Reč ima gospodin Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, studenti na pravnom fakultetu obično uče da je jedna od odlika građanskog prava to da je ono  nekodifikovano bar u Republici Srbiji i da su propisi građanskog prava smešteni u velikom broju zakona, a da je, suprotno tome, krivično pravo takva grana pravnog sistema koja je kodifikovana i čiji se propisi nalaze u dva najvažnija zakonska akta, u Krivičnom zakoniku, odnosno u Zakoniku o krivičnom postupku. Međutim, Republika Srbija nije više primer jednog takvog pravnog sistema zato što imamo nekodifikovano krivično pravo. Dakle, materija krivičnog prava regulisana je čitavim nizom zakona. Ono što je posebno problematično, ti zakoni su očigledno u međusobnom neskladu što vrlo negativno utiče na pravnu sigurnost građana, ali isto tako i na koherentnost u postupanju nadležnih državnih organa, pre svega sudova, tužilaštva i policije.
Gospođo Malović, ono što mi nije jasno sa nomotehničke tačke gledišta to su sledeće stvari. Između ostalog, želite da promenite Zakonik o krivičnom postupku. Kako to radite? To radite jednim aktom koji nije zakonik nego je zakon. Koliko znam, jedan akt se menja istim takvim aktom. Dakle, zakonik se menja zakonikom, a vi zakonik menjate zakonom.
Inače, u našem pravnom sistemu, prema Ustavu Republike Srbije, prema Zakonu o Narodnoj skupštini, prema Poslovniku Narodne skupštine, to što se jedan akt naziva zakonikom ne znači da ima veću pravnu snagu od akta koji se naziva zakon. U Republici Srbiji ne postoji, kao recimo u Francuskoj, tzv. organski zakoni koji imaju veću pravnu snagu u odnosu na obične zakone. Dakle, Zakonik o krivičnom postupku je po svojoj pravnoj snazi zakon, samo ga vi nazivate zakonikom, verovatno da biste mu dali veći društveni značaj. Ali, kada ga već nazivate zakonikom, onda bi prosto bio red da se zakonik menja zakonikom, a ne da se zakonik menja zakonom.
Ono što takođe nije jasno, gospođo Malović, vi pristupate izmenama Zakonika o krivičnom postupku ne zato što suštinski želite da menjate i dopunjavate odredbe Zakonika o krivičnom postupku nego zato što želite da promenite odredbe, kako vi kažete, nekih posebnih zakona. Međutim, postavlja se pitanje zašto onda niste neposredno pristupili izmeni ovog zakona o organizaciji nadležnih državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala odnosno ratnih zločina, nego te posebne zakone menjate tako što menjate Zakonik o krivičnom postupku, koji se u stvari odnosi na te posebne zakone. To je jedna procedura u izmeni zakona u Republici Srbiji koja zaista nije uobičajena. Ja mislim da takvog primera u pravnom sistemu Republike Srbije nema.
Dakle, kada država hoće da promeni neki važeći zakon ili da ga uskladi sa nekim drugim zakonom, ona prosto pribegne postupku primene tog zakona. A vi menjate Zakonik o krivičnom postupku da biste u stvari promenili odredbe posebnih zakona. Zaista je takva praksa prilično neuobičajena i mislim da nema primera u našem pravnom sistemu da se tako nekada činilo.
Sa formalne tačke gledišta, vi znate gospođo Malović, i studenti na pravnom fakultetu to znaju da postoji ona latinska sentenca da kada su opšti zakon i specijalni zakoni međusobno neusklađeni, da se onda primenjuje princip da posebni zakoni derogiraju odredbe opšteg zakona. Jel tako, gospodine Novakoviću? Vidite kako se vi i ja slažemo. Vi ste dobar pravnik i sigurno se sećate te sentence kako ona glasi na latinskom jeziku, jel tako? Dakle, "leks specijalis derogat legi generali". Leks specijalis u odnosu na Zakonik o krivičnom postupku su Zakon o državnim organima koji se bore protiv organizovanog kriminala, odnosno organizaciji državnih organa u borbi protiv ratnih zločina. To su specijalni zakoni u odnosu na Zakonik o krivičnom postupku i u slučaju da u praksi dođe do nesklada između tih specijalnih zakona i Zakonika o krivičnom postupku, po tom načelu "leks specijalis derogat legi generali" primenjivale bi se odredbe specijalnih zakona.
