Hvala. Iznenadio sam se kratkim govorom kolege.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče Vlade, u rebalansu budžeta dobili smo jednu sasvim razumnu analizu fiskalnog saveta, u kojoj je istaknuto gde nas vodi rebalans, zašto se rebalans radi i kakve će biti posledice istog rebalansa. Tu prosto ne možemo ništa da dodamo novo.
Ono u čemu se SPS u potpunosti slaže sa fiskalnim savetom je da ovaj rebalans ostaje u okvirima ograničenja koja smo sami sebi propisali i determinisali zakonskim okvirima. Takođe je tačno da će prostora za ovakve manerve biti sve manje u budućnosti. Međutim, mi ovim rebalansom ne rešavamo pitanje budućnosti, koje smo zacrtali razvojnim strategijama i od kojih nismo odustali, već rešavamo nešto što je jedan trenutni problem koji je, pre svega, posledica kretanja na svetskom tržištu, a, ako hoćete, i političkih dešavanja koja prate realizaciju naše spoljne politike.
Fiskalni savet je jasno istakao da nam trebaju strukture reforme i mi ne bežimo od tog cilja. Smatramo da će i u svakoj narednoj vladi i u skupštinskoj većini biti moguća samo minimalna odstupanja od ekonomske politike i politike dugoročnog razvoja Srbije, koja je ova vlada trasirala i delom ostvarila u uslovima u kakvim, da prosto kažemo, nije bila ni jedna vlada poslednjih 11 godina.
Prva i najveća zamerka koja se ovde može čuti u javnosti i od oponenata ove skupštinske većine je da se Srbija ubrzano zadužuje. Ako se pogledaju samo brojke koje se odnose na kretanje javnog duga Republike Srbije, to je nedvosmisleno tačno. Ali je pravo pitanje da li je moglo da se radi drugačije? Nije Srbija jedina zemlja ovoga sveta koja je antikriznu politiku dobrim delom zasnivala na porastu budžetskog deficita i njegovog finansiranja kroz državno zaduživanje. Ako smo mi crne ovce, šta onda reći za viševekovne kapitalističke privrede koje su posegle za istim rešenjem? Prosto, da pitamo šta je tu alternativa?
Ne vidim zašto bismo jedini mi bili problematična zemlja, kada deficit nije samo naša praksa. Ne vidim zašto su alternative koje postoje i koje su bile da se ide na značajno smanjenje socijalnih programa. Hajde da kažemo da se tu nalaze i dotacije koje idu za penzije iz budžeta, tu je i naše školstvo i zdravstvo, da kažemo da je tu i ćutanje pred neplaćanjem usluga javnim preduzećima od strane najsiromašnijih građana naše zemlje.
Ne znam samo ko bi to i sutra rekao penzionerima da žive previše dobro ili ko bi ušao u otvoreni sukob sa sopstvenim zdravstvom i školstvom. Mi iz poslaničkog kluba nismo advokati našim ministrima, ali ono što moramo da kažemo i što je evidentno je da upravo SPS nije želeo da popusti pred inercijom štrajkova i da je nudio uvek najkompromisnija i najrazumnija rešenja u sektorima kojih se prihvatio. Niko nam ne može imputirati demagogiju i lako deljenje novca kojeg nema i može nam bilo ko teško prepisati da želimo da branimo Vladu, čiji smo deo, po svaku cenu. Politikanstvo tog tipa, koje je bilo prisutno u prošlosti, nam je strano i to dokazujemo kroz naš radi i odbijanje da budemo popularni tako što ćemo deliti sredstva kojih nema i tako što bi drugi krivili da ne možemo da učinimo nešto što je nemoguće ili je štetno, kako za naše partnere iz vlasti, tako i za veliku većinu građana Srbije.
Ko ne shvati da je konsenzus oko toga kuda ide pristojna politika Srbije najvažniji resurs našeg društva, onda će teško taj shvatiti i druge konsenzuse koje smo postigli i koji su nam omogućili da se nosimo sa velikim izazovima u poslednje tri godine. Nadrealna alternativa ovog svega bi bila da se pokuša prikupiti još više od naše privrede, koja je u vrlo lošem stanju i koja objektivno nije u stanju da više doprinese prihodima države, osim da ostanemo bez dobrog dela preduzeća ili da u sivi sektor oteramo najveći broj firmi. Prebacivanje privredi da treba da obezbedi još više sredstava je licemerno, a navođenje pojedinačnih primera neodgovornosti je bacanje prašine u oči. Akcije uterivanja finansijske discipline, koje vode ka zatvaranju preduzeća, suštinski i praktično su jako štetne.
Ako bismo imali bilo kakvu suštinsku zamerku ili primedbe kada je u pitanju rebalans, to je da upravo privreda treba da ima više koristi od ovog deficita i da se od nje skine deo tereta. Ali, svesni smo da je tu bilo malo manevarskog prostora. Niko ne može da negira potrebu da naša preduzeća sačuvamo kroz delimično subvencionisanje kreditnih linija i druge mere koje vode pojeftinjenju finansiranja. U vrlo bliskoj prošlosti postojala je opcija da prodamo naša najbolja javna preduzeća. Prodajom Telekoma i još par manjih javnih preduzeća zatvorili bi budžetsku konstrukciju i ne bismo imali problem i imali bi sredstva za ambicioznije kapitalne projekte.
