Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Jedna kratka replikica. Ne slažem se sa ovim i to je moje pravo. Dakle, moje pravo i njihovo pravo je da tumači to kako hoće da tumače.
Ustavni sud Republike Srbije je nedavno oborio jedan zakon iz trideset razloga. Taj zakon je usvojila ova skupština, što znači da ni ona nije uvek u pravu, a posebno ne znači da je odbor u pravu. Kada je to već tako da se ne može vršiti pozitivna diskriminacija, onda se pitam šta znači to da se recimo na fakultete upisuju i pripadnici Romske nacionalne manjine i studenti sa hendikepom koji ne ispunjavaju formalne uslove za upis. Dakle, i određena grupa je izuzeta i pozitivno diskriminisana, ništa drugo nisam tražio za studente iz unutrašnjosti, s obzirom da se oni susreću sa raznim teškoćama. Dakle, broj studenata to će biti i problem sa kojim se Srbija suočava, dakle, neravnomerna regionalna razvijenost.
Dakle, broj studenata iz malih sredina opada u selima ih gotovo nema. Samo sam pokušao to pozitivno diskriminišem, ali ukoliko ministarstvo smatra da to nije u redu, a da to može da bude dobro i da se to na neki drugi način reguliše, eventualno brojem bodova ili ne znam već na koji drugi način, onda to ništa nije sporno, onda sam ja u prilici da odustanem od svog amandmana, ali mislim da studenti, a kažem da ovo ne radim sam, dakle, da je ovo sadržaj projekta "Tempus", dakle, da je to rađeno na univerzitetu, da to nisam sam izmislio, to je bila tema koja je obrađivana 11. jula.
Znači, nije mi cilj nikog da diskriminišem, jednostavno sam hteo da doprinesem da i ljudi iz manjih sredina budu, evo da kažem malo ravnopravniji, s obzirom da već imaju mnogo teškoća, samim tim što ne studiraju u mestu svog boravka, samim tim su na određen način diskriminisani, i ovo bi nekako ispravio neku određenu nepravdu koja je sticajem okolnosti naneta s tim što ne žive u mestu gde studiraju. Zahvaljujem. Povući ću ove amandmane u pismenom obliku, jer vidim da su postali problematični, pa će to ministarstvo videti kao deo nekih mogućih budućih rešenja. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Konstatujem da je narodni poslanik najavio pismeno povlačenje amandmana na član 5. koji je podneo.
Da li još neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Predrag Mijatović.

Samo kratko, mislim da bi ipak u ovoj skupštini trebali da znamo da je nekorektno, gospodine Rističeviću, izjednačavati studente iz unutrašnjosti sa hendikepiranima. Mislim, da to nije u redu i da je to nekorektno. Hvala lepo.

Da li neko želi repliku? (Ne.)
Da li još neko želi raspravu na amandman na član 5? (Ne.)
Prelazimo na amandman na član 5. koji je podneo narodni poslanik Ivan Karić.
Vlada i Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Ivan Karić. Izvolite.

Zahvaljujem se gospođo predsedavajuća, uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, na početku samo jedno malo izvinjenje, u brzini pripreme amandmana mi smo, administrativni službenik koji je to radio za Zelene, je definiciju pogrešila. Izvinjavam se svima koji su ovom prilikom uvređeni, ali znači radi se o studentima sa invaliditetom, naravno greška je, studenti sa posebnim potrebama. Mi se ovom prilikom izvinjavamo.
Ovaj amandman govori o tome da su naši, ili gotovo svi fakulteti nedovoljno prilagođeni osobama sa invaliditetom, pre svega studentima sa invaliditetom. Taj trend je prisutan i u javnim ustanovama i u javnim preduzećima i u ostalim institucija, zbog toga smo hteli da ovaj jedan deo amandmana, da kažem ovaj jedan deo problema posvetimo humanijem rešavanju ovih potreba, da kažemo za možda produženim rokom. Čini mi se da je uvaženi kolega Mijatović to pomenuo u pozitivnom kontekstu. Lično sam to tako shvatio i da kažem slažem se da je u najmanju ruku ne primereno izjednačavati osobe sa invaliditetom i osobe koje silom prilika žive u Beogradu, ili negde u unutrašnjosti. Jednu samo nedoumicu, predsedavajuća nam je malopre objasnila kako se raspravlja iako je Odbor za ustavna pitanja odbacio amandman, onda postavljam pitanje zašto nije raspravljano o mom amandmanu, o Fondu za zaštitu životne sredine? Nisam imao priliku da obrazložim svoj amandman, jer ga je Odbor za ustavna pitanja odbacio. Da li to kolege iz pozicije imaju privilegovan položaj ili je pogrešno tumačenje predsedavajuće?

