Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, prostorni plan Republike Srbije je, praktično, krovni planski dokument za jednu državu, koji treba da obezbedi uravnotežen razvoj čitavog društva i da smanji unutrašnje razlike u svakoj oblasti. Na osnovu tog krovnog dokumenta, kako ga je ministar u načelnoj raspravi okarakterisao, iz tog krovnog dokumenta treba da proizađu svi drugi planski dokumenti koji se tiču razvoja Republike Srbije i u onom urbanističkom i u svakom drugom smislu.
Ključne reči koje su korišćene u opisu i u obrazloženju ovog zakona su bile pomenute i uglavnom se čitava rasprava danas svodi na nekoliko ključnih ciljeva koji su pomenuti u zakonu, a to je, pre svega, uravnoteženi regionalni razvoj i smanjivanje regionalnih razlika, zatim, smanjivanje opasnih demografskih procesa koji su naročito izraženi i karakteristični za nerazvijene delove Srbije, pre svega za jugoistočnu i zapadnu Srbiju, zatim, podrška policentričnom razvoju Srbije, odnosno razvoju nekoliko urbanih celina oko kojih bi se bazirao razvoj, razvoj ruralnih područja i održivi razvoj životne sredine.
Zaista nemamo šta da pridodamo u opisu koji je dat u tekstu prostornog plana i svi ovi ciljevi koji su pobrojani su zaista ciljevi kojima treba da teži jedno razvijeno i moderno društvo, jedno društvo koje teži da bude razvijeno i moderno. Svi ovi ciljevi zaslužuju da se nađu u ovom tekstu.
Međutim, ostaje onaj drugi deo priče – kako ćemo do tih ciljeva doći? Sve je to lepo kada mi predvidimo i kada evidentiramo da imamo problem velikih regionalnih razlika i lepo je kada napišemo da je cilj prostornog plana da ublaži te regionalne razlike, ali zaista se, sem te konstatacije, nigde ne vidi na koji način ćemo to zaista i ostvariti.
Takođe je lepo kada se kaže da treba sprečiti ogromno demografsko pražnjenje nerazvijenih područja, naročito jugoistočne Srbije, ali se ne vidi nijedna konkretna mera kako ćemo to zaista na terenu ostvariti. Zatim, policentrični razvoj nekoliko velikih gradova Srbije, njima se daje prioritet u ovom prostornom planu, opet se ne kaže na koji način će se to rešiti. Ubrzani ruralni razvoj sela, koja su nosioci ovog društva, s obzirom na to da je privreda potpuno razorena, ostaju nam samo sela koja će nositi čitav razvoj zemlje, ni tu se ne kaže na koji način će biti urađeno.
Dakle, iz svega ovoga se može jasno zaključiti da prostorni plan jeste relativno kvalitetno urađen, da su u njemu pobrojani svi ciljevi kojima treba da teži ova država i ovo društvo, ali se može okarakterisati kao spisak lepih želja koji će teško moći da bude ostvaren, obzirom da ne postoji nijedna konkretna mera, nijedan konkretan mehanizam, nijedan finansijski instrument, niti zakonska osnova na osnovu koje će taj prostorni plan biti zaista implementiran u praksi.
Očigledan primer za tako nešto je, recimo, Zakon o regionalnom razvoju, koji je definisao da se Srbija deli na nekoliko statističkih regiona i to je sve. Ti statistički regioni su nabrojani, rečeno je da jedni spadaju u ovu grupu, drugi u drugu grupu, ali nijedna konkretna mera, nijedan konkretan finansijski mehanizam na koji način će jedan region svoju nerazvijenost prevazići i krenuti ka bržem razvoju, ka onim krajevima i regionima koji su daleko razvijeniji nego što je, recimo, region jugoistočne Srbije.
Sam ministar je u načelnoj raspravi napomenuo, i to jeste poražavajuća činjenica za ovu zemlju, da se razlike u razvijenosti između pojedinih regiona kreću između 1:30. Ako se uzme u obzir, recimo, podatak za bruto nacionalni dohodak po stanovniku, te razlike su još veće. Na primer, razlike u prosečnoj plati između najrazvijenijeg beogradskog regiona i najnerazvijenije opštine, recimo, Bele Palanke ili Trgovišta, kreće se od 1:4 do 1:5.