Dakle, iako smo imali želju da našu zemlju lišimo bremena javnih preduzeća u sektorima gde privatni mogu bolje da posluju, nismo smatrali da ih treba poklanjati, a posebno ne ona koja donose profit. Svima je poznato da trenutno samo od profita Telekoma mogu se finansirati obaveze po osnovu kamata za eventualna nova zaduženja, a da godine koje dolaze neizbežno donose i bolju i daleko prihvatljiviju cenu za Telekom i ostala javna preduzeća. Štaviše, naš cilj je da kroz privatizaciju preduzeća dobijemo partnere koji će nam rešiti strateška pitanja, kao što je slučaj u energetici, a ne da pošto poto skinemo još jednu privatizaciju sa dnevnog reda, kao što je to bilo u našoj bliskoj prošlosti.
Moglo bi se postaviti pitanje – gde su investicije koje nisu rezultat procesa privatizacije? Ako se ima u vidu osetljivost političkog trenutka i izborna godina, investitori koji su se opredelili za Srbiju kao dobro mesto za svoj biznis jednostavno čekaju. Mi nećemo odustati od ekonomske politike koja Srbiju treba da učini dobrom investicionom destinacijom, ali ne smatramo da bi neka druga skupštinska većina radila bilo šta drugo, osim što bi još više produbljivala i uvećavala sadašnje namere.
Ko smatra da ne plaćamo cenu odbrane našeg suvereniteta i kroz priliv investicija, ili se ne razume u politiku ili skriva tu činjenicu. Ali, isto tako, zabrinutost će nestati, jer mi upravo miroljubivim aktivnostima pokazujemo da nećemo na srednji rok izgubiti ni investicije, ni ono što branimo, jer ne možemo drugačije. Već ovde više puta pominjan javni dug je nešto što se permanentno imputira i gleda se kroz kriterijum 45% BDP. Mi smo našom legislativom postavili cilj koji je ambiciozniji nego ciljevi zemalja koje pretenduju da postanu deo evro zone. Da biste postali deo tog evropskog kluba, 60% je zadovoljavajuća opcija, a mi smo granicu postavili na 45% i nećemo je probiti ni ovim rebalansom.
Oni koji potenciraju da teret otplate duga raste jer su nepovoljni uslovi zaduživanja, donekle su u pravu, ali mi uprkos tome nemamo problema sa servisiranjem naših obaveza. To moramo da istaknemo. Štaviše, emisija evro obveznice Republike Srbije po 7% govori da nas investitori ne percipiraju kao zemlje sa posebno rizičnim javnim finansijama. U poređenju sa obveznicama zemalja, koje nam prikazuju kao neposrednu budućnost Srbije, naše obveznice su vrhunske hartije od vrednosti.
Možete o dugu zemlje raspravljati veoma dugo i analizirati iz više uglova, ali samo je jedna opcija relativna, a to je ocena tržišta, investitora koji su sigurno mnogo puta promislili pre nego što su se odlučili da kupe hartije od vrednosti države koja jednostavno, moramo da kažemo, nema od koga dugog da kupi kredibilitet ako ga ona sama ne stvara.
Dakle, niti smo mi prezaduženi, niti su naša sredstva potrošena na besmislice. Postoje zamerke koje su sasvim na mestu. To moramo da kažemo i da priznamo, ali to ne ruši ni sam rebalans, ni sam budžet. Sigurno se može još više učiniti na stavkama čija je namena krajnje uopštena. Bolje korišćenje državne imovine je odličan put. Transparentnije i efikasnije javne nabavke, takođe. Revizija nekih prava, takođe.
Iako ima mnogo mogućnosti da Srbija postane efikasnija država, ali one nisu u domenu ovog rebalansa. To je pitanje istrajnog rada na srednji i dugi rok i ovaj rebalans i treba da nam da dovoljno materijala da nam se ne desi da pođemo od suviše optimističkih pretpostavki. Ali, drage koleginice i kolege, sa druge strane isuviše pesimizma bi, takođe, moglo dovesti do rebalansa čiji bi uzroci bili atipični za naše stanje.
Dakle, možemo da konstatujemo da problema ima, da se radi na njihovom rešavanju, da će se nastaviti dalje, jer nema mnogo manevarskog prostora za iskakanje iz pravca koji smo zacrtali. Ono što bi trebalo postići jesu što kvalitetnije javne finansije, sve bolja podela odgovornosti između privatnog i javnog sektora, jasan društveni konsenzus o bitnim pitanjima i, iznad svega, ovaj rebalans i nije neko veliko pitanje, niti još jedan dokaz čega god hoćete, nego samo jedno tehničko prilagođavanje budžeta ka realnim mogućnostima naše zemlje. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Hvala, predsednice. Nema premijera dame i gospodo narodni poslanici. Ponadao sam se kada sam video da ovlašćeni predstavnik Liste za evropsku Srbiju, gospodin Vlahović, da će to doprineti ozbiljnosti ove rasprave. To zaista jeste bilo tako, ali onda smo nakon toga, gospodin Vlahović je naravno vrlo vešto da istakne pozitivne strane ovog rebalansa, na tome mu svaka čast, rekao bih bolje od premijera.
Ali, nakon toga smo ušli u potpuno neverovatnu raspravu, žao mi je što gospodin Cvetković nije tu, da o tome i sa njim porazgovaram, gde se, zapravo, najbolje pokazalo kako ova vlada, odnosno on kao njen premijer, doživljava i budžet i javne finansije i ekonomsku politiku. Sa gospodinom Arsenovićem, kao predstavnikom PUPS, govori na nivou da šalje poruku biračkom telu, odnosno poručuje gospodinu Arsenoviću da može da umiri svoje birače. Gospodinu Halimiju, na pitanje o novcu za Kordinacioni centar kaže – vi ste potrošili. Dakle, ne postoji u ovoj državi budžetske stavke od kojih je za svaku zadužena po jedna partija, ili jedan narod, ili jedna nacionalna manjina, pa da se na taj način namiču glasovi potrebni za usvajanje ovog budžeta.
