Interesantna je terminologija koju koristi aktuelna vlast. Taman i da nisam psiholog, zapitala bih se da li se radi o slučajnoj ili namernoj omašci, jer sam tražila brisanje reči „nedolično ponašanje“, smatrajući da nedolično ponašanje jeste prilično paušalna definicija koja omogućava zloupotrebe i proizvoljna tumačenja odličnosti, što nikako neće doprineti suzbijanju agresivnih ispada i nasilničkog ponašanja, ali zato može da bude osnova za etiketiranje i egzekuciju politički nepodobnih učesnika sportskih manifestacija.
Šta je interesantno? Interesantno je obrazloženje Vlade za neprihvatanje ovog amandmana, gde se kaže da Vlada amandman ne prihvata iz razloga što je pravno-tehnički nepodoban. Znači, ne može da se prihvati neprecizna formulacija nedoličnosti, ali se ona opravdava nepodobnošću. Ovo „pravno tehnički“ je već uobičajeni eufemizam koji smo imali prilike jedno stotinak puta da čujemo u vezi sa usvajanjem separatističkog statuta Vojvodine.
Čim sam izgovorila ovo „separatistički“, u ozbiljnoj sam opasnosti da me kao neonacistu optuže tzv. nevladine organizacije, a zapravo organizacije vlada nekih stranih zemalja angažovanih u svrhe marketinga aktuelne ambasadorsko-tajkunske vlade.
Nepodobno je sve što nije „progresivno i liberalno“. Evo šta o liberalizmu tog tipa kaže jedan čuveni Rus. „Prvo, šta je liberalizam, ako govorimo uopšte, nego napad, razložan ili pogrešan, na postojeća društvena uređenja. Zar nije tako?
Moja se činjenica sastoji u tome da ruski liberalizam nije napad na postojeće društveno uređenje nego je napad na samu suštinu našeg bivstvovanja, na samo biće, na samo uređenje, ne na ruske prilike, već na Rusiju.
Moj libaral je doterao dotle da poriče Rusiju, tj. mrzi i bije svoju majku. Svaka nezgodna i neuspela pojava izaziva u njega smeh, maltene ushićenje. On mrzi narodne običaje, rusku prošlost, sve. Ako za njega ima opravdanja, ono je možda u tome što on ne shvata šta radi i svoju mržnju prema Rusiji uzima kao najplodonosniji liberalizam“.
O ovome je pisao svojevremeno Dostojevski u „Idiotu“, govori Jevgenij Pavlovič. Međutim, primenjivo je na srpsku situaciju i primenjivo je naročito u trenutku kada vlast pokušava da se obračunava sa svi onim mladim ljudima koji su procenjeni kao nepodobni zato što izražavaju svoje proteste protiv aktuelne vlasti.
Da se odmah razumemo, Nova Srbija je za princip lične, individualne odgovornosti, ali nikada nećemo prihvatiti da za razne agresivne ispade postoji mogućnost da se propiše nekakva kolektivna odgovornost navijača generalizovano. Već u uvodnoj raspravi u načelu sam rekla da je zaista neadekvatno stavljati znak jednakosti između termina „navijač“ i termina „huligan“. Ne samo neadekvatno, već i licemerno.
Naime, ono što je jako zanimljivo je da jedna televizija, svi znamo koja, zovu je U92, vodi vrlo ozbiljnu kampanju protiv svih organizacija i navijačkih grupa, sada optužila navijače Crvene zvezde, a ono što je zanimljivo je da su 2000. godine „Delije“ dobile nagradu za životno delo upravo od ove U92.
