Narodna poslanica Nada Kolundžija je bila  prijavljena u sistemu. Da li želite reč? (Ne.) Narodna poslanica Vjerica Radeta ima reč.

Nisam, naravno, imala nameru da na ovaj način polemišem s gospođom Malović, ali pošto je ovde, pa sam se setila te izjave u emisiji, ali bi bilo dobro, kad ste već ušli u polemiku, gospođo ministar, da nam kažete - šta je sa optužnicama protiv Ganića i Purde, recimo?

Narodna poslanice, dobili ste repliku zato što ste izjavili da je ministarka nešto izjavila u televizijskoj emisiji. Ona je to demantovala. Repliku ste dobili na sadržaj izlaganja ministarke.

Dobro. Vraćam se na tu repliku. Gospođa ministar je bila gost na B92. Datuma se ne sećam, dana se ne sećam. To je tada izgovorila i to  je moguće da se nađe u toj televiziji, ništa sporno, ali je i gospođa ministar obrazloživši da to nikada nije rekla, a rekla je, proširila priču na optužnice protiv Darka Šarića itd.
Samo pitam – šta je sa ovim optužnicama? Šta je sa optužnicom protiv Stanka Subotića, za kojeg se ovih dana priča da kada su Nikolić i Vučić išli u Brisel, da je Vučić skoknuo do Ženeve da se vidi sa Stankom Subotićem?
Dakle, on tamo može normalno da funkcioniše, normalno da se viđa s nekim ljudima koji su s njim u kontaktu. U tome je problem, što optužnice koje idu iz Srbije nisu pravno valjane. To vam pokazuju primeri, i to drastični, strašni primeri. Kriminalac može da se šeta, ne može, eto, samo u Srbiji. Ili možda može negde da bude sakriven. Ratni zločinac može da se šeta, da nam se smeje sa televizija, da nam se ruga. Što pustiste Jurišića? Bio vam u Srbiji, pa ga u Tuzli sačekaše kao narodnog heroja, ratnog zločinca.
Dakle, mnogo je problema o kojima zaista bi mogli da razgovaramo, evo završavam, gospođo Čomić, kad bi bilo dobre volje kod predsedavajućih, kao što je danas kod gospođe Čomić, pa nam dozvoljava ono što je jeste posao narodnih poslanika, da razmenjujemo mišljenja. Hvala na tome, gospođo Čomić.

