Dame i gospodo narodni poslanici, mi pred sobom imamo budžet koji je, faktički, iznuđen jednom lošom ekonomskom politikom, politikom koja se vodi godinama unazad i koja se zasniva na jednom modelu privrednog rasta koji je neodrživ. I sam predsednik Vlade je, prilikom rekonstrukcije Vlade, rekao da mora da se menja model privrednog rasta. Nažalost, u ovih šest, sedam meseci nije učinjeno ništa da se taj model privrednog rasta, koji se zasniva na zaduživanjima i rasprodaji onoga što je stečeno decenijama unazad, promeni, da se okrenemo proizvodnji, industriji, da se okrenemo izvozu. Sve je to posledica kukavičluka, rekao bih, ove vlade, nespremnosti da se u predizbornoj godini krene u ozbiljne reforme koje su nam potrebne.
Sve ono za šta se zalagala SNS u prethodnim mesecima, a to su neki vanredni izbori koji bi jednoj novoj vladi pružili četiri godine mogućnost da izmeni politiku koja je pogubna, rekao bih u deceniji iza nas, pokazuju se kao preko potrebne, ali nije bilo dovoljno razumevanja, političke volje i mudrosti da se sve to uradi.
Što se tiče samog rebalansa budžeta, mislim da deficit, obzirom na veličinu našeg budžeta, uopšte nije zanemarljiv. Stalno previđamo da je naš budžet oko osam milijardi evra, da Hrvatska, koja je dva puta manja, ima duplo veći budžet, da Čehoslovačka, koja nije znatno veća zemlja od Srbije, ima negde oko 40 milijardi evra budžet. To pokazuje kolika je ekonomska snaga tih država.
Ako uporedite naš budžet, koji je jako skroman sa ovim deficitom koji je 1,2-1,3 milijarde evra, to uopšte nije zanemarljiv iznos. Ako u ovom trenutku primite k svesti da smo se upravo zadužili za negde oko milijardu evra, činjenica je da se ona politika koja se sprovodila u prethodnoj deceniji nastavlja i dalje, da smo u situaciji da pred sobom imamo jedan predizborni budžet, jednu predizbornu priču i da ćemo morati posledice takvih odluka ove vlade da plaćamo u narednoj godini, pre svega.
Ekonomija u Srbiji je u jako teškoj situaciji, privreda je u teškoj situaciji, građani su u jako teškoj situaciji. To je ono što, nažalost, čini mi se i neke kolege iz vlasti previđaju, pa pominju neke sjajne rezultate ove vlade, a zaboravljaju da je Evropska komisija rekla da je u prethodnih godinu dana pad standarda u Srbiji 30%. Za trećinu je lošiji standard građana Srbije danas nego pre godinu dana. To nisu izmišljotine poslanika opozicije, to je jedna jako ozbiljna i perspektivna institucija prema kojoj moramo ozbiljno da se odnosimo.
Isto tako, ako hoćete, standard je bitno ugrožen i po mišljenju Evropske banke za obnovu i razvoj. Među 33 zemlje u tranziciji, kada je u pitanju ekonomska kriza od 2008. godine na ovamo, Srbija je druga po pogođenosti. Jako smo loše prošli. Sve ono što je ova vlada radila i sve ono čime se hvali u prethodnom periodu kao merama kojima je suzbila ekonomsku krizu u Srbiji, rekao bih da nije tačno, jer podaci pokazuju nešto sasvim drugačije. Zemlje u okruženju znale su mnogo bolje da se nose sa ovom krizom, bile su mnogo odgovornije, imale su mnogo više hrabrosti, nisu svoju politiku zasnivale na kratkoročnim merama, rešavale su strateška pitanja, išle su u strateške reforme. To je ono što je falilo ovoj vladi od samog početka. Znači, dogovori više političkih subjekata gde je svako vukao na svoju stranu i verovatno nije mogao da stvori vladu koja je respektabilna i koja je mogla da vodi drugačiju politiku i da da ozbiljnije rezultate.