Zbog svega ovoga, sasvim je bilo logično da menjate odredbe specijalnih zakona, kako bi održali na snazi rešenje iz opšteg zakona, tj. iz Zakonika o krivičnom postupku. Međutim, vi ste se dosetili, ne znam ko vam je to savetovao, da formalno ne dirajući u odredbe specijalnih zakona, menjate ih tako što ćete doneti odredbe iz Zakonika o krivičnom postupku koje će se odnositi na propise sadržane u ova dva posebna zakona. Zaista jedna neverovatna pravna procedura u donošenju zakona.
Sa stanovišta SRS je neprihvatljivo da mi imamo nekodifikovani sistem krivičnog prava. Da se krivično-pravni propisi menjaju takvom dinamikom, ja mislim da nema primera ni u jednoj dobro uređenoj državi. Ima izreka jednog rimskog pravnika da krivično pravo stalno treba reformisati: "jus kriminale semper reformandum est". Ali, vi ste tu njegovu sentencu zaista bukvalno shvatili. Ja mislim da nema zasedanja Skupštine, bilo redovnog bilo vanrednog, kad Narodna skupština ne menja odredbe pojedinih krivičnih zakona, bilo iz materijalnog dela ili iz procesnog. Teško da ćete naći ijednog solidnijeg pravnika koji vam sa sigurnošću može reći koji krivični zakonik u Srbiji važi i koji zakonik o krivičnom postupku važi.
To nije dobro. Vi odredbama krivičnog zakona zadirete u ona najvitalnija dobra koja jedan građanin ima. Pre svega u njegovu slobodu, a onda i u njegovu imovinu. Sa stanovišta te činjenice, odredbe krivičnih zakona zaista moraju da se menjaju u krajnjoj nuždi. Međutim, čini mi se da Vlada Srbije i njena skupštinska većina olako pristupa izmenama krivičnih zakonika, odnosno krivično-pravnih propisa, da se preciznije izrazim, a da prethodno nije izvršila analizu šta suštinski nije dobro u našem sistemu krivičnog prava. Baš zato što nema te jedne sveobuhvatne i suštinske analize, vi parcijalno pristupate izmeni krivično-pravnih propisa, što opterećuje i stranke u konkretnom krivičnom postupku, a bogami opterećuje i sud, odnosno postupajuće sudije.
U tom smislu, ja mislim da bi pravni sistem Republike Srbije morao da se vrati na ono klasično načelo koje se primenjuje u svim dobro uređenim državama, a to je da je krivično pravo kodifikovano. Međutim, mi smo sad počeli da izmišljamo nadležnost pojedinih državnih organa, umesto da se time bave oni državni organi koji su se bavili od kad je sveta i veka. Za borbu protiv krivičnih dela, bez obzira kakva im je vrsta i kolika im je društvena težina, postoje sudovi. Neka se sudovi time bave. Međutim, vi ste iscepkali sudski sistem, pa imate redovne sudove, pa specijalne sudove, pa ste iscepkali javna tužilaštva, pa postoje redovna javna tužilaštva, pa ona koja se bore protiv organizovanog kriminala, pa ona za ratne zločine, itd. Naravno da sve to dovodi do toga da je naš pravni sistem, kada je reč o krivičnim delima odnosno o krivičnom pravu, potpuno neujednačen. Apsolutno to nije dobro, pre svega za pravnu sigurnost učesnika u krivičnom postupku, a isto tako nije dobro i za same sudove, odnosno javne tužioce, odnosno ljude u policiji, jer su oni vrlo često u dilemi koji uopšte propis važi i kako odgovarajući propis treba da se primeni.
