Zašto smo mi protiv EU, to je naš stav i to je ideologija koja je od 1991. godine i nije promenjena. Nije tačno da mi nemamo alternativu EU. Mi imamo alternativu, a to je Rusija, Kina, azijske zemlje, Srbija koja ima svoje resore, svoja bogatstva, poljoprivredu posebno. Zbog toga smatramo da se trebamo okrenuti i prema našim resursima, a da ne uvozimo sve i svašta iz EU. Ono što je lošijeg kvaliteta, što neće EU da prihvati, to nam nameće.
Sa druge strane, ono što je jako važno i što je štetno, to je što se kroz zemlju Srbiju provoze i ubacuju i radioaktivne materije, ubacuje se genetski modifikovana soja i sve ono što može da šteti razvoju i budućnosti ove Srbije.
Mi smo za to da naša deca žive u zdravoj i slobodnoj Srbiji i zbog toga se zalažemo i ovom komisijom i drugim zakonima za koje nismo glasali, a to smo i dokazali jer su mnogi zakoni koji su ovde izglasani došli na reviziju, dopune, izmene, i to više puta sve to. Sa druge strane, nema nijednog izveštaja ovde u Skupštini, ima izveštaja o tome koliko je zakona usvojeno za ove četiri godine, ali nema izveštaja koliko je zakona implementirano odnosno koliko se zakona primenjuje u praksi. Mnogi zakoni su ostali samo mrtvo slovo na papiru, o čemu mi govorimo kada vidimo da je zakon loš. Mi uvek govorimo dobronamerno, radi građana Srbije. Nisu to naša mišljenja koja su samo suprotna od vašeg. Ima i toga, ali se prvenstveno zalažemo za dobro građana Srbije.
Zato smatramo da ova komisija u nekom obliku treba da postoji, ja nisam rekla da ne treba da postoji. Ukoliko budete kolegijalni i ukoliko budete objektivni, vi ćete komisiju formirati da u njoj budu i opozicione stranke u onom procentu kako su zastupljene u ovoj skupštini.

Vreme.
Gospođa Gordana Čomić ima reč. Izvolite.

 Saglasna za sastav komisije i za predstavnice i predstavnike iz opozicije. Mislim da sam to već rekla, ali bih ponovila argument o tome da se stavi van snage Rezolucija o pridruživanju EU od 13. oktobra 2004. godine i da se nešto desi sa Kinom, Rusijom, ili već kojom god zemljom birate od prijatelja Srbije, pada mi dva argumenta. Ako su evropske integracije u pitanju kao sredstvo kojim menjate na bolje društvo u kojem živite, u kojem želite da napravite dobru upravu, da iskorenite loše navike, pre svega, u upravi i na raznim mestima gde je dovoljno vremena bilo da se stvore loše navike. Ako poredite evropske integracije kao sredstvo kojim postižete taj cilj, videćete da vam one vrlo lako daju odgovor na pitanje – ko šta radi, kako radi, kada mora da završi posao, koliko sve to košta i ko će to sve da plati.
Za ideju koju vi imate ,koja je lepa, Srbija, i Kina, i Rusija preko okeana i kontinenata, nedostaju i pitanja i odgovori. Postoji samo lepa želja da se bude u nekom društvu koje bi sa nama podelilo svoju moć.
Ako pitate ekonomiju u ovoj zemlji, onda vidite da će njihov odgovor biti oprečan i da će oni kazati – EU. Ali, legitimno je sanjati. Štaviše, smatram da sve što se desi u realnosti se prvo odsanja. Tako da vama ne odričem nikako san o tome da Srbija umesto kao punopravna članica EU, promenjena evropskim integracijama kao sredstvo, bude vašim predlogom članica nekakvog drugog saveza država.
Ono što je potrebno da bi se san pretvorio u realnost je rad. Meni je drago što je jako puno ljudi, pre svega, stanovništva Srbije, ne mislim tu na političare i na sve ostale, jako puno uradilo da se mnogo toga što postoji u Evropi, u EU, da sada postoji i u Srbiji.