Moram da se ne složim sa tom kategorizacijom budžeta, odnosno rebalansa budžeta kao tehničkog pitanja. Ne mogu da zamislim ni jedan parlament u Evropi i na svetu, a pogotovo ne u ovom trenutku krize, pred koji dolazi Angela Merkel, ili bilo koji drugi premijer i kaže da je rebalans manje-više tehnički problem.
Postoji još jedan razlog zbog čega nije reč o tehničkom dokumentu. Za razliku od nekih drugih, ja ću, nadam se, ispravo citirati predsednicu ove skupštine, koja je danas izjavila da je moguće raspisivanje izbora do kraja ove godine. Dakle, ne održavanje.
To nas dovodi u situaciju da ovo, zapravo, može da bude model za naš budžet, odnosno za finansiranje naše države i u narednih četiri, pet ili šest prvih meseci naredne godine. Vrlo je izvesna situacija da ćemo možda ući i u privremeno finansiranje i da različite stavke ovog budžeta, pogotovo one koje nisu nominalno raspoređene po ovim silnim i tehnički manje-više ispravno urađenim tabelama. Dakle, da će se one trošiti u tom periodu. Taj period možemo da zovemo predizborni izborni period crnih dana, kako je to jutros na sednici Odbora za finansije istakao predsednik Vlade.
Imam problem, najpre, gospodine Cvetkoviću, sa tim vašim obrazloženjem da 87 milijardi dinara, ili 870 miliona evra, koji su zapravo višak, ili ostatak ovih sredstava do kojih smo došli prodajem ne samo evro obveznica, kako ste vi rekli, nego i praktično 400 milijardi dinara drugih sredstava koje smo dobili po osnovu prodaje državnih hartija kako će se trošiti. Vi ste rekli da ste odgovorna Vlada, da ste ih ostavili za crne dane. Meni je malo čudno da sredinom oktobra već planirate crne dane do kraja ove godine, ili u prvim mesecima naredne godine.
Naravno da ste potpuno u pravu kada ste rekli da se javni dug ne povećava u onom trenutku kada uzmete ta sredstva, nego u onom trenutku kada ih potrošite. U tome i jeste problem. Naš strah je da ćete ih potrošiti do kraja ove, i u prvoj polovini sledeće godine.
Takođe, vaše obrazloženje koje ovde neprestano iznosite, da Vlada, bez obzira da li bude u tehničkom mandatu kada budu raspisani izbori ili Vlada punog kapaciteta, neće trošiti novac van onih stavki koje su propisane u budžetu, nema mnogo smisla. Mi vas nikada nismo optuživali da ćete novac uzimati u kesama i koferima i isplaćivati nekakve obaveze. Naravno da ćete ispunjavati ono što je formalno predviđeno u budžetu, ali budžetska stavka je tako bezovalna kategorija gotovo kao i ustavna preambula. Budžetska stavka i subvencije Železnicama od 160 miliona, to i čitav niz subvencija u privredi, to je isplata zaostalih potraživanja itd.
Pošto živimo u zemlji u kojoj živimo, imamo iskustva kakva imamo, ono što je naš strah je da ćete vi u finišu predizborne borbe ili trke pokušati da pokrenete novi investicioni ciklus koji će odlično izgledati pred TV kamerama, ali će računi biti ispostavljeni sledećoj vladi. Ako ispunite neku obavezu iz ovog budžeta i to ne možete da uradite iz redovnih budžetskih prihoda, nego za to uzmete sredstva koja ste dobili prodajom evro obveznica, onda više nemate novac od evro obveznica za neku drugu vrstu investicija ili troška koji ste inače planirali u narednoj godini ili godinama. Ne bih rekao da se tom vrstom planiranja trošenja vodi socijalno odgovorna politika ili politika koja je odgovorna prema sledećoj vladi.
Za mene je to izraz prilično niskih ambicija, naravno, ne vas lično nego političke stranke koju predstavljate i u čije ime vodite Vladu. Valjda se nadate tome da će sledeća vlada, u nešto drugačijem sastavu, biti i vaša vlada. Nije mi jasno kako planirate da servisirate sve one obaveze koje ćete u međuvremenu preuzeti.
Drugo, taj vaš koncept da je ovaj rebalans istovremeno socijalno i razvojno podsticajni je tačan. Za razliku od nekih kolega, ne mislim da su to dva međusobno isključujuća cilja ili motiva. Problem je u tome šta u vašoj percepciji znači i jedno i drugo. On jeste socijalno odgovoran prema građanima, pre svega, zato što predstavlja neku vrstu, da kažem milostinje prema njima. Ovaj drugi deo, koji se zove razvojno-podsticajni, takođe jeste neka vrsta milostinje, samo prema privredi.
Ako pogledate vaš deo rebalansa koji se zove – subvencije, gde su grupisana ta sredstva koja karakterišete kao razvojno-podsticajna, gotovo polovina tih sredstava odlazi na velika gubitaška preduzeća. Onaj deo koji rezervišete za isplatu garancija, teško da su razvojno-podsticajna.