Tu je gospodin Boško Ristić, on je istaknuti advokat. Dakle, sudska praksa ne može u Srbiji da se ustali zato jer se neprestano menjaju krivično-pravni propisi. A sudska praksa, iako formalno nije izvor prava, jeste jedan važan kriterijum na osnovu kojeg se donose odluke u svim kontinentalnim pravnim sistemima, pa naravno i u Republici Srbiji.
Što se tiče ovog slučaja prof. Predraga Dimitrijevića, prvo ono što je činjenica a to je da vi nameravate da prof. Dimitrijevića razrešite dužnosti člana Visokog saveta sudstva na osnovu, kao što piše u ovom dopisu predsednika Odbora za pravosuđe i upravu, gospodina Boška Ristića, "na osnovu obaveštenja Agencije za borbu protiv korupcije o tome da je gospodinu Predragu Dimitrijeviću prestala funkcija po sili zakona, jer je prihvatio neku drugu funkciju a da prethodno nije tražio saglasnost Agencije za borbu protiv korupcije". To znači da još uvek ne postoji meritorno rešenje Agencije za borbu protiv korupcije o tome da je prof. Dimitrijević u tom tzv. sukobu interesa, nego prosto postoji obaveštenje, a to su dve potpuno različite vrste akata. Dakle, postoji obaveštenje Agencije za borbu protiv korupcije da je prof. Dimitrijeviću prestala funkcija po sili zakona zato što navodno istovremeno vrši dve javne funkcije.
Moje lično mišljenje, a iznosim svoje mišljenje kao pravnik, da nije isto vršiti funkciju u jednom državnom organu i vršiti funkciju dekana Pravnog fakulteta. To prosto nije isti tip javne funkcije. Fakultet nije državni organ i on nije organ vlasti, za razliku od Visokog saveta sudstva koji to jeste. U tom smislu je i problematična eventualna odluka da je prof. Dimitrijević u sukobu interesa. No, čak i da jeste u sukobu interesa, čak i da se udžbenički pridržavamo načela legaliteta i da kažemo da je Agencija za borbu protiv korupcije ispravno postupila, mada ja sa čisto pravnog aspekta mislim da nije i da je ceo ovaj slučaj prilično problematičan, postavlja se jedno drugo pitanje: Da li je tačno da mesto prof. Dimitrijevića u Visokom savetu sudstva mora da se uprazni da bi na njegovo mesto došao jedan drugi profesor, jednog drugog pravnog fakulteta u Srbiji, prof. Oliver Antić, kandidat tzv. SNS? Ako je to tako, mi, srpski radikali, mislimo da je to katastrofa. Zašto? Zato što je pre nekoliko dana, a i vi ste gospođo Malović sigurno sa tim upoznati, jedan vaš bivši kolega, sekretar predsednika Republike, Vladimir Cvijan, sada istaknuti kadar te tzv. napredne stranke, izjavio da Joca Amsterdam u stvari nije nikakav kriminalac nego jedan uspešan privrednik koji će sutra kada SNS preuzme vlast, po nalogu države da napravi most gde god to država bude zahtevala.
Ako takvi ljudi budu sedeli, odnosno ako njihovi politički predstavnici budu sedeli u Visokom savetu sudstva, onda, gospođo Malović, apsolutno u Srbiji od pravosuđa, od zakonitosti, od pravne države neće ostati ni kamen na kamenu. Srpska radikalna stranka smatra da bi bilo katastrofalno da se prof. Dimitrijević menja iz Visokog saveta sudstva da bi se oslobodilo mesto za Olivera Antića, čoveka koji je nekada davao najvitalnije svoje organe za Vojislava Šešelja, a sada ih daje za Tomislava Nikolića. To je čovek kome apsolutno ne možete da verujete na reč i čovek koji čisto po moralnim kriterijumima nije adekvatna ličnost i adekvatan kandidat za člana Visokog saveta sudstva.