Mislim da sve nas treba da zabrine, pre svega pad BDP. Kada sa 3%, što je i te kako skromno, obzirom da mi krećemo još malo i od nule, obzirom da imamo neke pokazatelje, pre svega u industrijskoj proizvodnji, koji su niži nego pre dolaska DOS na vlast, iz 1989. godine, obzirom da nemamo industrijsku proizvodnju koja je uspela da dostigne nivo i pre ove krize od 2008. godine, sve to treba da nas zabrine, ako uzmemo strukturu BDP koja je jako mala i zavisi od industrijske proizvodnje, ako smo svesni toga da izvoz u odnosu na BDP čini možda samo jednu trećinu, negde oko 27-30%, podaci se menjaju, ali da smo i po tome među najlošije rangiranim zemljama u svetu. Ne bi smo tako olako trebali da se odnosimo prema ovom padu BDP.
Vlada je morala mnogo više da investira u privredu, ukoliko je želela da se ostvari bilo kakav privredni rast. Nema razvoja bez BDP od 5-6%. Sve ovo je samo jedna obična stagnacija. Da bih pokazao koliko je to minorno sa BDP od prošle godine, koji ste sa 1,8% smanjili na 1%, trebalo bi nam 80 godina da uvećamo BDP, što bi otprilike značilo da bi nam za taj period verovatno i plate bile uvećane duplo. Sa ovakvim platama, koje su najniže u regionu, mislim da se ne bismo mnogo ovajdili. Sa privrednim rastom od 2% trebaće nam možda 40 godina da udvostručimo svoj standard. To je jedan jako nizak pokazatelj, pre svega pokazatelj neuspeha ove vlade.
Želeo bih da kažem da i dug koji je napravila ova vlada nije zanemarljiv zato što se radi o nekih 5-6 milijardi evra. ono što je pogubnije u celoj toj priči, to je činjenica da je dve trećine tog duga otišlo u plate i penzije.
(Predsednik: Vreme.)
Dakle, za SNS je ovaj budžet neprihvatljiv i imaćemo prilike da kroz amandmane damo i dodatne argumente. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, za SRS je neprihvatljiv ovakav budžet i nećemo glasati za njega iz više razloga, a spomenuću samo neke. U ekspozeu prilikom usvajanja budžeta za 2011. godinu, premijer je rekao i ministar finansija je rekao da se radi o razvojnom budžetu, da se radi o štedljivom budžetu, socijalno odgovornom budžetu, fiskalnom, održivom itd. Sve što je rečeno tada, ne stoji. Sada ću probati, kako reče premijer ne odgovara na političke kvalifikacije, što manje da koristim političke kvalifikacije, a da budem što više u finansijskim pokazateljima koje ste iskazali kroz ovaj rebalans budžeta i ono što možemo naći na vašim sajtovima.
Naime, prihodi, odnosno primanja, koje ste iskazali ovde u iznosu od 707 milijardi dinara pretvoreno u evre kada to uporedimo sa 2005, 2006. godinom govorimo otprilike o istim pokazateljima. Isti su pokazatelji, znači, prihodi su nam isti, rashodi iz godine u godinu rastu, čime je deficit budžeta iz godine u godinu sve veći i veći. On je sada na nivou 142 milijarde i to je najveći deficit u istoriji Srbije.
Ovde ću, kroz određene finansijske pokazatelje koje ja imam skinuti sa sajta Ministarstva finansija, pokazati kako se kreće kretanje deficita. Godine 2005. krećemo sa 13 milijardi, sada imamo 142 milijarde. U periodu ove vlade, deficit budžeta je bio četiri milijarde i 100 miliona. O čemu mi govorimo? Mi govorimo o zaduživanju države, o trošenju više od 20-25%, sa ovim pokazateljima u rebalansu budžeta trošimo 25% više nego što proizvedemo. Kako namirujemo sva ta zaduživanja?
Kada govorimo o fiskalnoj odgovornosti, kolega Stevanović vam je ukazao na određene aspekte ono što ekonomski tim SRS ima, a to je problem nenaplativosti određenih potraživanja. Od koga? Od naroda gotovo 100%. Ko ne plaća? Ne plaćaju tajkuni. Čekamo ovaj spisak od stotinak najvećih neplatiša i onda ćete videti ko je na tom spisku, ko je među prvih 15, ko je među prvih 30. Tajkuni kojima ste omogućili sve, dali im sve, a oni vam vraćaju na taj način. Ko snosi najveću odgovornost? Premijer. Istovremeno je sada i ministar finansija. Pod njegovom direktnom ingerencijom je Poreska uprava. Ne može da ne zna, ako ne zna mora da ode, a u ovom slučaju zna. Onoga trenutka kada se objavi spisak sa stotinu najvećih neplatiša mora da podnese ostavku i da ode kod javnog tužioca da da izjavu, mora da odgovara. On i celokupna garnitura onih koji su odgovorni za takvo stanje.
