Gospodo poslanici, gospodine ministre i gospodo iz Ministarstva, prvo ću govoriti o Predlogu zakona o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Kao istoričar zaposlen u Institutu za savremenu istoriju, počeću od formulacije istorijskog člana 1, koji je skroman po podacima i, hronološki gledajući, s nelogičnim naslovom. Svojim amandmanom sam preformulisao taj član, o čemu ću opširnije govoriti prilikom razmatranja amandmana na isti član.
Istoriografski gledajući, kroz 19. i 20. vek, Srpska akademija je bila talac ideologije i politike. Krajem 19. veka, na Akademiji rad pojačavaju strani, antisrpski ideološki uticaji. Tako je, na primer, krajem 19. veka, Akademija bila pod uticajem austrofilskih ''naprednjaka'', čiju kabinetsku tradiciju danas nastavlja jedna neformalna grupa građana u ovom parlamentu. Srpska nauka je u to vreme bila pod jakim austrijskim uticajem, pa su naučnici, pod vladavinom austrofila Milana Obrenovića, bili prisiljeni da pišu po nalogu austrijske istoriografske škole falsifikata, koja se u ono vreme borila protiv tzv. srpskih romantičara, a sa pozicija u to vreme popularnog tzv. kritičkog istoriografskog pozitivizma.
Kakva je u to vreme bila tzv. kritička škola, koja je suzbijala rad srpskih tzv. romantičara u istoriografiji, odnosno srpskih tradicionalista?
Istina je nametana dokumentarnim falsifikatima. Naime, svete rimokatoličko-austrijsko-vatikanske pseudoarhivske dokumentarne laži stvarale su virtuelnu istoriju balkanskih prostora i istoriju novih nacionalnih identiteta, npr. Bošnjaka, preko pravoslavnih hrišćana bogumila, pa tako i novi rimokatolički verski nacion Hrvata na srpskim prostorima.
Poznato je da su ozbiljni istoričari, kao Francuzi Mišle i Mišjels isticali skrivenu austrijsko-vatikansku istoriju, pa istorija habzburgovaca, kako ističe Mišjels, krunisanih inkvizitora, nije davala dovoljno podataka da se u punoj meri spozna. Tako su austrijski pozitivisti stvarali krivotvorene knjige, i to preko tzv. kritičke istoriografije dokumentarnih falsifikata. Nažalost, tadašnji srpski akademici su u određenom broju naseli na takve bečke falsifikate. Oni kandidati za zvanje akademika koji su se suprotstavljali takvim naturenim, tobožnjim istorijskim istinama, nikada nisu uspeli u svojim nastojanjima.
Karakterističan je slučaj Srbina iz Boke Kotorske Riste Kovačića, inače, člana Srpskog učenog društva, koji zbog svojih ozbiljnih naučnih istraživanja nikada nije postao član Srpske kraljevske akademije, koja je u to vreme bila pod dominacijom austrofilskih ''naprednjaka''. Njegova egzaktna naučna istraživanja nisu se svidela tadašnjim akademicima.
Naime, septembra 1884. godine, u italijanskoj pokrajini Molize, u kojoj je živela kolonija pred Turcima izbeglih smederevskih Srba, vredno je istraživao Kovačić, kao član Srpskog učenog društva. On je rezultate svojih arhivskih i bibliotekarskih istraživanja, kao i istraživanja metodom danas moderne "orao histori", objavio u Glasniku Srpskog učenog društva iz 1885. godine. Srpsko učeno društvo je prethodno bilo obećalo materijalnu potporu kojom bi se pomoglo očuvanje i razvijanje srpske nacionalne svesti u napuljskoj provinciji.
Godine 1886. je osnovana Srpska kraljevska akademija, dok je Društvo, dotrajavajući još nekoliko godina, paralelno, tek 1892. godine pripojeno Akademiji. Međutim, samo osam članova Društva su postali akademici, među kojima nije bio Risto Kovačić, pa ni sam predsednik Društva Jovanović. Insistirajući na tzv. naučnom pozitivizmu, kako je zapazila slavista Vera Stanisavljević, a odbacujući ranije pristupe kao romantičarske i nenaučne, Akademija nije smatrala da je Kovačićev poduhvat dostojan njene nove pozitivističke misije, pa je potom zamrlo interesovanje Srbije za Srbe, samim tim i za samog Kovačića, koji je vremenom potpuno zaboravljen kao istaknuti naučnik.
Pošto je Srbija zaboravila svoje zemljake, Rimska kurija je iskoristila srpsku pasivnost, pa je italijanske Smederevce prvo pokatoličila, a potom prevela u Hrvate. Propaganda velikog hrvatstva, pod skutima Vatikana i habzburške Austrije, ubedila je naučne krugove u Evropi, pa tako i u Srbiji, da su molizejski Srbi, u stvari, Hrvati. Pod uticajem takvih jakih antisrpskih ideja, u nauku je sve više prodirala teza da je Srbima, kao nacionalni identitet, svojstveno samo pravoslavlje, dok su rimokatolički Srbi sve više ubeđivani da oni nisu Srbi, već rimokatolici Hrvati.
Kovačićev primer je samo dobra ilustracija kako je određeni strani ideološki i politički kurs negativno uticao na srpsku nauku, pa tako i na naučnu delatnost u Akademiji u to vreme.