U tom smislu, mislim da bi bilo dobro da prosto Narodna skupština, Vlada, resorni odbori u Narodnoj skupštini i Agencija za borbu protiv korupcije usklade svoju praksu, da se konačno definiše šta je javna funkcija, da li je javna funkcija kada god obavljate neki društveno značajan posao ili je javna funkcija državna funkcija? Ako je javna funkcija državna funkcija, onda funkcija dekana pravnog fakulteta nije javna funkcija u smislu državne funkcije, zato što su fakulteti ustanove u smislu Zakona o javnim službama, a nisu državni organi. Tako da, ceo ovaj slučaj je i sa pravnog aspekta problematičan, a naravno problematičan je i sa političkog aspekta. Jer, po informacijama koje ima Srpska radikalna stranka, jedno mesto u Visokom savetu sudstva mora da se obezbedi za predstavnika stranke koja vama očigledno duva u vrat, koja je, na veliku žalost građana Srbije, gora od DS, zato što oni u toj svojoj želji da se odreknu svoje političke prošlosti su spremni da urade i određene stvari na štetu države i njenih građana, a koje ni vi iz DS još uvek niste spremni da uradite, makar ne javno.

Zahvaljujem, gospodine Martinoviću.
Izvinjavam se gospodinu Bošku Ristiću, ali jednu dilemu smo sada raščistili. Gospodine Ristić je predlagač jedne od tačaka dnevnog reda koje su ovde u jedinstvenom i zajedničkom pretresu, a to je Predlog odluke o prestanku funkcije člana Visokog saveta sudstva, pa na osnovu člana 96. ima pravo da se javi za reč i da dobije reč kao i gospođa Malović koja je predlagač ovih drugih tačaka, tj. zakona o izmenama i dopuna.
Gospodine Ristiću, imate reč. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući. Ima dovoljno vremena da se odgovori na sporna pitanja i da se izjasnimo u vezi sa činjenicama koje su bitne za raspravu o ovoj stvari, tako da nije greda što sa malim zakašnjenjem razjašnjavao ovu našu procesnu situaciju.
Mogu da se složim sa gospodinom Martinovićem koji je malopre govorio i mislim da je on dao dobre argumente u primeni Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, koji u svom sadržaju ima i jednu kontradiktornost, protivrečnost, a to je da prema odredbi tog zakona stoji da onaj ko ne prijavi funkciju na koju stupa u roku od tri dana od stupanja na funkciju gubi pravo da tu funkciju obavlja, odnosno ta druga funkcija na koju je stupio prestaje po sili zakona.
Isto tako, to mora da konstatuje neki organ, pa da se donese rešenje, odnosno odluka, pa taj o kome se radi ima pravo žalbe, pa ima pravo upravnog spora. Na kraju agencija, kada sve to prođe, predlaže Skupštini da donese odluku o prestanku funkcije. Ako nešto prestaje po sili zakona, o tome nema rasprave, prosto zakon deluje odmah kada je nastupi slučaj predviđen zakonom.
Cela ova procedura govori o tome da smisao zakona nije da po stupanju na funkciju zbog ne obaveštavanja agencije ta druga funkcija prestane, već je to jedna obaveza da se zna red u državi i da se prati i evidentira svako javno ovlašćenje kako bi nadležni organ, državni organ, u ovom smislu Agencija za borbu protiv korupcije, mogao da ocenjuje da li su te funkcije koje nosilac istih obavlja u međusobnom sukobu i da li je neki građanin, odnosno nosilac javne funkcije podredio javni interes ličnom interesu?
Takvog obrazloženja u izveštaju agencije nema. Prema tome, mogu da se složim sa kolegom koji je o tome govorio, da je ovde pravno veoma značajan i interesantan slučaj i sigurno da će ova slučaj biti i podloga za uspostavljanje jedne prakse i izgradnji standardu u postupanju svih državnih organa.
Lično kao građanin, kao pravnik i kao poslanik u Narodnoj skupštini poštujem rad Agencije za borbu protiv korupcije i sam sam se zalagao za uspostavljanje takve institucije. Smatram da ona treba da izgrađuje svoje kapacitete i da je ona vrlo važna za funkcionisanje javnog sistema.