Ako govorimo o četiri milijarde i 100 miliona deficita moramo spomenuti i deficit platnog bilansa koji je negde oko 13-14 milijardi, možda čak i 15 milijardi, evra za ove četiri godine vlasti. Deficit robne razmene negde oko 23-24 milijarde evra. To su pokazatelji.
Sada kada govorimo o strukturi. Najbolji pokazatelj koji ste vi ovde iskazali govori o stanju naše privrede. To možemo videti kroz plaćanje PDV. Imamo pokazatelj po rebalansu 341 milijarda, od toga PDV u zemlji 104 milijarde, PDV iz uvoza 233 milijarde. Evo gde smo mi stvarno, gde nam je privreda. Ovo je najbolji pokazatelj. Jednu trećinu mi proizvodimo, a dve trećine uvozimo. I mi pričamo o razvoju. Gde je tu razvojna komponenta?
Dalje, kada govorimo o razvojnoj komponenti aludirajući na ono što smo čuli od premijera, u subvencijama ima jedna stavka. To je stavka – subvencije u privredi, odnosno subvencije za privredu – tri milijarde 750 miliona dinara. Juče na Odboru za industriju smo razmatrali ove pokazatelje, dobili smo podatak da je u odnosu na budžet za 2011. godinu povećanje od 550 miliona. Treba daleko više. Da li vidite stavku od 800 i nešto milijardi tri milijarde i nešto što se direktno upumpava kroz određene projekte, kroz određene programe, kod subvencioniranja određenih preduzeća, prevashodno ona koja su u restrukturiranju. Premalo i nedovoljno.
Zbog toga imamo 400 hiljada ljudi manje u radnom odnosu, to su nam rekli iz Evropske komisije, imamo 933 hiljade nezaposlenih u periodu od 2001. godine do 2011. godine, to su pokazatelji koji evo sad to možemo videti na vašem sajtu, to više ne možete sakriti. Šta je tu problem? Problem je u tome što tvrdoglavo ulazite u određene projekte, a nema ni jedna mera štednje. Opozicija, posebno SRS stalno ukazuje, nemojte ulaziti u nova otvaranja, novih agencija, novih državnih institucija itd. Dajte u privredu, privreda će stvoriti, upumpaće u budžet i iz tog budžeta će se moći zapošljavati, moći će se daleko više uložiti u socijalno stanje građana Srbije, to je jedini put, to sve zemlje ovoga sveta rade samo mi to ne radimo. Mi nemamo nijednog čoveka koji je otišao iz državne administracije. Odlaze kroz određeni socijalni program ali zapošljavamo više.
Donet je zakon pre dve godine kojim je limitiran nivo zaposlenosti u organima uprave, a mi danas imamo dve, tri hiljade ljudi novo zaposlenih, a oni koji su na određeno vreme, oni koji su pod ugovorom o radu u raznim vidovima, raznim formama, dolazimo do svote od sedam do osam hiljada ljudi u državnoj upravi. O čemu mi govorimo? Ova izvršna vlast koja treba da direktno sprovodi ono što je usvojila Skupština, ona to ne poštuje. Pa zar je to odgovorna vlast? Nije odgovorna vlast i ona mora da ode sa političke scene.
Kada govorimo o pokazateljima moramo ukazati na katastrofalno stanje, vidite ovde je jako fino i pregledno iznosite. Primanja od zaduživanja za 2011. godinu, 552 milijarde. Samo da vas podsetim. Godine 2008, osam i po milijardi, 2011. godine 552 milijarde, evo vraća se premijer i odmah moram da postavim pitanje i čekao sam da dođe ovde. Imam dva odgovora, odgovora na poslanička pitanja koja sam postavio, a jedno je postavljeno 11. aprila 2011. godine, gde sam rekao koliko novčanih sredstava ostvareno je 2008. godine i 2009. godine, na temelju prodaje državne hartije od vrednosti i onda sam dobio te podatke.
