Hajde da obradujem i moju koleginicu Natašu. Idući petak, dakle, 21. u Moskvi se održava skup Crnomorske inicijative kada će Srbija preuzeti, dakle ja od gospodina Lebitina, ministra saobraćaja Rusije, predsedavanje narednih godinu dana tom institucijom.
Druga stvar, 14. novembra gospodin Vuk Jeremić i ja idemo u Kazahstan da uspostavimo potrebne odnose za transportnu inicijativu da naši transporteri voze robu iz Zapadne Evrope u Kazahstan. Hvala.

Hvala vama.
Reč ima gospodin Milan Dimitrijević. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Gospodine ministre, od tridesetak tačaka dnevnog reda u ovoj objedinjenoj raspravi, kao i moje koleginice, izabrao sam da govorim o tačkama 23. i 24. Radi se o zakonima iz oblasti ekologije.
Pre nego što kažem bilo šta o ovom sporazumu i zakonu, svakako će biti interesantno za javnost Srbije da sazna da Odbor za zaštitu životne sredine nije razmatrao ovaj zakon, isto tako, kao što nije razmatrao ni rebalans budžeta vezano za oblast zaštite životne sredine.
Iz nama nepoznatih razloga već nekoliko meseci predsednik Odbora za zaštitu životne sredine, gospodin Čedomir Jovanović, koji slovi kao opozicioni poslanik i šef jedne poslaničke stranke, ne nalazi za shodno da zakaže Odbor za zaštitu životne sredine, ali to dosta govori o njemu, govori o njegovom opozicionom delovanju. Kada treba da se govori o zakonima, kada treba da se čuju neka objašnjenja od ministra koji se vrlo retko pojavljuju ovde u Skupštini, ti odbori se ne održavaju.
Gospodine Mrkonjiću, i pored vaše dobre volje, ne očekujem da možete biti adekvatan sagovornik po ova dva pitanja i to je potpuno razumljivo, ali je potpuno nerazumljivo da se gospodin ministar za zaštitu životne sredine, prostornog planiranja i u najnovijoj postavci ove vlade i rudarstva već mesecima ne pojavljuje u Skupštini, niti ima nameru da bilo šta poslanicima republičkog parlamenta objasni oko zakonskih predloga koji su na dnevnom redu, a možda čak i ne zna da su ovi zakoni na dnevnom redu.
Vrlo je simptomatično kada jedan zakon koji ima 30 članova i četiri poglavlja, oko tog zakona ne čujemo baš ništa, ni jednu reč od ministra, ni lepu reč, ni ono što je loše u tom zakonu. O ovom prvom zakonu, tačka 24, koji govori o potvrđivanju protokola o registrima ispuštanja prenosa zagađujućih materija, govori se o dostupnosti informacija, učešću javnosti i donošenja odluka o pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine. To je jedan zakon koji je tehnički potpuno u redu i koji je korektan zakon, zato što nije pisan kod nas, nego se radi o jednom međunarodnom dokumentu.
U odeljku četiri, gospodine ministre, ako pažljivo pogledate, govori se o finansijskim sredstvima i obaveza za izvršenje ovog zakona, naći ćete u trećem redu da se govori o odgovarajućem iznosu od minimum dva miliona dinara. Dakle, govorimo o minimumu, a ne o maksimum. Taj pojam je vrlo rastegljiv. Čini mi se da se neki put dođe do neslućenih cifara, kao što su u budžetu one cifre za ugovorene usluge. Javnost Srbije i mi poslanici treba da znamo šta je to, ako znamo šta je minimum, da znamo šta je maksimum, i da li je taj maksimum 200 miliona ili 50 miliona ili možda milijarda. To iz ove stvari ne vidimo.
Sada nešto o sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o saradnji u oblasti životne sredine. Ova tema je vrlo interesantna, a bila je interesantna i letos, zato što se negde polovinom avgusta pojavila jedna vrlo interesantna informacija koja je uzbudila srpsku javnost. U jednom malom mestu pored Loznice, radi se o Zajači, došlo je do povećanja koncentracije olova u krvi predškolske i školske dece. Od 47 testiranih mališana u tom mestu Zajača, kod 25 je nađen povećan nivo olova u krvi. Neobično je zato što u tom mestu radi jedan pogon koji se bavi reciklažom otpada. Radi se o pogonu "Farmakoma", privatne kompanije iz Šapca, vlasnika Miroslava Bogićevića, gde se dovoze stari istrošeni akumulatori, odvaja se plastika, kiselina koja se nađe u njima i olovo se pretapa i šalje dalje na prerađivanje, verovatno u pogon akumulatora u Somboru, gde je vlasnik isto gospodin Bogićević.
