Dobro.
Reč ima predstavnik poslaničke grupe manjina, gospodin Riza Halimi. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici,  gospođo ministar, smatram korisnim predložene dopune Zakona o uređenju sudova koje su orijentisane na preciziranju ovlašćenja Visokog saveta sudstva u oblasti predlaganja određenih budžetskih pozicija koje se tiču obima i strukture budžetskih sredstava neophodnih za tekuće rashode. Verovatno će i ove dopune doprineti poboljšanju položaja sudskog osoblja.
Obzirom da smo trenutno u postupku donošenja budžeta, smatram da je korisno da potenciram na probleme koje ima Sud za prekršaje u Preševu, u pogledu kancelarijskog prostora, a ima ga na pretek u toj bivšoj zgradi Opštinskog suda i u nedostatku potrebne opreme, koja im je čitave godine nedostajala i to je problem koji nije rešavan upravo zbog neblagovremenog budžetskog planiranja u toku prethodne godine. Valjda će sada na vreme da se učine napori da se ovaj problem reši.
Doduše, ovaj sud ima problem i sa nedovoljnim brojem sudija. Sa samo dve sudije se ne mogu rešavati predmeti za koje je neophodno više sudija, sa troje sudija, ali i uopšte, uobičajeni sudski predmeti su u popriličnom broju ne rešeni, opet zbog tog problema, nedovoljnog broja sudija.
Ne znam koliko ove dopune zakona mogu da utiču u otklanjanju problema nastali nakon centralizacije obavljena reformom, odnosno problema koje još uvek imaju građani Preševa i Bujanovca, koji moraju, ne samo za sudske postupke, nego i za obezbeđivanje dokumenata, a pre svega, apostila. Opet je taj apostil ne rešiv. Mora se za svaku potvrdu apostila da se ide u Vranje i čitav dan se gubi. Ipak je to udaljenost od preko 50 kilometara.
Gospođo Malović, vi ste do sada u više navrata objašnjavali da skraćeni sudski postupak može da se obavi i u sudskim jedinicama, ali u Preševu, Bujanovcu se to ne dešava još uvek. Ovim dopunama se ne obezbeđuje efikasnija primena jezika manjina u sudskim postupcima, zato se albanski jezik veoma retko koristi i u civilnim predmetima, u sudskim jedinicama. Bio sam i sam učesnik jednog takvog postupka i ne ide. Znate, ima tu problema. Da li nedostaje i nema dovoljnog broja sudskog osoblja, a da dvostruko radi posao sudija, onda gubi u broju predmeta i onda, u neku ruku, same sudije sugestivno utiču da postupci idu samo na srpskom, jer, po mojoj proceni, nema još uvek potrebnih uslova.
O krivičnim predmetima koji se procesuiraju u Osnovnom sudu u Vranju, ili na višem, apsolutno nema primene dvojezičnosti i ostvarivanja tog ustavnog i zakonskog prava da i manjine mogu da koriste svoj jezik u sudskim postupcima. U Višem sudu u Vranju nema nijednog prevodioca za albanski jezik. Naravno, problem sa ostvarivanjem ovog prava nacionalnih manjina u sudskim postupcima se ne može rešiti, pored ostalog, i zbog malog broja sudija Albanaca u Osnovnom sudu, a da ne govorim o Višem sudu gde nema nijednog sudije Albanca. Kada se zna da u poslednjih godinu dana nema nijednog pripravnika Albanca i u Osnovnom sudu, a da ne govorim o drugim sudskim institucijama gde ih nikad nije ni bilo, onda je ovo stanje neadekvatno, neodrživo i biće konzervisano još koliko vreme. Jer, jedan konkurs je prošle godine bio za pripravnika. Od sedam kandidata je bila primljena jedna kandidatkinja albanske nacionalnosti, a više od godinu dana postupak se ne završava. Tom dinamikom apsolutno, ako nemamo ni pripravnike Albance, onda kako ćemo dalje imati sudije?
Iskoristio sam vreme da ponovim moje primedbe koje sam do sada više puta upućivao. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč dajem ministarki, gospođi Snežani Malović. Izvolite.

Hvala.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, imam potrebu da razjasnim određena pitanja koja su postavljena tokom ove diskusije i da iznesem neki stav koje se tiču odredaba više zakona koje smo predložili za izmene i dopune.