Zemlje koje ste pomenuli, onda morate pominjati zajedno sa parametrima sa kojima se kod njih opisuje položaj žene, u Rusiji i u Kini. To nisu parametri kojima bi se hvalili. Potpuno sam sigurna da ni vi ne biste želeli da žene Srbije žive u kontekstu manjka prava ili ekonomskih, ili socijalnih, ili svojih ženskih ljudskih, kako to pokazuju parametri i u Rusiji i u Kini. To je, ne kažem da se i oni neće menjati na bolje, naprotiv, naravno da će se menjati na bolje i da će se menjati na bolje, tako što će se menjati po sredstvima evropskih integracija.
Za kraj, svakako članica u komisiji koju predlažem da bude ona koju vi predložite, meni bi zaista bilo zadovoljstvo da to budete baš vi kao predsednica Odbora za ravnopravnost polova, jer smatram da je dokaz posla koji ste obavili kao predsednica, najbolja preporuka i za komisiju. Ako nešto vredi, moj glas na vašem odboru imate. To je sasvim sigurno.

Zahvaljujem.
Prelazimo na rad prema rasporedu narodnih poslanika prijavljenih za reč u jedinstvenom pretresu o Predlogu odluke iz tačke 16. dnevnog reda i dajem reč narodnom poslaniku Radoslavu Milovanoviću. Naravno, vi imate 93 minuta na raspolaganju.

Iskoristiću sve vreme. Poštovana predsednice Skupštine, poštovani narodni poslanici i narodne poslanice, kada dođe na red tema koja se tiče ljudskih prava, prosto je neverovatno da na toj temi ne možemo da nađemo suglasnost među poslaničkim grupama, ali dobro, to je deo Srbije.
Ponosan sam što sam bio poslanik u periodu kada je Narodna skupština Republike Srbije donela tako važne zakone koji se tiču ljudskih prava, pre svega Zakona protiv diskriminacije, zatim poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, Zaštitnika građana i poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka i ličnosti.
Zašto ravnopravnost polova? Ravnopravnost polova čini danas nerazdvojni deo korpusa ljudskih prava. Pitanje ravnopravnosti polova predstavlja zato jedan od osnovnih pokazatelja demokratičnosti u društvu. Budući da žene čine nešto preko polovine stanovništva, one takođe i pitanje razvojne politike, društvene, koja koristi polovinu svojih ljudskih resursa, ne planira na pravi način svoju budućnost. Može se reći da ravnopravnost polova pomaže stabilnosti društva, doprinosi toleranciji, jača transparentnost, kao i da uvodi moderne standarde koji nas približavaju međunarodnim modernim standardima.
Zašto ne zakon, već odluka? Zato što je ovo samo jedna od aktivnosti iz akcionog plana koji traje od 2010. do 2015. godine. Polovi nisu jednaki i ne treba ih veštački izjednačavati, ali moraju biti ravnopravni i mora se razviti stereotip o ženskim i muškim ulogama, ženskim i muškim zanimanjima, naročito danas kada se uz primenu novih tehnologija otvara sve više mogućnosti za ravnopravan rad. Žene i muškarci su komplementarni i zato u ravnopravnom odnosu i iskrenom partnerstvu treba da grade društvo 21. veka. Veoma je važno da i žene i muškarci imaju jednake šanse u životu, da su jednako tretirani, jednako plaćeni za isti rad, jednako napreduju u karijeri, da imaju jednaka prava, da izaberu svoj lični put i upravljaju svojim životom, jednaka prava na sreću.
Što se tiče Ministarstva odbrane Vlade Republike Srbije, sve ono što sam video u ovim aktivnostima koje je uradio Beogradski fond za političku izuzetnost, zahvalio bih se gospođi Sonji Liht koja je pripremila niz seminara na ovu temu, a to je reformski deo koji je upravo uradilo Ministarstvo odbrane. Ono je, u nekom smislu, bilo predlagač ovog nacionalnog akcionog plana.