Podsećam samo na proceduru.
Dakle, svaki odbor koji razmatra bilo koji akt po proceduri koji je stigao na sednicu odbora, razmatranjem akta, bez obzira da li je celovit ili amandman, ima pravo da glasanjem odlučuje o tome šta će biti sa aktom ili sa pojedinim amandmanom, a osnov leži ili u tome da je amandman protivrečan, da nije odgovarajući, da je uvredljiv, već po definiciji iz Poslovnika, ili da nije u skladu sa Ustavom.
Narodni poslanici članovi pojedinih odbora se izjašnjavaju o tome da li se takav amandman, po njihovoj proceni odbacuje ili ne. Ako ne na odluke odbora da se amandman odbacuje, amandman mora biti u pretresu. Ukoliko ga narodni poslanik ili grupa povuče tokom pretresa prestaje da bude predmet pretresa i naravno nije u Danu za glasanje na Narodnoj skupštini da o tome odlučuje.
Narodna poslanica Maja Gojković.
Vreme na raspolaganju predsednice poslaničke grupe je 15 minuta. Izvolite.

Zahvaljujem. Dakle, javila sam se zato što je poslanička grupa NM, NP i BS želela da podnese istovetan amandman na član 5. predmetnog zakona i naravno da čisto iz tehničkih razloga nismo uspeli da ostvarimo to naše pravo. Naravno da ćemo predlog amandman poslanika Ivana Karića podržati u Danu za glasanje.
Primedba naša je bila i na sam tekst amandmana na izraz ljudi, odnosno, studenti sa posebnim potrebama, taj izraz se više, već nekoliko godina ne koristi, jer ovi ljudi bez obzira da li su studenti ili neke druge kategorije, ne žele da se njihova prava i njihove težnje da budu jednaki kao mi, nazivaju nekakvim posebnim potrebama, jer oni posebne potrebe u odnosu na ostale ljude i nemaju. Dakle, pravi izraz je u stvari – studenti sa invaliditetom, i u tom smislu nije mi jasno i obrazloženje Vlade da li se još uvek koristi izraz – studenti za hendikepom, jer mislim da je i to pogrešna formulacija i da je Vlada napravila u svom obrazloženju takođe omašku i drago mi je da je poslanik Karić to usmeno obrazložio i ispravio.
Bila sam ubeđena da ćete vi kao ministar, odnosno čitava Vlada Republike Srbije prihvatiti ovakav amandman i da se zaista ovo obrazloženje, koje je pomalo i lakonsko dato, neće ovde pojaviti, a to je da posebna briga o studentima sa invaliditetom, da se ostvaruje kroz citiram ovu rečenicu iz obrazloženja – afirmativnu akciju, koju sprovodi ministarstvo u saradnji sa nadležnim organima u vezi sa upisom finansiranjem i dužinom studija tih studenata.
Kao pravnik, a i u ostalom svi poslanici ovde znaju da, kada nešto nije striktno određeno zakonom, ostavlja se na dispoziciju da se tumači sprovodi ili ne sprovodi, pa vam mogu reći da u dosta slučajeva na fakultetima, na univerzitetima onda ta afirmativna akcija sa nekim nadležnim organima, kako je ovde široko navedeno, i nije pravi način da se nešto sprovede. Mnogo je bolje kada je nešto u zakonu striktno odredbom određeno i onda tu nema tumačenja drugih organa, da li će nešto primenjivati ili neće.
Ovim amandmanom, u stvari, iako izgleda amandman sa jedne godine da se proširuje neko pravo na dve godine se otvara jedna velika tema, tema položaja studenata sa invaliditetom i njihovo uključivanje u visoko školstvo obrazovanje. Iskreno se nadam da će se ovoj temi mnogo više razgovarati ovde u parlamentu, ali mnogo više pažnje biti u strategiji razvoja obrazovanja, koje će se, koliko sam razumela i vas ministre i članove parlamenta koji su diskutovali u ovom zakonu u načelu, pojaviti uskoro i pred ovim domom, pa ćemo moći da razgovaramo o svim onim preprekama koje mladi ljudi sa invaliditetom nailaze u svojoj želji da budu deo visokoškolstva, odnosno da im se omogući obrazovanju na visokoškolskim ustanovama u Srbiji.
