodice ne mogu posmatrati utakmicu.
Ne vidim nijedan razlog zbog čega se tim ljudima ne bi omogućilo da svoje ulaznice, koje su pošteno kupili, pošteno i prodaju, ali samo po ceni koja nije viša od nabavne cene, od cene koju su platili organizatoru sportske priredbe.
Opšte je poznata stvar da je preprodaja ulaznica do sada bila veliki biznis. Pojedinci su kupovali po nekoliko hiljada ulaznica, pa ih kasnije preprodavali po višim cenama.
Međutim, prihvatanjem ovog amandmana to bi bilo onemogućeno, a bilo bi usvojeno jedno pravedno rešenje koje bi omogućilo da ljudi koji su kupili ulaznice, a ne mogu da prisustvuju utakmicama, ne budu oštećeni.
Ako ovaj amandman bude prihvaćen, niko ne može da zaradi, niko nije oštećen, a mesto na tribinama za koje su ulaznice kupljene neće ostati prazno, što je u funkciji jednog potpunog doživljaja na sportskoj priredbi, na sportskoj utakmici. Znači, obezbedilo bi se da mesta na tribinama ne budu prazna.

Na član 12. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe “Napred Srbijo”. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima dr Mileta Poskurica.

Mi smo zaista hteli da jedan od mnogih apsurda u ovom zakonu eliminišemo brisanjem potrebe da se tužioci i sudije nalaze na stadionu, u posebnim prostorijama, posebne kamere, njihov notar koji će biti tu prisutan, prostorije gde će uhvatiti i odvesti nekoga ko se prošvercovao pored tako obučene redarske službe, pa da uđe na stadion. Zašto?
Ne treba da devalviramo ulogu sudije i tužioca, jer je prosto, ako želimo toliko da pretvorimo sportske događaje u pozorište, saglasno članu 8a, mi možemo kad redar već dovede nekog nestašnog navijača na svoje sedište i posadi ga, da ga samo zakonski obavežemo da sedi na svom mestu, a da ne sme ni da ustane, niti da zameni sa nekim mesto, da se obraduje, da skoči. Možemo da uvedemo i to da skeniramo lepo dokument kada onaj kupuje karte, pa znamo da je taj odgovoran za jedno, dvoje ili sedam ljudi i masu troškova eliminišemo.
Uzmimo i da smo doveli tužioce i sudiju. Imaju pregled na terenu, ne znam sa koje visine, verovatno iz predsedničke lože, sve lepo vide istovremeno ispred, iznad i okolo. Kamere im pomažu i dovedu im prestupnika. Oni njega saslušavaju, kažnjavaju, brza mera, upozorenje.
Za to vreme može neko da gasi vatru na živom čoveku. Kako će on to da vidi? Ako mu je uloga da vidi, onda je on svedok. Opet je nelogično. Zašto devalviramo ulogu tih ljudi koji imaju jasno definisano mesto u pravosudnom sistemu?
To je jedan potpuno demagoški privid potrebe društva da u ovom času, ne znam čime motivisano, pokaže kako je surov prema neredima, koje zaista ima osnova i po drugim važećim zakonima kažnjavati kad se kao takvi relevantno utvrde, jer ima načina da se relevantni neredi utvrde, bez da se to proširuje na ovaj jedan vulgarizovan način prisustva pravosudnih organa.

Na član 13. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe “Napred Srbijo”. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospodin Babić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa “Napred Srbijo” SNS smatra da je zabrana konzumiranja alkoholnih pića van sportskih objekata u ovakvom obliku kako je zakonodavac predvideo neprimenljiva zbog brojnih pravnih i praktičnih razloga.
Ograničenje vlasnicima prodavnica i ugostiteljskih objekata da u određenom periodu prodaju alkoholna pića je ograničavanje preduzetništva čija je sloboda, podsetiću vas, zagarantovana članom 83. Ustava, a može se ograničiti samo iz razloga predviđenih Ustavom.
Ako bi nekim slučajem to i bilo dozvoljeno, vlasnicima bi morala da se isplati šteta. Ko bi utvrđivao nivo štete? Čija bi obaveza bila da isplati štetu?
Da li bi to bila obaveza lokalnih samouprava ili budžeta Republike Srbije, odnosno da li bi tu štetu morao da isplaćuje sportski klub, iako svi jako dobro znamo u kakvom se finansijskom stanju i finansijskoj situaciji nalaze sportski klubovi?
Postoje značajni problemi i u utvrđivanju oblasti subjekata na koje se zabrana i odnosi, jer nije definisano kako se utvrđuje propisana udaljenost od jednog kilometra, odnosno od 300 metara, jer nije definisano da li je to vazdušna linija ili je to udaljenost određena vrstom saobraćajnice.
Takođe, nije utvrđeno ni čija je obaveza da označi ili obeleži zonu zabrane i da obavesti vlasnike prodavnica i ugostiteljskih objekata da se nalaze u zoni zabrane. Uz to bi se moralo definisati i od koje tačke se računa udaljenost, odnosno da li je to od ulaska u stadion ili od linije katastarske parcele na kojoj se sam stadion nalazi.
Naravno, problemi se multipliciraju za lokale koji se nalaze u zahvatu od jedan kilometar od više sportskih objekata, što u velikim gradovima, kao što su Beograd, Novi Sad ili Niš, nije retkost.
Pri tome, vlasnici bi morali na pouzdan način biti obavešteni o vremenu održavanja priredbi, čiji se početak i završetak razlikuju u zavisnosti od toga da li su proglašene priredbama visokog rizika, jer se svakako ne može zahtevati od vlasnika lokala da oni vode evidenciju kada je neka utakmica počela, da li su igrani produžeci.
Sve što je navedeno za vlasnike radnji, u još većoj meri se odnosi na građane koji i ne učestvuju u priredbi, a zabrana se po slovu ove sporne odluke odnosi i na njih. Doslednom primenom člana 18. svaki građanin koji konzumira alkoholna pića u zabranjenoj zoni, pa makar i u svom dvorištu, mogao bi biti kažnjen i mogao bi biti na udaru ovog zakona.
Da bi se ova odredba mogla primeniti na način kojim se ne krši pravo, svi građani na koje se zabrana eventualno odnosi bi morali biti obavešteni, a zona zabrane obeležena da ne bi i građani koji u nju ulaze mogli biti upozoreni na zabranu.
Navedeni razlozi nisu samo teorija, jer su već zabeleženi pojedinačni slučajevi da su hapšeni i kažnjavani građani koji su konzumirali alkohol u zoni od jednog kilometra iako nisu imali nikakve veze sa utakmicom i navijačima, niti su uopšte znali za utakmice.
Zbog toga vas pozivam da u danu za glasanje ipak prihvatite amandman SNS.