Srbija je među 20 zemalja prva napravila nacionalni akcioni plan. Vlada je svoj deo posla uradila na valjan način, formiran je politički savet i ostalo je da i Narodna skupština Republike Srbije odradi svoj posao. Na zadnjem javnom slušanju i na zadnjem skupu koji je bio u Zrenjaninu, gde je bilo prisutno oko 15 narodnih poslanika i poslanica i predstavnika nevladinih organizacija, dogovorili smo se koji odbor treba da predloži i kakav treba da bude sastav ove komisije. Naravno, posle javnog slušanja došlo je i do dogovora jednog dela stranaka opozicije i vladajućih partija o formiranju ovakve jedne komisije koja ima jedan poseban zadatak, a njen zadatak je da prati sprovođenje nacionalnog akcionog plana i da jednom godišnje podnese izveštaj sa predlogom mera Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Šta je pokazala praksa u susednim zemljama i šta je važno što se tiče sektora bezbednosti, zašto ova tema rodi bezbednosti? U BiH ima samo 4,9% žena pripadnica u vojsci, u Hrvatskoj ima 12%, u Srbiji 7,2%, u Mađarskoj 19,6%. Što se tiče policije, tu je situacija drugačija, od 19 do 21% ima žena u policiji, 12,5% ima u Crnoj Gori, 25% u Hrvatskoj. Najviše ima u Estoniji, 33,5%.
Ponosan sam što živim u Srbiji, današnjice, koja je po stepenu ljudskih prava verovatno u samom evropskom vrhu. Nešto važno se desilo u nama susednim zemljama i važno je to pomenuti i danas u Narodnoj skupštini. Austrijski parlament je 9. decembra 2011. godine doneo odluku o promeni austrijske himne, baš u pogledu rodne ravnopravnosti. Voleo bih da se i u ovoj Narodnoj skupštini koristi rodno osetivi jezik, da razdvajamo poslanike od poslanica, mislim da to nije teško. Imam utisak da se mi nekad sasvim dobro razumemo, kada smo van ove sale, a da nekada pokušavamo da sebe drugačijim predstavimo ovde ili svojim šefovima. Ponosan sam što sam član DS, jer vidim da je sada 80% stranaka u Srbiji i 80% poslanika praktično preuzelo program DS. Sva ova načela mi promovišemo 21 godinu. Veoma je važno, kada su u pitanju ljudska prava, da tu imamo bar približno saglasje.
Ne mogu da se složim sa konstatacijama da mi ovo radimo zbog EU, zbog pritisaka i svega drugog. Mi ovo radimo da bi pojačali ljudska prava u zemlji u kojoj živimo. Istovremeno, iz još jednog razloga sam ponosan što sam poslanik u Skupštini gde su predstavnici gotovo svih nacionalnih manjina i zato što je za prošli budžet glasao i poslanik albanske nacionalne manjine. To je nešto što je krupan napredak. I pored ovakvog dobacivanja, ja ću podržati formiranje ovakve komisije i nadam se da će većina poslanika, u to sam ubeđen, glasati za ovako nešto. Ovo je važno da bi se promenilo društvo, da bismo nastavili putem jačanja ljudskih prava. Mislim da je to nešto oko čega možemo svi ovde da se složimo. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Milovanoviću.
Dajem reč narodnoj poslanici Dušanki Plećević.

Dame i gospodo narodni poslanici, žene u Srbiji čine 51,4% populacije, iako su u većini one u našem društvu koje se deklariše kao demokratsko, ni približno tom procentu nemaju uticaj na odlučivanje ni u svom poslu, pod uslovom da su zaposlene, a kamoli po pitanju uticaja na sektor bezbednosti.
Uloga žena u odlučivanju kod nas doseže samo do šefovskog mesta ili eventualno načelničkog u sektoru zdravlja npr. dok su direktorska mesta rezervisana gotovo samo za muškarce.
Odnos našeg društva, pa i vlasti, prema ulozi žena u odlučivanju, ogleda se i u sastavu naše Vlade. Takođe postoji i deklarativno zalaganje za većim učešćem žena i u političkom životu kroz kandidovanje za narodne poslanike i odbornike i to je, uostalom, zakonska obaveza. Ali to je samo kod predlaganja, ne i kod izbora narodnih predstavnika u republičkom i opštinskim parlamentima, ne bar 50% prirodnih, koliko bi trebalo da bude.