Pre svega, želim da kažem da i dalje čvrsto stojimo iza sprovedene reforma pravosuđa. Ni u jednom momentu nismo pokušavali, niti nam je bila namera i htenje da izađemo iz reforme pravosuđa. Naprotiv, ponosim se sa rezultatima sprovedene reforme pravosuđa, naročito ako imamo u vidu da lica koja su bila nosioci kriminala u očima naših građana se nalaze na izdržavanju kazne zatvora. Došle su do pravosnažnih presuda za neke nakon deset ili 15 godina vođenja sudskog postupka. Mislim i na Sretena Jocića koji je ovde spomenut u raspravi, mislim i na Andriju Draškovića, ali mislim i na pokrenut postupak za međunarodno krijumčarenje, trgovine drogom, gde je zaplenjeno preko četiri tone kokaina ili, ono što je još važnije istaći, zaplenjen je kokain čija vrednost na tržištu zemalja zapadne Evrope iznosi milijardu i 200 miliona evra. Jedan deo tog novca se vraća i u Srbiju i bio je opran preko postupaka privatizacije, ulaganjem u neke mutne poslove i to je dovoljan pokazatelj na koji način se ova vlada bori protiv svih onih pošasti sa kojima se susrela.
Takođe, ovde je bilo pomenuto i vezano za navode u medijima koji su se poslednjih dana javili, vezano za pokretanje postupka u zdravstvu. Zarad građana Srbije i javnosti, ali i vas samih poslanika za koje verujem da je istina, nešto što je prvenstveno, do čega vam je na prvom mestu stalo, želim da vam iznesem činjenice koje se tiču pokretanja postupka koji su u poslednje tri godine pokrenuti samo od strane Tužilaštva za organizovani kriminal. Naravno, bilo je pokrenuto i mnogo drugih postupaka od strane redovnih tužilaštava, ali ove činjenice mislim da će dovoljno govoriti.
Godine 2008. pokrenut je postupak protiv Mitrović Slavoljuba, gde je jedan od okrivljenih lekar specijalista neurolog na VMA. Broj lica koji su obuhvaćeni ovim krivičnim postupkom je 15. Oštećeni su fizička lica a iznos štete odnosno imovinske koristi koju su pribavili iznosi 4.150 evra.
Godine 2009. pokrenut je postupak protiv Mojović Gorana i još 31 lica, između ostalih i protiv dvojice lekara specijalista psihijatrije i načelnika klinike za neuropsihijatriju VMA. Broj lica koji su obuhvaćeni ovim postupkom je 32. Oštećen je budžet Republike Srbije a iznos štete odnosno imovinske koristi bio je 40 miliona dinara.
Iste te godine je pokrenut postupak protiv Šubarević Vladana i sedam lica, između ostalih i protiv direktora Instituta za majku i dete, direktora KBC "Bežanijska kosa", KBC "Zvezdara", Doma zdravlja "Palilula". Broj lica obuhvaćenih istragom je osam. Oštećen je budžet grada Beograda i KBC "Bežanijska kosa". Šteta odnosno imovinska korist koju su pribavili je 57 miliona 432 dinara, a imovinska korist 48 miliona 219 dinara.
Godine 2010. je pokrenut postupak protiv Borović Nenada i još devet lica. Oštećen je budžet Republike Srbije a iznos štete odnosno imovinske koristi koja je pribavljena je 859 miliona dinara i 91 hiljadu evra.
Godine 2011. je pokrenut postupak i takođe nastavljen postupak protiv Borović Nenada i još jednog lica. Oštećen je Institut za onkologiju i radiologiju, šteta iznosi milion i 929.
Zatim, pokrenut je postupak protiv Vukajlović Svetlane. Broj lica obuhvaćenih postupkom je tri, sada već četiri. Oštećen je budžet Republike Srbije a šteta iznosi milion i 270 miliona evra.
Kada se sve ovo što sam navela pretoči i izračuna u evra, iznosi 11 miliona 437 miliona evra. To dovoljno govori na koji način, kroz ove konkretne primere, se Vlada Republike Srbije bori protiv korupcije u zdravstvu, a i u nekim drugim oblastima. Danas sam dobila informaciju, a to je objavljeno i u sredstvima javnih informisanja, da je nastavljen postupak za aferu u javnom preduzeću "Kolubara", da je uhapšeno nekoliko lica a da iznos štete koja je nastala tim javnim nabavkama iznosi dva miliona evra. To su rezultati reforme pravosuđa o kojima sam malo pre govorila.
Što se tiče opaski vezanih za javnost rada Visokog saveta sudstva, želim da kažem da prosto to ne stoji. U postupku preispitivanja, kada se odlučuje o prigovorima, kada neizabrane sudije ili tužioci iznose svoje argumente, kada su pozvani na razgovor, može javnost da prisustvuje, kao i sredstva javnog informisanja. Zapisnici su javni. Odgovara se prema svim zahtevima Poverenika za informacije od javnog značaja, što dovoljno govori o radu Visokog saveta sudstva, ali i Državnog veća tužilaca.