Minut i deset sekundi vremena poslaničke grupe.
Na član 13. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Željko Tomić i Aleksandar Pejčić. Za reč se ne javlja niko.
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine Mariću.

Članom 13. zabranjena je prodaja ili konzumiranje alkoholnih pića u sportskom objektu i na udaljenosti od jednog kilometra od njega u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu, a u ostalim mestima do 300 metara za vreme održavanja sportske priredbe.
Predložio sam svojim amandmanom da se napravi jedan izuzetak, a to je da se zabrana prodaje ne odnosi na pravna lica koja se bave trgovinom alkoholnim pićima na veliko.
Navešću jedan primer. U Velikoj Plani od igrališta FK "Morava" u krugu od 300 metara i 300 metara od jedine sportske hale u Velikoj Plani nalazi se nekoliko trgovina na veliko, koje se bave, između ostalog, i prodajom alkoholnih pića.
Slična je situacija u većini gradova u Srbiji. Mali su gradovi, prečnika 1-2 kilometra, postoji jedna sportska hala, skoro svakog dana ta sportska hala je zauzeta. U njoj se odigravaju utakmice. Ovde se ne govori o velikim i malim utakmicama, govori se o svim sportskim priredbama.
Znači, ukoliko ovaj zakon bude primenjivan, te trgovine će morati da prestanu sa radom. Ako broj gradova u Srbiji pomnožite sa tri ili četiri ili pet trgovina koje se nalaze u ovom prečniku, to znači da će nekoliko hiljada trgovina, ukoliko ovaj zakon bude primenjivan, morati da prestane sa radom. Ukoliko ovaj zakon neće biti primenjivan, onda ga ne treba ni donositi.
Zaista ne vidim nijedan razlog zašto ovaj amandman ne bi bio prihvaćen.
Znači, zabranjena je prodaja i konzumiranje alkoholnih pića pojedincima, grupama, prodaja na malo, međutim, kada su u pitanju veliki dobavljači, ne postoji nijedan razlog da oni redovno ne rade svoj posao.

Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospodin Marić.

Svojim amandmanom sam predložio da se zakon dopuni jednom zabranom koja se odnosi na pokušaj unošenja u objekat u kojem se održava sportska primedba vatrenog ili hladnog oružja.
Vlada je ovaj amandman odbila, uz obrazloženje da je nošenje i upotreba vatrenog oružja regulisano jednim drugim zakonom. Mislim da je u pitanju jedno besmisleno, neprihvatljivo obrazloženje iz razloga što su drugim zakonskim rešenjima regulisani i neki drugi prekršaji koji su takođe regulisani ovim zakonom.
Navešću i neke primere. Postoji zakon koji zabranjuje narušavanje javnog reda i mira, postoje i zakonski propisi koji zabranjuju tuče na javnom mestu, uništavanje tuđe imovine, ugrožavanje ljudi upotrebom pirotehničkih sredstava, ometanje održavanja javnih primedbi i sportskih nadmetanja itd. Znači, onda po ovom obrazloženju Vlade, ovaj predlog zakona, ove izmene, nije trebalo ni usvajati, niti predlagati.
Jednostavno smatram da je besmisleno usvajati zakon protiv nasilja na sportskim primedbama, njim predvideti sve do tančina, a ne predvideti zabranu unošenja vatrenog i hladnog oružja u objekte u kojima se sportske primedbe održavaju.

Hvala, gospodine Mariću.
Na član 18. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača želi da da završnu reč? (Da.)
Reč ima ministarka gospođa Malović. Izvolite.