Kada je žiri kultne emisije radija B92 „Ritam srca“ odlučio da nagradi „Delije“ i obrazložio svoju odluku rečima: „momci koji su se 10 godina suprotstavljali režimu, tukli su se sa milicijom, dok su ostali spavali u svojim kućama, to su „Delije“. Nagrada je uručena u svečanoj atmosferi bioskopa „Reks“. Znači, heroji iz 2000. danas su huligani. Vrh je da su za nagradu „Delije“ tada dobile batine. Znači, ono što se danas smatra veoma ofanzivnom i nepoželjnom napravom je tada, u stvari, 10 baklji su predstavljale nagradu koju su „Delije“ dobile.
U emisiji „Insajder“ ove U92, neki od odlikovanih navijača označeni su kao počinioci raznih krivičnih dela, a nije pomenuto da su i oni dobili nagradu za životno delo te medijske kuće. Takođe, pojedini lideri DOS, koji su na vlast došli uz pomoć tih „Delija“, sada politiziju obračun sa huliganima i odriču se onih koji su doprineli obaranju režima Slobodana Miloševića na ulicama Beograda.
Gospodo, odlučite se da li ćete sada, zato što vam ti navijači više ne odgovaraju, jer ima nekih pesmica koje pevaju na račun predsednika Srbije, koje su prilično poučne, ja bih ih na njegovom mestu poslušala…
Kolega iz DS, dobacivanje damama je neprilično i nedolično ponašanje ne na sportskim manifestacijama, nego u Skupštini takođe.
Zato i kažem da je veoma važno definisati šta je to nedolično ponašanje, a očigledno je da ovi „žuti“ nisu baš načisto sa tim.

Narodni poslanik Dušan Marić podneo je amandman na naslov Predloga zakona i na član 1. Da li neko želi reč? Gospodin Marić. Izvolite.       

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman kojim predlažem da se u naslovu Predloga zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim primedbama, briše ovo „i nedoličnog ponašanja“.
To sam učinio iz sledećih razloga. Prvi razlog, ono što je u Predlogu zakona podvedeno pod pojam „nasilje i nedolično ponašanje“ u stvari predstavlja izričito nasilje. Drugo, teško je definisati šta je to nepristojno, nedolično ponašanje.
To je posebno teško definisati kada su u pitanju sportski događaji, fudbalske utakmice, obzirom na činjenicu da je nedolično ponašanje svojevrsna lična karta svih velikih sportskih događaja. Od kada je sveta i veka, od borbi rimskih gladijatora, pa do današnjih olimpijskih igara, vulgarne psovke, vulgarno skandiranje, dobacivanje, vređanje, ono što vi podrazumevate i podvodite pod pojam nedoličnog ponašanja, sastavni je deo svih sportskih priredbi.
Sledeći razlog zbog kojeg sam ovo predložio jeste to što je takvo nedolično ponašanje nemoguće zabraniti. Da li je nedolično ponašanje ako 50.000 navijača na utakmici „Partizana“ i „Zvezde“ skandira sudiji „sudija lopove“? Ne postoji pravosnažna sudska presuda da je sudija lopov. U pitanju je najteža moguća uvreda, međutim, to nije moguće zabraniti i to neće biti moguće zabraniti nakon usvajanja ovog zakona.
Sledeća stvar, trebalo bi uhapsiti 50.000 ljudi, isprazniti stadion, pa da se postigne nekakav efekat u skladu sa ovim zakonom. Sledeći razlog je što stičem utisak da će ovaj predlog zakona biti zloupotrebljen i mislim da je zloupotrebljena i najava njegovog donošenja u Skupštini.
Navešću dva primera te zloupotrebe. Prvi primer je hajka koja je vođena povodom nesrećne pogibije francuskog navijača u Beogradu. Mislim da je taj nesrećni događaj iskorišćen da se manje govori o ovim huliganskim navijačkim grupama, a da se više govori, naravno negativno, o „Obrazu“ i sličnim organizacijama mladih srpskih nacionalista.
Drugi primer je ovaj novi slučaj medijske hajke koja se vodi povodom događanja na utakmici između „Partizana“ i „Šahtjora“ zbog skandiranja novinarki B92 Brankici Stanković i one nesrećne lutke kojom su se navijači poigravali. Jasno je svima da je nedolično ponašanje, jasno je svima vama da to neće biti moguće ni ubuduće sprečiti.