Volela bih, eto da, Ivan Karić, prosto nije želeo da lobira za svoj amandman na malo širi način ovde, žao mi je što i malo kolega prisustvuje sad ovom delu sednice, ali kada razmišljamo o ovom amandmanu, hajde da ga ne gledamo tako kruto i da razmišljamo u stvari ko čini tu grupu mladih ljudi i sa invaliditetom. Mislim da je i naša država potpisnica konvencije o jednakosti i pravima osoba sa invaliditetom UN iz 2007. godine, ubeđena sam da smo i mi zemlja potpisnica. Definicija osoba sa invaliditetom koja važi naravno i za studente sa takvim oštećenjima su osobe koje imaju dugotrajna fizička, mentalna i intelektualna i oštećenja čula koja nailaze na različite prepreke, koje sprečavaju njihovo puno učestvovanje u društvo na ravnopravnoj osnovi sa drugima. Kad kažemo čula, da vam plastično objasnim, to je sluh, to je vid, to je govor. I samo da razmišljamo da li su oni u ravnopravnom položaju po ovim izmenama zakona sa onim studentima koji nemaju ovakve prepreke u učenju i savladavanju nastave.
Trebali smo u tom smislu možda i da razgovaramo ili da amandmanom reagujemo i na broj rokova za ovu grupu studenata i da li je njima dovoljan broj rokova od četiri i u tom smislu smo možda trebali da budemo svi zajedno mnogo aktivniji.
Kolika je to grupa studenata? Nemam tačnu brojku, na koju sam naišla, to je od ukupnog broja studenata 5% mladih i to nije zanemarljivo. Uopšte nije zanemarljiv procenat studenata sa invaliditetom, a o preprekama koje ostvaruju da bi bili skoro ravnopravni sa drugim studentima, pa možda samo u ovom kratkom vremenu treba navesti neke, to je svakako potreba za asistencijom ili za ispomoći, u toku dana prevoz na fakultet za koji su se odlučili, što je jedna uopšte nesaglediva barijera za ljude koji nemaju tih problema, arhitektonske barijere. Naježim se kada pročitam da je nemoguće savladati arhitektonske barijere, jer su naše fakultetske ustanove, ne govorim o ovim novijim u poslednjih deset godina koje su građane, da imaju neku posebnu arhitektonsku važnost ili su spomenici kulture. Svako od nas, pretpostavljam da je bar jednom bio u Grčkoj ili u Italiji i video mnoge ljude sa invaliditetom kako posećuju spomenike kulture. Znači, sve je savladivo samo ako društvo to želi.
Ono što je najvažnije za vas, kao ministarstvo i za sve nas, da shvatimo koliko je važno da usvojimo ovaj amandman, je da mladi sa invaliditetom koji su se opredelili da uče imaju problem sa učenjem. Da vam navedem opet jedan plastičan primer, primer ljudi koji su slabovidi i slepi. Meni je to dosta blisko zbog dioptrije koju nosim, a vidim i dosta ovde članova parlamenta imaju problem u nekoj meri sa vidom, a oni imaju još plus taj problem što ne mogu i nemaju adekvatnu literaturu na obrazovnom sistemu i na fakultetima koji su oni odabrali. Nisu isti kao drugi, sama priroda, eto, recimo se, postarala da ne budu isti i moramo da imamo i tu jednu širinu kada donosimo zakone.
Ono što je naša prepreka kada pričamo o studentima sa invaliditetom, to je naša mentalna prepreka, jer mi često mislimo – hajde da ih pustimo da studiraju, oni se nikada neće zaposliti. Takvo jedno društvo, savremeno, u 21. veku ne sme da razmišlja, nego mi treba da sklonimo tu mentalnu prepreku da našem društvu bude jako važno, da prosto podstičemo da se oni upisuju na fakultete, završavaju adekvatne škole, da doktoriraju i da onda budu uključeni u društvo i u neke redovne društvene tokove.
Nažalost, u pripremi ove sednice suočila sam se sa pitanjem da ljudi koji nameravaju da studiraju na Novosadskom Univerzitetu, a imaju određene fizičke nedostatke, odnosno imaju invaliditet, to je puno ljudi i sa hroničnim bolestima, dakle, ljudi koji idu na dijalize, da ne zalazim dalje u medicinsku stranu ovih problema, pitaju da li uopšte smeju da studiraju, i to je poražavajuće.
Zato molim kolege iz svih poslaničkih grupa opozicije ili one koji čine vladajuću većinu, da ne razmišljaju šta je Vlada odbacila ili nije odbacila, možda suviše kruto nego da usvojimo ovaj amandman, gospodina poslanika Karića, kao eto gest da i mi kao parlament učinimo nešto za mlade ljude sa invaliditetom koji žele da budu deo visokog obrazovnog sistema naše države. Hvala vam.