Dostupnost svih državnih institucija je, takođe, nešto što ide opet na ruku razvijenijem delu Srbije, pre svega Beogradu i Vojvodini, tako da nijedna mera, nijedan mehanizam ne postoji, a da je ovde pobrojan, koji će sve te razlike smanjiti, s obzirom da nam je cilj da smanjimo razlike i da utičemo da, pre svega mladi stručan i naučni kadar koji živi u pasivnim krajevima ne odlazi u velike centre, pre svega u Beograd, da tamo završava fakultete, ali i da tamo ostaje da radi, jer nema mogućnosti da se zaposli u svom mestu rođenja.
To sam govorio kao činjenicu da u prostornom planu postoje svi ti ciljevi koji su opravdani, ali se postavlja pitanje šta se dešava u praksi. Ovaj prostorni plan, doduše, nije formalno usvojen na ovoj skupštini, pa da važi od danas ili od dana glasanja, taj prostorni plan je urađen još 2007. godine.
Dakle, sve ove mere su pobrojane, svi ciljevi su pobrojani u tom prostornom planu još pre dve-tri godine, tako da bi bilo logično očekivati da će Vlada i nadležna ministarstva taj plan već na određeni način sprovoditi kroz svoje zakonske projekte i određene odluke koje donose.
Da li je tako u praksi? Naravno da nije tako u praksi, već se radi apsolutno suprotno. Jedan od najnovijih primera je, recimo, odluka Ministarstva prosvete da odobri kvote za upis studenata na master studije za državne univerzitete u Srbiji, pa je tako, po tim kvotama, što kaže i jedan lep naslov, u stvari ružan naslov u "Večernjim novostima" – pokupio sva mesta. Od 3.392 tražena mesta, Beograd je dobio 2.569 ili 76% traženih mesta.
Nasuprot tome, Niški univerzitet je dobio od 1.047 mesta, koliko je tražio i koliko je dobijao ranijih godina, samo 411 mesta koja će finansirati država. Šta to u prevodu znači? Znači da svi oni koji žele da upišu master studije posle osnovnih studija, a nisu iz Beograda, moraće da dođu, da upišu te studije u Beogradu, pošto neće moći da upadnu u kvotu od 411 mesta.
To u prevodu znači da svi oni koji su sirotinja, a žive i gravitiraju Nišu kao centru jugoistočne Srbije, moraće da uprkos visokim cenama stanova, visokim troškovima studiranja, dođu u Beograd i da tu ostvare svoje želju za daljim napredovanjem i usavršavanjem i učenjem, odnosno završetkom novog fakulteta.
Mislim da je to očigledan primer diskriminacije ostatka Srbije, jer ništa bolje nisu prošli ni drugi univerziteti. Kragujevački je dobio 215 mesta, Kosovska Mitrovica 130 mesta, Novi Pazar 50 mesta. Svi fakulteti u Srbiji skupa, bez Beograda, dobili su tri puta manje nego što je dobio Beogradski univerzitet.
Ne sporim da je Beogradski univerzitet najveći Univerzitet u Srbiji, da ima najviše studenata, ali nije tri ili pet puta veći od svih ostalih univerziteta. Neverovatno je da na Beogradskom univerzitetu studira 80 hiljada studenata, a Beogradski univerzitet je dobio 2.600 mesta. Na Niškom univerzitetu studira preko 25 hiljada studenata, a dobio je 400 mesta. Razlika u broju studenata je 1:3, a razlika u odobrenim kvotama je 7:1 u korist Beograda. Na šta to liči? Kakav je to princip dostupnosti institucija svakom građaninu Srbije? Kakva je tu jednakost svih građana, barem po ovom pitanju?
Ništa bolji slučaj nije ni u drugim oblastima. Opšte je poznata činjenica je da su sve investicije koje se dešavaju sa državnog nivoa, dešavaju u krugu od 50 km oko Beograda. Uzimamo svake godine, da ne kažem svakog meseca, silne kredite od raznih međunarodnih finansijskih institucija, ali po pravilu, skoro u 100% slučajeva ti krediti se odnose na izgradnju infrastrukture u velikom centru Beogradu ili najbližoj okolini.