Kada se radi o pitanju kvoruma i učešća nas koji smo učestvovali u prvom sazivu Visokog saveta sudstva i Državnom veću tužilaca, prosto nije tačno da bilo gde u pravilima stoji da mi ne učestvujemo u radu ova dva tela. Ja bih volela da mi bilo ko pokaže, ako može, a uveravam vas da ne može, da li to negde piše? Znači, nije tačno i to predstavlja obmanjivanje da postoje pravila u kojima piše da mi ne učestvujemo u radu. Učestvujemo u radu, učestvujemo u glasanju, a način na koji glasamo je naš lični stav. Mi smo na to ovlašćeni i na osnovu Ustava i na osnovu zakona.
Što se tiče prof. Dimitrijevića, on punopravno učestvuje u radu Visokog saveta sudstva dokle god ovaj uvaženi dom ne donese drugačiju odluku.
Mene raduje kada čujem od nekih poslaničkih grupa da se pozivaju na saopštenja i stavove Društva sudija Srbije, zato što to predstavlja prosto jedan evolutivni napredak jer smo imali situaciju da su 1999. godine pozdravili odluku tadašnjeg Vrhovnog suda Srbije o ukidanju Društva sudija Srbije kao jedne, ako se ne varam, terorističke organizacije. Ali, takođe mi je i drago kada vidim da se na to pozivaju. Jer, Društvo sudija je partner Ministarstva pravde i mi ćemo, s obzirom na taj stav, nastaviti da sarađujemo sa ovim strukovnim udruženjem a i sa drugim strukovnim udruženjima. Za razliku od 1999. godine kada je 13 sudija razrešeno samo zbog toga što su pripadnici Društva sudija Srbije, sada, u ovom vremenu, takvi slučajevi su nezamislivi da se dese.
Moj stav je uvek kada govorimo o predlozima zakona da se isključivo držimo te teme, ali pošto sam ovde bila pomenuta, zbog građana Srbije prvenstveno želim da istaknem da su prosto netačne činjenice koje se tiču polaganja mog pravosudnog ispita. Pravosudni ispit sam položila 2002. godine, pred tadašnjom komisijom koja je bila formirana od strane ministra pravde. Sastav komisije ne može da bude tajna, zato što je objavljen tada i na veb sajtu Ministarstva pravde, a drugo, ne vidim zbog čega bi to moglo navesti neke u sumnju da predstavlja tajnu. S obzirom da nemam više vremena i mogućnosti da to učinim danas, ukoliko bude potrebno, ja ću javno pročitati ko su bili članovi tadašnje komisije za polaganje pravosudnih ispita. Ja sam bila jedan od kandidata, pored hiljade drugih. Zahvaljujem se.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ili neko ko nije koristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika Narodne skupštine želi reč? (Ne)
Zaključujem zajednički načelni i jedinstveni pretres.
Zahvaljujem ministarki pravde, Snežani Malović i njenim saradnicima.
Ovim završavamo prepodnevni deo našeg rada.
Određujem pauzu od jednog sata. Rad nastavljamo u 15 časova i 30 minuta, otvaranjem rasprave po poslednjoj, 16. tački dnevnog reda.
Hvala vam.
(Posle pauze.)

Dobar dan, dame i gospodo narodni poslanici, počinjemo popodnevni rad jedinstvenim pretresom 16. tačke dnevnog reda – PREDLOG ODLUKE O OBRAZOVANjU KOMISIJE ZA PRAĆENjE SPROVOĐENjA NACIONALNOG AKCIONOG PLANA ZA PRIMENU REZOLUCIJE 1325 SAVETA BEZBEDNOSTI UJEDINjENIH NACIJA – ŽENE, MIR I BEZBEDNOST U REPUBLICI SRBIJI
Primili ste Predlog odluke koji je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.
Pre otvaranja jedinstvenog pretresa, podsećam vas da, prema članu 193, a shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet sati, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe, i to: jedan sat 33 minuta i 36 sekundi poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju; poslanička grupa SRS - jedan sat, osam minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Ujedinjeni regioni Srbije - 28 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa Napred Srbijo - 25 minuta i 12 sekundi; poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 24 minuta; poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekunde; poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; poslanička grupa Manjina - osam minuta i 24 sekunde i poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi ni jedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Istovremeno vas obaveštavam da je ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS dr Gordana Paunović-Milosavljević.
Saglasno članu 192. stav 3, a shodno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke o obrazovanju Komisije za praćenje sprovođenja Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija - Žene, mir i bezbednost u Republici Srbiji.
Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Gordana Čomić, želi reč? (Da.)
Reč ima gospođa Čomić.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Činjenica da formalno predlažem odluku o obrazovanju Komisije za praćenje sprovođenja Nacionalnog plana za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija - Žene, mir i bezbednost je zaista samo to - formalna, pošto je odluka koja je pred nama za raspravu i za kasnije usvajanje plod kolektivnog rada, sa zadovoljstvom mogu reći, predstavnika svih ili skoro svih poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije, sa različitih aspekata, od predsednice Odbora za ravnopravnost polova, narodne poslanice Gordane Paunović-Milosavljević, preko članica poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije, Donke Banović i Milice Vojić-Marković, preko članova poslaničke grupe PUPS, gospodina Nikole Krpića itd, itd. Mogla bih poimence sa nenamernom greškom nekoga da izostavim, uključujući i narodnu poslanicu Zlatu Đerić i predstavnike poslaničkog kluba Napred Srbijo.