Kada se ta informacija o povećanom nivou olova pojavila, zamolio sam gospodina Dulića da mi da odgovor na neka pitanja. Između ostalog, u odgovoru na moja pitanja interesantan je jedan deo koji kaže ovako – zbog nedostatka otpadnih olova polovnih akumulatora u 2010. godini kao sirovina koristi se olovni koncentrat, olovni oksid, koji se izvozi iz Turske, Bugarske, Albanije i Australije.
Sada vidite zbog čega je važno kada govorimo o ovom protokolu o saradnji u oblasti životne sredine između naše države i Turske i to je dobro. Taj pogon je, dobio sam potrebna dokumenta, iz 2007. godine, dakle 5. juna 2007. godine taj pogon je dobio saglasnost na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu od projekta rekonstrukcije pogona proizvodnje i rekonstrukcije pogona proizvodnje i rafinacije olova.
Gospodine ministre, moja koleginica gospođa Milica Vojić-Marković vam je pokazivala jedan dokument, koji datira od 18. marta 2011. godine. U tom dokumentu ministar Oliver Dulić menja, derogira Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu i daje instrukciju za postupanje inspektora za zaštitu životne sredine i nadležne organe za izdavanje dozvola na svim nivoima i to je upućeno lokalnim samoupravama, gradskim upravama, AP itd.
U jednom delu se kaže ovako – za skladištenje otpada i opasnog i neopasnog nije potrebna izrada studije uticaja na životnu sredinu. Godine 2007. ste imali tu studiju koja je bila obavezna, a 2011. godine ministar Dulić to stornira. Šta to mi uvozimo onda u državu Srbiju?
Vidite kako je brzo stigao odgovor od 18. marta do polovine avgusta brzo je stigao odgovor na derogaciju zakona. Povećan nivo koncentracije olova u krvi dece u Zaječi, vrlo brzo stigne odgovor. Sada treba da govorimo o odgovornosti, a kada treba da raspravljamo o tim pitanjima i kada treba da pitamo ministra da nam da neki odgovor, njega nema u Skupštini.
Šta kaže član 1. ovog sporazuma? U cilju smanjenja član 1. sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o saradnji u oblasti životne sredine, u cilju smanjenja zagađenja životne sredine i obezbeđivanja održivosti životne sredine, prirodnih resursa i biodiverziteta, uz uravnoteženje procesa njihove zaštite i korišćenja. Da li se tako čuva životna sredina? Da vam nije potreban jedan strateški dokument. Da li je to opasni otpad ili nije? Da li je to skladište u blizini škola? Da se vrši atak na zdravlje najmlađih stanovnika Republike Srbije i da nema nikakve odgovornosti, verovatno gospodin ministar, baveći se rudarstvom previše, suviše duboko se išlo u neku jamu, pa onda i nema pravi signal šta se dešava u Republici Srbiji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Ovim je vreme predviđeno za raspravu DSS iscrpljeno.
Reč ima narodni poslanik gospodin Ljubiša Petković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, građani Republike Srbije, mi danas raspravljamo o oko nekih 30-ak predloga zakona, koji se uglavnom odnose na davanje garancija Vlade Republike Srbije, zatim o potvrđivanju nekih sporazuma, protokola, ugovora i konvencija.
U ovoj gomili od 30-ak predloga osvrnuo bih se na jedan od sporazuma koji su predstavnici Vlade Republike Srbije potpisali 14. aprila 2010. godine u Budvi. Kao po običaju, ova antisrpska Vlada ne potpisuje štetne ugovore i sporazume samo iz oblasti finansija, ekonomije i drugih privrednih grana, nego i iz oblasti bezbednosti građana i države Republike Srbije.
Srpska radikalna stranka generalno nije protiv potpisivanja sporazuma iz oblasti bezbednosti, ali smatra da se to mora učiniti na ravnopravnoj osnovi i na globalnom planu, ali sporazum koji je potpisan u Budvi 14. aprila 2010. godine, koji ima neku šifru, oznaku, zaista ne znam da je definišem, a zove se "Racviac", to je verovatno skraćenica sa engleskog ovog sporazuma koji je potpisan i taj sporazum predstavlja vrhunac izdaje ove vlasti.