Narodna poslanice, uvek primenjujući Poslovnik dozvoljavam da narodni poslanici kažu šta misle. Kada ima osnova za repliku, onda se replika dobije, kada neko zaboravi šta je dnevni red, bude upozoren šta je dnevni red, kada neko prekrši odredbu, upozorim ga da je prekršio odredbu. Ništa više i ništa manje. Stalno.
Ministarka pravde je prijavljena. Da li ste želeli reč? Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč.
Evo da dokažem da pažljivo pratim primenu Poslovnika. Narodni poslanik Momir Marković je ubeđen da kršenje Poslovnika nije dobacivanje. Jeste. S kim god da ste se konsultovali, pogrešno vas je informisao. Dakle, dobacivanje iz klupe je kršenje odredbi Poslovnika Narodne skupštine.
Narodni poslanik Srđan Milivojević odustaje. Da li još neko želi reč po amandmanu na član 4? Prijavljeni ste u elektronskom sistemu. Da li želite reč? Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam pratio izlaganja svojih prethodnika i primetio sam nekoliko vrlo opasnih tvrdnji u prethodnim izlaganjima koje se tiču ovog amandmana, a koje nemaju mnogo veze sa ovim amandmanom.
Dakle, prvo, rečenice da mi radimo po nalogu EU; mi radimo po želji građana ove zemlje, jer nas su birali građani ove zemlje. Mene su birali u Kruševcu. Kao narodni poslanik zastupam interese građana Kruševca, koji žele da žive kao sav normalan svet.
Čuo sam i konstataciju da Srbija nije demokratsko društvo, da je Srbija tiranija i diktatura i pri tome se zaboravlja da je diktatura naziv za oblik one vladavine u kojoj je sva vlast koncentrisana u rukama jednog čovek ili grupe ljudi, a ta vlast je ograničena Ustavom, zakonom ili običajima.
Mislim da se diktatura prepoznaje ili bar čovek koji ima diktatorske ambicije na osnovu toga kada neko izvadi pištolj na studente, kada izvadi hekler na taksiste, kada pretuče novinara u televizijskom studiju i kaže da se okliznuo na koru od banane. Mislim da se diktatura prepoznaje kada neko zaredi po Zemunu da šeta u večernjim satima i popisuje stanove u kojima žive Hrvati, pa onda tim istim Hrvatima da 24 sata da se isele iz tog istog Zemuna.
Diktatura se prepoznaje ili bar čovek sa diktatorskim ambicijama se prepoznaje kad da izjavu da Hrvata iz Tompsona pogodi metak, onda mu oba oka ispadnu i onda ne moraju te oči da se vade. Prilično su to opasne izjave i da su nas te opasne izjave dovele do toga da živimo u nesređenom društvu gde građani Srbije nisu zadovoljni.
Mislim da građani Srbije ipak žele da ovom zemljom upravlja neko ko od ove zemlje želi da napravi normalnu zemlju i mislim da građani Srbije jako dobro prepoznaju ko su ti i njima daju poverenje i na izborima, i na lokalnim i parlamentarnim, a da ono što su jedva preživeli u dalekoj ili bliskoj prošlosti građani Srbije ne žele da im se ponavlja i to isto tako dobro demonstriraju na slobodno iskazanim izborima.
Ti slobodno iskazani izbori su takođe dokaz da je Srbija demokratsko društvo. Trenutak kada oni koji izgube vlast na izborima kažu da tu izbornu volju građana priznaju i predaju vlast na miran način, takođe predstavlja demokratsku tekovinu.
Do te demokratske tekovine došlo se idući ovim stepenicama, kada su lideri sa diktatorskim ambicijama na takve političke oponente vadili heklere, pištolje, kore od banana, brojali da li se krste križem ili klanjaju, delili nas na naše i njihove, na manje ili veće patriote, pa su onda dobijali pravo da se vrlo brutalno i surovo obračunavaju sa pripadnicima nacionalnih manjina.
Sedim u redu do Petra Kundića, koji je Hrvat i kome je vrlo neprijatno da čuje da je hrvatska država ustaška tvorevina, a da su svi Hrvati ustaše. Petar Kundić je demokrata po opredeljenju i čovek koji se opredelio da živi u ovoj zemlji, da bude poslanik u ovoj zemlji, ovo je njegova zemlja jednako koliko i moja i svih nas poslanika koji ovde živimo.
Molim vas da nas ne delite na one koji se krstimo, križamo ili klanjamo, na manje ili veće patriote, jer pamtim vreme kada su neki ljudi uzeli pravo da se vrlo brutalno i surovo obračunavaju sa pripadnicima drugih nacionalnih manjina, a onda su rekli da to rade zato što je to vrhunski čin patriotizma.
Na kraju je čin patriotizma bio i da se vrlo brutalno i surovo obračunavaju s nama koji po njihovim merilima nismo dovoljno velike patriote, a onda smo dobili Slavka Ćuruviju, Ivana Stambolića i ono što građani Srbije nisu zaboravili i što ne žele da im se ponovi i što odlučno odbacuju na svim dosadašnjim izborima.

Iskorišćeno je četiri minuta i 10 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanica Vjerica Radeta, dva minuta, pravo na repliku.

Biće manje od dva minuta, samo dve kratke primedbe. Što se tiče SRS, nama nije sporno da su 11. maja 2008. godine građani Srbije na izborima birali kako su birali i da je DS dobila toliko mandata koliko je dobila, ali je problem što vi niste prihvatili tu izbornu volju građana koja se iskazala tako što su srpski radikali 11. maja 2008. godine dobili 78 mandata. Vi ste dozvolili da stranka koja nije učestvovala tada na izborima, naprednjačka stranka, dobije poslaničku grupu.
Vi ste dozvolili i vi ste preko Administrativnog odbora ukrali mandate građanima Srbije i vi ste na najgrublji mogući način preokrenuli volju građana. Nemojte ono što vi radite da stavljate na dušu SRS.
Što se tiče hrvatske države, nikada niste čuli nikoga iz SRS da je rekao da su svi Hrvati ustaše i žao mi je što vi to mislite o našem kolegi. Rekli smo i tvrdimo da je režim u Hrvatskoj sada ovaj ustaški režim, isti kao što je bio režim Ante Pavelića i Franje Tuđmana, i to ne možemo da promenimo mi, to mogu tamo oni ljudi koji tamo žive, oni Hrvati koji nisu ustaše.