Sledeće pitanje je bilo, isto 11. aprila, koliko je budžetskih sredstava predviđeno za otplatu državnog duga u 2011. godine. Znači, to je jedna stavka koja sintetički iskazana i dobio sam podatak da su ukupni izdaci za otplatu državnog duga u 2011. godini iznose 410 milijardi. S obzirom da se to nije uklapalo u ono što se može sintetički videti i analitički videti u budžetu, postavi sam 30. septembra 2011. godine pitanje i odgovorio mi je prvi potpredsednik Vlade, zamenik predsednika Vlade i opet na isto pitanje dobijam odgovor da je to 312 milijardi. Sto milijardi više. Šta sada to znači? Isto pitanje, dva podatka, razlika 100 milijardi. Koji je sada tu validan podatak? Tvrdim nijedan ni drugi i evo postaviću za neki dan, postaviću i treće pitanje i dobiću najverovatnije potpuno drugačiji odgovor.
U članu 2. kažete da su planirana primanja po osnovu zaduživanja veća kod sredstava potrebnih za finansiranje deficita, otplatu duga i nabavku finansijske imovine u iznosu od 87 milijardi 541 milion itd. U ovom prezaduženom budžetu vi ubirete kroz prodaju hartija od vrednosti, kroz zaduživanja, ubirate i stvarate, kako ste rekli na Odboru za finansije, jednu podlogu za loše godine, za loša stanja koja mogu doći.
Zar mi trebamo uzimati i prodavati? Po kojim kamatnim stopama prodajete hartije od vrednosti -12,5; 13, pa na tri godine čak i na 14,5%. Udarate se u prsa itd. Mi smo se zadužili, prodali smo hartije od vrednosti uz kamatnu stopu od 7,5%. Ako je to zaista takvo stanje, da strani kreditori veruju, zašto onda plaćamo ove hartije, blagajničke zapise i druge hartije od vrednosti po 12,5 – 13%? Zašto uzimamo dugoročno? Zašto prodajemo hartije od vrednosti kratkoročno na tri, šest meseci, na godinu dana, a ne dugoročno, na daleko duži rok i uz kamatnu stopu od 7,5%?
Moram još nekoliko rečenica da kažem vezano za određene obaveze koje sam preuzeo kao predsednik Odbora za industriju. Stanje kod preduzeća koja su u restrukturiranju je katastrofalno. Vi ste zarobili, stavili ste im katance itd, stavili ste pod direktnu kontrolu Agencije za privatizaciju. Agencija za privatizaciju je leglo kriminala, neodgovornog i nesavesnog rada. Vi ste bili tamo rukovodilac, učestvovali ste u određenim radnjama. Bili ste izvršni direktor "Ces Mekon" kada ste obavljali određene konsultantske usluge u Agenciji za privatizaciju. Oko osam miliona evra ste inkasirali odnosno inkasiralo je preduzeće "Ces Mekon" i dalje se to nastavlja i dalje određeni krugovi konsultantskih kuća obavljaju to sve, umesto da ta sredstva ubacite u budžet ili u Fond za razvoj i dajete i kreditirate preduzeća u restrukturiranju. Doveli ste ih na ivicu beznađa, bankrota i prestanka svih privrednih aktivnosti.
Sinoć smo razgovarali sa predstavnicima "Ikarbusa". Takođe vam ukazuju na zloupotrebe koje se rade u tom preduzeću. Ko je odgovoran? Odgovorna je Agencija za privatizaciju koja ne provodi postupak, ne raskida ugovore i ne preduzima se da dođe do oživljavanja, rada tih preduzeća. Hvala vam.

Reč ima premijer. Izvolite.

Poštovani narodni poslaniče, dozvolite mi da dam odgovore na ovih par pitanja koja se tiču stručnog dela - zašto se plaća kamatna stopa od 12, 13, 14%,  zašto se ne uzmu dugoročni po nižim kamatnim stopama. Odgovor je sledeći. Kada se radi o dugoročnim papirima u dinarima, prosto ne postoji traženja za njima. U ovoj državi postoji malo poverenja u dinar na dugi rok i svi daju kratkoročni dinarski. Ako hoćete dugoročno, onda vam daju u deviznom znaku, što znači da ulazite u pitanje kursnih razlika koje nastaju u dugoročnom periodu. To je prosto poznata činjenica, nema nikakve veze sa ovom Vladom.
Drugo, zašto je 13, 14%, to sam objasnio, a vi verovatno niste bili ovde. Pošto postoji Narodna banka kroz tzv. repooperacije, ona prikuplja suficit likvidnosti sa tržišta na veoma kratak rok, na dve nedelje i plaća, postoji tačno kolika je stopa. Ona je bila velika, pa se polako snižava. Sada je negde oko 11%.
