Da li još neko želi reč?
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Markićević, Srđan Spasojević i Zlata Đerić. Da li neko želi reč? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo, kao Poslanička grupa Nove Srbije, amandman na član 7. stav 1, gde smo tražili da se on menja i glasi: „Ugovor o finansijskoj usluzi (u daljem tekstu: ugovor) obavezno se sačinjava u pisanoj formi, a po potrebi i na drugom trajnom nosaču podataka.“
U izvornom tekstu predloženog člana zakona taj stav glasi: „Ugovor o finansijskoj usluzi (u daljem tekstu: ugovor) sačinjava se u pismenoj formi ili na drugom trajnom nosaču podataka.“
Naše obrazloženje glasi: smatramo da je u ovom članu zakona potrebno davaocu finansijskih usluga striktno nametnuti obavezu sačinjavanja teksta ugovora u pisanoj formi, jer je jedan dobar deo potencijalnih korisnika finansijskih usluga u našoj zemlji još uvek neuk kada su u pitanju drugi alternativni nosači podataka.
Takođe je potrebno, molim vas da posebno obratite pažnju na ovo, da zakon bude u skladu sa pravopisnim pravilima i stoga je rešenje: „u pisanoj formi“, umesto: „u pismenoj formi“. Naime, sadržaj pojmova „pismen“ i „pisan“ nije isti. Pismenost podrazumeva poznavanje i upotrebu pravopisnih pravila, a pisano je nešto što podrazumeva formu u kojoj se nešto izražava. Nešto što je pisano treba da bude pismeno. To su dva različita sadržaja pojma. Zbog toga smo mislili da ste bezrazložno odbili ovaj amandman. U ovom članu bilo bi veoma važno da se taj izraz „pismenost“ koristi onda kada treba da se koristi, a da se u zakonima oblik „pisan“ upotrebljava kada se to odnosi na oblik dokumenta.

Da li još neko želi reč?
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić Marković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Narodna poslanica Donka Banović ima reč.

Hvala, gospođo Čomić. Meni je žao što predlagač ovog zakona nije razumeo nameru Demokratske stranke Srbije i suštinu ovog amandmana. Da jeste, mislim da bi ga prihvatio.
U stavu 1. se kaže da se „ugovor o finansijskoj usluzi sačinjava u pismenoj formi ili na drugom trajnom nosaču podataka“, s tim što znamo da je finansijska usluga takođe ovim zakonom određena, da je to bankarska usluga, usluga finansijskog lizinga i finansijska pogodba. Znači, praktično su to tri vrste ili grupe ugovora.
Amandmanom smo predložili da se taj stav promeni i da glasi: „Ugovor o finansijskoj usluzi sačinjava se na srpskom jeziku ili na jeziku nacionalne manjine, osim ukoliko se ugovorne strane drugačije ne dogovore. Ugovor se sačinjava u pismenoj formi i/ili na drugom trajnom nosaču podataka.“
Šta mi predlažemo Narodnoj banci, koja jeste predlagač ovog zakona? Da korisnici koji su pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo da i ugovor, kao i sve što prethodi potpisivanju ugovora... da im pružaoci finansijskih usluga obezbede da se ta komunikacija obavi na njihovom maternjem jeziku.
Podsećam vas da svaka lokalna samouprava na čijoj teritoriji živi do 5% ili više pripadnika nacionalnih manjina ima obavezu da sve što se tiče komunikacije sa građanima pripadnicima nacionalnih manjina obezbedi na jeziku nacionalne manjine. Takođe su i sudovi, odnosno zakonodavna vlast u ovoj državi, u obavezi da obezbede prevodioce ukoliko su pripadnici nacionalnih manjina oni koji su u predmetima u sudovima. Imamo državne organe koji su u obavezi da ispunjavaju sve ovo, a vi ovde nemate razumevanja za tako komplikovanu oblast. Ukoliko niste finansijski stručnjak, veoma teško i inače razumete te ugovore i šta to sve podrazumeva. Mislim da je ovde trebalo... neka davaoci finansijskih usluga obezbede da njihovi korisnici imaju precizne, jasne i pre svega razumljive odnose.
Ono što vi meni odgovarate na ovaj amandman jeste da se amandman ne prihvata zato što pitanje upotrebe jezika nije predmet ovog zakona. Znam da predmet ovog zakona nije upotreba jezika, međutim, sami u članu 10 (dakle, sledeći član, o tom članu će govoriti moja koleginica) kažete da je davalac finansijske usluge dužan da u svojim poslovnim prostorijama itd. korisnika upozna sa opštim uslovima poslovanja na srpskom jeziku. Dakle, sami ste u zakon uneli da se upotrebljava srpski jezik. Kada je reč o pravima pripadnika nacionalnih manjina da budu precizno, jasno, razumljivo obavešteni onda smatrate da davaoci nisu u obavezi to da urade.
Zamolila bih vas da još jednom razmislite.

