Zahvaljujem, gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovi malobrojni, poštovani gospodine ministre, cenim ovo što ste danas, što ste sada izložili i iskreno u to što ste vi sada rekli verujem, ali ne mogu prosto da prihvatim zato što vi niste nadležni ministar za ovaj zakon. Ovaj zakon nije matični zakon iz vaše oblasti i vi, uz dužno poštovanje, ne možete da ulazite u nameru predlagača ovog zakona, jer je možda njegova namera bila potpuno drugačija. I zbog toga smatram da je neophodno da se ovaj član 29. Predloga zakona promeni, kako kod nas narodnih poslanika ne bi izazivao dodatnu zabrinutost i sumnju i to je nešto na šta sam i ja imala nameru da reagujem, ali prosto neću da ponavljam svoje izlaganje, jer je gospodin Šarović to jako dobro obrazložio.
Naravno nema sumnje da je ovaj zakon o prebivalištu i boravištu građana nešto što je izuzetno potrebno. Prvo, zbog toga što je sada važeći zakon donet još davne 1977. godine, a drugo što on nije na neki adekvatan način regulisao prava ljudi čija se prava u stvari regulišu ovim zakonom. Znači, materiju zakona nije regulisana na adekvatan način, zbog toga što je donekle licima, građanima, znači uskratio prava koja bi po zakonu trebalo da imaju.
Dobro je što on uvažava činjenicu da se stvari u realnom životu menjaju i da je neophodno da te promene stvarnosti uskladiti isto tako i sa samim zakonom. Ovde prvenstveno mislim na to što ovim predlogom zakona će se omogućiti da građani koji po važećem zakonu nisu imali pravo da prijave svoje prebivalište i na taj način dođu do lične karte, biće sada u mogućnosti ovim zakonom i to će im sada biti omogućeno. To je nešto što je dobro rešenje i što mi pozdravljamo, jer takvih ljudi danas u Srbiji ima negde više od nekoliko desetina hiljada.
Ali, sa druge strane, ne verujem da će ovaj zakon rešiti pitanje koje je danas ostvareno ovde u ovoj skupštini, a to je pitanje pravno nevidljivih lica. Podsetiću vas, da su pravna nevidljiva lica, lica koja fizički postoje, ali o kojima ne postoji ni jedan vidljivi pravni akt, odnosno pravni trag. Ona nisu bila upisana u matične knjige rođenih nakon svog rođenja, da li zbog toga što njihovi roditelji ih nisu upisali ili prosto nisu bili u mogućnosti da ih upišu zato što ni oni sami nisu upisani u te iste matične knjige. Takvim licima, po našem mišljenju prvo treba omogućiti taj naknadni upis u matične knjige rođenih, zatim, utvrditi njihovo državljanstvo, pa im tek onda olakšati ili omogućiti prijavu prebivališta na ovaj način kako je ovde regulisano u predlogu zakona.
Dobro je što će ovim predlogom zakona bar jedna od te tri faze biti prosto urađena po nekom olakšanom postupku i što će njihov donekle biti poboljšan, ali taj problem neće biti rešen. Meni je takođe jasno da taj problem ne može da bude rešen jednim zakonom, već je neophodna jedan sveukupan pristup, jedan celovit pristup rešavanju ovog problema.
Drugi problem za koji sam sigurna da ovaj zakon neće rešiti, to je problem sa kojim smo se susretali i nedavno, a i mislim da on do sada nije rešen na adekvatan način. To je problem fiktivno prijavljenih prebivališta odnosno boravišta kosovskih Albanaca na teritoriji centralne Srbije, a sve zarad dobijanja biometrijskih srpskih pasoša. Sada da prosto budem jasna, ja kao i DSS apsolutno prihvatamo da svaki srpski građanin ima pravo ne samo na biometrijski srpski pasoš već ima pravo i na sva lična dokumenta koja su garantovana zakonima koje mi ovde donosimo, jer to na neki način potvrđuje suverenitet države na celoj njenoj teritoriji. Ali, ako se kosovskom Albancu izda srpski pasoš, onda se podrazumeva da njemu ne može da bude izdat istovremeno i kosovski pasoš.