Citirajući odredbe ovog rebalansa budžeta, podsetiću van na nekoliko stavki. Dakle, Republika Srbija u 2011. godini izdaje garancije, recimo za "Galeniku" i to za refinansiranje kratkoročnih obaveza od 70 miliona evra. Neće biti da je to posledica svetske ekonomske krize ili elementarne nepogode. Vi, manje-više, taj razlog za usvajanje rebalansa, odnosno pad budžetskih prihoda koji se zove niži rast BDP, sve vreme prikazujete kao neku vrstu ničim izazvane ili nezaslužene elementarne nepogode. Neće biti da je tako. Postoje valjda neke greške u ekonomskoj i opštoj politici koju vodite, a koje su dovele do takvih rezultata.
Postoji ono o čemu je govorio gospodin Radenković pre nekoliko minuta, da se smanjenim prihodom od investicija, a to onda znači i slabijim funkcionisanjem budžeta i većim problemima i u funkcionisanju naše privrede i države, plaća ova vrsta, gospodin Radenković kaže dobre kosovske ili patriotske politike, a ja kažem potpuno pogrešne politike koja će nas dovesti do bankrota, ne samo ekonomskog ili budžetskog nego, rekao bih i političkog. Mislim da to vrlo ubedljivo vidimo ovih dana.
Dakle, "Galenika" 70 miliona evra za kratkoročne obaveze nastale direktno zbog lošeg upravljanja tom kompanijom. Radi se o farmaciji, nije nekakva privredna oblast u kojoj je došlo do ne znam kakvih poremećaja i gde je kompanija došla u velike probleme. Pre će biti da je došlo zbog toga što imamo potpuno pogrešno postavljen sistem Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, o čemu je ovde govoreno.
"Srbijagas", takođe refinansiranje kratkoročnih obaveza – 190 miliona evra. "JAT" 10 miliona. Građevinska direkcija, za taj veliki razvojni projekat, stanova "4. juli", 25 miliona evra samo po ovoj osnovi. Odlično je pokretati te procese izgradnje državnih stanova ili stanova koji su po socijalno prihvatljivoj ceni od 1.300 evra, koja je manje-više na nivou komercijalnih, odnosno tržišnih cena u tom delu, dakle, gde će to država pomagati, ali vi nemate ni osnovnih 25 miliona evra da pokrenete taj posao, a pri tom na tim gradilištima već imate neke kompanije koje izvode neke radove i mislim da su već u ozbiljnim problemima zbog toga što država ne može da servisira onu vrstu obaveza koju ima prema njima. To je druga strana medalje ove velike budžetske uštede od 8,5 milijardi evra na poziciji kapitalnih investicija, a za koju je gospodin Nikezić, vaš državni sekretar, vi ćete reći da li neoprezno ili uz vašu odluku, pre samo nekoliko nedelja, predstavljajući budžet, saopštio da će se finansirati odnosno pokriti odnosno naći time što će se promeniti dinamika plaćanja izvođačima, što će ona biti praktično prebačena u prve mesece naredne godine.
Ja ne mislim da premijer treba da se hvali time što je prostor za uštedu nađen tako što se kapitalni projekti realizuju, odnosno njihova dinamika sa 15, 20 ili 25%, odnosno zbog toga što su ta kašnjenja ogromna. Mi jesmo gradili nekoliko decenija taj auto-put kroz ravnicu, ali, očekuju nas mnogo teži poslovi, nezavisno kako će se završiti te priče oko propalih koncesija itd.
Dakle, samo na ovih nekoliko stavki o kojima sam govorio otišlo je 300 miliona evra, odnosno, otići će 300 miliona evra. U poslednjih nekoliko nedelja različiti poslanici su postavljali pitanje Vladi koliko je bankarskih garancija odnosno državnih garancija u korist primarnih dužnika aktivirano u 2011. godini. Podatak je poslednji, mislim da je to bio odgovor na pitanje gospodina Buhe, da do 20. septembra nije aktivirana formalno nijedna, ali je država u trenutku nastanka obaveze zapravo sama platila, bez poziva i bez nastanka pratećih troškova isplate garancije, nekih šest milijardi dinara, a samo po ovom rebalansu budžeta će se izdati garancije za narednih nekoliko godina, naravno, od oko 300 milijardi, tri milijarde evra, a velika većina poslova ili razloga zbog kojih se izdaju te garancije su vezane za ovu tekuću potrošnju o kojoj sam govorio ili pokazao na primeru samo ovih nekoliko korisnika koji će potrošiti 300 miliona evra, u krajnjoj liniji državnog novca, zbog toga što će država isplaćivati obaveze po tim kreditima.
Nekoliko puta je citiran izveštaj Fiskalnog saveta. Ja se radujem tome, naročito kad takvi komentari dolaze od predstavnika vladajuće koalicije, ali mislim da nema mnogo razloga za optimizam, ako se pažljivo čita taj izveštaj, odnosno ocena Fiskalnog saveta. Fiskalni savet kaže da je lična potrošnja u Srbiji u prvoj polovini 2011. godine realno pala za šest posto. Vi ste rekli da je u prva dva kvartala sve bilo praktično, niste rekli baš sjajno, ali vrlo ohrabrujuće u srpskoj ekonomiji, a onda u trećem kvartalu vidite tendenciju ozbiljnog pada. To je dosta čudno, s obzirom da ovakav rebalans budžeta sa promenom projekcija pripremate i šaljete negde početkom septembra, praktično, kada treći kvartal tek što je počeo.
