Želeo bih da prokomentarišem ove stavove, posebno ovaj poslednji, da se daju garancije da ovaj zakon neće ugroziti penziona i socijalna davanja, kao i plate u javnom sektoru. To se podrazumeva.
Imam utisak ceo dan kao da razgovaramo o Zakonu o finansiranju Republike, a ne o zakonu o finansiranju lokalne samouprave. Ovaj zakon ne reguliše ni penzije, ni plate u javnom sektoru, ni socijalna davanja - niti se time bavi, niti mu je to ambicija, ni ti time može da se bavi. Ovo je zakon o finansiranju lokalne samouprave koji treba da da više novca našim gradovima i opštinama.
Naravno, oni koji su bili oponenti ovog zakona ne mislim na vašu poslaničku grupu, krenuli su da plaše građane raznim, rekao bih, nebulozama – neće biti penzija, neće biti ovoga ili onoga. To se, otprilike, radi kada god neko nema da da neku suvisnu kritiku na neki predlog, onda se plaše građani,
Ono što je sasvim sigurno, doduše, to ste i rekli u vašem zaključnom izlaganju – penzije se regulišu posebnim zakonima koji ovde nisu na dnevnom redu, niti će biti ta garancija. Zakonsko je pravo da se penzije isplaćuju. To stoji i postoji u zakonu tačno kako se indeksiraju i tu nema nikakve dileme da će tako nastaviti da se radi. Isto važi i za socijalna davanja, kao i za plate u javnom sektoru.
Sve ove kategorije čine značajan deo ukupnog republičkog budžeta. Međutim, ne čine ceo republički budžet. Sada ne znam napamet, od 800 milijardi, na penzije, verovatno 200 milijardi ide, u Fond za socijalna davanja još nekih 80 milijardi, za plate u javnom sektoru verovatno maksimalno još oko 100 milijardi. Dakle, polovina budžeta moguće je da ide na sve ovo, ali u ovoj drugoj polovini ima mesta za ovih 40 milijardi dinara ušteda.
Pokušao sam da kažem u šta treba ići, da se smanji. Sasvim sigurno da to nisu penzije, socijalna davanja i plate u javnom sektoru. To mora da se poveća na način kako daju mogućnosti zemlje i zakoni koji regulišu tu oblast. Sa druge strane, treba necelishodne rashode republičke administracije smanjivati, a posebno one koji su vezani za lokalne projekte. Predlažemo da više Republika ne radi lokalne projekte.
U ovome se ne slažem sa vama, a to je da je činjenica da postoje opštine koje nemaju projekte, nemaju znanja i nemaju ljude, i treba da se zaustavi veći novac ka njima. Naročito to mislim za one koji nemaju projekte.
Nažalost, ne samo da lokalne samouprave nemaju projekte, već se pokazalo u poslednjih 10 godina da Republika nije imala projekte za Koridor 10. Poslednji projekat za Koridor 10 se završava tek ove godine, iako je to nacionalni projekat već 20 godina. Čak bi i Republika trebala da ima sve te projekte, a ona nema puno projekat. Šta onda očekivati od Crne Trave, Bosilegrada i ostalih.
Sada će opštine imati para da plate projekte, ako ih nemaju. Mogu da plate projekte da im urade specijalizovane institucije koje znaju kako da te projekte urade. Republika će i po ovom zakona da kofinansira takve projekte u manje razvijenim područjima i u onim koji su najnerazvijeniji.
Takođe je primedba da se ovim ne vrši prenos nadležnosti. Moram samo da kažem da to ne stoji, zato što se u zakon o finansiranju lokalne samouprave ne utvrđuju nadležnosti već finansiranje. Nadležnosti se utvrđuju Zakonom o lokalnoj samoupravi. Problem koji se u praksi pokazao, nije u nadležnostima lokalne samouprave, nego na protiv one danas imaju prevelike nadležnosti u odnosu na novac koji se daje iz Republike i koji im ostaje po osnovu poreza na plate.