Isto tako, ako mu se izda srpska lična karta podrazumeva se da ne može da ima kosovsku ličnu kartu. Zbog toga smatram da će biti jako teško ovo utvrditi i da prosto, nisam sigurna, da li će uopšte na bilo koji način ovo pitanje moći da bude rešeno. Kosovski Albanci su, to smo čitali u medijima, u štampi, o tome su bile razne informativne emisije, su čak bili u stanju da daju i do četiri hiljade evra da bi dobili srpski biometrijski pasoš i prosto kolika je velika ta zainteresovanost kod kosovskih Albanaca, najbolje pokazuje i to da se dnevno u Gradskoj upravi, primera radi, Vranje, prijavi negde oko 150 Albanaca koji su zainteresovani za dobijanje srpskih ličnih dokumenata.
Takođe, još jedan podatak da je od januara do avgusta 2010. godine, 11 hiljada kosovskih Albanaca se prijavilo kao zainteresovano za život u jednoj niškoj opštini Medijana, znači, oni su izrazili spremnost i želju da se registruju kao Nišlije. Naravno, nemam ništa protiv toga, da to naravno nije urađeno na fiktivan način, a opet govorim i ovo ističem, zbog toga što smatram da ovaj predlog zakona taj problem neće biti u mogućnosti da reši.
Danas je takođe vrlo aktuelan problem koji je i te kako povezan sa ovom temom, to je veliki broj azilanata koji se nalazi u Srbiji, a koji želi da pređe u EU, i od januara do danas, čini mi se da je azil u Srbiji zatražilo negde oko 2,5 hiljade lica, od kojih je više od polovine Avganistanci.
Ako se ne varam u Srbiji postoje samo dva centra za azil, jedan je u Banji Koviljači, koji je više nego pretrpan, to je takođe bilo aktuelizovano ovde u Narodnoj skupštini. On prima negde oko 83 lica, a u samoj Banji Koviljači, Loznici i celokupnom tom kraju se nalazi oko 2,5 hiljade azilanata. Jasno da svi oni koji borave u Banji Koviljači, odnosno u Loznici, a koji se ne obrate Centru za azil, smatraju se da nemaju boravište već da su ilegalno, da ilegalno borave na teritoriji naše zemlje.
Prosto i kada se postavilo pitanje u Skupštini na to nismo dobili adekvatan odgovor. Nisam sigurna da država zna rešenje kako da izađe sa ovim na kraj i zbog toga bih volela da nas prosto neko od nadležnih u tom pogledu informiše i ovo su očigledno pitanja koje sam ja sada ovde navela, koja prevazilaze u velikoj meri moć ovakvog jednog zakona i zbog toga je neophodno, bilo je važno, da on sva ova pitanja reguliše na adekvatan način, a ne ovako. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Nikola Savić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog zakona o prebivalištu i boravištu i nacionalnu strategiju zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama i to ove dve stvari raspravljamo u objedinjenoj raspravi, mada mi zaista nije jasno, a o tome su govorile mnoge moje kolege pre mene, šta ove dve stvari imaju zajedničko, ali imajući iskustvo sa vama, spajali ste vi i drastičnije stvari, tako da smo mi na neki način i oguglali na to.
U svojoj diskusiji ću se pre svega osvrnuti na nacionalnu strategiju za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama. Nije potrebno ni podsećati da je ova strategija veoma važna karika u funkcionisanju svake države i njen sadržaj, odnosno koncpecija treba da bude u potpunosti saglasna sa interesima dotične države. Da li je tako kada je u pitanju država Srbija, ostaje da se vidi, odnosno videćemo iz ove strategije koju razmatramo.
Dovoljno je samo baciti jedan kratak pregled na sadržaj ove strategije i onda ćemo dobiti odgovor na ovo pitanje, a odgovor glasi – ova strategija koju razmatramo nije u saglasnosti sa interesima države Srbije. Zbog čega? Ima mnogo stvari, a ja ću pomenuti ovde dve stvari.
Kao prvo, u strategiji se nigde ne pominje Kosovo i Metohija kao sastavni deo Republike Srbije, a znamo da Srbija najveće probleme ima upravo na Kosovu i Metohiji i smatram da ova vlada, ova vlast na ovaj način želi da zaobilaznim putem izvrši priznanje Kosova i Metohije. Sa druge strane, odnosno druga stvar, uočljivo je da se u strategiji i te kako vodi računa o interesima EU.
To se doduše malo kamuflira nekim strategijama o smanjenju rizika od katastrofa u zemljama u razvoju, kao navodno, eto EU vodi računa o zemljama u razvoju i pomaže im u ovim njihovim strategijama. Moram da kažem, a to treba da je jasno svakom ko se imalo razume u sva dešavanja i zbivanja danas u svetu, pre svega u Evropi, da EU predstavlja faktor koji zemlje u razvoju ugrožava više od bilo koje prirodne katastrofe, i to ugrožavanje se odvija pre svega u dva pravca.
