Zahvaljujem. Samo par komentara i zahvaljujem na svim primedbama i perspektivi koja je data na predlog odluke.
Prvo proceduralno, odluka je podneta na osnovu člana 107. Ustava Republike Srbije i člana 150. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, naravno predmet je za Ustavni sud da li neko procenjuje da je to u skladu sa Ustavom ili ne. Mislim da jeste, inače ne bih potpisala takvu odluku. Da li zakon ili odluka? Moram da vam priznam da u jednoj fazi sam i ja bila sklona da vidimo da li možemo da napravimo nekakvu većinu ili da produžimo vreme debate o primeni Nacionalnog akcionog plana, pa da govorimo o zakonu koji bi regulisao rad ove komisije. Međutim, prvi razlog je što rokovi iz Nacionalnog akcionog plana su jasni da do kraja 2011. godine Narodna skupštine treba da donese odluku o nadzornom telu.
Drugi je da pokušamo da uvek kada donosimo nekakve propise i regulacije, bilo to odluka ili zakon, da to bude samereno sa realnošću. Nemam ništa protiv da nakon prvog izveštaja koji će ova komisija uputiti Savetu bezbednosti bilo ko predloži da razgovaramo i o zakonskom okviru kojim će biti njen rad definisan. Što se tiče komisija, pomenuli ste da nema komisije koje su do sada formirane, da nema dobrog odnosa opozicije i vladajuće većine. Ispravićete me naravno. Jedina koje sam mogla da se setim je Komisija za praćenje izvršenja krivičnih sankcija i predsednica te komisije je potpredsednica Judita Popović iz opozicije. Moguće je i da su formirane još neke komisije, ali ako ne postoji dobro obrazloženje zašto je narušen odnos, onda se ja slažem da Skupština ne bi trebalo da formira tela koja ne oslikavaju sastav, naravno sa ciljem da se obave poslovi koji su takvim telima dati u nadležnost, bez obzira da li su to odbori ili komisija. To je, dakle, proceduralno.
Ono što bih u kontekstu htela da komentarišem je vaš sasvim legitiman ili legalan stav i to se često čuje kada se predlaže neko novo telo. Ništa se neće promeniti, to je zadovoljenje forme. Time nam se nameću zakoni iz EU, a bezbednost žena je loša. Kada ja čujem i slušam takve rečenice onda pitam – dobro, ako nećete komisiju, zato što se njome ništa neće promeniti, a šta onda hoćete? Da li hoćete da se nešto promeni, jer ako ništa ne uradimo onda se sigurno ništa neće promeniti.
Ako uložimo napor da se komisija ovakve vrste formira od rada koji ćemo uložiti zavisi šta će se promeniti. Da li zadovoljenje forme nije zadovoljenje forme? To sasvim sigurno tvrdim zato što je ta primedba da je formiranje nekog instituta, mehanizma samo zadovoljenje forme. Da krenemo od prvih koje smo formirali: Odbor za praćenje primene strategije za smanjenje siromaštva. Sve su primedbe bile, to je samo forma. Time ništa nećete uraditi. Mislim da je dokaz da smo formirali odbor koji radi zajedno sa Vladom na strategiji smanjenja siromaštva dokaz da nije samo forma. Nameću su zakoni iz EU. Samo u ovom sazivu Skupštine, poslednjem, mom četvrtom mandatu, glasala sam za nešto više od 720 predloga zakona od različitih predlagača. Ni za jedan nisam glasala zato što to nameće EU, nego zato što to menja na bolje bilo koji sektor u našoj zemlji.
Ta priča "nameću nam se zakoni" je priča koja se uvek stavi, kakvu god promenu da predložite. Hoćete bezbedan saobraćaj, ne treba nam to, to nameće zakon iz EU. Hoćete reformu policije, ne treba nam to, to nameću ovi iz EU. Hoćete zaštitu autorskih prava, ne treba nam to, to nameću ovi iz EU. To je odbrana.
Molim vas da ovo shvatite iz mog ličnog kapaciteta, ni za jedan zakon nisam glasala zato što je to nametnuto nego zato što ne valja nešto što građani u Srbiji treba da koriste u nekom sektoru.
Da li su svi ti zakoni dobri, o tome možemo da vodimo debatu, da li su najbolja moguća rešenja i o tome možemo da vodimo debatu i da bude puno argumenata na strani onih koji kažu nisu dobra, da li je dobra primena tih zakona, i o tome možete voditi debatu, ali nećemo uspeti nikada da se složimo oko stava da su zakoni kojima se na bolje uređuju sektori, da se donose samo zato što se nameću iz EU, pritom, svi hoćemo da imamo uređeno društvo.
Dakle, i vi izvanredno inače u svom izlaganju dajete argumentaciju o tome kolika je količina nasilja i potpuno se slažem sa vama i znam tačno koliki ste napor uložili kao predsednica Odbora ne samo u borbi protiv nasilja u našem društvu, nego i za temu za koju se malo zna, a to je koliko ste rada uložili u to da se u budžetima, i nacionalnom budžetu i lokalnim, da se vidi kakvu korist i da li uopšte ima korist za građane, bez obzira da li su muškarci i žene za sektore za koje su žene više zainteresovane.
To je jedan inzvaredan rad ovog odbora kojim predsedavate. Samo mogu da se nadam da će bilo ko u sledećem sazivu ko vas bude nasledio uspeti da ponovi rezultat iz ove četiri godine.