Dakle, treba da uskladimo već sada dovoljno velike nadležnosti sa odgovarajućim novcem. Opštinama su prenošene razne nadležnosti – od staranja o domovima zdravlja, preko isplata jubilarnih nagrada, a nije im dat odgovarajući novac da to mogu i da izvrše i onda su ostale na cedilu. Sada treba da popunimo tu rupu i da im omogućimo dovoljno novca sa sprovođenje većih nadležnosti.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, za SNS je ovaj amandman jako važan. Smatrali smo da je moralna obaveza predlagača, gospodina Dinkića da ovaj amandman prihvati, jer ga smatramo jednim od najodgovornijih za ovako loše stanje i velike razlike u razvijenosti između Beograda i Novog Sada, i nas iz unutrašnjosti Vojvodine i Centralne Srbije.
Prvo ću obrazložiti amandman. Šta je bila naša ideja? Ako već svi mi iz Republike punimo republički budžet i iz tog budžeta se finansira niz agencija, niz institucija, da imamo veliki broj korisnika javnih sredstava, znači, to su sredstva svih nas, onda porez na zarade, onih 80% koje predlaže gospodin Dinkić, treba da idu u ovaj fond solidarnosti i da se iz tog fonda solidarnosti isplaćuje opštinama prema broju stanovnika, prema broju građana. Na taj način ne bismo mi iz unutrašnjosti bili u situaciji da nešto moljakamo i da nešto otimamo od Beograda, dobili bi ono što je naše, a dobio bi i Beograd, kao i svi građani Srbije na osnovu onoga koliko su uplatili u taj budžet i koliko su potrošile institucije koje se finansiraju iz budžeta raspolagali bi tim sredstvima.
Nažalost, nije bilo volje ni želje da se ovaj amandman prihvati zato što u osnovi nije podrške od strane koalicionih partnera, jer bi to bitno uticalo na preraspodelu sredstava i verovatno bi taj fond bio puniji, a to je ono što nije odgovaralo predlagaču. To nas ubeđuje u nekom uverenju, da je ovo ipak, kao što su i mnoge moje kolege rekle, jedan politički zakon. Onaj drugi deo koji se odnosi na to da postoje moralni razlozi da predlagač prihvati ovaj amandman, to je činjenica da i zahvaljujući ekonomskoj politici, čiji je glavni protagonista bio gospodin Dinkić, i modelu privrednog rasta koji smo imali u prethodnih 10 godina, danas unutrašnjost Srbije, male opštine bivaju ovako siromašne i sa ovako malim standardima.
Naime, šta se dešavalo u ovih zadnjih 10 godina? Imali smo strahovitu apresijaciju dinara. Ta apresijacija dinara forsirala uvoz a ne izvoz. Imali smo strahovitu liberalizaciju prilikom uvoza različite robe. Sve to je uništavalo privredu, a privreda je uglavnom i bila skoncentrisana na unutrašnjost Beograda. Mi nismo mogli kao Beograd da razvijamo usluge. U Beogradu se danas nalazi najveći broj uvoznika, u Beogradu danas imate i prateće službe, znači saobraćaj, imate činjenicu da finansijske usluge cvetaju, imate činjenicu da je velika koncentracija i velika tražnja, jer je najveći deo sredstava koji je prikupljan iz cele Srbije i kroz proces privatizacije trošen u osnivanju raznoraznih agencija i uvećanju tog javnog sektora. U tom smislu mi smo u potpunosti neravnopravni sa Beogradom i nema šanse da se to ni kojim zakonom ispravi, pa ni ovim, rekao bih zakončićem, kao što reče jedan moj kolega jer bitno ništa ne menja.