Da vidimo zapravo o čemu se radi. U preambuli ovog sporazuma koji se zove "Racviac" – Centru za saradnju u oblasti bezbednosti, u preambuli piše sledeće – Pozivajući se na sporazum između Vlade Republike Hrvatske i Vlade Savezne Republike Nemačke o osnivanju regionalnog centra za pomoć u sprovođenju sporazuma o kontroli naoružanja i verifikacije sačinjen je u Zagrebu 8. marta 2008. godine.
Od tog perioda do današnjeg dana, samo je Republika Italija sklopila i potpisala ovaj sporazum, 21. avgusta 2002. godine i Turska, 15. septembra 2004. godine.
Da se malo osvrnemo o tome šta predstavlja ovaj sporazum. U članu 1. tačka 2. kaže Racviacija je pravni naslednih regionalnog centra za pomoć u sprovođenju sporazuma o kontroli naoružanja i verifikacije, osnovanog sporazuma između Vlade Republike Hrvatske i Vlade Savezne Republike Nemačke o osnivanju regionalnog centra za pomoć i sprovođenje sporazuma o kontroli naoružanja i verifikaciji, koji je sačinjen u Zagrebu 8. marta 2001. godine.
U tački 3. se kaže, da ovaj centar za saradnju oblasti bezbednosti je međunarodna nezavisna neprofitabilna regionalna akademska organizacija. Molim vas, recite mi sada koliko je ova organizacija međunarodna, ako ovde imamo, od četiri države koje su potpisnice ovog sporazuma, tri izrazito antisrpski raspoložene prema srpskom narodu, uopšte, a kamo li prema Srbiji.
Ovde imamo jednu Tursku, koja i dan danas upliće svoje prste u jednom delu Republike Srbije. Neki je zovu Sandžak, a mi to zovemo Raška oblast. Nemačka ima više od 100 godina želju da izađe preko Srbije na Sredozemlje i Dardanele. Večito će nas gaziti. Sa Hrvatskom, valjda vam je jasno koliko Hrvatska poštuje međunarodno pravo, a pogotovo pravo Srba u Republici Hrvatskoj.
Prema tome, ne može to biti međunarodna organizacija, iz prostog razloga što je ovde jako mali broj zemalja uključen. Sa druge strane, ako je međunarodna, zašto ovde nema Ruske Federacije, zašto nema malo više tih nama prijateljskih država? Ako kažu da je regionalna, onda bi trebalo, kako u daljem tekstu piše – jugoistočna Evropa, ne znam kakve veze ovde ima Nemačka sa time? Ali, akademska organizacija, ne deluje mi normalnim, da bi oni trebali da rade kontrolu naoružanja.
U članu 3, o ovim aktivnostima, vezuje se za promovisanje. U tački a) se kaže – dijalog u oblasti bezbednosti i reformi bezbednosnog sektora, kontrolu naoružanja, što zaista ne znam kako oni ovo mogu da sprovedu.
Kako će se kontrola naoružanja vršiti? Da li će nama dozvoliti Turska da naši predstavnici kontrolišu njihovo naoružanje, broj vojnika, tehniku itd? Hoće li nam Hrvatska to dozvoliti, a pogotovo Nemačka? Dajte da se malo priberemo i da vidimo da li smo uopšte bili u pravu što smo ovakav sporazuma prihvatili.
U tački b) se kaže – sinergija sa drugim organizacijama i institucijama, kao što su NATO, EU i OEBS. Valjda vam je jasno da ova organizacija ima nameru da Srbiju na mala vrata, kroz različite druge forume, privuče Srbiju u NATO pakt. Vi vrlo dobro znate kakav je stav SRS i po pitanju EU, kao i po pitanju NATO pakta. To je jedna, a znate i sami, zločinačka organizacija međunarodnog karaktera.
Na kraju, da bih kolegi Mariću dao malo slobodnog prostora, pošto bi on govorio o ovome i o drugim stvarima, želim da naglasim da u članu 19, sedište ove organizacije je u Hrvatskoj. Sada vam je valjda još jasnije ko je pokretač ovog sporazuma.