Pričamo o prostornom planu da je neophodno da se završi Koridor 10, da se omogući saobraćajna pristupačnost svim krajevima Srbije, naročito nerazvijenim, da će to podstaći brži razvoj tih nerazvijenih područja. Šta se dešava u praksi? Dešava se u praksi da se završava Koridor 10 u delu kroz Vojvodinu, što ne sporim da treba da se uradi, ali recimo, radovi na južnom kraku koridora prema Bugarskoj ili prema Makedoniji stoje. Urađeno je 20 km auto-puta od Preševa prema Vranju, a pušteno tri km da funkcioniše. Juče sam prošao tim područjem, 20 km, samo jedna traka radi.
Pričamo priče samo. Hvalimo se kako gradimo silne auto-puteve, silne koridore, pomažemo nerazvijena područja, a u praksi je potpuno obrnuto. Deo Koridora 10 prema Bugarskoj, po rečima predsednika države, kome treba da verujemo, treba da se završi 2012. godine. Nema ni cela godina i po do tada. Radi se devet km oko Dimitrovgrada i radiće se verovatno bar još godinu, godinu i po dana, dok se taj deo ne završi.
Kada ćemo da pustimo taj auto-put u funkciju? Kada će taj auto-put pomoći tim ljudima koji žive u tim najsiromašnijim krajevima da budu infrastrukturno ineresantni za nekog ko bi eventualno otvorio neki posao, neku fabriku, neko radno mesto. Pred izbore, da li pred izbore ove, naredne ili neke za šest, osam, deset godina, to je vrlo važno pitanje. Bojim se da će biti tek za neke izbore za desetak godina.
Najnoviji od takvih primera je ratifikacija Sporazuma sa Kinom o uzimanju zajma za gradnju mosta na Dunavu između Zemuna i Borče. To će, prema rečima gradonačelnika Beograda omogućiti Beogradu da se rastereti saobraćajne gužve, što ne sporim da treba da se uradi, ali će omogućiti nastanak trećeg Beograda na levoj obali Dunava, preko puta Zemuna.
Šta to znači? To znači da treba taj treći Beograd da naseli još 500 hiljada do milion stanovnika. Odakle? Verovatno iz jugoistočne Srbije, iz siromašnog dela Banata, da se svi preselimo u Beograd i da konačno se postigne taj cilj, komunistički cilj, da svi Srbi, kada dođu u komunizam, živeće u Beogradu. To se na vrlo perfidan način radi. Bojim se da je sve ovo što se dešava danas u praksi potpuno suprotno sa proklamovanim ciljevima u prostornom planu.
Umesto da se tih 300-400 miliona, koliko će koštati taj most od Zemuna do Borče, uloži u npr. jugoistočnu Srbiju, u Knjaževac, Pirot, Babušnicu, Trgovište, Blace, Kuršumliju, kako je pomenula moja koleginica, da se tamo ljudi zadrže da žive i da se uloži u eventualno otvaranje nekog novog radnog mesta u tim krajevima, mi ćemo praviti mostove po Beogradu, pravićemo nove metroe.
Infrastrukturno ćemo obogaćivati prestonicu, da bi privukli i ono malo ljudi koji žive u tim krajevima da dođu u Beograd, da žive ovde, jer će tu jedino moći da obezbede posao i egzistenciju za svoju porodicu. To je jedan poguban scenario. Bojim se da ova priča koja je napisana u prostornom planu služi samo u marketinške svrhe i biće samo mrtvo slovo na papiru.
Jedan potpuno diskriminatorski odnos centralne vlasti prema pasivnim krajevima, moram to tako da nazovem, bez obzira da li se taj izraz nekome sviđa ili ne, ali ako se kroz ovakve primere, kroz primer studenata, ugrožava mogućnost za normalno studiranje, onda zaista je dogorelo do nokata.
Ovakva vrsta funkcionisanja države, koja se pokazala i kroz izjavu potpredsednika Vlade, koji je otišao, zamislite, u Pirot, svoj rodni grad, i izjavio da ne želi da se susretne sa predsednikom opštine i opštinskim vlastima, zato što DS ne učestvuje u opštinskoj vlasti u Pirotu. To kaže potpredsednik Vlade.
Kakva je to izjava? Na šta to liči? Da li je to diskriminacija? Ako je DS u vlasti, onda u ovoj državi može da se dobije sve, ako nije DS u vlasti, onda ćemo te krajeve da otpišemo. Šta da radimo što ti ljudi ne vole demokrate? Ne, nateraćemo na silu da ih vole svi i nateraćemo na silu svaku opštinu da DS uzme vlast, sa svojim partnerima, kako bi mogli da prežive.