Dakle, vi i ja smo protiv nasilja u društvu. Treba nam regulacija kojom ćete delegitimisati nasilje, kazati – ne možeš da biješ nikoga samo zato što si jači i treba vam kampanja kojom ćete delegitimisati iz običaja nasilje, kojom ćete svakome dati poruku da se pred nasiljem ne sme ćutati, da ako na spratu vaše zgrade čujete buku, lomljavu stakla je ljudski reagovati, bez obzira da li ćete pomoći sami ili ćete zvati policiju, da morate da naučite nekako da pružite uputstvo nekome u policiji, jer on to ne zna po prirodi stvari. Šta se dešava sa nasiljem u kojem odrasli sin mlati oca ili muž mlati ženu ili oboje mlate dete? Dakle, treba nam regulacija i onda vi za te regulacije, zakone, propise kažete – to nam nameće EU. Ne, to nama treba zato što je nivo nasilja u društvu prevelik i do nas je da se dogovorimo koje će odredbe biti.
Sjajno je biti opozicija ako imate pred sobom zakone koji imaju sve loše odredbe, ali je loše biti opozicija koja neće da bude u dijalogu o tome koliko i kako i da li je neka odredba loša.
Da li je bezbednost žena ili muškaraca u našem društvu loša, to je tema izveštaja. Kažete da će biti forma i onda opisujete stanje u društvu rečenicom: bezbednost žena je loša. Ko o tome vodi računa? Vi ćete reći da postoje institucije. Gde su? Ko su institucije? Na koji način vode računa o tome, kojih kontroliše?
Ako ćemo o tome da pravimo dijalog samo na Odborima, a ne želite da se time bavi i komisija, to je legitimno. Ono što bih volela da bude jedna od posledica razgovora rasprave o ovoj komisiji jeste i produbljavanje dijaloga o tome na koji način sve mi možemo da uredimo na bolje razne sektore u našem društvu, nezavisno od toga što nam se politički stavovi i ideologije razlikuju.
Jednom sam bila na međunarodnom skupu upitana šta bih ja umela kao sugestiju da kažem bilo kome, bilo gde, u bilo kom regionu na planeti koji duboko pati od etničkih konflikata niskog ili visokog intenziteta, koji ima sećanje na mržnju, na netrpeljivost tokom decenija i vekova unazad i jedino što sam umela da kažem je da nam u takvom društvu da trebaju ljudi, i žene i muškarci, koji će odlučiti slobodnom voljom da se ne bave više time šta je čiji deda uradio čijem dedi, otac, pradeda, nego da se bave temom kako će im deca i unuci za 10, 20, 30 godina od danas.
Ako takav predlog okarakterišete da je nametnut iz Evrope, ovim vam dokazujem da donošenje regulacija i uređivanje, uvođenje, temeljenje vladavine prava u Srbiji i donošenje odluke o tome kako će izgledati naša budućnost ima veze najviše sa nama. Pomoć EU je dobro došla, i savetodavna i finansijska i svaka druga, ali zakoni za koje glasam u ovoj skupštini glasam za njih zato što na bolje menjaju stvarnost ne samo danas nego za ubuduće. Primena tih zakona, mislim ne moram da dokazujem da sam poslednja koja bi bilo kojoj vladi, podržavala ili ne, oprostila što ne prati dobro primenu zakona i zato je predlog odluke o formiranju Komisije za praćenje nadležnosti vraćanje moći u Narodnu skupštinu.
Mi smo i vaše kritike za broj agencija koje smo zakonima usvajali, nalazima rezultata tih agencija da mnoge od njih stoje i tome dijalog služi, takođe, i biću prva koja ću reći kada je neko u pravu, kao što ću biti prva koja ću braniti svoje pravo da znam za šta glasam i da niste u pravu da nam bilo šta bilo ko nameće. To je dobro za Srbiju, da razgovara sama sa sobom o svojim zakonima. Dakle, kao što smatram da je svaki zakon i svaka vlada u svojoj primeni podložna kontroli, tako smatram i da je dobrovoljno odricanje moći parlamenta, formiranjem nezavisnih tela, proces koji treba staviti pod kontrolu.
Zašto sam bila sklona i ostala sam sklona procesu da mi se dobrovoljno odričemo moći? Zato što znamo da ljudi u Srbiji nemaju poverenja u instituciju, u političare i otuda odluka da se formiraju regulatorna tela, agencije, nezavisna tela u dobroj veri da će raditi posao kojim je poveren. Pošto većina od njih radi izvanredno, od zaštitnika građana i poverenika za informacije preko revizora, da ne ređam dalje, onaj jedna broj koji ne radi treba da bude naša tema ovde ali je to, ponovo se vraćam na vaše primedbe, slušam vrlo pažljivo sve poslanike i vidim da je stigla jedna percepcija o tim nezavisnim telima, kao što će biti ova komisija, da oni treba da rade za opoziciju.
Za sva ta nezavisna tela sam glasala, tri od četiri najvažnija, radila na pravljenju tih zakona, tako da taj argument da se nameće iz EU, koliko god bio sladak i popularan, za stvaranje volje da se ne radi ništa na kontroli i da bude popularna rečenica – nije to moj posao, taj argument prosto ne stoji. Zato je komisija koju predlažem ovom odlukom na osnovu kolektivnog napora čini mi se dobar signal da parlament ima moć koju će svojom dobrom voljom preneti, tražeći da oni na koje moć prenosi, rade svoj posao profesionalno i da su podložni nadzoru i da će parlament uraditi upravo ono što stavljate kao primedbu, a to je da se ništa neće promeniti, hoće, posle prvog izveštaja da je zadovoljenje forme, nije nego je početak jedne nove stranice gledanja na bezbednost u Srbiji i da će, nadam se, zajedno smanjiti sadržaj rečenice sa kojom se sa vama potpuno slažem da je bezbednost žena loša, da je procenat nasilja u našem društvu prevelik i da mnogi oni kojima je posao da to smanje, ne rade dobro svoj posao. Na nama je da ih kontrolišemo, da zajedničkim radom napravimo bolje. Hvala.