Da bi trezor mogao da prikupi dinarske papire, pošto je to isto stopa za dinarske papire, on mora da bude povoljniji od Narodne banke pošto nudi duže rokove. Ne može nuditi roko od dve nedelje, onda je to besmisleno. Zbog toga su naše stope upravo tako napravljene da budu nešto malo iznad stope za repooperacije.
Inače, kada se uzmu ti zapisi ili kada se povuče bilo koji kredit pa se onda sa njime vrati stari kredit, stopa zaduženosti zemlje je nula. Vi imate situaciji da ste povukli od jednog kreditora, pa ste to dali drugom. Onog jednog više nemate, drugi se pojavljuje, tako da to ne utiče na porast zaduženosti. To treba imati u vidu.
Prema tome, to su klasične operacije koje se inače rade i mi bismo želeli da kroz sistem dilerizacije obezbedimo zaista dugoročne papire u dinarima, ali za sada je takva situacija na tržištu da ne postoji tražnja za to.
Razmišljamo čak da izdamo evro bondove u dinarima i da vidimo kako će evropsko i američko tržište reagovati, da li će oni biti spremni da nam daju dinarske a ne devizne papire i po kojoj ceni. To je stvar tržišta i stvar je jednog posebnog projekta koji treba da se realizuje. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se kao da je već zaboravljeno da je ova današnja rasprava rasprava o više zakona, a ne samo o Zakonu o rebalansu budžeta. Iskoristiću priliku, za razliku od svih drugih, da kažem nekoliko reči o Zakonu o javnom dugu koji, koliko vidim, vladajuća većina po drugi put pokušava da provuče na mala vrata, iako će te izmene zakona koje predstavljate kao sitne i nebitne imati debele posledice po živote svih građana Srbije, a pre svega na živote građana Beograda. Sam premijer je potrošio 50 sekundi, pažljivo sam ga slušao, govoreći o ovom zakonu, a postoji dosta toga što je u ovom zakonu sporno.
Prva stvar, mislim da svakako niste mogli pustiti u proceduru ovaj zakon po hitnom postupku. To propisuje član 167. Poslovnika o radu Narodne skupštine koji kumulativno propisuje dva uslova koja moraju biti ispunjena da bi neki zakon po hitnom postupku bio uvršten u raspravu. Prvi zakon kaže da se po hitnom postupku donose zakoni kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona, to je drugi, po hitnom postupku bi moglo da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost i rad organa i organizacija itd. Jasno je da ni jedan od ova dva kumulativna uslova nisu ispunjena, ali šta da radimo, to je već volja vladajuće većine na koju ne možemo uticati.
Druga velika primedba je to što uvodite neke termine koji nisu zakonski, koji do sada nisu bili zakonski i koji svakako nisu ustavni termini. Do sada je ovaj zakon govorio o lokalnim samoupravama, o Republici itd, a sada uvodite jedan termin koji kaže jedinica teritorijalna autonomija, pa bih vas zamolio, gospodine Cvetkoviću, da objasnite šta podrazumevate pod jedinicom teritorijalne autonomije jer je, na primer, Jožef Kasa poznat po zahtevima za teritorijalnu autonomiju Mađara u Vojvodini. Tako nešto, hvala bogu, u Srbiji još uvek ne postoji, a vi kada govorite o jedinicama teritorijalne autonomije, govorite i o jedinicama lokalne samouprave.
Pretpostavljam da nemate neko pravničko znanje, da ste vi ekonomista po struci, pa vas moram podučiti da jedinica lokalne samouprave svakako ne može da se podvede pod termin teritorijalna autonomija. Zamislite, na primer, da opština Lazarevac ima nekakvu svoju autonomiju. To bi značilo da donosi statut, da donosi ustav, da ima svoju policiju, da ima svoju akademiju nauka itd. To jednostavno nije slučaj.
Siguran sam da će zlonamernim tumačenjem od strane barem pola vaših koalicionih partnera to dovesti do brojnih problema u primeni ovoga i bojim se da bi ovo moglo biti iskorišćeno i kasnije, da se kaže – evo, teritorijalna autonomija postoji, to je odavno u zakonima. Ovo je, koliko znam, prvi takav zakon.
