Ja se izvinjavam i koleginici Tabaković, i poštovanim kolegama narodnim poslanicima, zaista se nešto dešavalo sa mojom poslaničkom jedinicom.
Dakle, danas su pred nama dva jako važna dokumenta. Prvi je Predlog zakona o prebivalištu i boravištu građana. Drugi dokument se zove Nacionalna strategija zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Prosto, volela bih da mi neko obrazloži šta je bio onaj element koji je spojio ove dve tačke u jednu objedinjenu raspravu.
Vrlo je čudno da se ovako dva važna dokumenta u jednom momentu spajaju u jednu raspravu, a još je čudnije što ovde nema ministra onog ministarstva iz koga su došli ovi predlozi, a to je MUP. Mi bismo jako voleli da o ovome razgovaramo sa ministrom koji je ovlašćen da govori o ovome, zato što mislimo da su oba dokumenta, oba zakona i nacionalna strategija i te kako važni i voleli bismo da dobijemo neke odgovore koje očekujemo da dobijemo kada ovde predstavlja zakon ministar ovlašćen za to.
Počeću prvo od ove nacionalne strategije. Primetili ste da je većina mojih kolega, prethodnih ovlašćenih predstavnika, govorila o nacionalnoj strategiji. To je potpuno jasno zato što je pred nama jako važan dokument. Ova skupština nema mnogo često priliku da govori o strategija i zbog toga je još važnije da bude pred nama, a naročito tema ove nacionalne strategije – zaštite i spašavanje u vanrednim situacijama zaslužuje valjda da joj se posveti 20 minuta vremena koje ovlašćeni predstavnik može da dobije.
Nažalost, neću imati toliko vremena da govorim o ova dva zakona, pa ću onda da svedem svoju priču na ono što je, čini mi se, najvažnije. Prvo ću da pohvalim i gospodina Marića i njegov sektor, pošto pretpostavljam da su oni predlagači, praktično napisali predlog koji je pred nama. Napisan tekst je vrlo profesionalan, vrlo jezgrovito govori o problemima, vrlo precizno, dobro, jasno razgraničava sve ono što treba da ima jedna strategija. Videli smo mnogo strategija na raznim mestima. Među tim su i neke koje su došle iz inostranstva. Ovo je jedna od najboljih koju smo ovde mogli da vidimo.
Ono što je meni jako zanimljivo je to da su svi resursi koje ova zemlja ima potpuno prepoznati i potpuno objektivno opisani. To nije čest slučaj, kada imamo prilike da vidimo zakone. Ovde se stvari prikazuju mnogo lepšim nego što jesu. Ovde se, u ovoj strategiji govori o stvarima onako kakve one zapravo jesu. To mislim da je dobro, zato što kada znamo na čemu smo, onda iz toga možemo da izađemo. Sve dok pričamo priče nema pomaka.
Ono čega se ovde bojim jeste da iza svega ovog što ste vi ovde napisali, naslanjajući se i na neke druge strategije koje su u ovoj zemlji donete, naravno, pre svega na Nacionalnu strategiju održivog razvoja. To je dokument za koji moram da postavim pitanje, evo, ministru Markoviću, šta ću kada nema drugog – dokle se stiglo sa sprovođenjem Nacionalne strategije održivog razvoja? Da li taj dokument još uvek važi u ovoj zemlji? Vrlo ću rado odgovoriti na repliku ako budem morala. Volela bih da znam i gde su problemi, zašto se ona ne sprovodi onako kako je napisana.
Sada, zbog čega se bojim da će ovo biti mrtvo slovo na papiru? Zbog toga što sam imala prilike da nekoliko puta i postavljam pitanje gospodinu Mariću, odnosno njegovom šefu gospodinu Dačiću, kada je bila u pitanju elementarna nepogoda – grad u Kolubarskom okrugu i ne samo u Kolubarskom okrugu i kada je već u maju mesecu ove godine prijavljeno da su sve rakete koje su potrebne da se spreči nevreme istrošene, kada je gospodin Marić vrlo otvoreno izašao i rekao – meni treba 12.000 tih raketa. Posle toga smo dobili informaciju da su ministri priznali da je dovoljno 3.000 raketa, pa smo na kraju shvatili da raketa neće uopšte biti.