Zahvaljujem potpredsednici Gordani Čomić, podnosiocu Predloga odluke o obrazovanju Komisije za praćenje sprovođenja Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN, žene, mir i bezbednost u Republici Srbiji.
Reč ima narodni poslanik Gordana Paunović-Milosavljević.

Koliko mi je još ostalo od vremena? Šest, sedam minuta.

Htela bih na dva važna komentara gospođe Čomić da odgovorim, a tiče se toga da smatram da nije u pravu. To su, prvo, što se tiče EU i propisa koje ova Skupština donosi po direktivama EU. Mislim da ne možete da negirate ono što su činjenice. U svakom obrazloženju zakona piše da ovaj ili onaj zakon donosite po direktivama ili po procenama EU. Sa druge strane…

Izvinite, moraću da reagujem zbog toga što javnost treba da zna istinu.
Dakle, radi se o Rezoluciji 1325 Saveta bezbednosti UN.

Odgovaram gospođi Čomić, ne vama.

Molim vas, hoćete da dozvolite da vodim sednicu? Ne možete u horu da govorite, ipak smo u parlamentu.
Ja svojoj uvaženoj koleginici želim samo da skrenem pažnju da se ne radi ni o kakvoj obavezi, nego o našem uvidu u to da je primena ove rezolucije u interesu teme u interese teme u koju ste očigledno, vi koleginice, ušli, ali samo da znate nikakav ničiji zahtev nije. Naša procena da primena te Rezolucije u Srbiji jeste korak napred u ostvarivanju prava žena da imaju i obavezu i odgovornost za učešće u bezbednosnim pitanjima.

Komentarisala sam samo ono što je Gordana Čomić komentarisala. Vi niste, nažalost, bili tu, tako da niste u toku.