U članu 20. se kaže – imaće sposobnost. Verovatno je to neki loš predlog, valjda će imati ovlašćenja, da zaključuje sporazume, a odnosi se na ovu organizaciju, i učestvuje u pravnim postupcima, uključujući i nabavku i otuđenje nepokretne i pokretne imovine.
Da li to znači da će jednog dana ova organizacija doneti odluku i reći – Srbiji nisu potrebni avioni. Mi ćemo te avione konfiskovati. Da li to znači da će oni konfiskovati zgradu Generalštaba ili Ministarstva odbrane, neku kasarnu ili bilo šta drugo? Da li to znači da će višak naoružanja imati pravo da nam oduzmu i da stave na nekom tržištu i da ga prodaju.
Mislim da ovaj sporazum Skupština Srbije ne treba da prihvati, da mora da ga odbaci. Budite sigurni, da ga poslanička grupa SRS neće prihvatiti. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Bojan Mladenović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, nekoliko minuta ću govoriti o sporazumu između Republike Srbije i Republike Francuske.
Ono što prvo stoji u predlogu ovog zakona u članu 1. jeste da se potvrđuje sporazum između ove dve Republike o strateškom partnerstvu i saradnji, koji je zaključen u Parizu još 8. aprila ove godine.
Postavljam pitanje Vladi – od 8. aprila do sredine oktobra, zašto je potrebno čitavih šest meseci da se ovaj sporazum usvoji u parlamentu Republike Srbije? Reći ću vam da je Vlada Republike Francuske ovo uradila još pre nekoliko meseci. Ako Vlada Republike Srbije smatra ovaj sporazum bitnim, da je važan za građane Srbije, postavljam pitanje zbog čega se čeka punih šest meseci? Pola godine je potrebno da dođe u proceduru i pred Skupštinu, i to ide na ovoj sednici po hitnom postupku, a od aprila do dana današnjeg, niste ga stavili u prethodnim sednicama koje su do sada bile.
U samom sporazumu stoji da postoji želja da se da novi podstrek u odnosima prijateljstva i poverenja, koji ujedinjuju ove dve države. Postavljam pitanje – kakvo poverenje? Kakvo prijateljstvo možemo da imamo sa Republikom Francuskom? Kada je Republika Francuska pokazala to svoje prijateljstvo zadnji put prema Republici Srbiji?
Podsetiću vas da je Republika Francuska priznala nezavisnost KiM. Republika Francuska je 1999. godine učestvovala u bombardovanju Srbije i srpskih građana. Odakle onda to poverenje prema jednoj takvoj državi?
U članu 2. Sporazuma stoji, da saradnja iz člana 1. ovog sporazuma se može odvijati na sledeći način. Stav 3. kaže – učešće državnih službenika Republike Srbije zaduženih za evropske integracije na obukama koje se organizuju u Republici Francuskoj.
Postavljam pitanje – ko će platiti odlazak tih državnih službenika Republike Srbije? Kakva je to vrsta obuke? Za šta će oni biti obučeni kada se vrate u Srbiju? Kakvo će oni zvanje imati kada budu završili to svoje učešće u obuci za integracije u EU.
U članu 3. stoji – strane jačaju politički dijalog na teme zajedničke spoljne politike i zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU. Kako će to Srbija učestvovati u odbrambenoj bezbednosti u odbrambenoj bezbednosnoj politici EU.
Setite se da je skoro bio predsednik države koji je rekao da Srbija nikada neće ratovati, da Srbija neće ratovati ni kada je u pitanju KiM. Šta sada ovde dobijamo? Da će Srbija braniti EU? To je prosto neverovatno. Da li nam je to interes? Da li nam je to važnije od KiM?
Član 4. stav 3. kaže – ojačavanje bilateralne saradnje u domenu urbane infrastrukture, a posebno na realizaciji projekta beogradskog metroa. Ako nam je Francuska bila strateški partner, Srbija je po potpisivanju izjave o namerama između srpske i francuske vlade i gradskih vlasti Beograda, koje bi sadržala uzajamno prihvatanje i usaglašavanje modaliteta za projekat metroa.
Šta je problem u ovom projektu? Problem je što to nije metro. Ne znam da li ste čitali koliko ste čitali o ovom projektu, ali se zna šta podrazumeva metro. Metro je jedan nezavisni šinski sistem, integrisan sa svim ostalim vidovima saobraćaja – sa tramvajima, autobusima, pešacima, automobilima itd.
