Zahvaljujem. Gospodin Vlatko Ratković ima reč.

Amandman uvaženog kolege je identičan grupi amandmana koje su podneli drugi narodni poslanici. Traži se da se posle reči „Vlada“ dodaju reči „Republike Srbije“.
Na Zakonodavnom odboru smo razmatrali pravnu mogućnost ovog amandmana i nesporno je da je to pravno moguće. No, prihvatanje ovog amandmana značilo bi jedno prenormiranje sadržaja zakona. Čak Ustav Republike Srbije u poglavlju o uređenju vlasti govori o Vladi, a ne o Vladi Republike Srbije. Neke stvari se podrazumevaju.
Zamislite situaciju kada bi, recimo, član 125. stav 2. Ustava, koji govori o predsedniku Vlade, koji glasi: „Predsednik Vlade vodi i usmerava rad Vlade“ itd., glasio ovako: „Predsednik Vlade Republike Srbije vodi i usmerava rad Vlade Republike Srbije, stara se o ujednačenom političkom delovanju Vlade Republike Srbije, usklađuje rad članova Vlade Republike Srbije i predstavlja Vladu Republike Srbije“. Sa normativno-pravnog aspekta, ovakav amandman ne treba prihvatiti. Hvala.

Na član 30. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić, koji želi reč. Izvolite.

Otprilike je ista priča, ista argumentacija koja je izneta prilikom podnošenja prethodnog amandmana. Ponovo je reč o jednoj pravno-tehničkoj korekciji. Ono što sam izneo prilikom izlaganja prethodnog amandmana smatram da apsolutno stoji i da ono što je i gospodin Ratković u malopređašnjem obraćanju izneo kao argumentaciju ili to pravno normiranje... Po našem mišljenju, apsolutno se ne bi ništa izgubilo na ovakvom predloženom zakonskom rešenju u odnosu na ono što bi donelo prihvatanje amandmana koji smo podneli.

Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika, na član 35. amandman je podneo Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 35. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 37. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić, koji želi reč.

Zahvaljujem. Tražio sam, slično kao kolege, da se posle reči „Vlade“ dodaju reči „Republike Srbije“. Smatram da objašnjenje kolege Ratkovića, da bi došlo do prenormiranja, zaista ne stoji. Činjenica je da ovo ne bi promenilo suštinu ni ovog člana ni zakona. Amandmani koji su podneti apsolutno ne bi promenili suštinu zakona u celini, niti ovog člana. Traženo je nešto što je logično, da naša vlada u jednom članu Predloga zakona dobije odrednicu koja joj pripada, koja joj logično pripada, a to je – Vlada Republike Srbije. Mislim da je ovo u potpunosti logično i da je trebalo prihvatiti ovaj, kao i ove druge amandmane.
Ukazao bih na nešto drugo, a to su dvostruki aršini koje Vlada primenjuje u primeni ovih carinskih propisa. Kako objašnjavate, gospođo ministre, činjenicu da državni organ, carina, u jednom momentu, na osnovu validne dokumentacije koju je sama tražila, ocarini određen broj predmeta, na primer dve ili tri hiljade vozila, a da posle izvesnog vremena (šest meseci) ta ista carina oglasi, kao i drugi nadležni državni organi i MUP, da takvo carinjenje ne važi, da je tačno da je carina odradila svoj deo posla, tačno je da je država uzela određenu sumu novca od tih ljudi koji su ocarinili svoje stvari, međutim, da to sada ne važi zbog drugih zaključaka do kojih se došlo, da se to poništava, da se ta vozila oduzimaju itd.?
Ne ulazim u neke druge stvari koje su relevantne za ovu situaciju, ali kažem da je to primena dvostrukih aršina kada su u pitanju ove odredbe, odnosno carinski propisi. Ne možete u jednom momentu kazati da je nešto u redu, naplatiti od građana Srbije određenu sumu novca i staviti ih pred svršen čin da su svoj deo posla završili, a posle određenog broja meseci reći da to nije u redu; neko je pogrešio, ne oni ljudi koji su platili, nego državni organi koji su naplatili, a možda nije trebalo da naplate. To su ti dvostruki aršini u primeni carinskih propisa. Hvala.

Gospođa Nada Kolundžija ima reč. Izvolite.

Ovaj amandman ne treba prihvatiti, a obrazloženje je kao i za prethodne amandmane, koji su potpuno identični. Ne radi se o sličnim amandmanima, nego o identičnim; svuda se spominje reč „Vlada“, a dodaju se reči „Republike Srbije“.
Ilustracije radi, koliko bi to bilo besmisleno, u 14 članova Ustava Republike Srbije 108 puta se spominje reč „Vlada“ i nijedanput se ne kaže „Republike Srbije“, što se prosto podrazumeva.
Ceneći smisao ovih amandmana jedino možemo da zaključimo da je zakon dobar i da opozicija nije imala pravu argumentaciju da osporava ovaj zakon, s jedne strane, a s druge strane da su ovi amandmani podneti samo da bi se omogućilo vreme za raspravu, što je legitimno, ali to ni na koji način ne daje smisao amandmanima koji su podneti.