Isto tako stoji i činjenica da kao narodni poslanik i predstavnik građana imam pravo da raspravljam o svemu onome što je značajno za funkcionisanje države i njenih institucija. Ova naša rasprava nije urušavanje pozicije agencije kao institucije, ovo je prosto odnos dve institucije, odnos agencije koja je predlagač, koja podnosi izveštaj, koja ocenjuje rad državnih funkcionera i Narodne skupštine koja ih bira i razrešava. Tako da, uloga i jedne i druge institucije je veoma važna.
Ova javna rasprava pod budnom pažnjom građana je bitna za izgradnju demokratskog sistema u Srbiji i ja tako ovu raspravu i shvatam. To što mi imamo i neke političke razlike, pa želimo da kroz temu malo pozicioniramo sebe ili svoju partiju, svoj politički interes ili politički stav, to je legitimno u političkom životu jer je parlament i politička institucija.
Što se tiče navoda da je Visoki savet sudstva radio u nepotpunom sastavu i da nema kvorum za odlučivanje, to naprosto nije tačno. Visoki savet sudstva apsolutno donosi odluke u skladu sa svojim poslovnikom i u skladu sa zakonom i Ustavom. Svi članovi VSS su tamo na osnovu Ustava i zakona i birani su u proceduri koja ima sve demokratske standarde i to priznaju svi.
Sprovedena je reforma pravosuđa koja se vrlo često poistovećuje sa opštim izborom nosilaca pravosudnih funkcija, što je samo jedan segment reforme pravosuđa koja traje i koja će trajati u budućnosti.
Ono što kao pravnik i član VSS i kao građanin mogu da kažem, to je da su stvoreni preduslovi da sudstvo u Srbiji može da radi efikasno, zakonito, neopterećeno korupcijom i da sudi u zakonskom roku, u razumnom roku.
Mislim da izveštaj u toku prve dve godine rada pravosuđa nakon opšteg izbora i nakon uvođenja nove mreže sudova pokazuje da sa manjim brojem nosilaca pravosudnih funkcija možemo da radimo efikasnije.
Mogu da kažem i to da u mnogim sudovima u Srbiji suđenja teku sa veoma brzim i učestalim zakazivanjem ročišta i rasprava. To negde nije slučaj. To govori o tome da u nekim sudovima treba pojačati broj izvršilaca, izabrati još sudija i tužilaca. Ali, u svakom slučaju, sudije i tužioci sa manjim brojem izvršilaca daju bolje rezultate. Ranije se završavaju odluke, savladavanje priliva predmeta je mnogo bolje nego ranije i veoma veliki broj starih predmeta se rešava, tako da rasterećujemo pravosuđe od mnogih stvari.
Mnogi instituti koji su uvedeni u srpsko pravosuđe, odnosno u pravni sistem, obezbeđuju efikasniji rad. Novi instituti obezbeđuju da se brže dolazi do učinioca krivičnih dela koji se procesuiraju i koji sporazumom o krivici ili po načelu oportuniteta priznaju da su izvršili krivično delo i na alternativni način u okviru pravosudnog sistema rešavaju se postupci. To ujedno pokazuje da je Srbija spremna da preko svojih institucija obezbedi bolji pristup pravdi, efikasnije pravosuđe, pošteno pravosuđe i stručne ljude koji će se time baviti.
Mislim da je svima jasno, pa i onima koji koriste govornicu u Skupštini da napadaju ono što radi VSS, Državno veće tužilaca, nadležni odbor Skupštine, Ministarstvo pravde i Vlada u celini, a u vezi sa reformom pravosuđa, pokušavaju da umanje značaj dostignutih rezultata, ali je nesporan stav onih koji su stručni da ocene rad pravosudnih institucija u Srbiji da je postignut napredak.
O tome govori i izveštaj Evropske komisije koja kaže da je postignut zavidan uspeh u reformi pravosuđa u Srbiji i da je stvoren kredibilni sistem koji garantuje da će se na pravi i demokratski način otkloniti nedostaci koji su uočeni u toj reformi.