Ono što nama treba to su investicije u industrijsku proizvodnju. Mi iz unutrašnjosti možemo ili kroz razvoj industrije ili kroz razvoj poljoprivrede da pomognemo da uvećamo broj zaposlenih, pa bismo onda imali mogućnosti da ovih 80% nešto znači u budžetima. Nažalost, ekonomska politika koja se danas vodi, sasvim sigurno smanjiće broj radnih mesta i to pre svega u unutrašnjosti, jer vi imate činjenicu da velika inflacija koja je izazvana, pre svega javnom potrošnjom se sputava kursem dinara koji je neprimeren. Imate činjenicu da za 40% u poljoprivredi su porasli troškovi, što goriva, što semenske robe, što đubriva, a da sa druge strane cene tih poljoprivrednih proizvoda koji se formiraju na svetskom tržištu zahvaljujući ovom nerealnom kursu dinara ostaće iste.
Znači, naš poljoprivrednik od koga živimo mi iz unutrašnjosti neće moći ove godine ništa da zaradi, a što se tiče te ekonomske politike bitno će da se odrazi i to svi ekonomski eksperti kažu i na smanjenje broja radnih mesta. Gde ćemo imati smanjenje tih radnih mesta? Pa ne u javnom sektoru, ne u ovim agencijama po Beogradu, ne u ministarstvima po Beogradu. Imaćemo ih u privatnom sektoru i u tom privatnom sektoru pre svega u unutrašnjosti.
Prema tome, ceo ovaj zakon, ceo ovaj koncept je u suštini prazna priča. Prazna priča zato što iza toga stoji jedna drugačija ekonomska politika, nego stoji jedan model privrednog rasta koji se zasniva na industrijskoj proizvodnji i to je još jedan razlog zbog čega je ovaj zakone neprihvatljiv. Ali, da je bilo bar malo morala, malo i časti gospodina Dinkića, s obzirom da je najodgovorniji za ovu neostvarljivu ekonomsku politike i ovaj model rasta koji je dugoročno bio neodrživ, da makar na ovaj način pokaže dobru volju, pa bismo mogli da kažemo da iza svega ovoga što se dešava sa ovim zakonom stoji dobra volja. Nažalost, te dobre volje nema i ovaj zakon ostaje neprihvatljiv, najobičnije politikanstvo, najobičnija prevara, prosipanje iz šupljeg u prazno i zamajavanje građana Srbije. Hvala vam.

Četiri minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Miroslav Markićević.
Predstavnik predlagača i Odbor za lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani građani Srbije, poslanička grupa Nove Srbije i gospodin Miroslav Markićević podneli smo amandman na član 3. u kome tražimo a procenat 80% bude menjan procentom 100%, odnosno član 35. u stavu 1. tačka 1. podtačka 6) menja se i glasi: 100% od poreza na zarade koji se plaća prema prebivalištu zaposlenog. Pročitaću obrazloženje i usmeno nastaviti ga obrazlagati.
Naime, rešenje sadržano u Predlogu zakona predstavlja nekakvu kompromisnu varijantu u odnosu na važeći Zakon o finansiranju lokalne samouprave. Smatramo da je, ukoliko sve već hoće da poreska osnova zarada zaposlenih ostane tamo gde ti zaposleni žive, a velika većina od njih i radi, poštenije da taj procenat bude izražen u stopostotnom iznosu, odnosno da celokupan iznos poreza pripadne jedinicama lokalne samouprave.
Priznaćete, ima tu malo ironije kojom smo podneli ovaj amandman. Naime, građani, između onih 500 i nešto koji su potpisali, kažu da je njima obećano, upravo onda kada su davali potpis, da će porez od njihovih zarada ostati u njihovoj opštini. O procentu ispod 100 posto niko im nije govorio. Time smo bili motivisani da podnesemo ovakav amandman. Bilo je ovde mnogo reči o tome kako se obilazi Srbija i kako se obilaze siromašne opštine i kako mi ostali ne znamo kako tamo ljudi teško žive, za razliku od onih koji obilaze te opštine, vide ih i rasplaču se nad tim tužnim sudbinama, ali ipak se vrate u svoje beogradske stanove. Jedna sam od onih koja dolazi iz jedne od opština i to iz grada koji je bio evropski grad onda kada je Beograd bio turska kasaba i Sombora. Dakle, uvek to sa ponosom kažem i sa ponosom svako jutro odatle odlazim i tamo se svake večeri vraćam i tamo mislim da dočekam neke poznije dane i tu penziju koja je sad možda vrlo upitna, ako bude ovakvih zakona u primeni.