Jedan pravac, se ostvaruje kroz izvoz prljavih tehnologija i izvoz nuklearnog i svakog drugog opasnog otpada u zemlji u razvoju, a drugi pravac, se ostvaruje na način kroz ekonomsko i medijsko porobljavanje država u razvoju, gde naravno spada i Srbija.
Međutim, vi danas ovde u ovoj skupštini nudite, i kad bude vreme za usvajanje, usvojićete deklaraciju po preporuci EU i na taj način ćete vodećim zemljama EU dati alibi za sve ono što loše rade pre svega našoj zemlji za uništavanje naše privrede i svih drugih resursa koje poseduje država Srbija, a da su u tome otišli toliko daleko i da se strategiju podredili pre svega Evropi i EU, to može potvrditi i glava dva, poglavlje dva, gde se po preporuci EU kaže – katastrofe se mogu izveći.
Pa ljudi to jednostavno nije tačno. Katastrofe se ne mogu izbeći. Mogu se smanjiti rizici od posledica koje će izbeći te katastrofe, ali čovek još uvek nije dostigao taj nivo da se može uspešno nositi sa prirodom.
Najbolji primer za to vam je jedna nuklearna katastrofa koja je prouzrokovana zemljotresom u Japanu. Znamo da je Japan jedna od tehnološko najrazvijenijih zemalja u svetu, znamo da su Japanci jedan od najvrednijih i najodgovornijih naroda u svetu, ali nisu mogli da spreče i da zaustave katastrofu njihove nuklearke. Dalje, ova strategija prikazuje i daje jednu analizu dosadašnjeg stanja i navodi nedostatke ovog sistema, počev od institucionalno - organizacionih do materijalno – tehničkih i kada se upravo u analizi govorite da sve ono što je do sada da smo imali da ništa ne valja, ama baš ništa ne valja, baš tako stoji na ništa nije dobro. I sada odavde se može izvesti jedan logičan zaključak, ako je ova vaša analiza uspešna onda ispada da sve ono što je valjalo da ste vi upropastili u zadnjih desetak godina koliko vladate Srbijom.
Inače, kako drugačije objasniti činjenicu da su u vreme NATO agresije naši vatrogasci i naši ljudi koji su radili na sistemima za distribuciju za napajanjem električnom energijom, taj posao odlično odrađivali i bili su primer svima u svetu i tadašnji ljudi iz NATO pakta su se divili, zaista, našim ljudima kako su uspešno sprečavali požare, i kako su uspešno osposobljavali te sisteme za prenos i napajanje električnom energijom.
Dakle, vi ste upropastili mnogo toga. Imajući u vidu ovo iskustvo iz NATO bombardovanja ova, a i svaka druga strategija trebalo bi da se bazira na onim stvarima koje su potvrdili u praksi i koje su dale pozitivne efekte u praksi.
Tamo vi u strategiji, recimo, navodite i zaista neke bezvezne stvari, pa tako jedno poglavlje nosi naslovi "vizije i misije" i sad lepo zvuči, lep naslov i kada se pogleda to poglavlje sadrži svega tri rečenice u tri reda, i strategija obiluje i nekim bezveznim terminima, pa tako možemo tamo svesti termine povećanje kulture otpornosti na katastrofe ili recimo potreba za boljim mafiranjem, itd.
Zaista, to što ste vi tamo radili i što to ništa ne vredi. Moram da vas podsetim da država Srbija nema prijatelja u EU, ili gotovo da ih nema, ako ne računamo Grčku, a naši prijatelji se nalaze u drugim zemljama iznad EU, i trebalo bi da se okrenemo na drugu stranu.
Rusija je naš najveći strateški prijatelj i zato treba da što više poradimo na ovom centru za vanredne situacije koji je formiran i čije je sedište u Nišu, nažalost iako je tamo juče boravio ministar Ruske federacije Sergej Šojgu, znam lično da taj posao ide traljavo i da na tom poslu se nije mnogo odmaklo i neko se iz ove vlasti uplašaio da će Rusija ugroziti interese naših navodno prijatelja iz NATO-a.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković, imate 9 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine Markoviću, vidite kako je teško kada se nađete u vanrednoj situaciji pa morate da branite zakon koji niste pisali u vašem ministarstvu i morate da tumačite na licu mesta neke njegove odredbe, a ne sumnjam da kao dobar pravnik uočili ste mnoga pitanja koja ovaj zakon ima.