Do te mere, do tog apsurda je dovedena danas Srbija, da moramo da budemo potpuni politički poslušnici i poltroni aktuelnoj vlasti i vladajućoj stranci, kako bi mogli da preživimo, da dobijemo neki sirotinjski dinar iz državnog budžeta, a taj državni budžet, gospodo, ne puni se samo iz beogradske kase i od onih ljudi koji žive u ovom delu Srbije, u centru, puni se iz svih krajeva Srbije, pa je red da svi imamo podjednako pravo da nam se projekti finansiraju na isti način kao što se finansiraju u Beogradu.
Nema ministra Dulića da ga pitam – šta se desilo sa čuvenim projektom koji je kandidovao Niš, izgradnja hale ''Car Konstantin'', u kojoj je trebalo da se održi evropsko prvenstvo u rukometu, kvalifikacioni delovi evropskog prvenstva u rukometu?
Na osnovu preliminarnih dogovora, država Srbija je trebalo da finansira iz državnog budžeta 70% izgradnje te hale, a grad Niš 30%. Na osnovu tih dogovora potpisani su protokoli između grada Niša i države Srbije, da bi se nakon nekoliko meseci pokrenula priča gde je traženo da grad Niš finansira pola izgradnje hale i da da garancije da će država platiti svojih 50%. Sve je bio cilj da se ta sredstva koja su uzeta iz kredita po čuvenom Zakonu o pomoći građevinskoj industriji u Srbiji, taj deo sredstava je prenamenjen i biće iskorišćen za projekte u Subotici, rodnom gradu ministra Dulića.
Ministar Dulić je pre mesec dana bio u Leskovcu i čovek je shvatio da u Srbiji i tom delu Srbije, jugoistočnoj Srbiji, žive isto ljudi, kao što žive i u Subotici ili severnom delu zemlje. Bio je potpuno u zabludi. Bio je iznenađen kada je posetio taj grad.
Rečima da je živeo u zabludi i da je srećan što je danas upoznao Leskovac po prvi put u svojih 30 i nešto godina i shvatio da u tom gradu i na jugu Srbije žive ipak normalni ljudi, a ne žive neki manje vredni nego što su oni na severu Srbije.
Možda jeste ta izjava bila na neki način izvinjenje za to mišljenje, ali ono što se dešava u praksi potvrđuje raniju zabludu ministra Dulića da on i njegove kolege iz Vlade smatraju da u ovom delu Srbije, na severu i u Beogradu, žive vredniji ljudi nego što žive u jugoistočnoj Srbiji i zbog toga će država, pre svega, razvijati te krajeve, a one koji žive u siromašnom delu Srbije će pustiti niz vodu ili ih naterati da se presele i da isprazne teritorije.
Takva vam je danas sumorna slika države prema kojoj je Srbija nekima majka, a nekima maćeha. Mi se apsolutno protivimo ovakvom načinu funkcionisanja države, nećemo podržati ovaj zakon iz mnogo razloga. Neke od tih sam naveo, a na sledećim izborima će se pokazati ko je bio u pravu i ko je radio za dobrobit države, a ko protiv.

Na član 10. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Narodni poslanik Zoran Antić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo toga je već rečeno u smislu da mnoge predradnje nisu učinjene da bi ovaj prostorni plan mogao da zaživi u kratkom roku. Činjenica je da i sama Vlada ne čini dovoljno da prostorni plan što pre zaživi, ako znamo podatak da je Agencija za prostorno planiranje uradila strategiju prostornog planiranja za godinu dana.
Ako je ovaj prostorni plan, prema nekim mojim informacijama, urađen nakon toga, početkom ove godine za nekih četiri meseca, da je posle toga išlo u javnu raspravu, postavlja se jedno opravdano pitanje – zašto je za implementaciju ovog prostornog plana Vladi potrebno godinu dana?
U tom smislu SNS je reagovala jednim amandmanom tražeći da Vlada bude mnogo ažurnija, da se potrudi da ovo stvarno bude jedan strateški dokument, da ne bude upotrebljiv samo za predstojeće izbore na republičkom nivou, već da što pre dođemo u situaciju da planiramo i da ono što nam je na raspolaganju, ta skromna finansijska sredstva, služi za dobrobit kompletnog našeg naroda.