Promenom ideološko-političke klime u Srbiji, dolaskom Karađorđevića, 1903. godine, i time izazvanog zaokreta cezaro-papističke Austrije ka liberalnoj Francuskoj, srpski delatnici u nauci počinju nastupati s izraženih srpsko-nacionalnih, potom jugoslovenskih pozicija, u skladu s ideologijom francuskih liberala, odnosno masonerije, koja je imala u to vreme pozitivan uticaj u srpskom društvu, potom u Kraljevini Jugoslaviji.
Između dva svetska rata, Srpska kraljevska akademija još uvek nije bila istraživačka ustanova u savremenom značenju te reči, jer nije raspolagala institutima u kojima bi radili stalno zaposleni naučnici.
U Brozovoj Jugoslaviji, Srpska kraljevska akademija, u skladu s novim republikanskim i komunističkim poretkom, zakonom od 30. juna 1947. godine promenila je ime u Srpska akademija nauka. Monarhistički termin je izbačen.
Mnogima iz intelektualnog miljea poznato je u kakvim teškim političkim uslovima cenzure su morali raditi akademici od 1945. do 1989. godine.
Krajem 80-ih godina, konačno se SANU oslobodila tutorstva komunista i socijalrealističke ideologije i politike i progovorila jezikom neophodne nacionalne zaštite srpskog naroda i zaštite tada postojeće jugoslovenske države. Zbog otkrivanja istine, preko Memoranduma SANU, o teškom i ponižavajućem političkom i ekonomskom položaju srpskog naroda, napad na akademike je bio žestok, pošto je govorio jezikom istine i potisnute pravde za srpski narod.
Tzv. nacionalno krilo Srpske akademije globalno je progonjeno i satanizirano za tzv. veliko srpstvo, preko optužbi u montiranim procesima Slobodanu Miloševiću i, danas, dr Vojislavu Šešelju, Radovanu Karadžiću i drugim zatočenim Srbima.
Akademici humanističkih nauka su nedovršenim memorandumom samo pokušali konačno formulisati srpski nacionalni program, koji, nažalost, u ovoj državi ni do danas ne postoji.
Dovoljno je samo podsetiti se vremena kada taj najbrojniji, prokazani narod nije imao svoju teritorijalnu jedinicu, dok su nove instant-nacije već imale oformljene republike, države na srpskoj teritoriji. S druge strane, narodu u samoj Srbiji nametnute su dve pokrajine sa secesionističkim rukovodstvom, koje su uvek glasale protiv svoje matične republike. Najbrojniji jugoslovenski narod je uvek imao minus jedan glas.
Takve i slične istine su bile deo teksta Memoranduma akademika. Od kraja 80-ih godina prošlog veka, konačno se mogao čuti glas akademika egzaktnih naučnika, koji su od neoliberala sve više dobijali etiketu nacionalističkih, režimskih, miloševićevskih akademika. Najvažnije je to što se konačno, bez cenzure i pritisaka, egzaktna naučna istina mogla predočiti srpskoj, jugoslovenskoj i svetskoj naučnoj javnosti. Konačno su akademici Milorad Ekmečić, Slavko Gavrilović i Vasilije Krestić mogli nesmetano progovoriti o mitologiji hrvatstva, podržavajući time i nas mlađe koji smo kritički pisali o virtuelnoj naciji hrvatstva, inače tabuiziranoj temi za mnoge istoričare.
U to vreme su se pojavila kapitalna dela i nove misli nacionalnih istoričara, akademika, neprevaziđenog Radovana Samardžića, Čedomira Popova, neumornog borca protiv vojvođanskih autonomaša, pokojnih Dejana Medakovića i Mihajla Markovića, naučno dominantnog pravnika prof. Koste Čavoškog, inače, doslednog borca protiv tiranije Haškog tribunala nad srpskim sužnjima.
Godinama je činjena nepravda prema velikom srpskom istoričaru i profesoru dr Dragoljubu Živojinoviću, koji je tek u poznim godinama života, pre godinu-dve, stekao uzvišenu titulu akademika, iako je autor više od 30 monumentalnih studija i monografija.
Zar prof. dr Branko Petranović… izvinjavam se… koji je stvorio svoju istoriografsku školu, preko svojih postdiplomaca, nije zaslužio da za života postane akademik? Pri tom je prof. Petranović napisao 50-ak studija i monografija i preko 80 članaka, kritika i polemika.
S druge strane, naučnicima Instituta društvenih nauka u potpunosti je onemogućen pristup zvanju akademika. Zar egzaktni naučni rezultati pojedinih institutskih naučnika nisu dovoljni za zvanje akademika?
Zato ovde, u ovom uzvišenom domu, postavljam javno pitanje – da li je samo izuzetan naučni domet bitan za zvanje akademika ili se radi o drugim, nama nevidljivim, preporukama?
Naučnika izvan Akademije muči izvesna tajnovitost od odabiranja budućih članova Akademije. Po naučnim kuloarima mogu se čuti priče da nije uvek presudan izuzetni naučni kvalitet kandidata, već da, uz određeni kvalitet kandidata, odlučuje njegova ideološka i politička opredeljenost, odnosno moralno-politička podobnost, kazano nekadašnjim komunističkim vokabularom.
Po mom mišljenju, manji uticaj ideologije i politike jačaće demokratičnost i pravičnost kod izbora kandidata za akademike, ali će smanjivati zatvorenost i tajnovitost te ustanove.
S vremena na vreme, srpska intelektualna javnost se iznenadi izborom kandidata, koji je vrlo daleko i od nauke i od umetnosti, ali koji ima izražene estradne kvalitete.