Svakako ćemo se složiti da ovaj zakon ima, odnosno da je Zakon o prebivalištu i boravištu građana veoma bitan zakon, koji utiče na neka prava svakog pojedinca u ovoj zemlji. Ovaj zakon se odnosi na sve građane Republike Srbije i na one maloletne i punoletne, i na lica koja su nažalost dugo godina u statusu bez adrese i potpuno razumem potrebu da nakon tri decenije se promeni ovaj zakon i da država ima interese i da u svakom trenutku zna gde se njeni građani nalaze i iz ovog zakona proističu mnoga druga prava vezana za putne isprave, saobraćajne i vozačke dozvole, za zdravstveno i socijalno osiguranje i niz drugih elemenata koji su vrlo važni u svakodnevnom životu svakoga od nas.
Svakako, da je neophodno sprečiti da dođe do samo formalnog prijavljivanja prebivališta u mestu gde se ne živi, da bi se ostvarilo neko pravo imali smo priliku u praksi da vidimo da se stotine ljudi prijavljuje u nekim mestima, u opštini u kojoj ja dolazim, grad Čačak, da bi konkurisali za radno mesto u Dečijoj ustanovi Radost, i samo zbog toga su morali da prođu čitavu ovu proceduru.
Što se tiče osnovnih pojmova, prebivališta i boravišta, smatramo u DSS i zato smo reagovali amandmanom da u članu 3. prebivalište prilično neprecizno određeno, da može dovesti do slobodnog tumačenja nadležnih organa, pre svega kod prava MUP, da pasivizira status takvih lica.
Boravište za razliku od ovoga je mnogo preciznije određeno, ali svakako zamerka koja ne može da se izostavi iz ove diskusije jeste da prijava boravišta može trajati najduže godinu dana i nije mi jasno zašto je određen tako kratak period.
Mi smo amandmanom predložili da to bude period od 5 godina. Mislim da je dovoljno problema stvoreno u policijskim upravama, vezano i za saobraćajne dozvole, vozačke, jer smo imali prilike da gledamo da ljudi dolaze noću i da se spava u hodnicima, da bi došli na red. Ne vidim zaista zašto bi maltretirali građane i na svakih godinu dana ih obavezivali da dolaze u policijske uprave kako bi ostvarili ovo svoje pravo.
U članu 10. stoji da uz prijavu prebivališta, lica starija od 16 godina, su dužna da prilože ličnu kartu i druge isprave i dokaze značajne za prijavljivanje prebivališta. Mene zaista zanima koji su to druge isprave, znam koje mogu da budu, ali Zakon valjda treba da definiše sve situacije kako bi se izbegli određeni problemi ili bar da je stajalo da će Ministarstvo, nadležni ministra u određenom roku podzakonskim aktima, jasno navesti šta će se nalaziti na ovom spisku.
Verujte mi da policijski službenici mogu ovo zloupotrebiti,možda nenamerno, više iz neznanja, tako što će zahtevati od građana da donose različite dokumente, tražiće overen ugovor o zakupu stana, a vi i ja znamo da ne postoji zakonska obaveza da taj ugovor bude sudski overen, mogu tražiti da dovede lice, stanodavca na sam šalter kako bi mogao da preda određeni zahtev, mogu tražiti potvrdu o izmirenju poreza stanodavca kod koga on želi da se prijavi i niz drugih problema što može izazvati velike komplikacije u praksi.
Pominjali smo malopre matične knjige i mislim da je ta oblast prilično dobro uređena i zaista jeste velika prednost što se u svakom gradu u Republici Srbiji može izvaditi izvod iz matične knjige rođenih, ali mi nije jasno da podatak o prebivalištu se upisuje u ličnu kartu lica koje se prijavljuje. Sami znate da postoje dve vrste ličnih karti, da imamo lične karte sa čipom, gde je moguće uneti ove podatke, ali ima mnogo onih građana koji su uzeli lične karte bez tog čipa i zaista bi bilo nepristojno da im se flomasterom na zadnjoj strani upisuju neki drugi podaci ili da se uz tu ličnu kartu izdaje neki novi dokument ili papir na kome bi se oni nalazili.
U članu 13. nadležni organ rešenjem odbija prijavu prebivališta ako se ne može utvrditi da građanin ima nameru da stalno stanuje na toj adresi.
Vi ste malopre govorili o nameri, ne mislim da će tu doći do zloupotrebe, ali mislim da je namera svakog pojedinca upravo njegov lični čin i da to mora da se poštuje i u ovom zakonu.