Naša zemlja, kao članica UN, u obavezi je da donese nacionalni plan za primenu Rezolucije 1325 SB UN, žene, mir i bezbednost u Republici Srbiji od 2000. do 2015. godine. Rezolucija SB UN je doneta 31. oktobra 2000. godine. Ona ima za cilj da uključi žene u proces uključivanja i odlučivanja po pitanju bezbednosti jedne zemlje.
Pored ove, usvojene su još dve prateće rezolucije, 1820, 1888, odnosno 1889, koje su pokrenule globalnu debatu o ulozi žena, o promeni i samom pristupu bezbednosti.
Pitanja iz oblasti bezbednosti zemlje su oduvek bila posao muškaraca. U ovom veku stavovi po tom pitanju se menjaju u skladu sa opštom demokratizacijom kompletnog društva. To nije loša ideja pod uslovom da žene koje se nalaze u poziciji da odlučuju o bezbednosti, globalnoj ili lokalnoj, slušaju samo svoju žensku intuiciju i pozitivan odnos prema društvu bez konflikta. Ali, u praksi one žene koje odlučuju o globalnom miru ili ratu pratile su mušku politiku, verovatno dokazujući se ravnopravnima na toj poziciji.
Primer su Golda Meir, Madlen Olbraj, Margaret Tačer, Hilari Klinton, Angela Merkel, a da ne zalazim u dalju prošlost. Ove žene nikako ne mogu biti uzor onim ženama koje će u budućnosti, shodno ovoj rezoluciji, odlučivati o bezbednosti u svetu. Golda Meir je vodila rat između Izraelaca i Palestinaca, a o Madlen Olbrajt i da ne govorim, svi smo to osetili na svojoj koži tokom bombardovanja Srbije, a pre toga i Republike Srpske. Margaret Tačer je vodila rat protiv Argentine za Foklonska ostrva, dok se Hilari Klinton i Angela Merkel već nalaze na putu svojih muških prethodnika.
Rezolucija obavezuje i Srbiju da je primenjuje i sa tim u vezi je ovaj predlog odluke o obrazovanju komisije za praćenje i sprovođenje ovog plana. Ova komisija treba da razmatra i redovne izveštaje i šestomesečne izveštaje o radu političkog saveta za sprovođenje Nacionalnog plana. Po ovoj odluci komisija se obrazuje u sledećem sastavu: predstavnik odbora Narodne skupštine u čijem delokrugu su niz pitanja iz oblasti ravnopravnosti polova, predstavnik odbora Narodne skupštine u čijem delokrugu su pitanja iz oblasti odbrane i unutrašnjih poslova, predstavnik odbora Narodne skupštine u čijem delokrugu su pitanja iz oblasti spoljnih poslova, predstavnik odbora Narodne skupštine u čijem delokrugu su pitanja iz oblasti rada i socijalne politike, predstavnik odbora Narodne skupštine u čijem delokrugu su pitanja iz oblasti pravosuđa i državne uprave i predstavnik poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Šta znači da se obrazuje komisija, a da nam pri tom nije ponuđen njen sastav, ne znamo ko će biti u toj komisiji? Nacionalnim planom je predviđeno obrazovanje nadzornog tela koje će pratiti sprovođenje, odnosno nadzor nad sprovođenjem ovog plana. Kažete u obrazloženju da nisu potrebna finansijska sredstva u budžetu za 2012. godinu, što znači da će članovi komisije i nadzornog tela raditi volonterski.
Hitan postupak se predlaže kako bi se njegovim donošenjem pre kraja Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije omogućilo da se u najskorije vreme imenuju članovi komisije i tako omogući komisiji da blagovremeno počne sa radom. Zaista, ta komisija posle 11 godina od donošenja pomenute rezolucije Saveta bezbednosti UN treba što hitnije da počne da radi, odnosno od 2004. godine, po preporuci generalnog sekretara UN.