Na kraju, da istaknem da sam amandmanom predložio uvođenje novog člana 2a, u kome ističem da se SANU mora osloboditi ideologije i politike, odnosno permanentnog, presudnog uticaja ideoloških internacionala, kako bi mogla slobodno delovati, u skladu s kanonima humanističke nauke. Hvala.

Dvanaest minuta i 45 sekundi.
Reč ima gospođica Nataša Vučković.

Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nesumnjiv je značaj teme o kojoj danas razgovaramo, o pitanju unapređenja nauke, poboljšanju uslova za naučni rad, unapređenju inovacija.
Iako su svi poslanici koji su danas govorili o ovim pitanjima govorili o značaju ovih tema, ne mogu da se otmem utisku da je u našoj javnosti nedovoljna pažnja posvećena ovom pitanju, jednako kao i kad smo razgovarali o Zakonu o kulturi, Zakonu o obrazovanju. Mislim da treba u našoj javnosti, našim medijima, da podstaknemo da se mnogo veća pažnja posveti ovim pitanjima, jer su to danas globalno najvažnija pitanja. I pitanje obrazovanja i pitanje nauke jednako su važna kao i pitanje ekonomskog razvoja ili konkurentnosti naše nacionalne ekonomije.
Te su teme još važnije u Srbiji, zbog toga što je tokom 90-ih godina došlo do potpune devastacije i u obrazovanju, i u kulturi, i u nauci i danas, kad god vidimo da se ulaže bilo kakav napor u unapređenje stanja u tim oblastima, vidimo da se nailazi na strahovite probleme, na velike posledice nazadovanja i na nepostojanje značajne, odlučujuće podrške u društvu za unapređenje stanja u ovim oblastima.
Demokratska stranka je uvek u prvi plan svojih političkih programa, od 90-te do danas, stavljala pitanje obrazovanja i nauke. Kada smo poslednji put radili jedan od predizbornih programa, program za bolji život, Srbija kao društvo znanja bila je posebna odrednica, kojoj je data velika pažnja.
Veliko mi je zadovoljstvo što danas vidim da je i u ovim predlozima zakona koji se nama predlažu danas u Skupštini, upravo, politički program za koji se zalažemo već godinama i nalazi svoje mesto.
Želim da govorim o ova tri zakona – o naučnoistraživačkoj delatnosti, o inovacionoj delatnosti i delimično o zakonu o SANU, i da istaknem nekoliko elemenata koji su, na osnovu Strategije o razvoju nauke, ugrađeni i u ove zakone, a koji predstavljaju osnovu politike za razvoj nauke u Srbiji.
Pre svega, radi se o jednom vidljivom ugrađenom principu međusektorske saradnje, koju smatram strašno važnom za pitanja razvoja nauke. Razvoj nauke se ne tiče samo naučnih instituta, tiče se čitavog društva, tiče se obrazovanja, tiče se zdravlja. Primena nauke je i u zdravstvenoj politici, ali i u oblasti ekonomije. Međusektorska saradnja između Ministarstva zdravlja i Ministarstva ekonomije, ministarstva koja se bave pitanjima razvoja nacionalnog i investicionog plana itd., veoma je važna. Strategija o naučnom razvoju se upravo bazira na toj međusektorskoj saradnji.
U tom smislu, želim da pozdravim ideju o Centru za popularizaciju, odnosno promociju nauke. Mislim da su svi poslanici koji su o tome danas govorili, govorili pozitivno, na neki način ohrabreni da se neka iskustva iz razvijenog sveta, koje su neki od nas imali prilike da vide, prenose u Srbiju.
Ono što je, takođe, jedan od elemenata koji je ključan za naučnu politiku u Srbiji, jeste povezivanje nauke s privredom. To je princip na kome insistira i zakon o inovacionim delatnostima. Mislim da je on ključan kako za razvoj Srbije, tako i za povećanje konkurentnosti njenih proizvoda na stranim tržištima. Ono što je pitanje, to je – da li je naša privreda, sa strukturom kakvu danas ima, spremna da prihvati, zainteresovana da prihvati znanje koje može da joj pruži naša ili inostrana nauka?
Mislim da ćemo se složiti da nije i da moramo da razvijamo te kapacitete u samoj privredi, kako bi nauka i privreda realno mogli da budu povezani. I na strani nauke i na strani privrede, posebno, malih i srednjih preduzeća, vidim prostor za intenzivan međusektorski rad, da unapredimo mogućnosti tih kapaciteta.
Ono što je jako važno, mislim da moramo podsticati kulturu inovacije i zakon o inovacionoj delatnosti to upravo omogućava, između ostalog, time što usvaja kriterijume Svetske banke i primenjuje neke principe koji slede iz SSP-a. Osnivanja fondova je od velike važnosti u ovoj sferi.
Ono što mi se čini veoma važnim je da sama strategija, ali i zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti, podstiču ono što u Srbiji, čini mi se, nikad ne postoji u dovoljnoj meri. To su, saradnja, partnerstvo, zajednički rad na projektima, prosto, udruživanje.
Danas smo više puta imali priliku da čujemo, znamo, uostalom, kolika su mala budžetska izlaganja u nauku. Naši resursi jesu krajnje ograničeni, zato je od velike važnosti da ih najbolje i na najefikasniji način koristimo.