Dakle, u nekom trenutku za poslednje dve godine predstavnici skoro svih poslaničkih grupa učestvovali su na debatama, u dijalozima, na seminarima, na sednicama odbora, gde se govorilo o tome kako, na koji način, kako najbrže i koliko efikasno uključiti više žena u sektor bezbednosti, odnosno kako u slučaju ove odluke da obezbedimo da Narodna skupština ima, kako joj po Ustavu i sledi, isključivu nadležnost za nadzor i primenu Rezolucije 1325, odnosno za pisanje izveštaja koje Srbija šalje Savetu bezbednosti, odnosno buduća komisija Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, a po odredbama Rezolucije 1325 – Žene, mir i bezbednost.
Nije malo zadovoljstvo biti samo ishod kolektivnog napora mnogih nas koji smo smatrali da je ova tema važna, da zaslužuje pažnju svih nas, bez obzira na naše razlike u političkim idejama, ideologijama, opredeljenjima, u svemu onome što nas čini različitim kao politička bića i pripadnike i pripadnice različitih političkih stranaka. Dakle, nije mala stvar biti formalni ishod takvog jednog kolektivnog rada i zaista sam lično iskreno zahvalna svima koji su na bilo koji način učestvovali u stvaranju atmosfere, pa onda i direktnim radom da današnji dan i današnja rasprava postane moguća.
Možda nema ničeg, da tako kažem, ženskijeg ili ženstvenijeg za opisati od ovoga što sam upravo podelila sa vama, a to je da smo kolektivnim naporom, spremnošću da se sasluša drugi, da se u dijalogu učestvuje postigli, odnosno ishod je jedna dobra odluka i za žene i za muškarce u našoj državi i u našem društvu.
Šta je Rezolucija 1325 Saveta bezbednosti i otkuda ona u našem pravnom sistemu? Dana 31. oktobra 2000. godine Savet bezbednosti je doneo Rezoluciju sa tim imenom, koja se osnovno bavila zahtevom da se poveća prvo broj žena koje u državama članicama Ujedinjenih nacija učestvuju u Sektoru bezbednosti, zatim da se omogući u svakoj od država, u svakom od društava, odnosno uređenjem, stvaranjem mehanizama i instituta u pojedinim državama, veće učešće žena u postkonfliktnim društvima, u upravljanju, u zaustavljanju konflikata različitih intenziteta širom naše planete. Nažalost, ima ih u svakoj tački sa različitim istorijskim predkontekstom, sa različitim stepenom krize koju proizvode u regionu u kojem postoje, ali postoje i mahom su žene isključivane iz tog procesa, po prirodi stvari, nedovoljnog broja žena na mestima na kojima se inače donose odluke na planeti, a pogotovo u sektoru bezbednosti.
Sektor bezbednosti je deo u državama koje žene osvajaju sasvim na kraju uz sektor finansijske moći ili ekonomske moći. Kada smo počele, opet kolektivnim naporom, i govorim o različitim ženskim pokretima, političkim strankama, u jednopartijskim društvima taman toliko koliko i u više partijskim, kada smo davnih dana od početka veka počele sa zahtevom da nas bude prisutno na mestima gde se odlučuje, koliko god ta borba bila teška, koliko god prepreka bila na putu osvajanja podele odgovornosti, žene nikada nisu htele podelu moći, htele smo da delimo odgovornost za ono što nam se dešava u društvu nakon što se odluke donesu.
Dakle, kako god sporo išla ta borba, osvajao se, pod znacima navoda, sektor po sektor u društvu. Nešto što se kao smatralo prirodnim za žene, to je socijalna politika, briga o deci, briga o položaju majke, porodilje, onda zatim u sektor rada, pa zatim u sektor kulture ili medija. Dakle, ono što se i inače u teorijama državnih prava zovu meki sektori u kojima su žene osvajale pravo da budu vidljive, da pokažu šta umeju i da pokažu da su jednako sposobne kao i naše kolege muškarci, samo što nam treba mehanizam, što nam treba institut, što nam treba legitimitet, da bi se uopšte pojavile na mestima odlučivanja. Negde na kraju je ovaj sektor bezbednosti.