Sad, konkretni problemi i promašaji zbog kojih bi, siguran sam, zbog kojih će doći do brojnih štetnih posledica i zbog kojih apelujem na vas da u ime Vlade povučete ovaj zakon. Vi ste ovim zakonom, kako i sami kažete, uveli mogućnost dugoročnog zaduživanja jedinica teritorijalne autonomije, pretpostavljam da se radi o pokrajinama i o jedinicama lokalne samouprave, kaže – emitovanjem dugoročnih hartija od vrednosti radi finansiranja investicionih razvojnih i prioritetnih programa i projekata.
Druga stvar, što po meni nije trebalo uraditi, kažete - ovim zakonom se izuzima tako zaduživanje od ograničenja propisanih za zaduživanje radi finansiranja kapitalnih investicionih projekata.
Moramo se vratiti malo u prošlost nekoliko godina svega, ne toliko daleko da bismo sagledali kako se kroz godine menjao ovaj zakon i kakve su te dosadašnje promene zakona posledice ostavljale. Kada ste doneli ovaj zakon pre nekoliko godina, tada je postojala mogućnost zaduživanja lokalnih samouprava, ali najviše do iznosa od 50% u iznosu na visinu sopstvenih prihoda budžeta u prethodnoj kalendarskoj godini i to je bio maksimalni iznos dozvoljeni za zaduživanje i vi ste to u tom trenutku predstavljali kao nekakav evropski standard.
Nedugo potom, 2008. godine vi znate da je u Beogradu došlo do neprirodne koalicije između DS, SPS, SPO, G 17, LDP i mnogih drugih, ima tu desetak, petnaestak stranaka, niko ne zna tačno koliko ih zapravo ima, a na veliku žalost i štetu građana Beograda za gradonačelnika je izabran Dragan Đilas. Krajem 2008. godine nivo zaduženja Grada Beograda je bio 20 milijardi, zapamtite taj podatak, gospodine Cvetkoviću. Ubrzo po dolasku na vlast Dragana Đilasa krenulo se sa jednom politikom zaduživanja bespoštednog i već krajem, odnosno negde do sredine 2009. godine, dakle, otprilike godinu dana mu je bilo potrebno, došlo se do te granice koja iznosi u tom trenutku negde oko 29 milijardi dinara, granice zaduženja. Dakle, zadužio se Grad Beograd za godinu dana nekih 10 milijardi i tada kada je došlo do sukoba između te štetočinske politike besomučnog zaduživanja koju forsira Dragan Đilas i Zakona o javnom dugu, stradao je, verovali ili ne, zakon.
Vi ste tada promenili Zakon o javnom dugu, dodali ste svega nekoliko stavova u ovaj isti član 36. pa ste rekli da je limit 50% za zaduženje, ali da se izuzetno može, evo pročitaću nam, gde kaže - izuzetno se može zadužiti preko 50% ukoliko je za kapitalne investicije. Izuzetno, naravno kod tog zaduživanja nije ništa, jer praktično nema sednice Grada Beograda da nije došlo do novog zaduženja, nekad milijarda, nekad dve, nekad tri, nekad pet i mi smo u kratkom roku za nekih 18 meseci svega došli do novog zaduženja od preko 18 milijardi dinara, tačnije 18 milijardi i 639 miliona, ukoliko su ovi podaci koji su zvanični tačni, a ubediću vas i objasniću vam da čak i ti zvanični podaci nisu tačni, nego da je to zaduženje neuporedivo veće.
Koliko je to veliko zaduženje, to pokazuje da je za 2,5 puta povećano za taj kratak vremenski period i da je sa 33% u odnosu na sopstvene prihode budžeta u prethodnoj godini došlo na nivo od 77. Vi i dalje tvrdite da Grad Beograd nije zadužen i da bi građanima Srbije približili koliko je to zaduženja dnevno, 41 milion dinara i nešto stotina hiljada dnevno je zaduživan Grad Beograd u tom periodu.
Vi vidite kakve je prethodna izmena zakona donela posledice i vi sada još gore rešenje nudite i stavom 6, novim koji uvodite, kažete izuzetno da ograničenje iz stava 2. do 4. ovog člana se ne odnose. Dakle, sva prethodna ograničenja u pogledu zaduživanja koja su postojala sada više neće postojati. Do sada je moglo da se zaduži do 50%, pa izuzetno preko 50%, a nikako preko 15% za svaku narednu godinu da dospeva kamata i glavnica. Sada potpuno brišete ta ograničenja.
