Na član 19. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe „“Napred Srbijo”“. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Jelena Budimirović.

Poštovano predsedništvo, poštovani građani Srbije, takođe smo podneli amandman na član 19. stav 1, koji glasi da visokoškolske ustanove i druge organizacije koje se bave naučnoistraživačkim radom mogu da obaveštavaju nadležnu službu o naučnim saznanjima od značaja za zaštitu i spasavanje.
Kao kolege Stefanović i Donka Banović, stav SNS po tom pitanju je da visokoškolske ustanove i druge organizacije koje se bave naučnoistraživačkim radom treba da budu u obavezi da obaveštavaju nadležnu službu o saznanjima koja su od značaja za zaštitu i spasavanje, jer na taj način se vrši preventiva koja bi mogla da spreči nastanak vanredne situacije, koja ukoliko ne bude sprečena može da izazove štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Ovakva jezička formulacija koju je zakonopisac predložio je bila neobavezujuća i dobro je što ste prihvatili bar njihove amandmane, jer smatramo da ukoliko bi ostalo ovako, ova odredba bi ostala samo mrtvo slovo na papiru i ne bi bila primenjiva.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 20. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe “Napred Srbijo”. Vlada je prihvatila i ovaj amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Narodna skupština će se u danu za glasanje izjašnjavati o amandmanu. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Vlada zaista nije imala nijedan razlog da ne prihvati ovaj amandman. Evo zašto. Ono što stoji u obrazloženju ne može se uzeti kao validno jer mi nismo ni osporili pravo ministarstvu, odnosno ministru, kako Vlada insistira da propiše bliže propise, ali smo ovom zakonskom normom hteli da obavežemo onoga ko donosi podzakonski akt u kom vremenskom roku se naknada može predvideti, rok za nadoknadu nadoknade koja se predviđa članom 20.
Podsetiću vas šta se predviđa u članu 20. ovog zakona. Predviđa se da privredna društva i druga pravna lica, vlasnici i korisnici telekomunikacionih informacionih sistema i veza stavljaju nadležnoj službi na raspolaganje i korišćenje te sisteme. Dalje, korisnici zaliha hrane, vode, medicinske opreme, lekova, odeće, obuće, građevinskog i drugog materijala, pa nepokretnosti, pa materijalno-tehnička sredstva neophodna za zaštitu i spasavanje. Ovo je vrlo širok spektar stvari i materijala, robe, opreme, sistema itd.
Pogledajte, ako je država već bila opredeljena da zakonom predvidi da smo i kolektivno i individualno dužni da u nekim neprijatnim i nezgodnim situacijama toj istoj državi stavimo sve ovo na raspolaganje, onda država mora da pokaže solidarnost i odgovornost i da sebe obaveže da u roku od 60 dana od dana završetka te elementarne nepogode ili neke druge nesreće isplati naknadu svima onima koji su svu ovu opremu i usluge stavili na raspolaganje.
Prema tome, ono što Vlada namerava da to ministar propisuje, mi ovim nismo osporili, ali smo hteli da obavežemo Vladu da u roku od 60 dana isplati nadoknadu onima koji su svoje vlasništvo, imovinu ili robu stavili na raspolaganje Vladi Republike Srbije, odnosno državi.
Podsetiću vas, godinama unazad dešavale su se nesreće i, verujete mi, naknada ili nadoknada do dana današnjeg nije isplaćena onima koji su ili štete pretrpeli, ili koji su svoju imovinu stavili na raspolaganje državi, kako bi se prevazilazile neprijatne i nezgodne situacije. Znači, ovo je samo još jedno, rekao bih, nenapisano načelo odgovornosti i solidarnosti koje Vlada treba i dužna je da pokaže sa svoje strane.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova vlada kao i mnoge pre nje ima jednu lošu praksu da Narodnoj skupštini predloži zakon za koji kaže da je sistemski, da je sveobuhvatan, a da onda veliki broj pitanja iz Predloga zakona ostavi da se o njima podzakonskim aktima izjašnjava Vlada.
Mi smo u članu 24. predložili da se doda novi član 3. koji glasi: „Rok za isplatu nadoknada iz stava 2. ovog člana ne može biti duži od 60 dana od dana prestanka elementarne nepogode ili druge nesreće“. Mi smatramo da je ovo zaista, rečeno čisto pravničkim jezikom, razuman rok.
Dakle, da rok za isplatu ne može da bude duži od 60 dana. Kad propišete fiksni rok kao što je ovaj, onda je jasno da će građani koji budu imali pravo na nadoknadu štete to svoje pravo moći i da ostvare. U pravu je poznato da je rok taj koji obavezuje državne organe da taj rok poštuju.
Međutim, Vlada je odbila ovaj naš amandman iz istog razloga zašto je odbijen i amandman na član 20. stav 5, pa se kaže da će Vlada donositi bliže propise o obavezama i visini nadoknade. Rok u svakom zakonu, pa i u ovom zakonu jeste bitan, možda čak i najvažniji elemenat zakona. Ne možete vi tako važne elemente da prepuštate Vladi da ih ona reguliše svojim podzakonski aktima.
Na kraju krajeva, kao što je rekao i gospodin Stevanović, i da ste prihvatili ovaj amandman, to ništa ne smeta da se Vlada i kad bude donosila podzakonske akte kreće u ovom roku koji smo mi predložili.
Može Vlada da odredi neki kraći rok. Mi smo rekli amandmanom da rok za isplatu ne može biti duži od 60 dana, a Vlada je, recimo, mogla da donese uredbu i da kaže – šteta se isplaćuje u roku od 30 dana. To je onda opet u skladu sa zakonom, ali bitno je da postoji neki rok iz koga se vidi kada lice, odnosno građanin koji je stekao pravo na nadoknadu štete, to svoje pravo može da ostvari.
Trebalo je i sa nomotehničkog aspekta i sa aspekta ostvarivanja prava građana da prihvatite ovaj amandman i da u zakonu stoji, što je sasvim normalno, što je logično, da taj rok za isplatu nadoknade štete postoji i da on ne može biti duži od 60 dana.
Ovako ostavljate Vladi na volju da ona svojim podzakonskim aktima uređuje ovo pitanje, što uopšte nije dobro, jer kad god Vlada nešto normira, ona je uvek dalje od očiju javnosti nego kad je u pitanju Narodna skupština.
Vlada može da donese neki podzakonski akt koji je objektivno nepovoljniji za građane, nego da je to pitanje bilo regulisano u zakonu. Zaista nije postojao apsolutno nikakav validan razlog da se ovaj amandman ne prihvati.

