Mislim da je amandman na član 14, bez obzira na to što se sam odnosi na naslov itd., dobra prilika da se ukaže na neke druge detalje koji su takođe važni kada se razmatra ova materija.
Na početku moram samo da skrenem pažnju na to da mi sad ulazimo u nešto što je poprilično regulisano Zakonom o obligacionim odnosima. Gotovo sve je regulisano, s tim što Zakon o obligacionim odnosima daje opcije, daje mogućnosti, daje prava i obaveze i poveriocu i dužniku iz bankarske usluge, kako se to sad kaže, i daje mogućnost da oni to po principu slobodne volje ugovore. Moram da vas podsetim da jedan od osnovnih principa tržišne ekonomije jeste da je ugovor zakon. Onda se stvarno postavlja pitanje, čemu ovakav zakon sa ovakvim naslovom? Da li smo mi ovlašćeni da u ugovornom odnosu štitimo jednu stranu?
To bi tako moglo laički da se protumači, međutim, tema je mnogo ozbiljnija zato što imamo dve strane u ugovornom odnosu: jedna je veliki profesionalac, bankar, po definiciji trgovac ljudskim dušama; druga strana je uvek, da li pravno ili fizičko lice, onaj inferioran, kome su potrebna sredstva za nešto, nekada sredstva za razvoj, a nekada sredstva za preživljavanje. I, naravno, bankari, kao dominantna ugovorna strana, razvijaju svoje usluge i uvek očekuju dobit, neku zaradu.
Onda se postavlja pitanje, ako imamo ovakav zakon gde se kaže u naslovu zakona da se štiti korisnik finansijske usluge, nešto tu nije u redu. Mislim da je bolji drugi koncept, da posebnim zakonom uredimo pojedine elemente bankarskih ugovora i uopšte svih finansijskih ugovora. Te bi odredbe zakona imale specijalno dejstvo u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i to bi onda imalo nekog smisla. Onda bi svi bankarski ugovori ili finansijski ugovori postali ne samo strogo formalni ugovori, nego bi se na svojevrstan način dogradio i Zakon o obligacionim odnosima, pa zašto ne reći i uzanse koje prate obligacione odnose. No, vi ste se opredelili za ovaj koncept i to je sada gotova stvar.
Šta je svrha ovog zakona? Da lečimo posledice i možda da sprečimo da u budućnosti ne nastupe neke posledice. Da li možemo da izlečimo posledice ovim zakonom? Teško. Da li možemo da sprečimo štetne posledice jednog ovakvog ugovornog odnosa dve, po definiciji neravnopravne, strane? Ne možemo. Zašto ne možemo? Zato što imamo jedan fundamentalni nedostatak pravnog sistema. Da to ne bi bilo komplikovano u nastavku, ja ću to da objasnim na jednom konkretnom predmetu.
Vidite, u članu 14. naslov kaže: „Zahtev za minimalnom profesionalnom osposobljenošću“. Prevashodno se misli na davaoca finansijske usluge i na one ljude koji nastupaju u ime, da pojednostavim, banke. E, sad vi meni objasnite jednu stvar. „Banka Inteza“ ima direktorku Draginju, koja se malo pita; ima zamenika direktora, ovog Italijana, koji se takođe nešto kobajagi pita; ima pravnu službu, ima druge službe itd. Zamislite, oni 21. marta 2008. godine, krijući, da niko ne zna, zaključe ugovor sa Tomislavom Nikolićem u ime SRS. I kada se to saznalo, tek oktobra meseca... Ja samo pričam o minimalnoj profesionalnoj osposobljenosti, znači, samo pričam o članu 14.
E, vidite kakva je minimalna profesionalna osposobljenost radnika „Banke Inteza“. Oni uzmu jedan papir iz 2004. godine na kome piše da je taj Tomislav Nikolić ovlašćen da podnese izveštaj Odboru za finansije o utrošku sredstava, a ovi iz banke protumače da je to njegovo ovlašćenje da može kreditno da zaduži Srpsku radikalnu stranku. Čist primer neovlašćenog zastupanja. Ali, šta to vredi? Predmet dobila Marina Tomić, u Trgovinskom sudu.
Što vi pišite zakone, aman? Znači, jasno stoji – odluka, gde se imenuje, u smislu Zakona o finansiranju političkih stranaka, da mora da podnese izveštaj, da potpiše izveštaj itd. Ako izveštaj o finansiranju, o finansijskom poslovanju stranke nije u redu, onda se pozivaju i ta dva ovlašćena lica. Ne, ovi u banci su procenili da je on ovlašćen da zaduži i izda menice. Stranka sazna tek oktobra meseca, a usput – pobegao on, pobegao njegov zamenik, onaj što je ukrao sekretaricu i kompjuter, i cela finansijska služba otišla.