Slažem se u potpunosti sa gospodinom Dinkićem oko jedne stvari, da je republička administracija troma, da je preglomazna i da je preskupa. Samo jednu stvar on nije rekao ovde građanima Srbije, da je upravo jedan od onih koji je tu republičku administraciju nakrcao do enormnih količina. Pitala bih ga, odnosno podsetila samo na jedan deo te administracije koji bi mogao i bio obavezan sada da popuni upravo ta davanja u budžetu koja građanima obećava, recimo ekonomski ambasadori. Sećate se koliko je bilo halabuke oko izbora ekonomskih ambasadora koji će dovući za uši silne investitore, ima da nam krene, nećemo znati šta nas je snašlo i mi zaista ne znamo šta nas je snašlo. Oni tamo primaju neke plate, ne znaju građani Srbije koliko to košta, ali moram da vam kažem da to mnogo košta. Neka se pitaju sami građani, kada saberu, koliko to košta i videće – učinak nula. Do sada nismo videli ni jednog od tih ambasadora da je nešto prezentovao i da je nekoga ovde doveo.
Tih 500 hiljada potpisa za mene bi bili vrlo validni da nisu potpisnici u mom gradu rekli da nisu oni to potpisali, nego ovo što smo mi predložili amandmanom, to je njih ponukalo, mnogi, ne svi. Onda, ako im nije plaćeno unazad dve godine, lokalnim samoupravama, ono što je do sada bilo obavezno i što je manje od onoga što im se obećava, šta je ovo nego prazna obećanja. Nije li bio momenat da im se pomogne kada je donošen budžet za 2011, kada su ti isti predsednici opština i gradova, gradonačelnici prolazili tu hodnicima, mislim da svi znate i da su u svim poslaničkim klubovima bili i donosili nam svoje amandmane i molili nas, imam i sada u svojoj mejl pošti mnoge amandmane, tražeći da podnesemo amandmane, da im pomognemo, da im se ne uzme, da im se ne smanji, da im se bar nešto da, nije bilo sluha.
Moram da podsetim gospodina Dinkića, on je tada bio ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Šta je tada učinio kao odgovorni ministar? Kada je on to počeo da sagledava tugu u nekim opštinama Srbije? Kao znak dobre volje mogao bi da učini nešto, da za početak uveravanja građana u to da njegova reč ima zaista specifičnu težinu, obećanje koje će biti ispunjeno, da ispuni jedno obećanje mnogo ranije dato. Dođe im skoro pet miliona njih, po 970 evra za početak da im se to plati, pa da oni to uliju u privredne tokove Srbije, odmah će da plate račune koje su dužni da im ne isecaju struju, vodu, gas, ostale prinadležnosti, naplaćuju sudski njihova dugovanja, jer ovde država sva svoja dugovanja naplati, a građani ne mogu da naplate ništa. Setite se koliko traju sudski procesi itd.
Dakle, to bi bio početak dobre volje i znak da ovde zaista neko hoće i brine o građanima, onima koji zaista teško žive i kojima tih 970 evra ovog momenta mnogo znače. To bi bilo uveravanje i uverenje da je jedna dobra namera zaista zaživela. Dakle, običnim jezikom, platite ono što ste obećali, što ste dužni, pa onda ova obećanja koja su u predizbornoj kampanji jako aktivna, jako aktuelna, jako zanimljiva, jako populistička, mila uhu, svako voli da čuje da će dobiti neke novce koje tako olako neko obećava, ali već poučeni lošim iskustvima znamo da i dosad nije bilo ničega. Za početak neka se plati ono što im Vlada do sada duguje.