To treba osuditi. Međutim postavljam jedno pitanje –šta bi se dogodilo da su se navijači poigravali sa muškom lutkom i da su skandirali pogrdno, recimo, protiv Ratka Mladića?
Postavljam pitanje - da li bi B92, svi ovi silni ambasadori borci za ljudska prava, koji sada brane B92, koji osuđuju navijače, da li bi se tim povodom oglasili jednom kritikom? Naravno da ne bi. Mislim čak da bi oni to pohvalili, rekli bi ovo je dokaz da su mlade srpske generacije konačno postale svesne i žele da se otarase, da se obračunaju sa svojom mračnom prošlošću.
Da bi usvajanje ovog zakona imalo smisla treba odgovoriti na nekoliko pitanja. Prvo pitanje - zašto ste čekali devet godina, zašto se ovaj zakon usvaja tek sada? Drugo pitanje, zašto je tužilaštvo krenulo u obračun sa navijačkim grupama? Zašto je srpsko pravosuđe krenulo u obračun sa navijačkim grupama, a ne završavaju se pravosnažnim sudskim presudama sudski procesi koji se vode protiv vođa tih navijačkih grupa.
Mislim da se trenutno vodi oko dve stotine sudskih procesa za ubistva, za silovanja, za težak kriminal. Međutim, zanimljivo je, ti sudski procesi traju po nekoliko godina, ali se ne završavaju osuđujućim presudama.
Sledeća stvar, postavlja se pitanje - kako je moguće i ko je dozvolio da ti pojedinci, kriminalci, budu članove najviših tela uglednih sportskih organizacija i društava, između ostalog i fudbalskih klubova "Crvena Zvezda" i "Partizan"?
Sledeće pitanje - kako je moguće da takvi navijači, huligani, o trošku klubova godinama, konkretno mislim na fudbalske klubove "Crvena Zvezda" i "Partizan", putuju besplatno na međunarodne utakmice koje ovi fudbalski klubovi igraju u inostranstvu?
Sledeća stvar, kako je moguće i ko je dozvolio, bili smo svedoci više takvih slučajeva u poslednjih nekoliko godina, da ti navijači ulaze u prostorije fudbalskih klubova? Bio je jedan slučaj, mislim da je bio na treningu fudbalskog kluba Partizan ili fudbalskog kluba Crvena Zvezda, da ulaze u autobuse posle utakmica, da vuku za uši fudbalere, da ih šamaraju i da niko od njih ne bude procesuiran. Postavlja se pitanje - ko štiti te pojedince?
Sledeće pitanje, kako i zbog čega klubovi omogućavaju tim navijačima da unose pirotehnička sredstva na stadion? Sledeće i možda najvažnije pitanje, ko sedi u upravi fudbalskih klubova, predstavnici kojih političkih partija? Zadnje pitanje, ono što mene najviše muči, jeste da li je ovaj iznenadni obračun sa navijačima posledica procene nekoga iz vladajuće garniture da su ove navijačke grupe postale politički nepodobne i da u određenom trenutku mogu...

Iskoristili se vreme vaše grupe.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dobrislav Prelić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe “Napred Srbijo”. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Mileta Poskurica. Izvolite.

Ne reagujem verovatno dovoljno brzo ili refleksi padaju.
Dakle mi smo hteli da član 1. ovoga zakona našim amandmanom popravimo na način na koji bismo precizno kroz tri stava definisali prvo nadležnost, gde se odmah vidi da se u članu predloga zakona vremenski i distanciono širi vreme zakona, dakle, na 300 metara ili kilometar od mesta zbivanja i vremenske sezone pomeraju u članu 2, kada se nešto što u vezi sa sportskom aktivnošću tu podrazumeva kao mogućnost primene zakona u slučaju intervencije obezbeđenje ili policije ili nekog drugog koji je uspeo u sprovođenju zakona nadležan.