U Srbiji, čini mi se, ne postoji dovoljna kultura partnerstva, i u tom smislu je važno da ovaj zakon podstiče ta iskustva zemalja koje su najrazvijenije u oblasti nauke. Prosto, u našoj nauci, svi to dobro znamo, vrlo je prisutna usitnjenost, odnosno partikularizacija u projektima. Veliki broj projekata su međusobno, čak, slični i postoji mogućnost za neki komplementarni rad. Zbog te usitnjenosti, dobijaju nedovoljno sredstava, pa rezultati takvih projekata nisu dovoljno relevantni, upravo iz razloga što su strahovito usitnjeni, umesto da su fokusirani na ostvarivanje većih rezultata, samim tim, na bolju primenjivost kako u privredi, tako i u drugim oblastima
Ono što mi se čini vrlo važnim jeste da zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti nameće potrebu promene u kulturi ponašanja. Dosta smo dugo svedoci da se kod nas kaže – bavi se naukom, bavi se tim i tim pitanjem. To je vrlo važno, naravno, kada se bavite naukom, a ne postižete rezultate odjednom. Ali, ono što je, takođe, važno, to je da budemo orijentisani na postizanje rezultata.
Postizanje rezultata je danas vrlo bitno i svet danas funkcioniše na osnovu rezultata koji se proizvedu. Ne treba praviti grešku i nauku podrediti isključivo praktičnoj isključivo, jer uvek postoji pitanje da li svi naučni rezultati, naučna dostignuća, mogu biti u ovom trenutku primenjeni. Ono što je od ključne važnosti, to je da shvatimo tu orijentisanost prema rezultatima kao vrlo važno pitanje.
Htela bih tu da naglasim još jednu stvar koja mi se čini nedovoljno dobro shvaćenom. Na primer, i u društvenim naukama i u istraživanjima koja se bave društvenim naukama, a to je ta neophodnost povezivanja sa svetom, odnosno objavljivanje u stranim časopisima, objavljivanje rezultata istraživanja i radova na stranim jezicima, nekako kao da se libimo da to radimo u većoj meri, a to je ono što čini da nauka korespondira i komunicira sa svetom i naučnicima u svetu.
Naravno, ništa ne dobijamo ako veliki broj naučnika potpiše jedan isti rad na kojem, realno, nisu učestvovali. To samo stvara različite vrste monopola u vrednovanju nauke i u stvaranju privatizacije u proceni relevantnosti pojedinih istraživanja.
Vrlo je važno ono što je istaknuto ovom politikom u razvoju nauke, a to je povratak mladih naučnika ili naučnika koji su već duže vreme s boravištem u inostranstvu. Vrlo je važno razumeti njihove potrebe, s tim što u tretmanu povratnika naučnika ne praviti nešto što bi moglo biti diskriminacija u odnosu na naučnike koji su svih ovih godina ostali u Srbiji.
Kad sam već spomenula promenu kulture ponašanja, mislim da je ona vrlo važna i s još jedne tačke gledišta, a to je da je neophodno stvaranje ravnoteže u istraživanju prošlosti, s jedne strane, i traženja rešenja za budućnost.
Želela bih ovde da ukažem na jednu, čini mi se, aktivnost kojom se nedovoljno bavi naš SANU, a to je, na primer, područje jezika. Kada govorimo o nauci, samim tim o SANU, mislim da smo svi svedoci da je srpski jezik danas u velikoj opasnosti, upravo zato što se nedovoljno prati razvoj pojedinih oblasti u nauci, u ekonomiji itd. Ono što bi trebalo da radi svaka akademija jeste obogaćivanje jezika, određivanje novih reči koje prate razvoj u drugim oblastima. To rade mnoge akademije u svetu, da ne pominjem sada nijednu posebno, ali je to vrlo važna stvar, jer to omogućuje kvalitetnu komunikaciju.
Nauka doprinosi da ne budemo izolovani, da se borimo protiv svake vrste provincijalnosti, neznanja i nerazvijenosti. Vrlo zdušno podržavam naš cilj da u vođenju politike za razvoj nauke što pre, a čula sam da je cilj 2015. godina, povećamo budžetska izdvajanja na 1%, da imamo i druge projekcije kako bi se budžetska izdvajanja povećala. Češka i Hrvatska imaju 1%, a sigurno je da i Srbija treba da ima taj procenat izdvajanja za nauku.
Ono što do tada moramo da uradimo, to je da na najefiksaniji način iskoristimo sredstva, da iskoristimo resurse koje imamo. Mislim da je fokusiranje na one oblasti koje ovi zakoni determinišu kao prioritetne važno, zbog toga da bismo znali na koji način vidimo razvoj nauke u narednih nekoliko godina.
Ono što je bitno, to je povećanje standarda, životnog standarda naučnika i poboljšanje uslova njihovog rada. U tom smislu, mislim da je svaki vid izdvajanja, stambenog zbrinjavanja, svaki vid pomoći da se naučna institucije razvijaju i da se gradi infrastruktura više nego dobrodošao.
Moje je duboko uverenje da je politika razvoja nauke koja je ugrađena i u ovu strategiju i u ove predloge zakona dobra politika.
Želela bih da se pridružim onima koji su pozdravili jučerašnje potpisivanje Sporazuma o kreditiranju naše nauke u iznosu od 200 miliona evra. Mislim da je to odlična stvar. Pri tome, čitala sam neke komentare građana, čitalaca raznih novina i medija. Pored toga što se pozdravlja zaključivanje ovog sporazuma, postoji izvesna sumnja kod mnogih, da li će dobijena sredstva biti na pravi način iskorišćena, za one ciljeve za koje su određena i planirana.