Šta Beograd nudi, odnosno ovaj sporazum? Nudi nam neki ulični tramvaj sa prvenstvom prolaza, koji će ići od ugla Ustaničke i Bulevar, do Vukovog spomenika. Kod Vukovog spomenika ide pod zemlju. Te tada on postaje metro. Šta je problem? Od ugla Ustaničke i Bulevara, do Vukovog spomenika, on ide nadzemnom i on će, navodno, biti nezavistan od ostalih vidova saobraćaja.
Svi ostali vidovi saobraćaja zavisiće od metroa, jer on kad bude prolazio sve sa leve strane i sa desne strane Bulevara mora da stane, i automobili i tramvaji i autobusi i pešaci, sve ulice moraju da budu zatvorene koje idu ka Cvetkovoj pijaci, koje idu ka Gradskoj bolnici, koje idu ka Đeram pijaci, koje idu ka Vukovom spomeniku i ceo taj deo grada mora da stane da bi prošao taj tzv. metro. To nema veze sa metroom, to je jedan običan ulični tramvaj sa prvenstvom prolaza.
Gde on dalje ide? Kad prelazi na Novi Beograd ide ulicom Milentija Popovića, pa onda ide Bulevarom Avnoja ili Bulevarom Mihaila Pupina do Tvorničke ulice u Zemunu. Šta je problem? Isto u ovom projektu se kaže da je za Beograd, za Srbiju skupo da se prave tuneli po Novom Beogradu, navodno zbog močvarnog zemljišta, zbog peskovitog zemljišta itd, pa će on ići svuda nadzemno. Šta će se tamo desiti? Zamislite sve te bulevare kad odjednom moraju da stanu da bi prošao metro? Bulevari koji su pre Arene, posle Arene i sve tako do Zemuna. Ceo Novi Beograd ima da stane da prošao taj ulični tramvaj. Oni to ovim projektom nazivaju metroom. To nema veze sa metroom.
Metro je nešto što je potrebno Beogradu i građanima Srbije, oko toga se svi slažu, ali metro pravi podzemni, jedan šinski sistem kakav postoji u svim evropskim gradovima. Sada u ovom trenutku u Evropi u preko 60 gradova se kopaju tuneli za prave evropske metroe. Šta je još problem? Kako motivisati građane koji dođu u Beograd da ostave svoje automobile i da sednu u metro, a njima je potrebna jedna dobra podzemna garaža na uglu Ustaničke i Bulevara, da sednu u metro i da se prevezu do Novog Beograda za 10-15 minuta? Ako će oni putovati pola sata ili 40 minuta, kakav efekat? Kako ćete vi motivisati te ljude? Nema šanse, svi će opet ići automobilima.
Ovaj ulični tramvaj, koji se predviđa ovim projektom, može da preveze svega 15 hiljada putnika u jednom satu, a pravi metro 45 hiljada putnika u jednom satu. Ovaj tramvaj, koji je predviđen ovim projektom, može da ide brzinom 32 kilometara na čas, a pravi metro 43 kilometara na čas. Ono što jeste takođe bitno je da svaki grad koji se širi ima nadogradnji metroa. Normalno, kada je on podzeman uvek ga možete nadograđivati na različitim nivoima. Kad je ovaj nadzemni, onda nema mesta za nadogradnju. Pogledajte u Moskvi. U Moskvi postoji 12 linija metroa, ali ima jedan prsten i sve linije metroa se ulivaju u taj prsten i svi su međusobno povezani. Šta ćete vi na Novom Beogradu, kad on ide iznad zemlje? Šta ćete u Bulevaru, kad ide iznad zemlje? Ne možete porušiti sve okolne zgrade da bi njega nadograđivali. To nema veze sa projektom metroa i to metro nije, niti ima karakteristike metroa.
Onda, kažu - nećemo ovaj podzemni metro, zato što je on skup, zato što se dugo gradi itd. Generalnim urbanističkim planom u Beogradu 1950. godine je predviđen metro. Čekamo ga 60 godina, pa sačekaćemo ga još 10 ili 20 godina, ali dajte pravi metro, onakav kakav treba Beograđanima i građanima Srbije. London je 1863. godine napravio metro po sistemu - iseci i kopaj. Naprave rupu, stave šine, sagrade tunel, zatrpaju tunel i gotov metro. Pre 150 godina. Šta je sa savremenom tehnologijom? Zar mi posle 150 godina ne možemo da napravimo jedan metro u Beogradu? Kakva će biti metropola Beograd ako ne može da izgradi jedan metro?