Smatram da se SRS otvoreno zalaže za to da zakone ne prihvatamo po direktivama EU i da SRS nikada neće ići u EU i da SRS će se uvek boriti protiv EU. To je naš stav bio i nadam se da će ostati i dalje.

Sa druge strane, gospođa Čomić je rekla da sam rekla da se neće ništa promeniti. U okviru komisije koja se sastoji od predstavnika više ovih odbora postoje i predstavnici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja. Htela sam samo da postavim pitanje – da li komisija mora da se odnosi samo na Odbor za bezbednost ili na Odbor za ravnopravnost polova, za koji smatram da je dosta uradio na poboljšanju položaja žena?

Ne znam sada koliko je na ovoj deklaraciji, na ovoj komisiji, međutim, smatram da je stanje u zemlji takvo, a da ste ovde već predložili Odbor za rad i socijalna pitanja, međutim, podaci koji stoje, a to je da je preko 200.000 ljudi, od toga više od polovine žena, prima socijalnu pomoć. Znači da je prosečna plata manja od 320 evra. Od toga žene primaju još manju platu. Posebno primaju manju platu kada se nalaze na porodiljskom odsustvu. To su pitanja, ne znam na koji način ćete ovom komisijom, koja se tiču bezbednosti žena. Zašto se tiče bezbednosti žena? Zato što ste stavili da ovaj odbor ima svog predstavnika u ovoj komisiji. Znači, ova pitanja morate da rešavate. Kako ćete ova pitanja rešiti? Ova Vlada za ove četiri godine ništa nije promenila. Obećanja su bila 2008. godine jedno, a vidimo sada da, posle četiri godine, imamo preko 50.000 korisnika narodnih kuhinja, od toga su najviše žene i deca. Ova rezolucija se tiče posebno žena, ali tiče se i dece.

Sa druge strane imamo veliku inflaciju. Ova inflacija je mnogo veća od svih zemalja u okruženju, tako da, na primer, u Grčkoj ona iznosi 4,7%, a vidimo u kakvoj situaciji se nalazi Grčka sa ovom inflacijom a, na primer, inflacije u Srbiji je preko 10%, 10,3%.

Zatim, nezaposlenost i siromaštvo su veoma veliki problemi, posebno žena i dece. Ovi problemi svakodnevno rastu, ne smanjuju se. Oni se tiču bezbednosti svake žene i svakog deteta.

Takođe, zdravstveno stanje žena je jako loše. Ovim novim budžetom koji ovih dana treba da donesemo, nismo mnogo videli da se radi na poboljšanju zdravstvenog stanja žena, a posebno dece. Bela kuga je problem koji nas svakodnevno sve više napada, međutim u okviru ovog budžeta nije ništa urađeno da se donesu mere finansiranja koje bi na neki način uticale na obrazovanje žena, na smanjenje abortusa, na poboljšanje kontracepcionih sredstava i svega toga što je jako potrebno.

Srpska radikalna stranka smatra da i ravnopravnost žena i borba protiv nasilje i bezbednost žena je jako važna, ali da je to jedan širok pojam koji ne može da se reši samo na jedan deklarativan način i moramo da se sa tim problemom suočimo, odnosno vi kao Vlada da se suočite, a mi, SRS, ukoliko dođemo na vlast posle ovih izbora, imamo metode kako ćemo da sredimo i socijalne prilike u zemlji i zdravstvenu situaciju i bezbednosnu situaciju ne samo žena, dece, nego i svih nas prisutnih. Hvala.

Reč ima gospođa Čomić.