Lično, verujem i u Ministarstvo nauke i u čitav tim. Imala sam prilike da se na raznim konferencijama i debatama uverim u njihovu posvećenost i entuzijazam koji posvećuju pitanju razvoja nauke i izgradnji svih ovih institucija koje su planirane Strategijom i ovim konkretnim zakonima.
Namerno spominjem ove sumnje, iz razloga što svi znamo da su naučnici ljudi koji su kritični, obrazovani, dobro informisani. U njihovoj je prirodi da imaju sumnju i zato je potrebno da im damo tačne i validne, kredibilne informacije. Verujem da će to ovo ministarstvo učiniti. Hvala vam na pažnji.

Hvala, gospođice Vučković.
Reč ima ministar. Izvolite.

Da razjasnim možda nekoliko elemenata o kojima je govorila gospođa Vučković. Naravno, sada kada je potpisan ovaj značajni sporazum počinju i one muke, koje su slađe, ali muke su. O tome je juče govorio predsednik Republike, o tome sam i ja govorio, a i ministarka finansija. U ovoj situaciji, mada ćemo se svi složiti da se radi o esencijalnim elementima za budućnost naše nacije, to ni na koji način nije razlog da ne budemo štedljivi i veoma praktični.
Konkretno, šta to znači? Svuda gde postoji određena kvalitetna infrastruktura, unapredićemo je. Nema nikakvog razloga, kao što se, nažalost, često dešava u našoj zemlji, da se gradi i gradi, a ostavlja se nešto što je započeto; možda više nije baš sve po ukusu, pa se ostavlja da trune.
Drugi aspekt je činjenica da ćemo, ako sagledamo pitanje opreme, i to će biti kvalitet više naspram onome što je urađeno i što je bilo pozitivno, a to je investicija od nekih 27 miliona evra u opremu koja je urađena iz Nacionalnog investicionog plana u periodu 2006-2008, imati ove godine, ukoliko Narodna skupština ratifikuje upravo potpisani sporazum, simultani poziv za projekte, gde će ekipe koje kandiduju projekte, delimično u skladu sa Strategijom i temama koje će biti zadate od strane Ministarstva, uz konsultacije s naučnom zajednicom, tražiti novac za sebe, ali i za opremu i eksperimente. Tako ćemo izbeći u mnogo većoj meri problem koji je toliko puta konstatovan, a to je da kada dođe malo nekih para, onda ljudi pokušavaju da se obezbede, generalno, onda se pokuša nabaviti nešto najbolje moguće i krene se u pretpostavke da će to biti korisno.
Imamo već danas slučaj, zato što pedantno vodimo evidenciju te opreme, nažalost, i u ovako siromašnoj zajednici, da veoma skupi aparati ostaju neraspakovani ili, ukoliko se upotrebljavaju, stepen iskorišćenosti ne prelazi 10% do 20%. Odgovor na to je činjenica da ćemo ove godine i za predstojeći ciklus od pet godina finansiranja naučnih projekata evaluaciju praviti na ukupnom iznosu za projekat, a kada se kaže projekat, uključujući i opremu koja je potrebna da taj projekat uspe. Ta sinergija će, u tom slučaju, u samom startu biti obezbeđena, videće se koja je oprema možda poželjna, ali nije apsolutno nužna da bi se uradio konkretni projekat i koji su rezultati koji se očekuju. Pošto ćemo to uraditi simultano, radićemo na tome da se objedini svuda gde je moguće ta infrastruktura.
U nano-naukama, npr., nije bilo teško doći do konsenzusa s naših šest stotina ljudi, koliko ih se u ovom momentu bavi naukom o materijalima, a oni dolaze iz raznih disciplina: hemija, fizika, matematika, biologija; mnogi ljudi, to je stvarno nešto. U izlaganju sam jutros rekao malo više o tome. To jeste skupocena oprema i vršimo, ako mogu tako da se izrazim, industrijsku procenu potreba, tako da ne kupimo više nego što treba, ali da bude dovoljno za sve. To će biti deljena infrastruktura i tu ste apsolutno u pravu.
U nauci, kao i u ostatku našeg društva, nemamo dovoljno te navike da delimo, da sarađujemo, ukoliko nismo zajedno u istoj instituciji. Čak, konstatovali smo da u istom institutu, na istom fakultetu, nema tog stepena saradnje između katedre, tj. između laboratorije. Treba se boriti protiv toga, nije dobro reći – to je naš mentalitet.
Konstatujemo, na primer, da jedan broj naučnika iskorišćava činjenicu da je određena oprema u njihovoj laboratoriji, pa se odjedanput pojavljuju u mnogobrojnim naučnim radovima gde se nikada pre nisu pojavili, kao neka forma naplate za pristup toj i takvoj opremi. Naravno, to nije prihvatljivo. Zbog toga ćemo sistemski rešiti te stvari.
Nije dovoljno apelovati, mada je nužno, na vrednosti i saradnju, nego treba nagraditi i kazniti zavisno od ponašanja i funkcionisanja koje se očekuje od takvih naučnika. Zbog toga verujem da će to pomoći, jer govorim o dosta značajnim iznosima, govorim o 50 miliona evra što se tiče opreme u sledećih nekoliko godina.