Iz tog razloga se bojim da će ovo biti mrtvo slovo na papiru, jer mi imamo, prvo, jako malo ljudi i vi to navodite, od vatrogasaca i svih drugih obučenih ljudi, jako malo ljudi. Treba zaposliti neke druge ljude, ali ova vlada više voli da ih zapošljava u administraciji, nego da ih vama, gospodine Mariću, pridoda u vaš sektor. Zatim, obuka tih ljudi i te kako košta. Kažete kakvo je stanje obuke – da su ljudi nepripremljeni, neobučeni. Obuka i te kako košta. Nemojmo da se zavaravamo da ćemo stalno biti u situaciji da dobijemo donacije u obuci od ovoga, onoga. To ne može biti način planiranja obuke ljudi da li će vam neko dati donaciju.
Zatim, infrastruktura nam je katastrofalna i vi to jasno apostrofirate, gde, na kojim mestima. Recimo, mi ćemo pričati o tome kako ćemo sprečiti poplave, ali da bismo sprečili poplave, moramo da sredimo vodotokove, nasipe koji nisu održavani po 30 i 50 godina. Moramo da očistimo kanale, a sada se još raspravlja da li su oni nadležnost Republike ili su nadležnost lokalne samouprave. Znate, sve to jako lepo zvuči, ali vi najbolje znate kako vam izgleda sve ovo u praksi.
Vrlo sam skeptična da će ova strategija, koja je dobra kao dokument, ikada zaživeti u ovoj zemlji, sa ovom vladom, koja preživljava od danas do sutra i krpi rupe samo da bi opstala, a ne da bi nešto zvanično lepo i dobro uradila za građane Srbije.
Sada ću da pređem na ovaj drugi dokument koji se zove Predlog zakona o prebivalištu i boravištu. Volela bih da kažem jednu stvar. Počeću od dobrih stvari koje ovaj predlog zakona donosi. Nema ih mnogo pa ću kratko o njima. Dobro je da je ovaj zakon danas pred nama, jer 34 godine je praktično na snazi zakon koji danas važi, Zakon o prebivalištu i boravištu. To je najstariji pravni akt u MUP.
Dobro je i to što će se praktično ovim predlogom zakona zaokružiti pravna reforma u oblasti ličnog statusa građana, ali nije dobro to što ovaj predlog nije usklađen sa prethodnim zakonima koji su doneti u ovoj oblasti, recimo, Zakonom o ličnoj karti, mada u obrazloženju piše da jeste. Navešću tačno na čemu se zasniva ovo moje mišljenje da nije.
Dobro je i to što uopšte danas razgovaramo o tome, zato što je pravo građana da imaju prijavljen boravak, boravište i prebivalište jedno od osnovnih ljudskih i građanskih prava iz kojih proističu neka druga prava – izdavanje lične karte, izdavanje putne isprave, vozačke i saobraćajne dozvole, pa dalje do mogućnosti plaćanja poreskih dažbina, korišćenja mogućnosti socijalnog i zdravstvenog osiguranja, pa sve do mesne nadležnosti sudova i drugih državnih organa.
Ima još jedna dobra stvar u ovom zakonu, ovaj zakon se potrudio da reši problem jedne zaista velike grupe ljudi u ovoj Srbiji, koja nema lična dokumenta i koja predstavlja problem, ne samo za sebe, nego i za svoju državu, jer nema prijavljeno boravište i u odnosu na to, ona nema dokumenta. Ljudi koji žive u neformalnim naseljima bez mogućnosti korišćenja javnih službi, bez infrastrukture, nemaju mogućnost da se obrate službama kako bi regulisali svoje boravište, jer njihova naselja su neformalna. Dakle, oni ne žive legalno u tim naseljima. Nemaju mogućnost boravišta i prebivališta, pa sve drugo što iz toga izlazi, predstavlja problem. Nijedan drugi dokument ne mogu da dobiju, počev od lične karte, pa nadalje.
Mi u Srbiji nemamo baš evidenciju koliko ljudi imamo u ovom statusu, dakle, da nema lična dokumenta, ali je evidentno da se radi o jako velikom broju ljudi i da taj problem najviše pogađa decu koja su i najugroženija grupa i oni su posebno izloženi raznim rizicima, recimo, od zlostavljanja do trgovanja ljudima, od eksploatisanja. Nažalost, to su sve problemi koji postoje u Srbiji.
Isključivanje dece počinje od rođenja deteta. Njihovi roditelji, naravno, nemaju dokumenta, nemaju državljanstvo i ne mogu svoje rođeno dete da prijave u matičnu knjigu rođenih, pa dete nema zdravstvenu knjižicu. Sutradan kada krene u školu, ono može da ide u predškolsku i osnovnu školu, ali na kraju tog školovanja, ne može da dobije svedočanstvo o završenom obrazovanju. Ne može da nastavi školu jer nema sertifikat. Ne može da se zaposli, ne može da zasnuje zvanično brak. Dakle, mi idemo u jednom začaranom krugu iz koga, kao što vidite, vrlo teško može pojedinac koji pripada toj grupi ljudi i tom statusu ljudi da se izvuče.