Onda, u stavu 2. naravno na ovakvo rešenje može se izjaviti žalba Ministarstvu, ali pazite ovo - žalba protiv rešenja iz stava 1. ovog člana ne odlaže izvršenje rešenja. Šta se kod ovog rešenja izvršava? Namera pojedinca. Zaista izgleda da je ovo napisao neko ko nije završio fakultet, gde smo vi ja studirali već na ovim mega, giga i ostalim pravnim fakultetima, pa je onda došlo do ovakvog elementarnog nerazumevanja suštine upravnog prava, ali o tome možemo i sutra kod zakona koji ćete, nadam se, braniti u Narodnoj skupštini, vezano za upravnu inspekciju.
Evidencija prebivališta i boravišta sadrži sledeće podatke – jedinstveni matični broj građana, ime i prezime, rođeno prezime, pol, datum, mesto rođenja, ime i prezime oba roditelja odnosno staratelja, jedinstveni matični broj roditelja odnosno staratelja, adresu prebivališta, zanimanje, državljanstvo i bračno stanje. Da li zaista prijava za prebivalište ili boravište, odnosno evidencija koja se o tome vodi mora da sadrži sve ove podatke? Ovo je, po meni, predmet nekih drugih evidencija i ne bi trebalo da se nalazi u ovom članu.
Gospođi Radović ste malopre obrazložili član 29, ali mislim da ste se snašli prilikom odbrane ovoga što je napisano ovde, kao Jorgačević pre neko veče na utakmici protiv Slovenije. Pazite ovde, piše da će nadležni organ pasivizirati adresu prebivališta u Republici Srbiji po isteku važenja lične karte. Malopre ste naveli primer da su to uglavnom stari građani. Da li postoje lične karte koje su izdate bez vremenskog ograničenja odnosno kojima je izdata lična karta sa trajnim rokom važenja? Da li treba država da čeka da ti građani umru, daleko bilo, da bi se uskladilo faktičko stanje sa formalnim, kako je to ovde propisano?
Građani koji su prijavili svoje boravište na teritoriji Republike Srbije pre stupanja na snagu ovog zakona dužni su da prijave boravište u skladu sa odredbama ovog zakona. Tu ne postoji prebivalište. Ne znam zašto bi to radili i ponovo išli u čitavu proceduru, to će i da košta i da se gubi veliko vreme prilikom svih ovih procedura, tako da smo reagovali na ovaj član. Neophodno je da bar predstavnica MUP prenese ministru naše zamerke. Nadam se da će amandmani DSS u danu kada budemo raspravljali o njima biti prihvaćeni. Hvala vam najlepše.

Reč ima potpredsednica Nataša Jovanović. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedniče.
Gospodine Markoviću, adekvatniji sagovornik za ovu nacionalnu strategiju zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama svakako bi bio ministar Dačić, ali pošto ste vi ovde, strategija obuhvata i deo vašeg resora koji se tiče jedinica lokalne samouprave, ja ću da govorim o konkretnim primerima i slučajevima šta se post festum desilo jer sam tekst i sama strategija, osim toga što je prenaglašeno ono o čemu je govorio kolega Šarović, a to je uporno insistiranje na harmonizaciji onoga što pred vas stavlja EU koja nam je okupirala KiM i koja uništava srpsku privredu, je nešto što može da napiše bilo ko od studenata ili ljudi koji ovo pripremaju kao rad za neki fakultet ili za neku prezentaciju strategije kao opšte.
Mi smo očekivali, s obzirom na to da je u jučerašnjem danu opet u Srbiji boravio gospodin Šojgu, ministar Ruske Federacije za vanredne situacije i da je otvoren, kako je sada izmenjeni naziv, humanitarni centar, a ne centar za vanredne situacije u Nišu, da će upravo ova strategija da se oslanja na to. Govoriću u kratkom vremenu koje mi je na raspolaganju o toj neophodnosti uticaja Rusije na Balkanu koja može u ovom delu i koja je trebala tako da bude naglašena, ali vi ste ova opcija naših neprijatelja, neprijatelj Srbije i srpskog naroda, NATO i EU. Niste srpski radikal na vašu žalost pa zato i niste stavili u ovu strategiju neophodnost takvog uticaja Rusije.
Da to nije smešno, gospodine Markoviću, i da zahteva vrlo pažljivu i političku i svaku drugu širinu i razmatranje, govori i jedna studija koju je napravila ispostava CIA a to je Stratfor agencija, koja se baš bavila time otkud Šojgu, otkud Rusi u Nišu i šta to treba da znači, da li je to stvaranje nove vojne ruske baze. Kamo te lepe sreće da jeste.