Videli smo, ideja ovog prvog pokreta u finansiranju jeste da se stvari ne podele toliko da se na kraju nikakav efekat ne postiže. U tom smislu, prethodnica ovog aranžmana je bila jedna široka i duboka konsultacija s naučnom zajednicom i došlo se, primera radi, o tome sam pričao, pa neću dugo, do tih hiljadu stambenih jedinica, koje nisu jeftine, ali koje su prepoznate, i to je nešto što posle iziskuje jasne kriterijume, da vidimo ko, kako, pod kojim okolnostima može doći do te jedinice.
Treba podmiriti mnoge, mnoge potrebe. I sami ste rekli, jedna od veoma važnih je da radimo na tome da se vraćaju naši naučnici iz inostranstva, a da to dovede do jačanja, a ne do razdora. To nije lako uraditi. Moramo naći pravu meru. Prava mera je da se, pre svega, potrudimo da vratimo one koji mogu da doprinesu veoma brzo, time što će dovesti nove fondove, nove mogućnosti, nove institucije i nove investitore.
Sigurno nije lako, ali s ovom strategijom, s ovim zakonima, s ovim aranžmanom i onim što dolazi, mislim da to danas nisam rekao, pa bih hteo da napomenem, kroz ove napore da se uspostavi prvi aranžman ovog tipa s Evropskom investicionom bankom, to se može. Upravo smo s ekipama iz te banke, koje su nas posetile, razmotrili i videli da je Srbija jedina u regionu koja je pokazala tu odvažnost i viziju da već sada, usred ove krize, krene u ovakav aranžman. To je više bilo pitanje nešto razvijenijih zemalja. To se čulo i pročulo.
Jer, Evropska investiciona banka jeste banka Evrope, ta banka je formirana istoga dana kada i Evropa. Evropska investiciona banka je banka Evrope i ona je, uzgred budi rečeno, osam puta veća od Svetske banke i deset puta veća od Evropske banke za obnovu i razvoj. Tek da imamo svi zajedno koordinate, radi se o centralnoj finansijskoj instituciji u svetu, koja je veća nego sve druge međunarodne finansijske institucije zajedno, s izuzetkom MMF-a, koji je druga stvar.
Evropska komisija, konstatujući jasne ideje Srbije, rešenost, odobrila je već 25 miliona evra donacija ovog puta, koje će biti upotrebljene za infrastrukturu u visokoobrazovanim institucijama, s jasnim ciljem, a to je da naši studenti budu bolje pripremljeni za tržište rada. Dobili smo za sprovođenje ovog kredita 650.000 evra dodatne donacije, koja će finansirati ekipe, a samim tim nećemo morati da zaposlimo činovnike, da se na jedan inženjersko-ekonomsko-finansijski način i u skladu sa zakonom sprovede ova velika investicija.
Napokon, uveliko razgovaramo s Bankom za razvoj Saveta Evrope i na bazi svega ovoga očekuje nas sastanak i pregovori s desetinama velikih tehnoloških firmi u svetu. Stoga sam uveren, ono što je i predsednik Republike juče rekao, a to je očekivanih 400 do 500 miliona evra investicija u infrastrukturu, sada i zahvaljujući, nadam se, brzoj ratifikaciji u ovom domu upravo potpisanog sporazuma, da će to biti realnost u sledećih pet godina.
Apsolutno ste u pravu, transparentnost u upotrebi, jasnoća u tome ko dobija šta za šta, pod kojim uslovima. Istovremeno, tražićemo sufinansiranje, jer nije dovoljno reći – obezbedite mi. Toliko toga u Srbiji, pogledajmo infrastrukturu oko nas, od hale Pionir, pre neki dan, sport, nauka, izgradimo, a ne održavamo; napravi se i posle toga trune. Mi još nemamo tu naviku da, kada idemo u investicioni poduhvat, dobro budžetiramo za tekuće održavanje i za amortizaciju.
Amortizacija je pojam koji se pojavljuje samo kratko, 50-ih, 60-ih godina, za vreme tadašnje Jugoslavije, uključujući naučne institucije, i onda je nestao; počelo se s amortizacijom koja se nije održavala, a ona je jedina, u finansijsko-investicionom smislu, tu da obezbedi održivost onoga što radimo. Ne kažem da ćemo uvesti ponovo amortizaciju, ali od svih institucija koje žele da budu korisnici ovakvih sredstava očekujemo da pokažu volju i da izvrše demonstraciju svojih kapaciteta, da u velikoj meri rade na tekućem održavanju ovakve infrastrukture.
Ne smemo dozvoliti da nam se ponovo desi da za pet do deset godina ono što smo, uz puno sreće, obnovili i napravili bude van stroja, da ne funkcioniše zato što nema potrošnog materijala, zato što sada mora da se vrši rekonstrukcija, koja je mnogo skuplja, zato što se nije ulagalo svake godine bar malo, da bi se održalo. To su veliki izazovi, ali, kao što rekoh, mnogo je bolje da imamo ovakve probleme. Krenuli smo, biće problema, izborićemo se. Hvala.

Hvala vama.
Gospodin Radiša Ilić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, početak diskusije o Predlogu zakona o oznakama geografskog porekla se ni po čemu ne može razlikovati od današnjih i jučerašnjih diskusija, nekih od pre dva, ili tri meseca, jer uvod je uvek isti. Prvo se nabroje sve evropske direktive, sve odluke Evropske komisije, sve uredbe Saveta ministra EU, označene šiframa, i to vam je putokaz ako mislite da ćete jednog lepog dana zakoračiti u EU. Jedina je mana što na tom putu ka EU nema ni daljine a ni datuma kada se konačno stiže na cilj. Do tada, Srbiji predstoje bezbrojna usklađivanja, kako bi konkretno i na osnovu ovog zakona stala u neki red.