Na član 53. amandman je podneo narodni poslanik Milan Škrbić. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 57. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić, koji želi reč.

Ovaj amandman je sličan prethodnom, međutim, moraju neke stvari da se objasne. Mi smo amandmane podneli upravo da bismo skrenuli pažnju. Kao što je besmisleno pričati evropska Nada, evropska Kolundžija, evropski Vlatko, evropski Ratković, tako je besmisleno i ovo obrazloženje da se radi o nečemu što je prenormirano ili podnormirano. Apsolutno nema veze, promašili ste temu totalno.
Međutim, ono što provejava kroz ovaj zakon, a to je svojevrsna zaraza od 2001. godine naovamo, kada su svi počeli da pišu zakone, mi sada ne znamo gde se završava i gde počinje nešto što je u nadležnosti ministra kao inokosnog organa ministarstva, gde počinje i gde se završava nešto što je nadležnost ministarstva, gde počinje i gde se završava nešto što je nadležnost Vlade.
U poslovima državne uprave, a ovo jesu poslovi državne uprave, sa svojom specifičnošću, jer ceo taj carinski postupak izvire iz upravnog postupka, mora da se kaže da ne postoji nešto što se može nazvati podeljenom nadležnošću, ali ne stvarnom ili mesnom, nego normativnom.
Ovde je totalna zbrka. Ovde za gotovo identične ili slične stvari može da propisuje ministar, može ministarstvo, može Vlada. Možete da klimate glavom do mile volje, ali nekoliko uredaba sam vam oborio na Ustavnom sudu, jer ste za uredbe kao osnov uzimali ranije član 2. stav 2. Zakona o Vladi. Taj član glasi da Vlada donosi uredbe. Tom uredbom ste regulisali i promet derivata nafte i neke druge oblasti koje po svojoj materiji treba da se regulišu zakonom. Vladali ste uredbama. Dobili ste preko Ustavnog suda packu da to tako ne može da se radi. Doduše, jedna od tih uredaba i dan-danas je na snazi.
Svrha ovih amandmana jeste da se skrene pažnja. Ne može sve da se stavi u uredbu. Ne može sve da se stavi u pravilnik. Ne može sve da se stavi u uputstvo. Ne može sve da se stavi u preporuku. Tačno se zna šta gde može da ide.
Kako ste krenuli, moguće je da zakon o carinskoj tarifi prebacite u uredbu o carinskim tarifama. Kod vas je moguće i da pitanja postupka, način i uslove, sve prebacite u uredbu, ili ne znam u koji drugi podzakonski akt.
Mi smo ovim amandmanima hteli samo da otvorimo temu – podzakonski akt i nadležnost organa za donošenje podzakonskog akta. Samo smo to hteli da otvorimo, da vi vidite da nemate kriterijum, ne samo kod ovog zakona. Ovaj zakon je posledica, a uzrok je to što u Sekretarijatu za zakonodavstvo verovatno ne mogu da se izbore sa navalentnim ministrima koji žele da po svaku cenu drže kompletnu oblast u podzakonskoj regulativi, u njihovim rukama i u njihovoj nadležnosti. Na to smo hteli da vam skrenemo pažnju ovim amandmanima. Tako da je podnormiranje, prenormiranje potpuno promašena tema povodom ovih amandmana.
Nekada je za bivšu SFRJ važio princip da je bila prenormirana, da su sve oblasti društvenog života regulisane zakonima i podzakonskim aktima, na način šta treba da se uradi od kada se otvore vrata dok se ne izađe posle osam sati iz te kancelarije. Rečeno je – u propise treba ubacivati samo ono što je zabranjeno. Da li znate ko nas je kritikovao? Evropska zajednica.
Pogledajte sada sistem evropske zajednice i to novo evropsko pravo i tu novu evropsku nauku – za sve postoji standard, za sve postoji norma, ali su otišli ispod svakog nivoa. Zbog čega? U svakoj od država članica EU različiti organi su nadležni za istu stvar. Negde je to u nadležnosti skupštine, koja treba da donosi zakon, a negde je u nadležnosti vlade, koja treba nekim svojim aktom da reguliše, a negde je u nadležnosti preporuka ministara. Od države do države imamo različitu normativnu nadležnost pojedinih državnih organa.
Ovo je bilo samo još jedno upozorenje da shvatite da postoji ne samo dijalektika između reči ministar, ministarstvo, vlada, nego da postoji neka pravna logika između toga šta treba da se reguliše kojim podzakonskim aktom. Nije sva materija za podzakonske akte.