Mi srpski radikali pozivamo i to radimo uvek i na svakom mestu, to smo radili i prilikom dolaska gospodina Medvedeva i gospodina Putina u Srbiju, Ruse da na teritoriji naše zemlje, da smo mi na vlasti, mi bismo im to dozvolili, postave svoje protivraketni štit da nas štite od te nemani i od tog zla, kao što je NATO-pakt.
Kada su to Rumuni mogli da urade na teritoriji svoje zemlje, zašto mi ne bismo jedinoj državi, koja uz Kinu, Indiju i ostali pravdoljubivi svet, brani KiM kao našu svetinju, to dozvolili Ruskoj Federaciji?
S druge strane, ovde nigde nije stavljen akcenat na to, samo je konstatovano da vojska nema aktivnu ulogu, o čemu je govorio general Delić, u ovakvim situacijama, da postoji neki poseban korpus, nego se on ad hok angažuje kada se, nedaj Bože, dese ovakve stvari, a gospodin Šojgu je, takođe,, pre jučerašnjeg dolaska rekao da je Rusija spremna da centar za deminiranje ili za uklanjanje ovih NATO bombi koje su vaši prijatelji prosuli po Srbiji, uništili našu zemlju i pobili toliki narod, ukloni tako što će Rusija to da finansira sa 35 miliona dolara.
Sada postoje konkretna pitanja. Vi ste Beograđanin, ne znam na kojoj opštini živite, nije ni bitno, ali, gospodine Markoviću, u Zvezdarskoj šumi, usred Beograda, postoji NATO bomba koju su ti zlotvori bacili, koja je teška hiljadu tona za koju nema Ministarstvo odbrane, mi smo to postavljali kao poslaničko pitanje, nikakva saznanja niti kako može da se ukloni. Znate, u toj Zvezdarskoj šumi se igraju deca, odlaze na ekskurzije, porodice na izlete i nedaj Bože da se tako nešto desi, morao bi centar odnosno ova strategija da se primeni i gospodin Marić i svi da se uključe u tkao nešto.
Zbog čega to ne možete da radite? Zato što vam vaši NATO prijatelji nisu do sada dali podatke, jer mi smo dobili od Šutanovca odgovor – da, znamo za to, ali nam NATO nije dostavio potrebne informacije da bismo pristupili otklanjanju te bombe.
S druge strane, neophodno je bilo, kada se već vezujemo za Rusku Federaciju, ponavljam naš stav stranke, u okviru strategije kolektivne bezbednosti Rusije i odnosa prema NATO-paktu i čuvanja onoga što je teritorija naše zemlje, svakako da oni treba da nam budu i vojni i politički saveznici prvog reda, ali onda
ste trebali da ukinete, ako želite da brinete o bezbednosti naše zemlje i naše dece, i SOFA sporazum jer SOFA sporazum, koji ste prihvatili ovde 2005. godine u Skupštini SRJ, daje takvu mogućnost da, to ne može niko da kontroliše, američka vojska može da unese i da prenosi kroz našu zemlju nuklearno taktičko naoružanje, što zna gospodin Delić, kao i svako ko se u to razume, to može da stane u jedan kofer. Molim vas, ko će da štiti građane Srbije od toga?
Šta su posledice brojnih, nažalost, elementarnih nepogoda? Kolega Popović i kolega Mihajlović će govoriti o zemljotresima, ali ja ću o poplavama sada u Srbiji.
Samo u jednoj opštini u Dragačevskom kraju, u opštini Lučani, 2010. i 2011. godine direktna posledica nevremena, odnosno grada i svega što je zadesilo taj kraj je procenjena na 10 miliona evra. Šta ste vi dali toj opštini i to direktno na poljoprivredne useve, za seljake, mučenike, koji žive od svog rada? Dobili su prošle godine 1,5 milion dinara i ove godine četiri miliona.
Znate, gospodine Markoviću, koliko je SRJ imala protivgradnih raketa, dok je postojala ta državna zajednica? Trideset dve hiljade. Koliko sada ima na raspolaganju? Bednih osam po protivgradnoj stanici, a zato što vam NATO ne da ih ispaljujete, po protivgradnoj stanici to je samo četiri rakete, dve kratkog i dve dugog dometa. Kako onda narod da se brani i da štiti svoje useve? Vi mislite, nažalost, takve su prognoze i stručnjaka i posledica i globalnog zagrevanja i svega što se dešava u atmosferi, da toga neće biti u narednom periodu.