Međutim, u ovom obrazloženju Vlade, na strani 27, konstatuje se, s malom dozom razočaranosti, da još uvek nije uspostavljen dijalog između predstavnika Republike Srbije i Evropske komisije, pa se ne može ni dati ocena u potpunoj usklađenosti Nacrta zakona o oznakama geografskog porekla s evropskim zakonodavstvom. Ovde se pominje i čuveni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je za neke vrhunac proevropske politike sadašnje aktuelne vlasti, a za neke iznuđeni sporazum, zbog koga godišnje Srbija gubi preko 200 miliona evra. To je ogroman iznos za našu državu, zapustelu privredu, za državu u kojoj je svaki sedmi stanovnik, bukvalno, gladan, a 700 hiljada građana živi u krajnjoj bedi.
Sada će naša država, zakon po zakon, kao što je, recimo. i ovaj Predlog zakona o oznakama geografskog porekla, doterivati po evropskim kalupima, ne mareći za štetu koja je, upravo zbog primene Trgovinskog sporazuma, sve veća i veća.
Sada dolazimo i do poljoprivrednih proizvoda, koji su, delom, razlog donošenja ovog zakona. Na stranu što su, otvaranjem srpskih granica, na naše tržište ušli znatno jeftiniji poljoprivredni i drugi proizvodi, sa svojim zvučnim imenima, brendom i svojim oznakama geografskog porekla. Problem je što su osvojili naše tržište, a svoje su zatvorili za naše proizvode. Čast izuzecima koji su se kroz iglene uši probili do zapadnog tržišta. Naši brendovi, naši proizvodi s oznakama geografskog porekla, ako nisu pronašli svoje mesto na domaćem tržištu, mogu poslužiti njihovim vlasnicima samo da se s njima na domaćem tržištu slikaju za uspomenu i dugo sećanje.
Stiče se utisak, na osnovu nekih činjenica iz bliske prošlosti, da je naša država po pitanju zaštite i očuvanje imena domaćih proizvoda nekako kasnila. Primedbe koje su tokom današnjeg dana izneli poslanici SRS-a, pominjući ajvar, prepečenicu, šljivovicu, pršutu, imale su svoj smisao, pošto nas je i sam ministar obavestio da je zaista bilo pokušaja krađe, odnosno prisvajanja imena i dobijanja žiga za pojedine vrste proizvoda s naših prostora. Ubuduće bi trebalo oštrije reagovati u slučaju da neko pokuša da, slikovito rečeno, potkrada ono što pripada Srbiji i njenom podneblju.
Ova činjenica govori i o moralu onih koji misle da imaju pravo da svojataju tuđe, da prave vino od srpskog grožđa, pa da falsifikuju zemlju porekla i prikazuju ga kao svoje, ili, kao što ste sami rekli, pokušaj otimanja brenda leskovačkog ajvara od strane Slovenaca, da ne spominjem Švajcarce i srpsku šljivovicu i mnoge druge primere koji su se danas čuli u Narodnoj skupštini.
SRS je na ovaj predlog zakona podnela nekoliko amandmana, ali, bez obzira na to da li će se usvojiti, zakon će pretrpeti još neko usklađivanje u narednih pet godina. U zakonu postoje neki članovi koji se zaista moraju promeniti, jer ne zaboravimo da su ovo bukvalni prevodi, da neki pojmovi mogu da promene smisao čitavog člana. Recimo, u čl. 29, 43 i možda još nekim, reč ''pretvaranje'' zvuči ipak neprikladno za tekst jednog zakona, kao da se radi o mađioničaru koji će nešto da pretvara. Predložili smo amandmanom prikladniju reč – ''zamena''.
Pojam ''razgledaju'' u 12. članu; ispada da su registri, po predlagaču, slike i eksponati koji se razgledaju od zainteresovanih lica. Smatramo da su to ipak dokumenti u koje treba izvršiti uvid i da će se to ovakvim načinom, jasno i precizno, zakonski formulisati. Zatim, reč ''poznatost'' u članu 8, da ne nabrajam neke druge pojmove i članove zakona. Predlagač bi morao ubuduće, ne samo u ovom slučaju, već i kada bude predlagao i druge zakone Narodnoj skupštini na usvajanje, da tekst predloga očisti od reči koje unose zabunu, nepoznanicu ili su neprikladne za zakon jedne države.
U analizi efekta zakona, u tački 7), priznaje se da predloženi zakon nema direktni uticaj na pojavu novih privrednih subjekata, ali za utehu je da će se obezbediti zaštita oznake geografskog porekla na nivou EU.
Međutim, nije dovoljno posedovati samo oznaku geografskog porekla. U prilogu ste nam dostavili spisak domaćih lica koja imaju oznaku geografskog porekla i po njemu možemo da vidimo da se u 37 domaćih oznaka, čak 29 oznaka odnosi na poljoprivredne proizvode.
O onoj drugoj barijeri, kontroli kvaliteta za ulazak naših proizvoda na tržište EU, malo se govori, jer EU dobro zna kako da naše proizvode, prvenstveno poljoprivredne, jer to uglavnom i imamo, zadrži na granici, zahtevajući ispunjenje navodnih graničnih vrednosti za pesticide, druge hemikalije, aditive u poljoprivrednim proizvodima, ili će tražiti da budu ispunjeni uslovi o veličini i obliku voća i povrća itd.