Jedini rast realnog nivoa prihoda u prvih sedam ili osam meseci ove godine je na poziciji akciznih prihoda, i to samo zbog činjenice da ste prošle godine onim čuvenim amandmanom dva dana pred novu godinu prvo uveli dvojne akcize, a onda ih u maju ili junu ove godine izjednačili na višem nivou i to je jedini prihod koji vam raste u budžetu, gospodine Cvetkoviću, u prvih sedam-osam meseci. Vi imate ogroman pad na poziciji poreza na dodatu vrednost koji je najizdašniji prihod budžeta.
Mene je šokirala rečenica koju ste izgovorili – da će država pristati i na veće poreske prihode, pogotovo po osnovu PDV i da nikada neće reći: hvala, nemojte više uplaćivati, ako imate više. Dakle, to je ključni problem ove zemlje. Ti ljudi kojima nastaje poreska obaveza, odnosno PDV obaveza, ne uplaćuju vam zato što imaju više, nego zato što je to obaveza koja im je nametnuta i koja nema nikakve veze sa time da li su oni naplatili posao koji su izvršili, uslugu koju su pružili ili robu koju su prodali. Dakle, oni će vam plaćati u onom trenutku kada bude izdata faktura, kao i do sada, a ne u onom trenutku kada zaista naplate to svoje potraživanje, a pogotovo ne kada ga naplate od države, za to će čekati šest, osam ili deset meseci. Oni koji već čekaju toliko dugo, čekaće još nekoliko meseci, do sledeće godine, pošto ste tako nešto omogućili sebi, tu vrstu privilegije ovakvim rebalansom budžeta.
Ne bih ulazio u sitnije detalje, biće prilike kod rasprave o amandmanima, da li je Vojvodini nešto uzeto ili nije uzeto. Neke stvari su već na simboličkom nivou prosto pogrešne. Dakle, ne možete danas, pogotovo vi koji ste praktično pisali ovaj ustav i učestvovali u njegovom usvajanju, to ste radili na sednici Odbora za finansije, raspravljati o tome da li je u stvari namera ustavopisca bila da kaže koliko će iznositi vojvođanski budžet, a da nema obaveze republičkog budžeta odnosno Republike Srbije da to obezbedi. Nije bilo tako, gospodine Cvetkoviću. Upisivanje takvog člana, odnosno takve obaveze u Ustav Srbije je bio uslov i vojvođanskih partija, ali pre svega delova vaše stranke iz Vojvodine, da podrže tu vrstu Ustava. Vi znate da čak i uz takvu vrstu podrške on nije dobio većinu na referendumu u Vojvodini. Onda nemojte makar pisati takav rebalans koji govori da se recimo kod onog dela koji se ticao nekadašnjih sredstava NIP-a briše i ta jedna milijarda koja je bila garantovana za Vojvodinu.
Vi ćete reći da će to biti isplaćeno po nekom drugom osnovu. Ali, budžet i rebalans budžeta nisu samo tehnički akti, nego i politički akti i zbog toga je važno kakva se poruka šalje različitim društvenim grupama ili različitim delovima zemlje i time ću završiti. Hvala vam.

Zahvaljujem i dajem reč narodnom poslaniku Vlajku Seniću. Neka se pripremi Zoran Nikolić.

Poštovana predsednice parlamenta, prvo želim kao član Odbora za finansije da izrazim zahvalnost gospodinu Cvetkoviću što je došao danas na sednicu Odbora za finansije gde su bili predstavnici Fiskalnog saveta i DRI i mislim da je to zaista bila prilika, da svako ko je zainteresovan da o detaljima nekim vezanim za ovaj budžet razgovara bez nekog velikog prisustva javnosti i tu priliku iskoristi. Uveren sam da će se takva praksa i nastaviti, da mi prosto i na taj način, građanima demonstriramo makar volju da pokažemo veću odgovornost kada govorimo o trošenju novca koji je u stvarni novac poreskih obveznika.
Neću reći ništa spektakularno ako kažem šta su razlozi zbog kojih mi usvajamo rebalans i ako želimo da budemo korektni i realni, ako želimo da se okrenemo oko sebe, videćemo da se veliki broj zemalja i najmoćnijih ekonomskih danas u svetu bori sa budžetskim deficitom, da se bori sa opadanjem prihoda, a da se bori i sa nezaposlenošću, da se bori sa poreskom evazijom i da je to prosto neki trend koji svakako nije mogao da obiće našu zemlju, naše finansije, naš budžet, samo je pitanje bilo na koji način mi možemo da odgovorimo na takve izazove i sasvim je normalno da kada jedna zemlja koja je imala projekciju rasta društvenog proizvoda od 3%, tu projekciju revidira na 2% . Kada se prihodi smanjuje, kada inflacije bude veća nego što je projektovana, a poštujemo kao Skupština i kao Vlada fiskalna pravila i u skladu sa realnom, a ne projektovanom inflacijom povećavamo plate u javnom sektoru i penzije.
Dakle, sa jedne strane imate manjak prihoda, a sa druge strane imate veće rashode nego što je to bilo planirano. Svakako da je rebalans budžeta i veći deficit nešto što je bilo ekonomski nužno i normalno i samo je pitanje na koji način mi odgovaramo na tu činjenicu. Ono što je, rekao bih, dobar indikator, da smo neki pristojana odgovor našli. Činjenica do smo dobili podršku MMF-a, da su njihovi predstavnici bili sve vreme prisutni tokom izrade rebalansa budžeta, da je rekao bih, mišljenje Fiskalnog saveta pozitivno, da smo ispoštovali sve ono što smo zajedno kao narodni poslanici u Skupštini usvojili čineći određeni ustupke kao rezultat činjenice da sve države koje se danas nalaze u ekonomskoj krizi, a ne znam koja se ne nalazi, čine određene, rekao bih, fiskalne gimnastike u pokušaju da intervencijom države, koliko toliko zaustave pad privredne aktivnosti i da utiču na realan život i realnu ekonomiju.