Ne ulazim u to šta može da se promeni, a šta ne može, ali vas molim da pažljivo birate reči. Jaka reč nikada nije dokaz snage ili pameti, nego nedostatka znanja drugih reči, pa vas molim da pažljivo biramo reči, zbog nas koji živimo u Srbiji, jednako toliko koliko i zbog svih drugih kojima se obraćamo, bez obzira da li kvalifikujemo države ili stanovništva tih država.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Petković, Milica Radović, Jovan Palalić i Miloš Aligrudić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo u ovom amandmanu želeli na neki način da otklonimo mogućnost da se proizvoljno, i na način koji bi mogao da šteti izvršenju i strankama u izvršnom postupku, određuje izvršitelj.
Naravno, u obrazloženju odbijanja ovog amandmana mi smo dobili odgovor koji se tiče koncepta koji je Vlada predložila kada su u pitanju izvršitelji, mogućnost da postoje privatni izvršitelji koji bi po volji izvršnog poverioca bili birani i sprovodili izvršenje.
Opasnost tog koncepta je u tome što će način sprovođenja izvršnog postupka po izboru izvršnog poverioca i po konceptu privatnog izvršitelja biti: ko da više para, biće primenjena veća sila.
Ovaj koncept će se vrlo brzo u praksi pretvoriti u primenu sile i iznudu da bi se ostvarilo potraživanje koje je, verovatno s punim pravom, zasnovano na pravosnažnim odlukama.
Suština je u tome da je privatni izvršitelj neko ko će moći da formira svoj tim, da ima svoje pomoćnike, u poziciji da, za razliku od izvršitelja koji će biti u sudovima, ima mogućnost da koristi razne vrste pogodnosti da bi mogao da izvrši pravosnažnu odluku ili sprovede postupak, a nažalost to će se u praksi u najvećoj meri svesti na primenu sile.
Ceo koncept ovog seta pravosudnih zakona o kojima raspravljamo juče i danas svodi se na jednu stvar. Ovde smo slušali o razvlašćenju države. Ovo nema nikakve veze sa razvlašćenjem države kroz zakon o advokaturi, kroz zakon o javnom beležništvu.
Zakon o advokaturi, preuzimanjem niza ingerencija protivustavnih od strane advokatske komore i same države, mešanjem u funkcionisanje advokature kroz ovaj zakon i kroz izbor prvih sto beležnika, država i te kako se ne razvlašćuje nego steže svoju vlast. Steže svoju vlast prema institucijama koje bi trebalo da budu nezavisne, a u isto vreme im prepušta poslove.
To bi se moglo objasniti, otprilike, hoću više vlasti, ali manje da radim. To je koncept koji se primenjuje i koji se želi i inaugurisati u pravosudni sistem izmenama ovoga zakona. Znači, želimo da postoji lista izvršitelja, da se poštuje redosled te liste, kao što se i Zakonom o sudijama poštuje redosled sudija kada dobija predmet i na taj način će se uvažiti interes svih stranaka i na ravnopravan način se sprovesti izvršni postupak.
Ako budemo usvojili koncept privatnih izvršitelja, bojim se da će se u najvećoj mogućoj meri to pretvoriti u ozbiljnu primenu sile prema izvršnim dužnicima. Jer, pazite, jedno od ovlašćenja privatnih izvršitelja biće da istražuje poreklo imovine ili gde god izvršni dužnik ima imovinu.
Kakva će to kancelarija biti privatnog izvršitelja? Jedni će vijati imovinu dužnika, drugi će mu zvoniti na vrata i opominjati ga da bi bilo bolje da plati inače će biti to i to, a u isto vreme izvršitelj će biti jako dobro plaćen jer zbog prakse koja sada postoji u sudovima, da izvršni sporovi sporo teku i dugo traju. Izvršni poverilac – daj mi samo donesi novac, ne pitam koliko košta i kako ćeš ga doneti.
Molim vas da uvažite ovaj amandman, da ga prihvatite i da odustanete od tog koncepta koji je ovde nazvan, razvlašćivanje države, koji nema nikakve veze s tim, ovo je stezanje vlasti i države na nezavisnim institucijama.