Zbog toga je odgovornost države tim veća i država i te kako mora da se potrudi da svim svojim građanima omogući da imaju ista ljudska prava i građanska prava, a ovo je jedno od tih osnovnih.
Pravo na slobodu kretanja, gde spada i pravo na boravište, odnosno na izbor prebivališta, jedno je od osnovnih ustavnih prava, a oslanja i na mnogo međunarodnih dokumenata i na međunarodne konvencije koje smo mi potpisali, recimo, Deklaracija o ljudskim pravima, vrlo važan dokument.
Država dugo nije uvažavala dva statusa građana. Jednih koji imaju legalno pravo boravišta i prebivališta i drugih koji žive u neformalnim uslovima i nemaju to legalno pravo stanovanja i legalni osnov stanovanja. Ovo je praktično prvi put da je država pokušala da izađe u susret svemu tome i sagledala problem. Doduše, taj problem je sagledala pod pritiskom velikog broja nevladinih organizacija koji su se ovim problemom bavili i koji su ukazivali državi da ona zaista mora da reši taj problem ukoliko želi prema EU. Po mom skromnom mišljenju, stvarno se pozivati u tom smislu na EU, da bismo obezbedili svojim građanima pravo na prebivalište i dali im lična dokumenta, zaista nema potrebe, zato što smatram da jedna ozbiljna država mora da vodi računa o tome da svi njeni građani imaju lična dokumenta, jer država inače kao takva u pravnoj teoriji ima potrebu da zna gde se nalaze njeni građani.
Zbog toga, a pomenula sam i ove nevladine organizacije, nevladine organizacije su se obraćale više puta MUP, tražeći od njih da dostave nacrt zakona za koji se znalo u javnosti da se priprema i pozivale su se, naravno na Zakon o dostupnosti informacija, zakon koji je i vama i nama ovde jako važan, jer svi građani imaju pravo da dobiju informaciju od svih državnih ustanova i institucija. Dakle, na dva obraćanja javna, Ministarstvo je odgovorilo, da oni nacrt zakona nemaju.
Vidim sad da je u zakonu unet predlog nevladinog sektora, pa me vrlo interesuje, pa gde je zakon pisan ako ga nije bilo u MUP? Ko je pisao zakon? Zato nam danas nedostaje gospodin Dačić, ali pretpostavljam da on danas, zbog ovog incidenta u Jagodini, baš nije voleo da se vidi sa poslanicima, a naročito da odgovara na njihova pitanja. Dakle, moje pitanje je – ko je pisao zakon?
Srbija se srela sa nekoliko afera u poslednjih nekoliko godina ove vlasti sa time, da u pojedinim delovima Srbije, ovde govorim o Merošini, su se preprodavala lična dokumenta, uglavnom, Albancima i da su u toj preprodaji ličnih dokumenata učestvovali i neki policijski službenici. Gospodin ministar je tada obećao da će se sve te afere rešiti, da će se dokumenta koja su izdata na osnovu zloupotreba, odnosno na osnovu lažnih podataka, sankcionisati i povući. Volela bih da dobijem odgovor, da je danas ovde gospodin ministar, dokle se stiglo sa tim aferama? Koliko dokumenata je povučeno? Koliko je uopšte izdato od tih dokumenata? Naročito bih volela da dobijem informaciju – šta je bilo sa tim policijskim službenicima koji su učestvovali u svemu tome?
To je bilo pohvalno i toliko o njima. Sada ću malo da pričam o onome što piše u zakonu, a u čemu DSS vidi problem. Mi imamo nekoliko takvih načelnih primedbi. Osnovni nedostatak ovog zakona se odnosi na način definisanja i određivanja prebivališta i boravišta. Nama je potpuno jasno da ste vi morali da vodite računa o javnom interesu. Vi ste iz te pozicije i krenuli.
Sa druge strane, postoji i onaj drugi pol i on se zove – prava i slobode građana. Vi ste u tom balansu morali da pronađete pravu meru, a ta prava mera se zove demokratska država. Građani imaju pravo da slobodno biraju mesto prebivališta i mesto boravišta. Ne možete davati ekskluzivno i diskreciono pravo ni jednoj službi u MUP, policiji, kako se to u narodu kaže, da ona odlučuje i da ona kaže gde je prebivalište nekog čoveka koji ne želi da bude na tom prebivalištu.