Naravno da ću da kažem, to je ono što smo danas čuli, to je pitanje zakona o finansiranju lokalnih samouprava i nije teško da se setimo kakvi su ovde sve bili, da kažem, argumenti kada smo se za taj zakon borili, da će biti manje plate i penzije, da će biti katastrofa, da Međunarodni monetarni fond neće podržati taj rebalans, da država to neće moći da izdrži, itd. Kao što vidite, nekoliko meseci nakon toga, ne postoje takvi problemi i ne postoji bilo kakav problem sa činjenicom da je ova država odlučila da u praksu uvede princip decentralizacije i da lokalne samouprave raspolažu od 1. oktobra ove godine, a i u narednom periodu svake naredne godine sa mnogo više sredstava nego što bi to bilo da taj zakon nismo promenili.
Ako pogledate vrlo urednu internet prezentaciju Uprave za javni dug i ako pogledate stanje zaduženosti lokalnih samouprava sa nekim izuzecima videćete da su one u smislu zaduženosti u sasvim pristojnom stanju.
Dakle, 90 i nešto procenata lokalnih samouprava opština i gradova je zaduženo manje nego što je to po zakonu. Postoji prostor za dodatno zaduživanje i čak ako pogledate strukturu rashoda lokalnih samouprava videćete da tamo značajan deo u mnogim lokalnim samoupravama predstavljaju investicije.
Kada smo ovde slušali priču da su se kapitalne investicije žrtvovale na račun tog zakona, to apsolutno nije tačno. Pre svega, kapitalne investicije mogu da se posmatraju na nivou konsolidovanog budžeta Republike Srbije, a ne na nivou budžeta Republike Srbije.
Drugo, svi znamo da je praksa jednogodišnje planiranje kapitalnih investicija nešto što verovatno dovodi sve nas zajedno svake godine u situaciju da krajem godine praktično revidiramo iznos tih investicija zbog toga što je procedura takva da onemogućava realizaciju nekih projekata. Dakle, možda postoji volja, možda postoje sredstva, ali prosto procedura, koja je često šest do devet meseci tenderska, podrazumeva da neke stvari jednostavno ne možete da završite u okviru date godine i pretpostavljam da će naredna vlada razmišljati o tome da se uvede malo, da kažem, drastičnije višegodišnje planiranje kapitalnih izdataka, da na taj način imamo bolju vezu između onoga što planiramo i što možemo da realizujemo. Dakle, kapitalnih izdataka ima dosta i na lokalnom nivou.
Drugo, siguran sam da će najveći deo sredstava svaki odgovoran lider lokalne samouprave koji će dobiti na osnovu ovog rebalansa utrošiti na izdatke koji su važni za tu lokalnu samoupravu i koji se tiču nekog budućeg razvoja i nekih budućih generacija jer to je logično. Ako su sa dosadašnjim prihodima mogli da finansiraju plate, mogli da finansiraju socijalne izdatke, sasvim je logično da višak prihoda, to nekakva elementarna logika, ne treba vam tu neka velika struka, nalaže da višak prihoda verovatno može ipak da ide ili za delimično finansiranje i refinansiranje dugova, ili za nekakva investiciona i kapitalna ulaganja.
Hoću da se osvrnem i na zaista neke pojedinačne slučajeve jer je ovde ostao, rekao bih, jedan gorak ukus činjenica da smo mi praktično izvršili zamenu nekakvih sredstava i da lokalne samouprave nisu dobile više sredstava.
Amandman koji je podnela Vlada Republike Srbije jasno govori o tome na koji način se dele, dakle u četvrtom kvartalu sredstva koja su nenamenski transferi, takođe na koji način se dele ona sredstva posebnog Fonda solidarnosti "Hvala Beogradu", koji je praktično kreator tog fonda i čini mi se da lokalne samouprave imaju veoma visok stepen izvesnosti finansijski da planiraju kako će završiti ovu budžetsku godinu.
Ne može niko da mi kaže da činjenica da, na primer, Bečej, opština u Vojvodini koja je trebala da prihoduje 90 miliona dinara po ranijem zakonu, pre usvajanja izmena zakona finansiranju lokalne samouprave, sada će u četvrtom kvartalu prihodovati 126 miliona i imati porast za 40%, da će Čačak imati porast od 100 miliona što je 39% u odnosu na ono što je planirano, da će jedan mali Ćićevac imati 63% više sredstava, da će Kragujevac imati 37%, da će Kruševac imati 34%, da će Lapovo, mala ali veoma značajna opština na auto-putu, imati 74% više prihoda, da će Leskovac, koji se bori sa različitim problemima, imati 123 miliona 901 hiljadu ili 41% više prihoda, da će Surdulica imati 54% više prihoda, pa će sigurno naći Užice, sećamo se koliko je bilo iz tog grada nekakve drame, imati 50% više prihoda itd. Ne bih vas zamarao sa tim brojevima. Uostalom, oni i stoje u budžetu. Dakle, govorim po konceptu za koji smo se zalagali. Cilj je bio da se drugačije upravlja sa raspoloživim sredstvima. Ovih osam milijardi dinara koji su neto efekat kada gledamo transfere namenske, zatim transfere solidarnosti i dva puta veće prihode od poreza na dohodak, ideja je da se oni tako raspodele, da ne budu više trošeni odlukama nekog centralnog budžeta već da se da prilika ljudima koji vode lokalnu samoupravu da donose finansijske investicione odluke na koji način će ta sredstva da koriste.