Sa ne malim zadovoljstvom, moram da kažem da je Srbija ušla spremno u stvaranje Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325, da je jedina država gde je Nacionalni akcioni plan donet u saradnji Narodne skupštine Republike Srbije, dakle, narodnih poslanika, različitih odbora, Ministarstva odbrane Vlade Republike Srbije i pripadnika nevladinog sektora koji se i inače bave, kako pitanjima veće otvorenosti institucija u društvu, tako i pitanjima sektora bezbednosti.
Tokom dve protekle godine, koliko je intenzivno trajao rad i na Nacionalnom akcionom planu i na stvaranju instituta i mehanizama, stigli smo do današnjeg dana, nakon što je kroz Nacionalni akcioni plan doneta odluka i zaključak Vlade iz novembra ove godine, da politički savet i međusektorsko koordinaciono telo stvaraju materijal koji služi za izveštaj, a da buduća komisija Narodne skupštine Republike Srbije razmatra i pravi konačan izveštaj o sektoru bezbednosti u Srbiji i šalje ga Savetu bezbednosti UN.
U modernim državama, pogotovo državama EU, običaj je da tzv. izveštaje iz senke o istoj temi pravi nevladin sektor ili instituti koji sami za sebe kažu da se bave time. Sasvim je sigurno da će takav izveštaj i o stanju bezbednosti, o prisutnosti žena u sektoru bezbednosti u Srbiji ili uopšte o brojčanom prisustvu žena u različitim sektorima, u našoj državi takođe biti prisutan. Time je veće zadovoljstvo što ćemo kao država Srbija imati i zvaničan izveštaj koji će proći, ne sumnjam, vrlo detaljno pregledanje od strane budućih članova komisije za praćenje primene Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN.
Svi odbori koji će učestvovati u predlogu odluke, ne podrazumevaju ženu kao predstavnicu u komisiji, podrazumevaju saradnju. Bez zajedničkog rada, bez dogovora između žena i muškaraca, ne može biti promene na bolje ni za položaj žene, odnosno nekakav ženski kvalitet života, ni za položaj muškaraca u društvu ili, što bi se reklo, muški kvalitet života.
Odbori od kojih će se obrazovati komisija, naravno, Odbor za ravnopravnost polova, Odbor za odbranu i bezbednost, odbori iz oblasti spoljnih poslova, rada i socijalne politike, pravosuđa i uprave i formalno i poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Na odborima Narodne skupštine je, kada jednom usvojimo ovu odluku, koga će unutar dogovora samog odbora odlučiti da bude predstavnik ili predstavnica odbora u takvoj komisiji.
Šta će biti tema njihovog rada? Ono što su zaključci u Nacionalnom akcionom planu i ono što sami, na način kako to inače rade mnogi odbori u Narodnoj skupštini, istraživanjem, radom na terenu, odlaskom u lokalne samouprave, odlaskom u ministarstva, odlaskom u Ministarstvo odbrane, u MUP, BIA, VOA, dakle, skupljanje podataka da bi se mogao napraviti objektivan, proverljiv, tačan izveštaj o sektoru bezbednosti, ali iz, kako se to knjiški kaže, rodne perspektive, odnosno, prvo, koliki je broj žena u tom sektoru u našoj zemlji, da li ima problema ako neka žena u Srbiji želi da napravi vojnu karijeru, policijsku karijeru, da li ima problema za upis u škole takve vrste, da li postoje, da li se kasnije, kada završi, u sekotru bezbednosti ponašaju drugačije samo zato što je žena, jer to je smisao diskriminacije – kada se neko ophodi prema vama drugačije nego prema drugima samo zbog jednog vašeg svojstva, samo zato što ste žena, zanemarujući sve ostale sposobnosti koje imate, eventualno jednako kao i muškarac. Diskriminacija može biti prema muškarcu ako se neko prema nekome ophodi različito samo zato što ima nekakvu osobinu koju nije birao, nego je prosto ima rođenjem.
Jednu malu digresiju o tome šta znači broj žena i u sektoru bezbednosti, a i inače. Ako pogledamo proteklih decenija, otprilike jedan vek može da se gleda broj kojim su žene prisutne na mestima odlučivanja i može tačno da se vidi, mi koji malo više znamo matematike i fizike, znaćemo šta je normalna raspodela ili zvonasta kriva, ali to nas uče u osnovnoj školi i u gimnaziji, to je raspodela po kojoj dva parametra formiraju jednu zvonastu krivu i po toj zvonastoj krivi 5% žena ne možete da izbegnete šta god da radite, čak i u društvima gde postoje striktni diskriminatorski propisi prema ženama, nekih 5% će se pojaviti koje ne možete da obiđete.