Na primer, ja volim da govorim o primerima, zato što onda i vi mene razumete i naročito me građani razumeju. Recimo, ja živim u Valjevu i ne mogu da nađem posao u Valjevu. U Valjevu imam kuću i porodica mi živi u Valjevu. Tražim posao i dobijam ga u Beogradu. Sve, centar mojih ekonomskih interesovanja, profesionalnih interesovanja, kako vi u zakonu kažete, je sada Beograd. Vi ćete meni reći da ne mogu da živim u Valjevu i da moje prebivalište ne može biti Valjevo, ili ćete pasivizirati moje boravište.
Prosto, ovde se vidi problem. Vi između realnog života i traženja mogućnosti ljudi da zarade, da prežive, jer danas, nažalost, u ovoj vladi nemamo mogućnost da radimo na mestima gde živimo. Nemamo ni tamo posla, nemamo posla ni na drugim mestima, jer nažalost, ovde se ljudi samo otpuštaju. Ovo sada predstavlja problem.
Dalje. Vi kažete, u zakonu – prijava boravka važi maksimalno godinu dana. To je maltretiranje građana. Niti su policijske uprave sposobne da adekvatno, na evropskom nivou, brzo i kvalitetno odgovore zahtevima građana, i vi to znate. Ne vidim zašto postavljate evropske rokove za građane, a ne postavljate evropske rokove za policijske uprave.
Molim vas da uvažite amandman koji smo mi podneli i koji kaže da je pet godina dovoljno da ostane u ovom predlogu.
Čudno je, takođe, da zaboravljate da, jer je i u prethodnom zakonu o ličnim kartama, predlagač dozvolio građanima da imaju lične karte bez čipa. Vi sada kažete -kako ćete promene prebivališta unositi u lične karte. Kako ćete ih unositi? Flomasterom? Ne može, mora da ih menjate. Znači, niste pogodili šta ste pisali u prethodnom zakonu.
Još jedan komentar. U više članova kažete – žalba protiv rešenja ne odlaže izvršenje rešenja. Izvinite, šta se kod ovih rešenja izvršava? Ništa se ne izvršava, dobijate negativno rešenje. Negativni upravni akti ne mogu biti izvršavani. Vi ste se ovde zaigrali sa pozicijom moći i sile i vi predviđate kako će se stvari odvijati u pravosuđu.
U članu 10. nigde ne kažete ko je sve isprave i dokaze treba da građanin priloži prilikom prijave prebivališta, a kažete da će imati sankcija ako ih ne priloži i time dovodite građane u stvarno neprijatnu poziciju. Ne samo od policijske uprave do policijske uprave, nego u jednoj policijskoj upravi, od službenika do službenika se razlikuje šta će on da traži od vas da prinesete, donesete na uvid itd. Vratiće vas pet hiljada puta, dok on ne bude zadovoljan onim što je smislio.
Znači, morate reći šta vi to hoćete, koji su to dokumenti, i onda je sve u redu. Takođe smo vam priložili amandman. Najskaradniji i najopasniji član u ovom zakonu je član 18. To je opasna odredba o pasiviziranju prebivališta i boravišta.
Podsećam vas na naš Ustav, na član 39. stav 1. koji kaže: "Građani imaju pravo na slobodu kretanja, koja podrazumeva i slobodu nastanjivanja". Povedite računa o ovome. Način na koji ste vi definisali član 18. neće rešiti problem, ali će napraviti jednu pravnu nesigurnost, jer zaista dajete prevelika ovlašćenja i diskreciono pravo policiji.
Zatim, zaštita ličnih podataka. Nabrajate šta je sve od evidencije potrebno da prebivalište ili boravište sadrži, pa čitate tamo itd, da ne gubim vreme. Tražite od mene da, ako hoću da prijavim boravište, moram da vam kažem da li sam udata i da vam kažem profesiju kojom se bavim. Zašto? Kakve to veze ima sa tim da je tražim boravište? Dakle, jedno istraživanje koje je bilo objavljeno u javnosti, koje pokazuje koliko podataka o ličnosti, koja uopšte ne treba da skupljate, skupljaju razne službe, pa između ostalog i policija, pokazujete na delu.
Da stanem za trenutak i da kažem samo još jednu stvar. Do čega će ovaj zakon dovesti? On treba da reši neku materiju, rešiće problem ovih ljudi bez lične dokumentacije, ali će svima ostalim napraviti toliku konfuziju, dovešće do velike pravne nesigurnosti, do tumačenja i slobodnog tumačenja raznih policijskih uprava. Različiti policijski službenici će vam tražiti različite dokumente, a vi ćete biti potpuno kao građanin nezaštićeni pred policijom, a inače se tako često osećate i pred državom i pred policijom. Hvala vam.