Ne znam da li ste vi svesni toga, gospodine Cvetkoviću, Grad Beograd je u ovom trenutku zadužen za narednih 30 godina. Šta će raditi naredne vlasti, naredne generacije? Da li će samo vraćati dugove koje su u ovom trenutku pravi vlast DS ili Dragana Đilasa ili će i oni možda biti u situaciju da po neki dinar koji naprave i potroše ili da, ne daj Bože, i oni uzmu neki kredit za neki kapitalni investicioni projekat.
Međutim, nije ni ovo zaduženje konačno. Zašto? Zato što se ne poštuje ni ovakav zakon o javnom dugu. Reći ću vam i kako i sve to možete proveriti. Ni Dragan Đilas ni gradska vlast ne poštuju, jer Skupština Grada ne izglasava nikada ta zaduženja. Nabrojaću vam nekoliko većih: za nabavku 83 trolejbusa, ukupna vrednost je bila dve milijarde i 419 miliona. Zakon o javnim nabavkama propisuje da naručilac može pokrenuti javnu nabavku ako je predviđeno u planu javnih nabavki i ako su za tu nabavku obezbeđena sredstva u budžetu lokalne samouprave. Ako nema obezbeđenih sredstava, to je javni dug i odluku o javnom dugu mora doneti Skupština Grada. Od dve milijarde i 419 miliona, koliko je potrošeno za te trolejbuse, u budžetu je bilo obezbeđeno svega jedan milion, to nije čak ni jedan posto, nije ni 0,1, to je 0,04% od ukupne vrednosti nabavke. Ali, on je potpredsednik DS i to što je ovo očigledan kriminal i očigledno kršenje zakona, to vas očigledno ne zanima.
Slično je urađeno i sa ovim čuvenim španskim tramvajima i sa zgradom "Ineksa" gde je od nekih javnih preduzeća potpuno protivzakonito uzeto milijardu dinara, pa su ceh toga morali ponovo da plate građani Beograda kroz poskupljenje usluga.
Sada vas pitam, još jednu stvar moram dodati, to je da je u ovom trenutku deficit budžeta Grada Beograda negde oko 13 milijardi dinara, pored ovih zaduženja koja prevazilaze 51 milijardu. Kako je moguće, gospodine Cvetkoviću, da vi sada potpuno uklanjate ograničenja u visini zaduživanja? Vi ste Zakonom o javnoj svojini pre nekoliko dana dali opštinama nekakvu imovinu kojom će raspolagati, danas ste rekli da će ta imovina biti korišćena kao kolateral, odnosno kao garancija bankama za novčana potraživanja. Oni će imati sada i šta da daju u zalog. Jasno je da vi ovaj zakon pravite ne za građane Srbije, nego pre svega za strane banke koje će sada davati kredite, debelo ih naplaćivati i imati obezbeđenje u nekretninama koje su izuzetno vredne, a koje ste vi prethodnih dana zakonom poverili gradovima i opštinama u Srbiji.
Vi kažete jedina, dakle, vi nemate bilo kakvu mogućnost kontrole i moći će svako da se zaduži ko ima dovoljan broj odbornika praktično za narednih hiljadu godina nikakvih ograničenja nema i jedino ograničenje, vi kažete, kada lokalna samouprava ne bude izmirivala te tranše kredita, onda će Vlada Republike Srbije obustaviti transfer tim prezaduženim opštinama. Pitam vas – šta ćete vi time postići? To što će prestati da se isplaćuju plate, to što više neće biti lokalne samouprave. Evo, Beograd je zadužen ko zna koliko, 50, 60, 70 milijardi dinara. Kada ne budemo mogli sutra da isplaćujemo te dugove, vi ćete obustaviti transferna sredstva, zatvoriti gradsku upravu i šta ćete onda raditi? Hoćete li građane Beograda raseljavati po okolnim opštinama, deliti im nove kontejnere i besplatne priključke za struju? Ne možete se na taj način igrati sa građanima bilo koje opštine u Srbiji.
Drugo veoma bitna stvar, da bi bilo potpuno jasno da se ovo zaduženje i ove promene zakona ponovo rade samo radi Beograda i Dragana Đilasa, jer ni jednoj drugoj opštini ili gradu u Srbiji nije potrebno dodatno zaduženje, jer nisu iskoristili ni postojeće zakonske mogućnosti, daleko su od toga.