Kada se sa tih 5% napravi nekakav strateški dogovor o tome da menjaju uslove u kojima rade, tada nastaju odluke o mehanizmima, institutima, odborima, pozitivnoj akciji, dakle, uopšte da se čuje tema zašto žena ima samo 5% u nekom sektoru. Onda, pošto je velika teškoća da skokom napravite od 5% nekakav broj koji bi činio vidljivim žene u svakom društvu, stižete do nekog broja između 15 i 20%, u zavisnosti od godina u kojima posmatrate taj raspon, kada prvi put primetite da uopšte ima žena u nekom sektoru u društvu, pa dok ne vidite koliko predano, koliko odgovorno i koliko posvećeno umeju da se bave javnim poslovima. To je trenutna situacija u Srbiji.
Dakle, u Ministarstvu odbrane imate negde oko 20,46% žena, ali ih na mestima odlučivanja ima 2,77%. Ovde u Skupštini trenutno ima nešto manje od 25% poslanica, ne zato što postoji čvrsta obaveza da nas bude, nego zato što je to postalo priroda. To je sjajno kada menjate modele u kojima postoje žene, muškarci ili bilo koje društvene grupe, kada prvo imate predlog kako da se menja i onda, i bez jakih zakonskih normi, nešto se dobro dogodi. To je trenutak kada je potrebno otvoriti novi prostor da uše još sposobnih vrednih žena koje mogu dati svoj doprinos razvoju parlamentarizma ili razvoju bilo kog sektora u Srbiji.
Tako smo mi ovde odlučili da na sledećim izborima, nakon izbora 2012. godine, u novom sazivu će biti najmanje 84 žene. Koliko je to, volela bih da zamislite. To je ono što se po Poslovniku zove radni kvorum, dakle, 84 ali samo žene. Meni je to zadovoljstvo da zamislim. Verujem da će biti zadovoljstvo i svima drugima koji u sledećem sazivu budu imali prilike da mere kolika je volja žena Srbije da učestvuju u političkom životu, da dele odgovornost i da daju svoj doprinos onome što treba da bude budući razvoj Srbije.
Takav trenutak je i dogovor o Rezoluciji 1325. Veliko je zadovoljstvo biti u relativno malom broju zemalja, a mi smo 21. zemlja koja je na ovakav način, kroz širok dijalog, stigla do Nacionalnog akcionog plana i do predloga komisije koja će, po ustavnim nadležnostima koje imaju narodni poslanici, konačno izraditi izveštaj o stanju u sektoru bezbednosti. To će mnogo značiti za ugled Republike Srbije, jer ma koliko god mi znali da je mnogo toga što se o Srbiji misli u svetu netačno, da je mnogo toga što se o Srbiji govori u svetu plod percepcije koja je nešto protiv čega se ljudi ne bore, toga smo svedoci i u domaćoj javnosti. Ljude ne zanima činjenica, nego imaju neku percepciju i pričaju šta hoće, imaju stav, a nema veze što to nema veze sa činjenicama. To je u ljudskoj prirodi, pa se tako dešava i sa slikom o Srbiji u svetu. To možete proveriti po govorima mnogih od nas u ovoj sali, a inače u javnom životu.
Dakle, vest o tome da je Narodna skupština odlučila da komisija bude formirana, biće dobra vest za dobru sliku o Srbiji, koja smatra da ima sposobnosti, da ima volje, i političke i institucionalne, da se jedan izveštaj, a na osnovu rada komisije za praćenje sprovođenja Nacionalnog akcionog plana dostavi Savetu bezbednosti.
Zašto je još dobro da odlučimo pozitivno o ovoj komisiji? Dobro je zato što istraživanja pokazuju da postoje dve teme oko kojih mogu da se okupe ljudi koji inače nikada ne bi ušli u istu prostoriju, a kamoli seli za isti sto, a kamoli razmenili bilo kakve međusobne stavove argumentima.
Te dve teme su zaštita životne sredine. Oko toga možete okupiti ljude koji dele institucionalno istorijsko pamćenje neprestanih konflikata, sukoba, bez obzira da li im je poreklo etničko, kulturološko, prosto istorijsko. Od viška istorije napravljena barijera između zajednica, grupa ljudi ili kako god hoćete. Ako im predložite da govore o zaštiti životne sredine oni će se okupiti u istoj prostoriji i govoriće o tome.
Druga tema je položaj žena u društvu, reprezentativnost, znači broj žena koje su vidljive u parlamentima, na mestima odlučivanja, u vladama, u ekonomiji, kao vlasnice imovine, kao neko čiji se glas čuj, bez obzira iz kog društvenog sloja dolazile. To su dve važne stvari za razmeniti u dijalogu, jer imamo mi sasvim dugačak, na žalost, spisak raznih zajednica i etničkih konflikata i religijskih konflikata i kakvih god hoćete po istorijskom pamćenju zameranja među raznim zajednicama koji su u regionu, i bilo bi dobro da ovakvom stvorenim mehanizmom, primenom nacionalnog akcionog plana da otvorimo i prostor da se u jednoj sali skupimo i da nam nekih tema, od ove dve tema porazgovaramo.