Jedan minut i četrdeset pet sekundi je iskorišćeno od vremena ovlašćene predstavnice. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Markićević, Srđan Spasojević i Zlata Đerić. Da li neko želi reč? (Da.) Narodna poslanica Zlata Đerić.

Dakle,  Poslanička grupa Nove Srbije je na član 8. stav 4. podnela amandman da se reči „takve prirode“ menjaju rečima „tako definisani ugovorom“.
Pročitaću kako glasi taj član onako kako ste ga vi predložili, dakle: „Elementi iz st. 2. i 3. ovog člana moraju biti takve prirode da na njih ne može uticati jednostrana volja nijedne od ugovornih strana.“ Mislim da morate pošteno priznati da je mnogo bolje rešenje da stoji: „Elementi iz st. 2. i 3. ovog člana moraju biti tako definisani ugovorom da na njih ne može uticati jednostrana volja nijedne od ugovornih strana.“
Zakon svakako mora biti jasan i precizan. Kada upotrebite sintagmu „takve prirode“, ona je više epsko-lirska nego zakonodavna, tako da mislim da je ovo amandman koji je trebalo svakako da prihvatite i da bi ovaj član zakona u svakom slučaju učinio vrlo jasnim, korisnim i razumljivijim svakom ko bude u prilici da ga primenjuje.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Markićević, Srđan Spasojević i Zlata Đerić. Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.

Gospodine Šoškiću, mi smo se upravo našli ponovo u jednoj terminološkoj nedoumici. Zaista vas molim da, u ime pismenosti zakona (malopre je koleginica govorila o prevođenju zakona), ovaj sadržaj pojmova „pismen“ i „pisan“ u zakonu izmenite gde god to možete, jer nije isti sadržaj pojma. Čak i kada se prevodi na druge jezike, videćete da se tu podrazumeva nešto drugo. Dakle, „pismen“ i „pisan“, nije isti sadržaj pojma, a vama je u zakonu veoma bitan upravo sadržaj pojma „pisan“. Znači, odnosi se na to.
Podrazumeva se da sve ono što je pisano i što je predmet nekog zakonodavnog postupka mora biti pismeno, odnosno mora biti podređeno pravopisnim pravilima jezika na kome je pisano, ali su u pitanju pisani dokumenti, tako da se u članu 10. reč „pismenoj“ menja rečju „pisanoj“. To smo tražili svojim amandmanom. Zaista očekujemo tu vrstu razumevanja.
S obzirom da nije neobično da u drugim strukama ljudi ne razlikuju ova dva pojma, evo, kao profesor književnosti i neko ko je dvadeset pet godina proveo iza katedre apsolutno stojim iza toga da ovde i svuda u zakonu reč „pismenoj“ morate zameniti rečju „pisanoj“.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić Marković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Gospođo predsedavajuća, gospodine guverneru, dame i gospodo narodni poslanici, Demokratska stranka Srbije je podnela amandman na član 10, koji u Predlogu zakona glasi ovako: „Davalac finansijske usluge je dužan da u svojim poslovnim prostorijama, i to najkasnije 15 dana pre njihove primene, obezbedi da se korisnik upozna sa opštim uslovima poslovanja na srpskom jeziku, da mu pruži odgovarajuća objašnjenja i instrukcije koje se odnose na primenu ovih uslova u vezi sa određenom finansijskom uslugom, kao i da mu, na njegov zahtev, u pismenoj formi ili na drugom trajnom nosaču podataka dostavi te uslove“.

Ono što je govorila koleginica Donka Banović o članu 7. potpuno može da se primeni na član 10. Ovde uvodite srpski jezik kao jedini jezik koji mora da se koristi u banci, ali zaboravljate na jedan veliki broj građana Srbije koji nisu Srbi, koji pripadaju nacionalnim manjinama i kojima je Ustav dao pravo da koriste svoj maternji jezik.

U obrazloženju nam kažete da upotreba jezika nije predmet ovog zakona. Upotreba jezika nije predmet ni drugih zakona, u pravosuđu, pa se i tamo mora govoriti jezikom nacionalnih manjina. Nije upotreba jezika ni predmet zakona koji se odnose na lokalnu samoupravu, pa se takođe mora govoriti jezicima nacionalnih manjina.

Da ne govorimo zbog čega je cela ova priča vezana za amandmane koje smo podneli i postavljena. Pre svega, vrlo je teško i komplikovano bilo kom korisniku ko nije pravnik ili ekonomista i ko se ne bavi bankarstvom da pronikne u ugovore kakve banke sačinjavaju i u poslovnu politiku tih banaka. Sada još imate korisnike kojima srpski jezik nije maternji jezik. Onda imate jednu tešku situaciju za tog čoveka; on nije pravilno informisan, niti je blagovremeno informisan, jer jednostavno ne zna šta je napisano. To je njegovo ustavno pravo, on mora da dobije svoje ustavno pravo. Ne razumem zašto branite da ljudi, građani Srbije koriste svoje ustavno pravo. Hvala.