Prema tome, ne samo to, nego je volonterski rad ljudi koji rade na protivgradnoj zaštiti. Oni dobijaju samo 4.000 dinara mesečno, nemaju stalno zaposlenje, i sve to i niz drugih problema o kojima mi možemo ovde da pričamo i o čemu će i dr Paja da govori, a to je zaštita građana upravo od posledica zlikovačkog NATO bombardovanja. Ali, zaključiću rečima našeg predsednika kada je odlazio u Hag, šta je najveća elementarna nepogoda, sa ovim se narod nekako, nesrećan i izbori. Najveća elementarna nepogoda je DOS koji je došao petooktobarskim pučem na vlast. I kako je predsednik Šešelj rekao, kada je ta poplava tzv. demokratije, odnosno pljačke Srbije, uništavanja, došla u Srbiju, sav mulj je isplivao na površinu i posledice vladavine tog mulja mi i dan danas osećamo na svojoj koži. Hvala.

Narodni poslanik dr Paja Momčilov ima reč. Imate još 28 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Đukić-Dejanović, poštovani ministre i predstavnici Ministarstva policije, po nekom mom računu, evo mi sad treba da usvojimo 95. strategiju za državu Srbiju. Imamo mi tih strategija na pretek, pa ako pogledate, samo da vas podsetim na neke. Imamo Strategiju zapošljavanja do 2010. godine, a broj zaposlenih ili nezaposlenih znate kakav je. Imamo mi i Strategiju o poboljšavanju, podsticanju rađanja, a kakav nam je natalitet neću ni da vam govorim. Znate da bela kuga hara Srbijom i uništava naše nacionalno biće.
Tu takođe imamo i Strategiju povratka stanovništva na KiM, a danas smo došli u situaciju da nekako stidljivo, ne smemo ni da govorimo o situaciji kakva je danas dole na KiM.
Na kraju krajeva, imamo i Strategiju o borbi protiv korupcije, ali piše se nova, jer ova dosadašnja ne zadovoljava. Stranci vam nalažu da tu moramo biti mnogo agilniji. Na kraju, između mnogih imamo i Kontrolu streljačkog i lovačkog oružja, a kako stojimo sa tom kontrolom vidimo u hronikama kada se dogode ubistva, pa najčešće su ta ubistva iz oružja koje nije ni prijavljeno.
Da se vratim na samu strategiju. Kao što je naš uvodničar Delić rekao, nećemo ovakvu strategiju prihvatiti i nećemo glasati za nju, iz više razloga. Prvi je sigurno formalan razlog, da ovo što ste vi nama ponudili kao strategiju uopšte nije strategija. Gospodin Marković je isčitao kompletan uvod bez dva pasusa, doduše, dva je malo okrnjio. Jedan koji je izbacio je vrlo interesantan bio za mene, a to je da smo ugradili direktivu EU i to koju direktivu, da moramo naš bezbednosni sistem da prilagodimo njihovom.
U politici, sigurno će gospodin Marković da se složi sa mnom, on je dobar pravnik, u hijerarhiji akata koji se donose prvo je neka nacionalna ili državna politika, koja ima najopštije ciljeve. Potom ide strategija. Šta je strategija? To su aktivnosti kojima se postižu ti dugoročni ciljevi. U ovoj strategiji uopšte nema ni jedne aktivnosti, a kamo li da ima rokova. Doduše, kaže se – biće naknadno donet akcioni plan, pa da očekujemo da će to biti.
Na stranu to što je prvo donet zakon, što je potpuno naopak sled. Iz strategije bi trebalo da sledi zakon. Ovde se i lepo kaže da je strategija nastala na osnovu zakona. Taj zakon, kakav je, on je stupio na snagu negde u julu mesecu ove godine. Masu stvari on nije ni regulisao. Nije regulisao ni vanredno stanje, a to je ustavna kategorija. Član 200. Ustava govori o vanrednom stanju, kada naša Skupština treba da donese, svojom odlukom da proglasi to stanje. On govori o vanrednim situacijama i on takođe ne reguliše ni civilnu zaštitu. Doduše, civilna zaštita, gle igre slučaja, je data nekom vojnom zakonu.
Da ne govorimo mnogo o svim tim problemima. Mi smo dobili jedan dokument na devet stranica, ali ga prati daleko veći aneks koji govori o problemima vezanim za ostvarivanje ove zaštite. Ova zaštita je neobično važna, jer šta se hoće? Da se štite životi, zdravlje, imovina građana, životna sredina i kulturno nasleđe. To niko ne spori. Kako se ona uništava, kako može biti ugrožena, tačnije rečeno, znamo i to, može elementarnim nepogodama, a može i ljudskim dejstvom.