Na drugoj strani, proizvodi sa zaštićenim oznakama geografskog porekla iz EU preplavljuju naše tržište u ogromnim količinima, poljoprivredni proizvodi koji su dobijeni, sve više, od genetski modifikovanih sorti. Ti proizvodi, na prvi pogled, privlače kupca svojom veličinom, pravilnim oblikom, bojom, ali u sebi kriju genetsku bombu, koja će svoje lice pokazati tek za nekoliko narednih generacija. Zato se Zapad masovno okreće zdravoj hrani, jer su im mlade generacije ozbiljno ugrožene konzumiranjem takve nezdrave hrane, koja je, takođe, imala oznake geografskog porekla.
Međutim, taj lanac zapadnjačke industrijske proizvodnje ne može tek tako da se prekine, jer je u taj proces proizvodnje uložen veliki novac. Zato smo mi i zemlje koje su slične Srbiji izuzetno pogodno tlo da se plasiraju takvi proizvodi, koji će biti jeftiniji, a samim tim i dostupniji kupcima. Hvala.

Od vremena Poslaničke grupe, osam minuta.
Reč ima gospodin Srđan Milivojević.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ako posmatramo nauku kao jedinstvo otkrića i dokaza, metoda sistema istraživanja i izlaganja, shvatićemo da je nauka generator progresa svakog društva.
Onaj ko ne shvata značaj nauke u 21. veku, onaj ko kritikuje ovaj zakon, drži u ruci istu onu baklju kojom je potpaljena lomača Đordana Bruna. Svako ko kritikuje 200 miliona evra koje će Srbija dobiti i investirati u nauku i naučni razvoj, kritikuje progres ovog društva.
Ima ljudi koji su protivnici knjiga i takvih ljudi je bilo uvek kroz istoriju. Loše je kada protivnici knjiga dođu u poziciju da kritikuju zakon. Protivnici knjiga najčešće svoje znanje i svoj autoritet ne crpe iz knjiga, već iz knjižice, ali partijske. Kada partijska knjižica bude suprotstavljena knjizi, onda imamo situaciju, kada takva stranka dođe u poziciju da odlučuje o nauci u Srbiji, da jedinu investiciju koju vidi, kada je reč o nauci, jeste investicija u katanac, koji se stavlja na brave fakulteta, naučnih instituta i institucija.
Loše je kada ti ljudi kritikuju ovakav zakon, kad kritikuju investiranje u nauku. Onda možemo reći da im temelji jesu klimavi i da oni prave klimavu zgradu. Možda zidovi te zgrade pucaju od čvrstine, ali takva zgrada je loša zgrada.
Kada govorimo o nauci kao generatoru progresa jednog društva, s razlogom se moramo zapitati koliki je doprinos srpske nauke ljudskoj civilizaciji. Moramo se zapitati kako bi danas izgledao svet da prometejske vatre nisu pretočene u električnu energiju, naizmeničnu struju koju je svetu darivao Tesla. Kako bi svet izgledao bez Ruđera Boškovića, bez Milutina Milankovića, bez Mihajla Pupina, Josifa Pančića?
Da završim ovo svoje izlaganje jednim slikovitim poređenjem. Bilo je u ljudskoj civilizaciji pokušaja da se zaustavi progres, da se zaustavi nauka. Bilo je pokušaja da se iza lažnog autoriteta inkvizicije zadre u naučna dostignuća, da se zaustavi točak istorije, da se zaustavi točak civilizacijskog napretka. Bilo je u ljudskoj istoriji, kad je dobri Bog stvarao zemlju, dve pećine je stvorio. U jednoj pećini, neki čovek, u ono vreme, nađe dijamante, i kaže, lepi su dijamanti i lepa je ova pećina i mi ćemo ovde da živimo. Dovede svoje pleme u pećinu i onda kaza – a možda će i drugi ljudi da vide lepotu naše pećine, pa navališe veliku stenu na ulaz u pećinu i tako, zadovoljni sami sobom, slikaše neke slike, uživaše u lepoti svojih dijamanata i smejaše se pustoći druge pećine koja se nalazila u neposrednom susedstvu. Onda, jedne noći, svetlost Vitlejemske zvezde obasja tu pećinu, i danas svi znaju za Vitlejemsku pećinu, a niko ne zna za pećinu koja dan-danas egzistira tamo gde je navaljen taj kamen; ti ljudi žive u njoj, bez želje da unaprede svoja saznanja, svoj život i da prihvate civilizacijske tekovine.
Ima ljudi koji i dan-danas veruju da je svet ravna ploča, imaju svoje udruženje. Oni ne umiru ništa srećniji ili nesrećniji od nas koji znamo i verujemo da je svet, da je Planeta okrugla, da pripada nauci, da ta nauka ima svoje mesto na toj planeti. Mi koji budemo glasali u danu za glasanje za ovaj zakon, takođe, držimo jednu baklju u svojoj ruci. Građani Srbije, to je ona baklja koja pali evropski svetionik, koju je palio dr Zoran Đinđić, i taj svetionik ćemo slediti ovakvim zakonom i razgorevati taj plamen na tom svetioniku.
Zahvaljujem vam za kredit od 200 miliona evra koji će ući u Srbiju.

Hvala, gospodine Milivojeviću.
Reč ima gospodin Vladan Jeremić.