Dr Mihailo Maletin, profesor Građevinskog fakulteta, i Branislav Jovin, član Akademije arhitekture Srbije, su stručnjaci koji su radili i izgradili Novi Beograd na močvarnom i peskovitom tlu. Oni godinama rade na projektu beogradskog metroa i godinama je Grad Beograd izdvajao novčana sredstva, nekoliko miliona evra u pravi beogradski metro. Sada je sve to bačeno u vodu. Više se ne slušaju stručnjaci. Više se ne sluša Akademija arhitekture Srbije, koja ima 27 profesora univerziteta i sedam doktora nauka, nego jednostavno vlastodršci u Beogradu rade onako kako oni smatraju da treba. To je ono što će doneti velike neprilike i Gradu Beogradu i Srbiji zbog zaduživanja, zbog ogromnih sredstava koja će se utrošiti u ovaj ulični tramvaj, koji neće imati apsolutno nijednu karakteristiku onog pravog metroa koji je stvarno Beogradu potreban.
Takođe, ovim sporazumom Srbija se obavezuje da u narednom periodu, dokle god se gradi metro, moramo od njih kupovati sve, šine, vagone, apsolutno sve. Ljudi moji, zar nije jeftinije kada kupujemo na tenderu da raspišemo javnu nabavku. Mi se obavezujemo ovim sporazumom da od francuske firme apsolutno sve kupujemo u narednom periodu. To će skupo koštati sve nas.
Takođe, oni su izračunali da će taj metro prevoziti 15.000 putnika u sat vremena. Do te brojke su došli tako što su rekli – vagon je te širine, vagon je te dužine, toliko vagona ima, na toliko minuta će ići, 600 putnika može da preveze u jednom mahu i dolazi se do 15.000 putnika u okviru sat vremena, a sa gustinom šest putnika po metru kvadratnom. Metar kvadratni, to vam je ovoliko.
Objasnite vi sada građanima Srbije, ko je normalan ovde, a ko je lud? Šest putnika na metru kvadratnom da preveze metro? Gde su rukohvati? Gde su stolice? Znači da u stajaćem delu mora da bude i po deset putnika na metru kvadratnom da bi se ovaj prosek izvukao, kako su ovi stručnjaci iz Beograda, iz Francuske naveli – šest putnika po metru kvadratnom. Ljudi moji, to je nenormalno. Na krkače jedan drugome da stanemo neće se ispuniti ovo što ste naveli.
Za kraj, kaže – razlog za donošenje ovog zakona jeste, između ostalog, sporazum predsednika Srbije, Borisa Tadića, i predsednika Republike Francuske, Nikole Sarkozija, koji je potpisan 2009. godine, gde je dogovoreno da Francuska postane država zaštitnik i promoter članstva Srbije u EU.
Šta radi Francuska ovih dana? Šta je Francuska juče uradila? Da li je dala pozitivnu ocenu za ulazak kandidature Srbije u EU? Mi smo protiv toga, ali vaša vlada se zalaže za to, a Francuska koči. Ne samo to, nego i po mnogim drugim pitanjima Francuska non stop koči Vladu Republike Srbije u izvršavanju nekih projekata. Evo, ovde je navodno 2009. godine potpisan sporazum između Tadića i Sarkozija, gde je Francuska promoter. Kakav nam je to promoter kada nas stalno gura i ne da da Vlada Republike Srbije napreduje, da ima projekte, da ima sporazume onakve kakve građani Srbije i zaslužuju?
Još jednom za kraj, ovaj sporazum je izuzetno štetan. Beograd neće dobiti metro, Beograd će dobiti jedan običan ulični tramvaj sa prvenstvom prolaza, koji će nenormalno koštati i građane Beograda i građane Srbije. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Dušan Marić.
Imate još 17 minuta.

Nemoguće, izvinite. Od 66 minuta ovlašćeni predstavnik je potrošio svojih 20, nakon toga je govorila Nataša Jovanović, pa Ljubiša Petković i Bojan Mladenović. Nataša Jovanović je govorila 17 minuta, Ljubiša Petković je govorio osam minuta, a Bojan Mladenović je govorio 13 minuta.

Tačno, 13 minuta. Kada je Bojan Mladenović počeo da govori, on je imao 30 minuta.