Ne možemo da pristanemo na novu obmanu da nas, koji dolazimo iz tih gradova, vi koji ostaje u prestonici i živite tu, podsećate na to gde mi živimo, jer mi toga nismo svesni i optužujete nas da mi nismo dobronamerni prema samima sebi. To nije ni pošteno, ni licemerno, ni normalno.
Dakle, bilo bi dobro da nešto od onoga što se već duguje građanima i opštinama prvo ispuni, pa onda se priča svoja marketinška priča. U cilju toga, ponovo tvrdim i podsećam sve, da smo mi kao poslanička grupa tražili da 100% ostane opštinama. Mi znamo da je to neizvodljivo, kao što je neizvodljivo i ovo sa 80%. Prema tome, očekujemo da neko ko vodi politiku ove države, ko pretenduje da se i nadalje bavi politikom ne čini više Srbiju državom koja opstaje na samoj ivici verovatnoće, čija budućnost zavisi samo od smisla za humor nekoliko političara.

Sedam minuta i 15 sekundi iskorišćenog vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 4. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su grupa do 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo i zajedno narodni poslanici Zlata Đerić, Srđan Spasojević i Miroslav Markićević.
Narodni poslanik Arsić Veroljub ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, voleo bih da je predstavnik predlagača tu, zato što je često koristio i neke primere iz života lokalnih samouprava, iz domaćeg zakonodavstva, spominjući reči motivacija, oko koje ću malo kasnije da se vratim. Spominjao je i grad Požarevac. Jeste, u Požarevcu postoji jedan paradoks da republički put prolazi kroz centar grada, ne samo jedna ulica, nego više njih. Drugi paradoks je da Požarevac ima obilaznicu koja spaja republičke puteve i ta obilaznica se nalazi u nadležnosti lokalne samouprave, a centar grada se nalazi u nadležnosti Republike Srbije, odnosno Republičke direkcije za puteve. Imamo drugi paradoks, da bi lokalna samouprava u Požarevcu uredila ulice koje su u republičkoj nadležnosti, mora da traži saglasnost Republičke direkcije, da ne bi građani vozili automobile po rupama, po kraterima i da ne nabrajam dalje.
Međutim, verujem da je to jedan od retkih primera, obzirom da su naše opštine u Srbiji daleko siromašnije, većina njih, nego Požarevac. Naveo bih primer Golupca, koji ima 24 naselja, negde oko 9.000 birača, oko 6.000 ljudi koji žive tu, da nema ljudi puno koji rade ni u javnom ni u privatnom sektoru i da im uvodimo nekakve poreske uprave, poreske inspekcije, pod izgovorom da ukoliko lokalna samouprava bude ubirala 80% poreza na plate, da će to da pripadne lokalnoj samoupravi.
Prvo, voleo bih da je gospodin predlagač, dok je bio ministar, i naučio zakone koje je on sam napisao i u čijem je donošenju učestvovao. Porez na zarade je republički porez. Apsolutno nikakve nadležnosti nema lokalna poreska inspekcija za porez na zarade. Niti ona uopšte postoji ili bilo kakva zakonska mogućnost u poreskom postupku, u poreskoj administraciji da ona kontroliše privredne subjekte da li plaćaju porez na zarade. Jedan od poreza koji može da kontroliše lokalna poreska inspekcija su lokalni porezi koji se smatraju izvornim prihodima lokalnih samouprava. Rekli smo da je tu jedan do poreza i porez na imovinu. Ima tu još nekoliko poreza, ali porez na zarade nije izvorni prihod lokalne samouprave i lokalna samouprava preko svojih poreskih organa ne može da kontroliše naplatu tog poreza. Organ koji je za to nadležan je Republička inspekcija rada, s jedne strane, a s druge strane Republička poreska uprava.