Svi dobro znate, da li dolazimo iz Beograda, koji takođe, da ga ne preskočim, iako je bila priča da će biti žrtva ovog zakona, može da računa na značajno veća sredstva u poslednjem kvartalu, dakle, svakako da je logičnije da se finansijska decentralizacija izvrši na način da ljudi na lokalu mogu da rešavaju svoje probleme bolje nego što to može da rešava Vlada Republike Srbije i da za to rešavanje problema imaju odgovarajuća finansijska sredstva.
Naravno, ne govorim ovo kao nekakav novac koji smo sada izmislili i dali lokalnim samoupravama, mi smo veoma zahvalnim svim partnerima koji su podržali ovaj naš zakon i prosto verujemo da je ovo u interesu promene načina na koji naš finansijski sistem funkcioniše. Zato mislim da je važno i što ćemo doneti zakon o javnom dugu, da će se regulisati mogućnost da se opštine zadužuju, da će taj proces biti transparentniji. Nadam se da će se otvoriti mogućnost da i građani kupuju te municipalne obveznice, a ne samo bankarski sektor. Dakle, taj sistem nije nešto što donosi benefit nekakvoj trenutnoj… U krajnjoj liniji, lokalni izbori će se održati isto kada i ovi, pa će svako drugi ko dođe na vlast, pogotovo naredne godine, moći da računa sa više novca.
Smanjeni su kapitalni izdaci na nivou države, ali zaista nisu smanjeni na nivou konsolidovanog bilansa države i na nivou centralnog budžeta, nisu smanjene na osnovu konsolidovanog bilansa. Dakle, verujem da prostora za pametno investiranje samo na drugi način ima dovoljno.
Govorilo se ovde i o nekakvoj zaduženosti zemlje. Najbolje bi bilo da je zaduženost nula, ali ne znam ni jednu zemlju koja danas u svetu nema javni dug. Osvrnimo se oko sebe šta se dešava u mnogim zemljama evro zone. Ne kažem da to što se dešava u Grčkoj treba da isturimo i da kažemo – evo, mi smo bolji od njih, mi treba da razmišljamo i o tome da je danas nivo zaduženosti praktično na granici onoga što je dozvoljeno zakonom i da razmišljamo o tome na koji način ćemo to održati u budućnosti. Naravno da smo otvoreni za takvu vrstu rasprave, ali ono što ne možemo reći, da se Vlada nije mogla zaduživati ili optuživati Vladu da se zaduživala bez razloga, zaista to je princip spojenih sudova. Ako smo zemlja koja ipak živi u okruženju EU, svi oni trendovi ekonomski koji se dešavaju u našem okruženju svakako moraju da se dešavaju u Srbiji.
Mi možemo govoriti ovde o tome od koga smo se zadužili, pod kojim uslovima, na koji način, za koje namene ćemo ta sredstva potrošiti, ali ne može niko da ospori elementarnu činjenicu da država u vreme krize, kada joj padaju prihodi, mora da se zaduži. Postavlja se pitanje ako smo se već približili toj cifri od 45%, ako smo doneli Zakon o restituciji koji će takođe u nekom narednom periodu opteretiti naš javni dug, na koji način ćemo imati fiskalnu održivost u budućnosti. To je već pitanje koje će se otvoriti kada budemo vrlo brzo govorili o budžetu za 2012. godinu koji ćemo verovatno morati da upakujemo uz više muke nego što se danas to čini sa rebalansom.
Svakako da će nas ta činjenica u kojoj smo se našli naterati da se dodatno angažujemo na reformi javnog sektora. Ako pogledate budžet, o tome je veoma jasno rečeno na Odboru za finansije, vidite da su to penzije, plate, socijalna izdavanja, odbrana, obrazovanje, itd, da ona klasična administracija vuče oko 3,2 ili 3% ukupnih izdataka. Dakle, ne postoji i nemoguće je, vidite čak i na primeru Grčke, stalno štedeti, nemoguće je stalno smanjivati izdatke, jer kad smanjite izdatke smanjujete plate, smanjujete penzije, smanjujete kupovnu moć građana, urušavate privrednu aktivnost, smanjuje se društveni proizvod, manji su prihodi. Dakle, ne postoji mogućnost da se maksimalnim i nekim stalnim kresanjem održava fiskalna stabilnost u jednoj državi.
Dakle, mi moramo voditi dva procesa. Mislim da je ova vlada pokazala dobre rezultate kada govorimo o tom fiskalnom kresanju i pokušaju da se nekakvi nepotrebni troškovi u budžetu smanje, ali mislim i da za ovu vladu i za neku narednu veći izazov će biti kako izvršiti zaista tu temeljnu reformu javnog sektora, na koji način razmišljati o tome da se alimentiraju da kažem sredstva za penzije, za plate u javnom sektoru. Da li je moguće imati jednu pristojnu fiskalnu održivost ukoliko ne izvršimo zaista nekakve drastične promene u javnom sektoru? Jer, ukoliko se nastavi ekonomska kriza, a postoje nažalost neki indikatori koji ukazuju na to, bićemo u jako teškoj situaciji da na ovaj način imamo fiskalnu održivost u Srbiji, srednjeročnu. Zbog toga sam siguran da ćemo otvoriti tu temu, rekao bih, ozbiljnih reformi unutar javnog sektora, što uključuje i javna preduzeća i slažem se, odgovorniji pristup, na koji način oni posluju, zašto mi dajemo garancije, gde su ti izveštaji, gde se ta sredstva troše itd, itd.