Iskorišćen je jedan minut vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 26. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović i Nikla Lazić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Nikola Lazić.

        Ovaj amandman predviđa mogućnost da pripadnici civilne zaštite imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, ne samo u toku angažovanja na poslovima i zadacima civilne zaštite, već i u roku od godinu dana posle toga. Razlog za to može biti potreba da određene zdravstvene usluge budu konzumirane i po završetku angažovanja na pomenutim poslovima.
Kasniji stavovi u Predlogu zakona definišu modalitete zdravstvenog osiguranja kod povređenih ili obolelih, kako Predlog zakona kaže, ''bez svoje krivice'', ali postoje pojedine situacije kada je navedenu definiciju moguće različito interpretirati.
Prosto, da pojednostavim, ukoliko je neko, na primer, bez zaštitne maske, odnosno gas maske, iako je to bilo propisano, jer je nije imao u tom momentu, ušao u kontaminiranu prostoriju kako bi spasao neki život, da li se to može smatrati povredom bez svoje krivice, iako u tehničkom smislu je ta osoba morala da nosi zaštitnu masku? Kako bi se izbegle nedoumice ovog tipa, mislim da bi bilo bitno prihvatiti ovaj amandman.

Na član 32. amandman je podnela grupa od 21. narodnog poslanika poslaničke grupe “Napred Srbijo”. Vlada je prihvatila ovaj amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Narodna skupština će se u danu za glasanje izjašnjavati. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 32. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banović i Milan Dimitrijević. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Demokratska stranka Srbije je predložila da se u članu 32. stav 2. menja i da glasi: „Odluku i proglašenje vanredne situacije za teritoriju autonomne pokrajine donosi Vlada Republike Srbije, a na predlog pokrajinskog štaba za vanredne situacije“.
Mislimo da je ovo celishodnije i svrsishodnije i mislimo da zaista treba da Vlada Srbije donosi odluke o proglašenju vanrednih situacija za celu teritoriju Srbije.