Ovo je neozbiljno i prema sadržaju rezolucije i prema Savetu bezbednosti UN. Mnogo je bliže istini da ste ovaj predlog stavili na dnevni red po hitnom postupku, jer vam je bio zaturen čitavu deceniju u nekim fiokama, jer se demokratska vlast od 2000. godine bavila samom sobom i koalicionim kapacitetima, kako bi što duže opstajala na vlasti. Ostalo je još samo tri godine da se žene u Srbiji angažuju po ovom planu, na planu bezbednosti, ali vi očigledno nećete biti u prilici da to odradite, već će to biti posao buduće ozbiljnije vlade, u kojoj, nadam se, vi nećete biti.

Narodna poslanica, potpredsednica Gordana Čomić ima reč.

Biće mi veoma drago da buduća vlada po vašoj preporuci zaista ozbiljno postigne sve zaostale poslove i da buduća vlada odgovara ovoj komisiji na način kako je odlukom o komisiji propisano, zato što se ovde uopšte ne radi ni o jednoj vladi, naprotiv, radi se o nadzornom telu Narodne skupštine.
Imate dobru primedbu o tome da treba dati odgovor na pitanja o sastavu i finansijskim sredstvima. Odbori su ti koji će odlučiti. Ovde je nekoliko puta naglašeno, ja ću ponoviti, da je potrebno pri formiranju komisije voditi računa da komisija ima predstavnike i opozicije i vladajuće većine.
Što se finansijskih sredstava tiče, naši odbori i inače imaju u budžetu skupštine sredstva za odborski rad i ukoliko bude potrebno da se posebno nađu sredstva za rad komisije i te i drugih radnih tela, to se podrazumeva da je u budžetu Skupštine za rad odbora, radnih tela i ad hok tela Narodne skupštine.
Ono što mi je drago da ste podelili sa nama je takođe deo koji može odmah da bude u izveštaju koji će ova komisija praviti, jer smatrate bezbednosnim rizikom činjenicu da nema žena direktorki, da direktorska mesta su za muškarce. Potpuno se slažem da to može da bude bezbednosni rizik, pogotovo ako se radi o kompanijama gde većinu i radne snage i onog upravljačkog sloja do upravnog odbora ili direktora čine žene.
Imala sam prilike da slušam razne poglede na to kako to može biti bezbednosni rizik i slušala sam različite argumente. I tada i sada sam na vašoj strani. Dakle, više žena na rukovodećim položajima podrazumeva veću bezbednost, veće osećanje bezbednosti u društvu.
Sastav vlade, i tu se potpuno sa vama slažem. Potpuno je neprimereno da ako vam padne na pamet sastav vlade razmišljate samo o muškarcima. Kako bi bilo koja vlada izgledala da ima veći broj žena, možemo da vidimo u nekim vladama koje su bile u Španiji, koje su bile u Portugalu, u Švedskoj ili u Norveškoj i jedna vlada u Velikoj Britaniji. Da li je to garancija da će ta vlada raditi najbolje moguće? Mislim da ćemo se nas dve složiti da nije samo po sebi, ali je bolje da u vladi koju formira jedna stranka ili koalicija, svejedno, prosto i većina koja tu vladu predlaže i mandatar koji predlaže sastav vlade da ima u vidu da ne žive u jednom društvu samo sposobni muškarci, nego da žive izuzetno sposobne žene i da one zbog raznih istorijskih razloga jednostavno bivaju, neću reći, gruba je reč, diskriminisane za sposobne i jake žene, koje su u raznim sektorima i u Srbiji i u svetu. Ne podrazumeva se da gledaš u banku podataka sposobnih žena kada misliš šta bi najbolje bilo da bude za mesto ministra. Da li je to bezbednosni rizik za ovu komisiju? Za debatu je, dakle, za buduću komisiju koju budemo formirali da se vidi da li je ili nije.
Ono što se takođe sa vama slažem je tvrdnja da su pitanja bezbednosti oduvek bila rezervisana za muškarce i to je tema za izveštaj ove komisije. Zašto je to tako i kakvi su rezultati? Da li i kako tu nešto menjati? Mislim da komisija treba da bude potpuno otvorena za svaku vrstu ovakvog dijaloga i da je važnije da razgovaramo o tome ima li dijalog smisla, nego da li dolazi iz nekakvog političkog ili ideološkog konteksta. Meni je to generalno životni stav, ne mogu da ga preporučim, ali ja ga imam i smatram ga dobrim. Ne bih ga imala da ga ne smatram.