U stavu 2. našega predloga člana smo išli korak ispred onoga što ste u članovima 7. i 8. ponudili u predlogu zakona, da se unapred definiše koja bi to utakmica, koji sportski događaj bio povezan ili sa povećanjem broja učesnika, enormnim, neočekivanim ili sa povećanjem rizika, koji vi kasnije definišete u članu 8, povećani rizik, a tiče se člana 11. originalnog zakona.
Hteli smo to da uradimo da u startu svi oni, kako smo u našem stavu 3. stavili, znaju, koji nemaju sportska takmičenja od većeg rizika, od šanse da će se desiti pogoršanje sigurnosti učesnika ili posmatrača tog sportskog zbivanja, da ih rasteretimo obaveze iz člana 5, po kome moraju da posebno kroz neki dogovor utvrđenih agencija, kasnije formiranih, edukuju svoje članove obezbeđenja ili ih pak skupoceno plaćaju ili da plaćaju policiju da u tome pomaže.
Tačno bi se znalo, kako smo u stavu 2. i 3. našega predloga predvideli ko bi to bio dužan da obezbedi, a ko ne. Da se ne bi desilo da na rutinskim seoskim sportskim utakmicama, na kojima možda nekakav tim navijača nekog protivničkog lokalnog tima napravi mikroincident i to sada bude ne znam kakav rizik, dovede do gašenja tog tima finansijskim sankcijama ili uprave tog tima kažnjavaju, da time potencijalno zastrašimo i umanjimo omasovljenje sportskih aktivnosti.
Da dovedemo do apsurda situaciju u kojoj je, recimo sada iz reklamskih ili kojih razloga, predsednik platio kobajagi neku kaznu što je popio šampanjac. Predsednik države popio šampanjac, pa šta? Ide sam da se prijavi i da plati kaznu, a čitava plejada odgovornih za ovo što je našla revizorska komisija će se svesti na sitne činovnike, na ne znam koje knjigovođe, koji su nešto pogrešno uradili.
Ako hoćemo da lovimo ozbiljan kriminal, ozbiljne probleme, ozbiljne prekršaje, onda treba zakonom da upriličimo da bude takav, da se tačno zna i u ovom zakonu - na koje sportske događaje se odnosi. To su košarka, fudbal, masovni, međunarodni događaji. Zna se gde toga ima, da ima i da bude sankcionisano, i da se prate i zaštite svi koji u tome učestvuju, ali ne na način kako bi moglo podrazumevajuće da se odnosi na sve i svašta. Onda to ne bi bilo dobro i to bi bio loš zakon.

Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Janković. Da li neko želi reč? (Da.) Gospođa Janković.

U suštini, već sam rekla, pošto sam podnela amandman gde se u naslovu briše " i nedoličnog ponašanja" zato što je neprecizno i paušalno definisano, suština ovog amandmana, odnosno obrazloženje je slično onome što sam rekla, jer je pitanje - šta to sve spada u nedolično ponašanje i kako se može okarakterisati ponašanje raznih političkih funkcionera?
Da li, recimo, u nedolično ponašanje spada to što Bojan Kostreš govori o budućem beogradskom regionu? Da li je to nepolitičko ponašanje, koje nije u skladu sa Ustavom ili je i nedolično ponašanje?
U načelnoj raspravi sam rekla da je ministarka pravde, Malović, napomenula da će uz restriktivnu kaznenu politiku ovaj predlog zakona predvideti i preventivne mere. Pravo pitanje je - šta zapravo spada u preventivne mere Vlade, koja je finalizovala urušavanje vrednosnog sistema, tako da danas ne postoji odnos poštovanja prema institucijama koje bi morale da u normalnom demokratskom društvu imaju autoritet?