Mi ne bežimo od činjenice da ima nedostataka i da mogu da se poprave, ali isto tako vas podsećam da postoji jedan zakonski okvir koji je nametnuo određena rešenja u određenoj fazi reforme pravosuđa. Naknadno, uz konsultacije, uz dogovor, uz dijalog sa strukovnim udruženjima, stvorili smo pravilnike i pravni osnov da možemo da otklonimo neke greške i da stvorimo mogućnost da pojedine nosioce pravosudnih funkcija vratimo u sistem. To se čini.
Moram da podvučem i to, istine radi, a to je bitno i zbog onih koji su učesnici u postupku revizije po odlukama o opštem izboru, da u komisijama isključivo sede sudije. VSS i dan-danas čini većina sudija u odnosu na one druge.
Nije tačno da postoji bilo kakav pritisak, sa bilo čije strane, na odlučivanje u VSS. Voleo bih da čujem jedan primer pritiska na člana VSS u vezi sa načinom glasanja povodom pritužbi, prigovora ili ustavnih žalbi bivših nosilaca pravosudnih funkcija, odnosno nosilaca pravosudnih funkcija koji su u postupku opšteg izbora, a sada u postupku odlučivanja po prigovoru. Nisam čuo ni za jedan primer. Naravno, oni koji su nezadovoljni, oni imaju pravo da traže razloge za svoj status. Najbolje je uporediti na objektivan način rezultate rada pojedinih nosilaca pravosudnih funkcija.
I vi znate dobro, u lokalnim sredinama, čujete i od građana, čujete od advokata, čujete od stranaka u postupku, da su oni koji su najbolji i izabrani. Oni u čiji rad je bilo neke sumnje, tamo gde je bilo puno pritužbi koje su bile opravdana, a sami nosioci pravosudnih funkcija bili uključeni u postupak po pritužbi, gde je utvrđeno da je to opravdano, oni su bili u prilici da njihovi prigovori ne budu prihvaćeni.
Dvadesetak posto obrađenih prigovora je uvaženo, tako da su ti ljudi, bez odlaganja, vraćeni u pravosudni sistem i oni sada rade zajedno sa kolegama koji su birani prilikom prvog dela odlučivanja o opštem izboru i nisu izgubili bilo koje svoje pravo koje su imali kao nosioci pravosudnih funkcija.
Istine radi, želim da kažem da VSS radi u sastavu i na način kako je to propisano Ustavom i zakonom, donosi odluke u skladu sa Poslovnikom. Netačno je to da gospođa Nata Mesarović, kao predsednica VSS i predsednik Vrhovnog kasacionog suda, gospođa Snežana Malović, ministarka pravde i ja, kao predsednik Odbora za pravosuđe, ne učestvujemo u radu. Mi učestvujemo u radu, ali koristimo pravo da se ne izjašnjavamo u onim slučajevima gde smo odlučivali u prvom stepenu. Prema tome, na taj način obezbeđujemo dvostepenost u radu na specifičan način, jer se radi o jednoj i neponovljivoj situaciji opšteg izbora, koja, kada se okonča na pravi i demokratski način, uz poštovanje procedure, Ustava i svih standarda koji su deo našeg pravosudnog sistema, nadam se da ćemo, na opšte zadovoljstvo, svi zajedno unapređivati taj pravosudni sistem.
Ovu priliku koristim da pozovem i vas, kolege, koji kritikujete, ali vrlo često imate i konstruktivne predloge, da se uključite i da zajedno izgrađujemo taj pravosudni sistem. Često vas pozivamo, ali vaša je politička odluka da ne učestvujete i ne sarađujete sa organima vlasti, bar na javan način. To poštujem, ali isto tako znamo da van ovih sednica koje se javno prenose, dobijamo sugestije koje vrlo često uvažimo, kada nam ukažete na dobre kolege čiji status treba preispitati i mi to iznesemo na VSS. Verujte, svaku sugestiju koju sam dobio sa vaše strane, iznesem pred VSS. Isto tako sam izneo i primedbe na pojedine nosioce pravosudnih funkcija koje sam dobio iz vaših redova, iz vaše lokalne sredine, da se pojedini nosioci pravosudnih funkcija ne ponašaju na doličan način, da imaju neprimerene kontakte sa strankama u postupku. Sve te činjenice sam izneo pred VSS i izneo sam izvore. Neću ovde pominjati imena, ali kolege koje su sa mnom razgovarale o pojedinim nosiocima pravosudnih funkcija znaju o čemu pričam i nije korektno da to iznosim javno, ukoliko je politički stav da vi ne učestvujete i ne sarađujete sa državnim organima, ali privatno sarađujemo i te sugestije se iznose VSS. Hvala.