Ako Vlada nema taj administrativni kapacitet da u kraćem roku uradi implementaciju, odnosno plan implementacije prostornog plana, šta tek očekivati na nekom regionalnom nivou, šta tek očekivati na nekom lokalnom nivou?
Nema sumnje da, ukoliko želimo da uopšte zaživi ovaj prostorni plan, moraćemo mnogo toga da uradimo kada je u pitanju i reforma administracije ili bar u ovom segmentu koji će da sprovodi ovaj prostorni plan. Ako se nastavi ovako, da se resursi, kapital, stručno osposobljeni ljudi rasipaju po različitim ministarstvima, ako se to ne okupi na jednom mestu, ako se ne zna ko je tačno zadužen za realizaciju programa iz prostornog plana, projekata iz prostornog plana, mislim da od ovog prostornog plana i sa te strane neće biti ništa.
Nama je ova administracija koja se zasniva na nekim procesnim principima očigledno zastarela, nesposobna je da sprovede ovaj prostorni plan, jer je hijerarhijski ustrojena, neodgovorna, gde se ne znaju tačna zaduženja.
Prema tome, moramo da pređemo na jedan mnogo ozbiljniji način realizacije ovih projekata, na jedan projektni pristup da se konkretno od projekta do projekta zaduže ljudi da budu adekvatno motivisani, ali sve to podrazumeva da i administracija, da Vlada danas izvrši neophodnu reformu administracije bar u ovom delu kada je u pitanju prostorni plan.
Kao SNS smatramo da je ovaj predloženi rok neprihvatljiv, da je prevelik i da bitno ugrožava ciljeve koji su dati u samom prostornom planu.

Narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaki put kada ova većina donosi neki zakon koji može da utiče na budućnost ove zemlje, na životni standard građana, na jačinu i razvoj privrede, mogu da kažem da me uhvati neka zebnja, neki određen strah kako će to sve da izgleda i kako će sve to da ispadne sa jednom nesposobnom Vladom, nesposobnim ministrom, a često i poslanicima koji glasaju za odluke u koje uopšte ne ulaze, nadajući se da će večito da budu narodni poslanici koji učestvuju u vlasti.
Članom 9. predlagač zakona predviđa da program implementacije, a valjda smo mogli da nađemo i neku lepšu reč od ove strane, tu su nam u naše zakonodavstvo uveli gospodin Vlahović, dok je bio ministar za privatizaciju, Božidar Đelić, dok je bio ministar finansija. Čini mi se da tih stranih reči ne možemo da se odreknemo, ali ni to sada nije važno. Znači, u roku od godinu dana. To je već pod velikim znakom pitanja, koji ministar i koja će vlada da krene implementaciju ovog prostornog plana Republike Srbije.
Zašto to kažem? Zato što se plašim kako ste napravili taj prostorni plan. Ima razloga i za to, za taj strah. Ovo je Poslovnik koji smo skoro usvojili, pre nekoliko meseci. Tu se reguliše postupak za donošenje prostornog plana Republike Srbije, članom 183. Poslovnika, pa se u tom članu kaže: ''Pre pretresa na sednici Narodne skupštine, Predlog prostornog plana razmatraju odbori Narodne skupštine i svoje izveštaje, sa obrazloženim predlozima, dostavljaju Odboru za saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije.'' Sada moram da kažem da takav odbor ovde u Skupštini nemamo.
Sada će verovatno sekretar da kaže predsedniku Narodne skupštine – da, ali u prelaznim i završnim odredbama stariji odbori nastavljaju da rade po onim nadležnostima koje su imale kada je konstituisan ovaj saziv Narodne skupštine. To može u nekom širokom tumačenju Poslovnika da bude u primeni.
Gospodine sekretaru, ima jedan drugi problem, a to je da taj odbor koji razmatra i izveštava Skupštinu u vezi sa prostornim planom ne postoji u Poslovniku u članu 46, tako da ovaj prostorni plan, ovakav kakav se donese, može da se menja samo dok je ovaj saziv Skupštine, ne može više nikako da se promeni. Taj odbor ne postoji. Ne postoji skupštinsko radno telo koje će da da preporuku Skupštini kako da glasa.