Ne sumnjajući u krajnji pozitivan ishod glasanja, nadajući se dobroj raspravi, dijalogu i razmeni mišljenja na kraju još jednom zahvaljujem svima onima čijim je kolektivnim radom, zajedničkim naporom nastala ova odluka, koja meni omogućava da je formalno predlažem Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala.

Hvala gospođo potpredsednice.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima gospođa Gordana Paunović-Milosavljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada vladajuća koalicija u danu za glasanje bude donela odluku o formiranju ove komisije za praćenje sprovođenja nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN žene, mir i bezbednost u Republici Srbije od 2010. do 2015. godine, a što je u nadležnosti Narodne skupštine i kada u praksi i bude zaista formirana tu instituciju ništa apsolutno, ništa neće promeniti situaciju u zemlji. U stvari ništa bitno neće se promeniti ženama i neće dovesti do nekog bitnog poboljšanja.
Zbog čega to kažem? Ovo je samo jedno zadovoljenje forme, a ništa više u suštini neće se promeniti. Bezbednost žena je i danas jako loša i nadam se da ovim i drugim pokušajima kojim i Odbor za ravnopravnost polova, i donošenje zakona koji se nameću iz EU dovode do toga da se položaj žena poboljša, neće ukoliko država tu ne stane i iza tog projekta ona nestane. Ovim malim pomaganjima i samo nekim više deklarativnim stavovima neće doći do nekog bitnog poboljšanja. Što se tiče ove rezolucije, o njoj je govorila gospođa Čomić, detaljno. Samo ću reći, da se odnosi na žene, mir i bezbednost i da je usvojena 31. oktobra 2000. godine, a da je u izveštaju generalnog sekretara UN od 2004. godine, pozivaju se sve zemlje članice da pripreme nacionalne akcione planove radi odlučnijeg sprovođenja Rezolucije 1325.
Ustavom Republike Srbije u članu 27. stav 1. garantuje se svakom pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Prema tome, osnovni zadatak države je da obezbedi zaštitu svih građana, odnosno zaštitu njihovih ljudskih prava. Zaštita osnovnih sloboda pojedinca je osnova iz koga bi trebalo da potiču i svi drugi oblici bezbednosti.
U širem kontekstu bezbednost se shvata kao individualna bezbednost, ili ljudska bezbednost, pa tako predstavlja i mogućnost zaštite osnovnih ljudskih prava, kako i muškaraca, tako i žena. U užem kontekstu, bezbednost podrazumeva bezbednost države kao međunarodnog subjekta čime obuhvata i angažovanje svih njenih građana, uključujući i žene, u kreiranju politika, strategija i smernica za akcije.
Imajući sve ovo u vidu, bezbednost bi trebalo da se uzme u obzir kao osnovni preduslove razvoja. Međutim, činjenice o tome ne govore. Činjenice da postoje problemi, da žene i deca u Srbiji nisu bezbedni, bez obzira na usvajanje zakona koju nameće EU, ali te probleme ne može da reši ova konvencija to mora da rešava država. Zašto je to tako?
Navešću samo neke važne probleme o kojima SRS govori, a to je da to ne rešavate već 4 godine i to su problemi sa kojima se sreću žene. I dalje pored svih napora 65% od porodiljske plate primaju žene na porodiljskom, odnosno trudničkom bolovanju, sem u dva grada u Srbiji. Bilo bi sasvim logično i normalno da žene u tom periodu kada su najosetljivije i najranjivije, kada imaju najveće potrebe, primaju bar 100% plate. Zatim, u tom periodu ima dosta i samohranih majki koje same podižu svoju decu, one su i socijalno, egzistencijalno jako ugrožene ali njihova bezbednost je posebno ugrožena time što su njihova primanja veoma mala i primarna, a kamoli kada dobiju tu naknadu u obliku porodiljskog odsustva.
Zatim, zakon koji smo usvojili o diskriminaciji u potpunosti se ne poštuje i dalje u mnogim velikim i malim preduzećima žene se teško odlučuju da rađaju, a i kada ostaju trudne i kada se vrate sa porodiljskog odsustva veoma često se dešava da ove žene se vraćaju na radna mesta koja im ne pripadaju, koja su mnogo ispod njihove stručne spremnosti i čak se uklanjaju sa tih radnih mesta i šalju na mnoga udaljenija radna mesta.
Nažalost u Srbiji veća prava od žena imaju seksualne manjine ili čak i psi lutalice. Za ove se više odvaja, za ove se vodi nemilosrdna kampanja, a tu se i sa zapada daje ogromna podrška. Najnoviji pokazatelji popisa iz 2011. godine kažu da u Srbiji ima 380 hiljada građana manje nego 2002. godine. Na to su ukazale i UN koje na osnovu ovih pokazatelja predpostavljaju da 2050. godine u Srbiji će biti manje od 5 miliona stanovnika, a danas nas ima nešto više od 7 miliona stanovnika.