Naveli ste primere – žene prate mušku politiku i prate muški model kada dođu do pozicija moći. To je vrlo čest primer. Samo, šta zaboravimo? Zaboravimo kontekst u kome gledate Goldu Meir. Koliko još premijerki je bilo od 180 država sveta? Kada spominjete Margaret Tačer, koliko još premijerki je imala Velika Britanija ili koliko ih je bilo u kontekstu i vremenu u kome je ona radila? Spominjete Angelu Merkel, koliko kancelarki je imala Nemačka?
Molim narodne poslanike koji znaju odgovor na ovo pitanje, da imaju strpljenja da me saslušaju. Rado ću naučiti od narodnih poslanika koji smatraju da znaju. Ne mogu da ih čujem razgovetno dok govorim, pa ih molim za strpljenje.
Dakle, ako gledate model pa kažete – ne treba da bude žena u politici, jer vidi ovih sedam žena. One se ponašaju isto kao muškarci. Onda je to argument u prilog zahtevu da bude bar 30% žena, da bude žena direktorki, da bude žena u Vladu, da nas bude 84 ovde od sledećeg saziva Skupštine, da nas bude na mestima gde se deli odgovornost. Mislim da se tu potpuno slažemo i da jedna takva analiza, zašto se uzima primer Golde Meir i na koji način je to Golda Meir, ili bilo koja od žena koje ste spomenuli iz politike, tako loš primer, je upravo u prilog o budućoj debati da vidimo koliko je loših premijera, ili predsednika u istom vremenskom kontekstu bilo u odnosu nju jednu. Ona je takva da je verovatno morala da bude premijerka kao Margaret Tačer, ili Angela Merkel.
Poslednje što ste kazali i sa čime se naravno ne slažem, je komentar koji dajete kao opasku o motivima zašto podnosim predlog ove odluke, da su tu, kao i prethodnih 10 godina, vodi računa samo o sebi i koalicionim kapacitetima. Dve su netačnosti izrečene u toj opaski.
Prva, je da kad se vodi računa samo o sebi, onda se ne zalažete javno za stvari koje nisu popularne, za stvari za koje svako misli da ih lako može anulirati kao argument, a to je – dajmo komisiju koja će praviti izveštaj o ulozi, o broju, o učešću žena u sektoru bezbednosti i žena u konfliktima koji su niskog intenziteta, žena u upravljanju konfliktom i postkonfliktnim društvima.
Niko to ne može da radi zbog sebe, zato što je to tema koja nailazi na blago rečeno nerazumevanje većine, zato što je snaga stereotipa koja postoji o tome čiji je sektor bezbednosti toliki, da vam treba puno zajedničkog rada da bi dokazali da je tačna rečenica – nećemo mi nikakvu moć u sektoru bezbednosti, nećemo čak ni muške modele za žene koje će po prirodi stvari imati moć. Hoćemo podelu odgovornosti i povećanje osećanja bezbednosti svakoga od nas.
Drugo, spominjati koalicione kapacitete pokazuje nedostatak informacija o vladama koje je Srbija imala od obnavljanja višestranačja 1990. godine, sem Vlade 1990. godine, i jedne koja je bila manjinska. Sve su bile koalicione. Srbija će uvek imati koalicione vlade. To je priroda biračkog tela. Mešati stav o tome na koji način se formiraju strateške koalicije, ili na koji način se formiraju koalicije sa misijom da se nešto dobro desi u društvu, sa motivom da ja budem kao formalni, praktično samo predlagač, da budem ishodište rada mnogih je prosto nedovoljno dobar argument. Sa većinom stvari koje ste izneli slažem se da odmah uđu u izveštaj i predstavljaju praktično argumentaciju u prilog i vašeg glasanja kada je u pitanju komisija koja će pratiti primenu Rezolucije 1325 u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem. Narodna poslanica Vjerica Radeta ima reč.