Pravo na repliku, gospodin Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog nedostatka vremena, odnosno zbog toga što sam se javio po osnovu replike, ne želim da polemišem sa gospodinom Ristićem vezano za reformu pravosuđa, zato što ne očekujem od nekoga ko je jedan od glavnih kreatora te reforme, da je sada kritikuje. Neću time da se bavim.
Želim da iznesem nekoliko problema o kojima sam govorio i maločas. Ako je javna funkcija sve ono što čovek radi, onda je po toj logici isto da li ste predsednik države ili ste predsednik skupštine stanara. Onda je to sve javna funkcija. Mislim da između te dve kategorije postoje suštinske razlike. Kada se kaže javna funkcija, onda se u toj sintagmi krije određeni kvanutm pravne i političke vlasti.
Biti dekan pravnog fakulteta znači biti starešina jedne ustanove. Fakultet, dečije obdanište, osnovna škola, srednja škola, centar za socijalni rad, to nisu državni organi, to su javne službe, odnosno ustanove. Javna funkcija je, po mom ličnom mišljenju, ovo što radi gospođa Malović, kada si ministar, ili ovo što radimo Boško Ristić i ja ili vi, gospodine Novakoviću, kada smo narodni poslanici. To je javna funkcija i tu imamo deo neke državne vlasti. Kada ste dekan pravnog fakulteta, koji deo državne vlasti imate? Nijedan, ni zakonodavnu, ni sudsku, ni izvršnu vlast. Jednostavno ste starešina jedne ustanove.
Hajde da kažemo da je Agencija za borbu protiv korupcije u pravu. Recimo da jeste, a lično mislim da nije i da je ova odluka vezano za smenu prof. Dimitrijevića sporna sa pravne tačke gledišta, ali se onda postavlja pitanje, prvo, da li je slučajno što se menja prof. Dimitrijević iz VSS, a izabran je kao prof. pravnog fakulteta da bi se jednom drugom profesoru pravnog fakulteta napravilo mesto. To je jedna stvar.
Završavam. Da li je slučajno što se menja dekan jednog državnog fakulteta? Neću namerno da mu pominjem ime jer, kako je rekao Ciceron "Nomina sunto diosa". Imate jednog člana Agencije za borbu protiv korupcije koji svaki dan soli pamet svima redom o tome kako treba da se moralno ponašamo, da imamo društveno prihvatljivo ponašanje, a ponaša se kao najobičniji tezgaroš, predaje na 10 fakulteta, te na državnim fakultetima, te na privatnim, te u Republici Srpskoj, te u Crnoj Gori.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik gospodin Milorad Buha.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, prvo ću nekoliko rečenica vezano za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama, koji ima svega dva člana. To je jedna kozmetička promena kojom menjamo jednu nepotpunu, nejasnu, necelishodnu pravnu odrednicu, sa jednom drugom koja je takođe i nepotpuna, nejasna i necelishodna i u osnovi jedno te isto, sem što imamo dva procenta u ovome što menjamo.
Zbog građana Srbije da kažem da se radi o članu 51. Zakona o sudskim taksama, gde se u stavu 2. kaže: "Od naplaćene takse 60% će se koristiti za poboljšanje materijalnog položaja sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca, sudskog osoblja i osoblja u javnim tužilaštvima" itd.