Stopa prirodnog priraštaja u Srbiji je sve niža, tako da smo trenutno na 222 mestu od 231 države. Znači, Srbija je po negativnom prirodnom priraštaju među 10 poslednjih zemalja. Sve ovo ukazuje da srpski narod, a posebno žene i deca su jako ugroženi i da su to najosetljivije grupe kojima treba posvetiti posebnu pažnju.
Srpska radikalna stranka upozorava da ako se ovakav trend, negativnog prirodnog priraštaja nastavi, da će nas krajem ovog veka biti Srba najmanje u državi Srbiji. Ovo su neki samo problemi sa kojima se srećemo, ali se bojimo da ova komisija, ove probleme neće rešiti na adekvatan način.
Da ne bi bilo zabune, SRS se apsolutno zalaže za ravnopravnost kako muškaraca tako i žena i za zakon koji daje jednake mogućnosti i pred kojim su svi jednako dostupni. Takođe, SRS je protiv svakog oblika nasilja posebno nad ženama i decom i ovaj problem nasilja je u velikoj meri prisutan i u našoj zemlji i čak se ističe da oko 70% žena doživi neki oblik nasilja. Danas u svetu svaka druga žena trpi neki oblik nasilja od strane svog partnera, a svaka peta žrtva je seksualnog nasilja ili pokušaja takvog čina. U našoj zemlji podaci su podjednako alarmantni, svaka treća žena žrtva je fizičkog nasilja u porodici, dok je svaka druga žena žrtva psihičkog nasilja.
Što se tiče ovog Nacionalnog akcionog plana, Vlada Republike Srbije ga je usvojila 23. septembra 2010. godine i to je dokument koji sadrži smernice za sprovođenje rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN. Nacionalnim akcionim planom za sprovođenje rezolucije predviđena je izgradnja institucionalnih mehanizama. Prvo, doneta je odluka Vlade Republike Srbije o obrazovanju političkog saveta za sprovođenje Nacionalnog akcionog plana 13. oktobra 2011. godine. Zatim, doneta je odluka Vlade Republike Srbije istom ovom odlukom o obrazovanju multi sektorskog koordinacionog tela za sprovođenje Nacionalnog akcionog plana. Takođe, 13. oktobra 2011. godine. I sada pred ovom skupštinom je donošenje odluke o obrazovanju nadzornog tela za praćenje sprovođenja Nacionalnog akcionog plana za sprovođenje Rezolucije 1325 i što je u nadležnosti Narodne skupštine.
Nadzorno telo treba da čine, odnosno treba da se sastoji iz odbora, čiji su predstavnici Odbor za ravnopravnost polova, zatim Odbor za odbranu i bezbednost, Odbor za inostrane poslove, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja i Odbor za pravosuđe i upravu, kao i od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Sad se postavlja pitanje – zašto se ova komisija predlaže odlukom, a da to nije regulisano Zakonom o Narodnoj skupštini ili Poslovnikom o Narodnoj skupštini. SRS smatra da bi bilo bolje da se ova komisija donese zakonom, ali ono što je problem a to je da mi mimo Ustava, a to po zakonu i Poslovniku Narodne skupštine imamo odbore, ali po Ustavu nemamo formirane odbore. Znači, ova jedna odluka je mimo Ustava. Od 2003. godine odbori imaju nadležnost i svojstvo predlagača pa tako odbori predlažu guvernera, članove raznih komisija, poverenika, itd. To je potpuno neustavno što neko smatra da neko ima pravo da uradi ono što je mimo zakona, to nije potpuno tačno. Znači, neko smatra da odluke mogu da se donose mimo zakona i da je to ispravno, ali mi smatramo da to nije ispravno.
Sada se postavlja jedno pitanje, da li je ovakva komisija potrebna? Svakako da je potrebno jedno ovakvo telo koje će da izvršnoj vlasti bude jedna vrsta kontrole. Međutim, ono što je jako značajno, prilikom obrazovanja ove komisije, a sigurno će vladajuća većina i u ovom domu da je usvoji, to je da ona bude sastavljena od predstavnika opozicije u odnosu kakav je odnos vlasti i opozicije u ovom parlamentu. To je jedan od uslova, a trebalo bi da bude i praksa, jer do sad mnoge komisije koje su formirane u ovoj skupštini nisu imale predstavnike opozicije, pa prema tome ni izveštaji koji su se podnosili Narodnoj skupštini nisu bili baš najobjektivniji. SRS smatra da u Srbiji mora da se na širokom polju i snažnije i odlučnije i iskrenije vodi borba kako za bezbednost žena i dece, tako za očuvanje tradicionalne srpske porodice. Hvala.

Hvala.
Reč ima predlagač gospođa Čomić.