Daću vam pregled koji smo dobili od Uprave za javni dug, dakle od Ministarstva finansija, kolika su zaduženja da druge gradove u Srbiji. Pročitaću, zbog vremena, samo za najveće. Na primer, Sremska Mitrovica ima četiri miliona dinara, a Beograd 51 milijardu, pa kaže Subotica ima 900 miliona, Novi Sad, koji je drugi grad po veličini u Srbiji ima milijardu 482 miliona, a grad Beograd preko 50 milijardi. Grad Niš 612 miliona. Niš koji je pet puta manji od Beograda, 100 puta je manje zadužen. To znači da je realno svaki Beograđanin 20 puta više zadužen prosečno od prosečnog građanina Niša.
I na kraju, pošto završavam, moraću vas pitati još jednu stvar. Pošto je gradska uprava, odnosno gradonačelnik se obratio Ministarstvu finansija, Upravi za javni dug, dopisom od 20. aprila 2011. godine, broj 40-1852/11-g i od 10. maja 2011. godine i traženo je mišljenje Ministarstva finansija o dugoročnom zaduživanju grada Beograda u ukupnom iznosu od 17,5 milijardi dinara.
Mi smo pokušali preko Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja da dobijemo od Gradske uprave odgovor na pitanje – za šta je traženo tih 17,5 milijardi? Oni neće da nam daju. Pa vas kao predsednika Vlade i kao ministra finansija, u čijoj se organizaciji nalazi Uprava za javni dug, pitam i tražim da mi kao narodnom poslaniku dostavite taj dokument, kako bi javnost Srbije i mi kao parlament saznali za šta je traženo tih dodatnih 17,5 milijardi. Hvala.

Izvolite gospodine predsedniče.

Poštovani narodni poslaniče, pokušaću vrlo kratko da dam komentar na ovo što ste vi rekli. Naravno, i vi i ja znamo da ovo nije gradska skupština nego republička, tako da se zahvaljujem na informacijama o problemima gradske skupštine, ali ipak ne osećam se kompetentnim, ni prozvanim, niti mislim da je to mesto da o tome raspravljamo.
Što se tiče vašeg poslaničkog pitanja, nadam se da ste ga već uputili. Dobićete odgovor u redovnoj proceduri.
Suština ovog zakona i ovoga gde imamo, izgleda, neko neslaganje u stručnom stavu, jeste pitanje da li decentralizacija ima i neke konsekvence sa druge strane? Ako vi idete u sistem decentralizacije, a to je odluka koju je ova skupština usvojila, onda dajete određeno pravo, određena sredstva, ali isto tako, tražite i određene obaveze.
Prema tome ovaj zakon ide samo u pravcu okončanja zaokruženja onoga što je načeo Zakon o javnoj svojini, koji sada prenosi svojinu na različite nivoe vlasti. Republika više nije žandar koji će pratiti i biti vlasnik svega, već niži nivoi vlasti postaju vlasnici. Naravno, to je jedno veliko pravo. Ono se zatvara sa ovim finansijskim pravom vezano za zaduženja, ali isto tako, postoji obaveza.
Te obaveze će biti pod jednim mnogo strožijim monitoringom, koji će biti šest puta strožiji nego što je do sada. Kao što znate, umesto šestomesečnog, oni će morati da daju izveštaje svakog meseca.
Naravno, u lokalnoj samoupravi ne sede deca, nego su to isto tako ljudi kao što su i ovde. Svako od njih treba da preuzme odgovornost za svoj grad i odgovornost da taj grad ne uđe u neka preterana zaduženja i da mu se sutra pleni imovina.
Ne možete od Republičke skupštine tražiti da ona bude tutor bilo koga. Ona može da da pravila, a pravila su ovde. Može da da monitoring. Može, kada to zaduženje krene, a ona uoči na osnovu tih mesečnih izveštaja, da reaguje i da kaže – ne možete više. To je to i ništa više od toga. To je ono što je predloženo u ovom zakonu.

 Gospodine Šaroviću, nemate prava na repliku, ali možete u okviru vremena vaše poslaničke grupe. Ostalo vam je još 25 minuta. Hoćete li da govorite?
(Nemanja Šarović sa mesta: Zaista mislim da ima prava na repliku. Mislim da je bila korektna rasprava o ovom zakonu o javnom dugu. Mislim da imam pravo na repliku u okviru dva minuta.)
Jeste bila korektna rasprava, ali nemate pravo na repliku. Uzmite od vaše poslaničke grupe tih dva minuta. Izvolite.