Ako pogledate ovaj dokument, on ima jednu, stvarno za pohvalu, stvar koju moram da istaknem. Kaže se, citiram – Republika Srbija je spremna da pristupi efektivnom smanjenju rizika od katastrofa, ali sadašnji nivo organizovanosti i osposobljenosti integrisanog sistema zaštite i spasavanja znatno zaostaje za procenjenim potrebama i objektivnim mogućnostima kojima država raspolaže.
Znači, priznaje se nemoć. Zato je ovo prazan papir, zato ovde nema aktivnosti, zato ovde nema rokova, nego su samo taksativno nabrojani ciljevi.
Ako gledate, postoje neke oblasti. Šta vidite? Vidite da se u tri člana priča o istom, o rizicima, samo na drugačiji način.
Prema tome, ovo nije strategija. Ovo bi moglo da bude nacionalna politika zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Kad bi je vi tako zvali, mi bi možda mogli da razmislimo da o njoj govorimo. Ali, u aneksu je opet interesantno nešto i za izvesnu pohvalu, realno prikazano stanje nemoći države da se izbori na evropski način, onako kako vi znate da prepišete iz Evrope propise, pa onda ne možete da ih ostvarite.
Da se ostavimo svega toga. Mislim da je veoma bitno da ako pogledamo situaciju zdravstvenu ili, šta je glavni problem Srbije? Biološka ugroženost nacije. Zašto biološka ugroženost? Zbog toga što jako mnogo umiremo, ne samo što nas se malo rađa, nego jako mnogo umiremo. Od čega umiremo? Od jedne epidemije, a to je karcinom, rak. Rak hara ovim prostorima.
Da vas podsetim samo na agresiju NATO pakta i osiromašeni uranijum. Falko Akame, admiral, predsednik Odbora za odbranu italijanskog parlamenta izneo je jasno podatke da od 225 vojnika Italije koji su bili na terenu gde je bačen uranijum, 45 je umrlo od raka, a 25 dece se rodilo od roditelja koji su bili izloženi njemu sa anomalijama. UN Bakari Kante je dao izveštaj o posledicama, koji se krije, priča Radomir Kovačević, toksikolog sa Instituta "Dr Karajović", gde je još 2002. godine ispitivanjem 29 ljudi kod većine nađen trag osiromašenog uranijuma u urinu. Veterinari, ovde ima veterinara, su na svom kongresu stavili ovo kao temu i utvrdili da je jasno sedam puta veća smrtnost pasa posle NATO bombardovanja i dali predloge šta država treba da uradi da spase narod od pogibeljnih dejstva osiromašenog uranijuma.
Sada nemam vremena da pričam u detalje o svemu tome, ali kosovska priča o kojoj se ćuti i koja je izašla u medije, najveći genocid posle Hirošime je ono što je urađeno srpskom narodu sa osiromašenim uranijumom.
Onda, vi imate prof. Duška Stanojevića, Aleksandra Vasića, Jasminu Duraković, Gorana Relića, ako ste čitali njihove izjave o katastrofalnoj situaciji, gde naši ljudi oboljevaju i umiru.
Završiću samo sa jednim citatom, biću slobodan , u jednoj od emisija kod Olje Bećković, gostovala je iz jedne susedne zemlje, jedna književnica je rekla otprilike ovako. Pitala je Olju Bećković - zašto naši zvaničnici neće da pokretnu pitanje osiromašenog uranijuma i pogibelji naroda od te pošasti? Završila je, sad ne mogu da nađem to, pa neću insistirati, otprilike ovako – kako je moguće da dozvolite da ćutite, kada američka ambasadorka stavlja u krilo dete obolelo od leukemije i traži da vi građani Srbije platite zbog toga, što su oni uzrokovali to oboljenje?
Dokle će ova vlast da ćuti? Zašto ovoga nema u strategiji? Kako se može u članu 91. zakona reći kako se ovaj teren sanira? Trebalo je dići tu zemlju i odneti gde može - jedino u Sibir.
Prema tome, neki hoće u NATO pakt, neka idu kod zlikovaca, koji su izazvali ovo o čemu se ćuti. Ćuti ministarstvo, ćuti Vlada. To je sramota za ovu zemlju, ali mi srpski radikali nećemo da prećutimo. Hvala vam.