Kako, recimo, verovati u vojsku koju vodi Šutanovac? Kako verovati u nezavisno sudstvo kada partijska država postavlja partijske kadrove? Kako verovati u nauku kada njen prvi čovek Boža uništava sve institucije od nacionalnog značaja, posebno Institut u Vinči? Kako verovati baronu Minhauzenu srpske politike, Mlađi, kada bi najveća investicija koju bi on mogao da donese Srbiji bila izdavanje autobiografskog romana "Sve moje laži"?
Kako verovati u zaštitu ljudskih prava kada je državni sekretar, Marko Karadžić, koga 90% mladih zove GPRS (Gay PR in Serbia)?
Evo jednog od komentara koji pokazuje kako mladi na forumima reaguju na ovaj zakon. Kaže ovako - mladi su krivi što su navijači, što režim nema para da stvara kulturu navijanja, da se ljudi edukuju, već naprotiv, što konstantno proizvode od njih socijalno devijantne slučajeve bez roditeljske apanaže, besnog auta za estradne ribe po splavovima.
To je jedini proizvod ovog režima i sistema - gomila beskorisnih mladih naraštaja, getoizacija tih mladih ljudi bez posla, stana, situiranosti, bez kvalitetne životne edukacije, bez egzistencije, gomila, rulja koju je lako krstiti debilima, štetočinama, huliganima.
Pogotovo ako niko ne preuzima nikakvu odgovornost za sve njih i njihov broj koji se ne smanjuje, već je naprotiv u stalnom porastu, što pretenduje da bude aksiom budućih naraštaja, uz tranzicije i integracije, privatizacije, prezentacije, blablablaizacije, a stvarno se gubi taj sloj stanovništva mladih i kreativnih ljudi koji su danas svedeni na statističku grešku, ne njihovom voljom.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Krstin. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović. Za reč se ne javlja niko.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Radiša Ilić. Reč ima gospodin Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama sa predlogom da se u uvodnoj rečenici, u stavu 1. reči „i nedoličnim ponašanjem“ brišu.
Nedolično ponašanje je vrlo širok pojam koji u ovom zakonu, niti u dosadašnjem zakonu, nije dovoljno jasno preciziran, što će za posledicu imati različita namerna ili nenamerna tumačenja da li je određeno ponašanje pristojno ili nedolično. To za posledicu može imati zloupotrebu zakona radi obračuna sa određenim organizatorima sportskih priredbi ili navijačkim grupama, posebno sa navijačkim grupama koje su, po oceni vlasti, politički nepodobne.
Imali smo nedavno jedan primer i to su propratili svi mediji u Srbiji – Boris Tadić, predsednik Republike, kažnjen je upravo na osnovu ovog zakona, član 4. tačka 9, mislim da je to po ovom predlogu tačka 7. i sada faktički ispada da imamo predsednika koji se nedolično ponaša. Voleo bih da znam da li postoji negde neki sličan primer u svetu?
Svi mi ovde u Srbiji znamo da je ta predstava osmišljena, ne bi li se na neki način dobio neki procenat više na popularnosti aktuelnog predsednika. Ali, upravo je ovaj član i ovakvo tumačenje – nedolično ponašanje, dovelo do toga da se i predsednik države svrstava u red onih koji su došli pod udar ovog zakona, a pogotovo ovog člana 4. Znači, i onih koji su lomili inventar na stadionu, i onih koji su gađali policiju, i onih koji su unosili pirotehnički materijal na stadion, i onih koji su se međusobno tukli, i onih koji su ispijali prokrijumčareni vinjak na tribinama.
Zato SRS smatra da u ovom predlogu zakona treba brisati reči „nedolično ponašanje“, upravo iz razloga što ostavlja mogućnost proizvoljnog tumačenja od strane lica koje treba da pravno kvalifikuje….

Izvinjavam se, mojom greškom promakao je amandman gospođe Aleksandre Janković na član 2. Da li želite reč? (Da)