Jedan od kolega je rekao – ako do sad nisu bili motivisani da naplaćuju 60% poreza, kako ćemo motivisati republički organ da naplaćuje samo 20% od jednog poreza? Da je ovo čist marketing, ne kažem da ovaj zakon i nema dobrih odredbi, ali u pitanju je samo jedan politički marketing, nalazim i u tvrdnji ovlašćenog predstavnika da će snižavanjem taksi, firmarina, itd, svako ko bude raspisivao te takse, tu pritom mislim na lokalne samouprave, da vodi računa koliki će oni da budu jer polaže račune građanima na izborima. To je mogao čovek da kaže koji nikad nije bio u privredi i koji nikad nije bio među biračkim telom, a da ga nije pratila gomila obezbeđenja ili da nije bio okružen članovima svoje stranke.
Firmarine plaćaju vlasnici i preduzetnici čiji je uticaj na biračko telo izuzetno mali. Mogu oni da se žale, mogu da kukaju, mogu da glasaju za koga god hoće drugog, ipak je njih mnogo manje nego onih koji znaju zašto moraju skuplje da plate bilo koji proizvod ili za bilo koju uslugu kod nekog preduzetnika ili pravnog lica.
Zbog svega ovoga i jednog pristupa čitavom ovom problemu, poslanička grupa SNS neće glasati za izmene i dopune Zakona o finansiranju lokalne samouprave.
Isto tako, smatramo i da taj iznos koji bi kao osnovica trebalo da bude od 1,7% ostvarenog BDP-a na teritoriji Republike je prilično zastareo i tu je možda i mogao ovlašćeni, odnosno predlagač zakona, da uradi jednu određenu izmenu jer ono što je realno, ono što je opipljivo, ono što ne zavisi od republičkog organa za statistiku jeste prihodna strana budžeta Republike Srbije koja se finansira iz realnih osnova, a to je, znači, iz fiskalne politike, iz poreza i doprinosa, iz akciza i iz carina. Samo na taj način mi možemo da imamo pravu osnovicu na koji način i koja sredstva će da budu opredeljivana lokalnim samoupravama.
Pošto je ovde ipak reč i o tvorcu starog zakona, mogu samo da kažem da baš po tom starom zakonu su lokalne samouprave bile prinuđene da se obraćaju Republici Srbiji za pomoć po pitanju određenih infrastrukturnih objekata, komunalne infrastrukture i putne privrede. Tu se išlo toliko daleko da smo čak i u Zakonu o budžetu predviđali da mesne zajednice mogu da konkurišu kod NIP-a za određene projekte da dobiju sredstva i da se ti projekti izvrše.
Desile su se dve praktično stvari, da je NIP često prosleđivao sredstva direktno mesnim zajednicama koje nisu ni po zakonu, ni po svojoj stručnosti, ni po infrastrukturi u stanju da sprovedu postupak javne nabavke. Imali smo i situaciju da se u nekom selu u opštini Kučevo radi kanalizacija koja je toliko dobro urađena, da je lokalna samouprava morala iz svojih sredstava da otklanja posledice rađenja te kanalizacione mreže. Da ne pričam koliko je to bilo preplaćeno.
Ili, dešavalo se da lokalne samouprave dobiju određena sredstva od NIP-a za izradu nekih projekata, da se ta sredstva ne prebacuju lokalnoj samoupravi, nego da idu opet preko ministarstva koje drži G17 Plus, znači preko Ministarstva za NIP, direktno uplaćuju izvođačima. Dešavalo se da su radovi koje je Ministarstvo za NIP plaćalo po dva i više puta skuplji nego što je ta jedinica lokalne samouprave sa istim izvođačem radova već imala ugovor. Ako je zbog nečega dobro, dobro je samo zbog toga jer čini mi se da više niko, bar će manje, u stvari, ljudi iz G17 koji učestvuju u u svemu ovome moći da uzimaju provizije i marže. To je jedina dobra strana ovog zakona.

Pet minuta i 45 sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.
Narodna poslanica Zlata Đerić ima reč, kao podnosilac amandmana i na raspolaganju joj je još tri minuta i 45 sekundi.