Da stvar bude još gora, članom 182. plan razvoja Republike Srbije razmatra Odbor za privredu, regionalni razvoj, privatizaciju, ekonomske odnose sa inostranstvom. Ista priča, ako donesemo plan razvoja, ne možemo da ga promenimo, jer kada se raspusti ova skupština ni ovaj odbor, po članu 46, ne postoji, nema nadležnosti, izmišljeno je.
Neko sada može da kaže da nema nikakve veze sa temom dnevnog reda. Ima, zato što je taj poslovnik napisao gospodin ministar Dulić, dok je bio predsednik Narodne skupštine i uputio Skupštini na usvajanje. Boško Ristić je samo resavska škola, prepisao to što mu je dao Dulić i pod izgovorom neke radne grupe dao nam Poslovnik koji ne možemo da primenjujemo.
U tome i jeste problem, jer nam je takav i prostorni plan. Hoće li on moći da se primenjuje? Sumnjam, jer dokle god ovako nešto radimo, sekretar će da izađe i da kaže – Narodna skupština je uštedela novac. Jeste, ali sa razdela narodnih poslanika je ušteđeno, a ne sa stručnih službi koje su zbog apetita nekih probijale plafone.
Dame i gospodo narodni poslanici, dobro razmislite hoćemo li ovakav kakav je taj naš prostorni plan da usvajamo, jer očigledno je da kad ga jednom usvojimo, valjda je želja bila DS, pošto ona iznad svega stoji, da više ništa u državi ne može da se promeni, ni predsednik Republike, ni Vlada ni poslanici. Valjda je to želja DS, samo na svu sreću nije i želja građana. U to ćete se vrlo brzo ubediti na narednim izborima.

Po Poslovniku, gospodin Martinović.

Poštovana gospođo Đukić  Dejanović, ukazujem na povredu člana 89. Naime, gospodin ministar koji je ovlašćeni predstavnik Vlade RS za raspravu po ovom predlogu zakona nije prisutan u sali već skoro sat vremena, ako tačno računamo vreme njegovog odsustva, pa u skladu sa Poslovnikom, mi vas molimo da obezbedite njegovo prisustvo jer u pitanju je izuzetno važan zakonski akt.
Narodni poslanici SRS zaista imaju želju da argumentovano diskutuju o amandmanima koji su podneti na ovaj Predlog zakona, ali svaka rasprava i svaka diskusija o amandmanima je besmislena ako nemamo ovde sa kim da polemišemo, budući da gospodin ministar već duže vreme nije ovde prisutan u sali, pa u skladu sa Poslovnikom preduzmite mere da obezbedite prisustvo ovlašćenog predstavnika Vlade.

Zahvaljujem na sugestiji.
Nikola Novaković, potpredsednik, ima reč.

Vrlo kratko, ovaj moj haiku odavde.
Čisto zbog javnosti građana Srbije, raspravljamo već, čini mi se, polako i treći sat o prihvaćenim amandmanima. Dakle, pre svega mislim na amandmane koje je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo, ali i drugim amandmanima koji su prihvaćeno.
Ne osporavam pravo da svako ima pravo o prihvaćenom amandmanu da govori onoliko vremena koliko Poslovnik dozvoljava. Ali ako je amandman prihvaćen, lično ne vidim razlog da će, i pored obaveze ministra da bude tu, nešto naročito propustiti ako ne učestvuje u raspravi o prihvaćenim amandmanima. Toliko. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Na Glavu I. Odeljak 1. Prostornog plana, na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika, amandman je podneo Odbor za urbanizam i građevinarstvo. Predstavnici predlagača su prihvatili amandman. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na Glavu IV. Odeljak 1. Pododeljak 1.1 Prostornog plana, na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika, amandman je podneo Odbor za urbanizam i građevinarstvo. Predstavnik predlagača je prihvatio amandman. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na Glavu V. Odeljak 1. Pododeljak 1.4 Prostornog plana, na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika, amandman je podneo Odbor za urbanizam i građevinarstvo. Predstavnik predlagača je prihvatio amandman. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na Glavu V. Odeljak 2. Pododeljak 2.2 Prostornog plana, na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika, amandman, sa ispravkom, je podneo narodni poslanik Siniša Stamenković. Vlada i Odbor za urbanizam i građevinarstvo nisu prihvatili amandman, sa ispravkom. Da li neko želi reč? Narodni poslanik Siniša Stamenković.