Zahvaljujem, predsednice.
Legitimno je biti protiv evropskih integracija. Legitimno je i legalno tvrditi da Srbija ne treba da postane članica EU. To vam nisam osporila ni jednom jedinom rečju, niti ću ikome. Vaše pravo, vaš ideološki stav, vaša politika.
Ono što sam ja pokušala da vam objasnim, da zakoni za koje glasam, glasam za njih zato što su dobri po Srbiju i ono što sam pokušala da vam objasnim, da način na koji se donose zakoni, ako doborovoljno prihvatite da koristite evropske integracije kao sredstvo, podrazumevaju dogovor sa EU, podrazumevaju dogovor koji vama čini dobro. Mogu da slušam slobodu vašeg političkog opredeljenja – nećemo u EU, prekinimo proces evropskih integracija, ali ne čujem ništa drugo.
Ako ste stvarno ozbiljni sa tom idejom, onda podnesite zahteva da se stavi van snage Rezolucija od 13. oktobra 2004. godine, kojom je započet proces evropskih integracija. Ako ste stvarno ozbiljni, onda ne može mitološki rečnik, onda ne može umesto jedne sasvim konkretne ideje, koja se pretoči u realnost svaki dan. Hoćete zdravu hranu, hoćete da budete sigurni da svi mi, koliko nas ima u Srbiji, da jedemo zdravu hranu. Koji propis ćete koristiti? Kako će Srbija biti sigurna da ono što dobija zaista u sadržaju piše i na deklaraciji? Hoćete sigurne puteve, hoćete bezbednost u saobraćaju, hoćete vladavinu prava, onda moramo biti sigurni da ono što nudimo ljudima kao vladavinu prava zaista i jeste vladavina prava.
Ako hoćemo da iz emocionalnih razloga kažemo EU u lice šta imamo, onda moramo iz racionalnih razloga kazati građanima Srbije šta ćemo sa ekonomskom saradnjom, sa ekonomskim partnerstvom sa EU. To je sve tema za debatu. Ja vama ne da ne sporim, nego mi je drago čuti bilo kakav argument koji nije emocija.
Kažu narodni poslanici – i njima je drago. U to uopšte ne sumnjam.
Dakle, emocije možemo da koristimo kad god to naš politički nerv zahteva, bez obzira da li razgovaramo sa biračima ili pokušavamo ovde argumentima da razmenjujemo stav o jednoj komisiji, ali emocije ne pomažu za ljude koji hoće da znaju da je budućnost Srbije osigurana vladavinom prava, dobrom ekonomijom, stabilnom životnom sredinom koja se čuva i unapređuje i borbom protiv svega onoga što nam nedostaje kao državi da bi se zvali društvo dobre uprave. To su evropske integracije.
Vaš stav da budete protiv je, ponavljam, legitiman, ali paradoks je u tome što sve ovo što ste sa mnom podelili u vašem izlaganju je tema za izveštaj ove komisije – siromaštvo, marginalizacija, diskriminacija, različito plaćanje žena i muškaraca. Time se bavi komisija protiv koje ste vi, jer je samo forma. Ne može oba. Ne možete da znate šta j spisak nevolja koje žene imaju. Da vam ja ponudim komisiju koja će o tome napraviti izveštaj i predlog mera i zaključaka šta i ko da uradi da ne bi ženama bilo toliko loše koliko vi opisujete, sa čim se ja slažem, a onda vi kažete – to je forma. Ne može oba. Ne možete i da kažete – mi smo protiv EU i da time, što je legitimno, ponavljam, u stvari ispunjavate prostor argumenta neznanjem o tome a zašto smo mi za EU. Ne zanima vas zašto sam za. Mene zanima zašto ste vi protiv. I ja vas slušam. A vi meni kažete – ovo je spisak loših stvari, loših konteksta u kojima žene i muškarci žive. Ja vama kažem – evo komisija, evo zakon, evo zajednički rad. Vi kažet – to je samo forma. To je nedostatak u našem dijalogu.
Zajednička je šteta. Niti vi tu imate nekakvu korist, niti ja. Zato smatram da je dijalog koji smo imali tokom protekle dve godine o učešću žena u sektoru bezbednosti dragocen. On je omogućio da zaista čujemo i slušamo jedni druge. Srbija se menja. Naš posao ovom komisijom je da pažljivo pratimo kako te promene proizvode posledice na život pojedine žene u Srbiji, koliko će biti bezbednije i koliko će se osećati bezbednijom za godinu dana od danas, ili da analiziramo kako se osećala i da li se osećala bezbednom godinu dana ranije. Znači, treba ispitivanjem, razgovorom sa ljudima da utvrdite koliko žena u Srbiji se boji ujutru da pusti svoje dete u školu zato što živi u kvartu gde nije dovoljna bezbednost. Koliko žena u Srbiji strahuje od čega? Koliko zebnje ima? To su sve stvari kojima se bavi ova komisija i zato i Odbor koji spominjete.
Ne postoji način da ljudi zajednički naprave dogovor o budućnosti, osim da jedni druge slušaju. Meni je zadovoljstvo da vas slušam i da pokušam da odgovorim na svaki argument koji imate protiv formiranja komisije, odnosno protiv odluke koju sam podnela kao rezultat kolektivnog napora. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Gospođa Paunović kao ovlašćeni predstavnik ima još dva minuta. Ostalo vam je kompletno vreme, 68 minuta i 24 sekunde. Imate reč.