Poslanička grupa Nove Srbije podnela je amandman na član 4, gde tražimo da se taj član briše. Smatramo da se ovako predloženim rešenjem u članu 4. teksta zakona eliminiše kogentna norma iz člana 37. važećeg zakona i na mala vrata uvodi mogućnost da se lokalnim samoupravama ne isplate sredstva koja im po istom zakonu pripadaju, što je, nažalost, već postala praksa poslednjih nekoliko godina.
Dakle, tražili smo samo da zakoni koji su do sada doneti budu primenjivani. Da su ti zakoni primenjivani i sprovođeni, lokalne samouprave ne bi imale problem u koji ih je ova vlada tokom mandata uvela. I sada, posle delimičnog izlaska dela Vlade, posle stvaranja jednog kvazi-opozicionog odnosa unutar Vlade i demonstriranja jedne kvazi-demokratije unutar Vlade, mi imamo pred sobom predlog oko kog se danas vodi jedna marketinška propaganda jedne stranke.
Međutim, zaista verujem da u Srbiji ne postoji sećanje ravno sećanju ribe i da se u Srbiji malo duže pamti i da je Srbija sazrela za tu vrstu demokratije da uzme olovku u ruke i da to na određenim izborima kazni. Dakle, ne da prihvati ponudu šta se hoće, nego da shvate šta neće, a neće da ponovo budu prevareni. Bar većina tako kaže. Ovih 500.000 potpisa svedoči o tome. Jer, nema ih četiri miliona nego 500.000. Od tih 500.000 već se pokajalo 250.000.
Ni ovo do sada što je garantovano važećim zakonom nije ispoštovano, a ovo u magli, u predizbornoj godini, ko može poverovati zaista da će to biti ispoštovano? Ne bi nam gradovi i opštine poslali dopis dva dana pred ovu sednicu da nas zamole uljudno, jer i to su partijski ljudi i odgovorni su svojim partijama i znamo kako je za 90 dana srušena volja građana u 66 opština, da nas stidljivo zamole da mi o ovome još jednom razmislimo i da odložimo ovu raspravu. Dakle, to stidljivo njihovo je u stvari bio vapaj koji je trebalo prepoznati.
Ono što nije dobro u ovom zakonu je da ovo jeste partijska propaganda, a zaklinjanje da se ovde želi nešto učiniti, ne partijski i ne politički, e to je tek, upotrebiću reč koju sam danas već 200 puta čula i koja mi se već pomalo stužila ali moram da je upotrebim – demagogija.
Gospodin Dinkić je otišao a ja bih ga podsetila da je kao ministar rekao gradonačelniku Čačka Velimiru Stanojeviću – zar očekuješ da ti ja dam pare a da ti vladaš u Čačku? Danas se on bori za tog istog gradonačelnika da mu se da duplo više. Na ono ništa što mu je dao. To se u onoj dečijoj igri zove duplo golo. Prepoznaće oni koji igraju domine. To je isti onaj ministar koji je u mom gradu proglasio nacionalnu službu za zapošljavanje najboljom u Srbiji i smenio direktora koji je doveo u taj status zato što nije iz njegove stranke. To je činjenica. Čovek je 12 godina, kao nestranačka ličnost, vodio odlično tu službu. Dakle, ne možemo govoriti o tome da se svest menja. Kao dugogodišnji profesor znam jednu istinu – ljudi se ne menjaju, treba samo da dođu određene okolnosti da pokažu svoju ćud i svoju pravu prirodu.
Ne želeći više da polemišem, na početku sam rekla i stojim iza toga da je ovaj predlog zakona samo plod borbe dve sujete – jedne kolerične i jedne flegmatične. Ja očekujem samo da gospodin stečajni upravnik Srbije Mirko Cvetković na ovo odreaguje na pravi način.

Iskorišćeno je dva minuta i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Krasić, Aleksandar Martinović, Nemanja Šarović, Dragan Stevanović, Gordana Pop-Lazić i Nataša Jovanović.
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.