Sada je, prema ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o sudskim taksama, ova brojka od 60% podeljena je na 40%, koji se raspodeljuju za tekuće rashode sudova, a 20% za poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u sudovima i javnim tužilaštvima, sudsko osoblje i osoblje u javnom tužilaštvu i kaže: "druge rashode kao investicije, u skladu sa zakonom".
Zašto je to nepotpuno? Nepotpuno je zbog toga što nema jasne imperativne norme koje će dati nalog pravosudnim organima da određena sredstva dobijaju od države. Radi se o povratnim sredstvima po osnovu sudskih taksi, koja moraju biti usmerena u jasnu namenu. Da li je ovde definisana jasna namena? Nije. Zašto? Kaže se da će se 40% raspodeliti za tekuće rashode sudova, a 20% za poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih. To je jedan osnov. Drugi je: "druge rashode", a treći je: "investicije".
U praksi ova odredba će se tumačiti različito. Jedni sudovi i rukovodioci u sudovima će pretočiti sva sredstva koja se dobiju po ovom osnovu, ovih 20%, pretočiće u zarade, drugi će pretočiti u investicije, treći u javne rashode i nakon izvesnog vremena imaćemo disproporciju. Svake godine će se povećavati rashodi, povećavati zarade u onim pravosudnim institucijama koje su dobile ovako alternativno rešenje, i onda ćemo imati situaciju da će neko lice koje obavlja isti posao u jednom sudu imati 20, 30, 40% veće prihode nego što je to slučaj u drugom sudu.
Vidite kako vi sa jednom pravnom normom nepotpunom, nejasnom stvarate uslove da se pojedini radnici diskriminišu u praktičnoj izvedbi. Bitnija je situacija koju sam saznao od pojedinih predstavnika pravosudnih organa u Vojvodini, da je polovinom desetog meseca jednim internim dopisom iz određenog pravosudnog organa na republičkom nivou, uskraćena mogućnost isplate i nabavke materijalnih troškova. Radi se o neophodnim stavkama, koje su neophodne za funkcionisanje i rad pravosudnih ustanova i te ustanove su onemogućene da nabavljaju materijalna sredstva neophodna za rad, jer to država neće plaćati. Uvek izgovor da država. Tamo neko Ministarstvo finansija i neko u Vladi onemogućava to. To je situacija u Vojvodini.
To je vrlo problematično sa političkog aspekta. Zašto? Zato što to otvara jednu drugu političku dimenziju. Autonomaši odmah znajući za sve ovo stvaraju, evo vidite, vidite šta ovi u Beogradu rade. Oni tamo troše, razbacuju, a mi nemamo za najosnovnije troškove, pa čak za ono što se nabavlja za sanitarni čvor, e nemamo ni za to. Vidite kako vi neodgovornim finansijskim aktivnostima dovodite u političkoj sferi, stvarate atribute političkim strankama koje rade na razbijanju Srbije.
Ja ću ovde vrlo kratko ukazati na odredbe ovoga Zakona o javnom tužilaštvu, a pre toga ću postaviti pitanje ministru pravde gospođi Malović. Kakva je sudbina Mileta Dakića? Ja sam dva puta, ovde vama postavlja pitanje. Nisam dobio nikakav odgovor. Radi se o Srbinu koji je uhapšen u BiH, isporučen u Republiku Hrvatsku zbog navodnih ratnih zločina. U više navrata kroz medije provlačilo se njegovo ime kao ratnog zločinca. Radi se o čoveku koji nema veze sa ratnim zločinom. Taj zločin koji mu se natura je politička kvalifikacija od strane Republike Hrvatske.

Gospodine Buha ja se izvinjavam. Moram da vas vratim na temu. Ta pitanja su prošla danas između 10 i 11. Bilo je prilike. Imate prilike i pismeno. Molim vas nemojte zloupotrebljavati Poslovnik.

Ne zloupotrebljavam. Ja samo tražim odgovor. Tražim odgovor jer sam u okviru načelnih rasprava i rasprava u pojedinostima postavlja pitanje. Nisam dobio nikakav odgovor.