Kad govorimo o transparentnosti centralnog budžeta ne možemo reći da nisu zaista napravljeni ogromni pomaci. Činjenica je da postoji Fiskalni savet, činjenica je da mi ipak imamo neke zadate okvire, ne samo mi, nego bilo koja druga vlada u okviru kojih može da se kreće. I ne stoji činjenica da se sad Vlada zadužila, ne znam, milijardu dolara i da taj novac stoji na nekom računu, a jasno je napisano da je cilj, da kažem, održanje likvidnosti i da sad može tu neko iz ministarstava nekih da to koristi za predizbornu kampanju. Dakle, ovo je predizborna kampanja. Dakle, ovde što je zapisano u budžetu, to je to. To možemo da koristimo i sigurno je da ćemo koristiti, ali šta da radimo i mi valjda nešto radimo, imamo pravo da se reklamiramo, kad budemo u opoziciji onda ćemo raditi nešto drugo. Ali, ne postoji način da sad koristite neka druga sredstva koja nisu planirana budžetom.
Rekao bih još jednu stvar. Ovde je otvoreno pitanje koje nije direktno vezano, prosto, bih rekao pitanje i nekih ideja koje su bile ovde, da se uvede fiksni kurs itd. Mislim da je to zaista neozbiljno i da država kao Srbija, koja je do te mere osetljiva, koja do te mere ima visok trgovinski deficit, ne može ni da pomišlja o uvođenju fiksnog kursa ili nekakvog valatnog odbora. Ona može samo da razmišlja o stabilizaciji finansija koje bi dovele do stabilnog kursa i mislim da tome niko ozbiljan u ovoj državi ne razmišlja. Prosto bih želeo da to kažem ovde u Skupštini, važno je da oni koje ta tema interesuje mogu tu poruku da čuju.
Dakle, sve u svemu, da kažem da ćemo podržati Predlog rebalansa zato što uvažava ekonomsku realnost, zato što pažljivo vodi računa o projektovanim javnim finansijama i zato što je uvažio sada, rekao bih, i realno ono za šta smo se kao Ujedinjeni regioni Srbije borili tokom proteklih godinu i po dana – da se promeni taj koncept finansiranja, dakle, da se više istih sredstava raspodeli na taj način što će više biti za lokalne samouprave.
Siguran sam da ćete svi vi koji dolazite iz različitih opština u Srbiji, moći da odete, bez obzira da li ćete glasati za rebalans ili nećete, nije to toliko ni važno, moći da odete, zadovoljni činjenicom da ste ipak učešćem u radu ove Narodne skupštine vašim opštinama omogućili da imaju više sredstava i siguran sam da je to nešto zbog čega će možda i vas na izborima podržati, iako nas u tom delu zakonodavne aktivnosti niste podržali. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Nikolić.
Neka se pripremi potpredsednica Gordana Čomić.

Poštovani građani Srbije, gospodine Petkoviću, pročitaću šta ste vi rekli u decembru mesecu 2010. godine kada smo usvajali budžet za 2011. godinu. Vi ste rekli da ključni principi na koje se oslanja budžet za ovu godinu jesu razvoj i štednja. Koliko razvoja smo doživeli u ovoj godini neka sami građani procene, a što se tiče štednje, takođe, voleo bih da nam date podatke, ali vi to sigurno nećete učiniti, koliko je zapravo povećan broj radnih mesta u javnom sektoru isključivo po principu stranačke pripadnosti.
Vi ste tada branili budžet zajedno sa tadašnjom ministarkom finansija gospođom Dianom Dragutinović. Vi ste u raspravi učestvovali, po pravilu, kao što i učestvujete, veoma kratko i malo, a ona je kao ministar finansija hrabrije branila taj budžet. Ona ga je branila dugo i ne baš tako uspešno, iako je mislila da je to činila na takav način.
Tada sam gospođi Diani Dragutinović reakao sledeću stvar – da je to poslednji budžet koji će ona braniti u ovoj skupštini i da više neće biti ministar finansija. Ona se tada ironično smejala. Ja vidim da ste vi savršeno ravnodušni, ali ću vam reći – i ovo je poslednji rebalans koji ćete vi braniti u ovom parlamentu. Možda ćete predložiti ovoj skupštini budžet i možda ćete ga braniti, ali nisam siguran ni u tu činjenicu, ali svakako vas na funkciji i mestu premijera u 2012. godini neće biti.
Uočavam tu ravnodušnost, ali i čujem komentare.

Molim vas da ne kadrujete vi u DS.

Gospođo, možda se u SPS kadruje na način na koji ste vi sada to rekli. Premijera pre svega kadruju građani Srbije, tako da je to bitna razlika, a vi umesto što opominjete mene, treba da opomenete vladajuću većinu koja dobacuje, a dobacuje zato što, pored toga što je gospodin Cvetković savršeno miran i što  bi mu verovatno možda i godilo da ne bude više premijer, da se čovek lepo odmori, ovima koji sada dobacuju to jako smeta, jer neće više imati tako slabog premijera koji će sve što im se naredi i naloži će premijer ispuniti sa svom svojom mirnoćom koju stalno demonstrira.

Htela sam zaista da vas zamolim da tu vrstu percepcije, kada je u pitanju premijer i funkcija premijera, zbog dostojanstva ovog doma ostavite za sebe i za privatne komentare.