Deset minuta iskorišćeno od vremena na raspolaganju predsednici poslaničke grupe.
Pre nego što dam reč ministru Žarku Obradoviću, na osnovu člana 90. i člana 87. obaveštavam Narodnu skupštinu da će uobičajena pauza u toku našeg radnog dana, biti data nakon zaključenja rasprave u pojedinostima, koja je trenutno u toku.
Reč ima ministar Žarko Obradović.

Želeo sam samo da se zahvalim na ovim rečima posvećenim ovoj kategoriji studenata i da informišem kolege narodne poslanike, pa i koleginicu Gojković da se u strategiji nalazi deo koji se naziva obrazovanje i vaspitanje pojedinih kategorija učenika i studenata sa po delovima obrazovanja i vaspitanja pripadnika manjina, obrazovanje i vaspitanje obdarenih i talentovanih učenika i studenata, obrazovanje i vaspitanje osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, osoba sa teškoćama u učenju i osoba iz defavorizovanih grupa. Imate na našem sajtu tu strategiju, pa se možete informisati.
Kada je reč o ovoj formulaciji koju vi pominjete u saradnji sa nadležnim organima, želim da znate da mi svake godine zajedno sa fakultetima upišemo veliki broj studenata sa invaliditetom i sa određenim teškoćama koje, nažalost, oni imaju i da imamo sjajnu saradnju sa fakultetima i da imamo onaj problem generalno koji možete i sami razumeti, da treba da postoji društvena komisija koja treba da proceni o kojoj osobi je reč, pošto po nekad od strane pojedinih studenata, nažalost, postoji pokušaj da se prikažu da spadaju u tu kategoriju studenata, a ne spadaju.
Pokušali smo i uspeli smo da sa velikim brojem fakulteta univerziteta
u Srbiji stvarno da upišemo veliki broj studenata. Pokušaću za neko od narednih zasedanja, ukoliko bude postojalo vaše interesovanje, i da saznam tačne podatke.
Uložili smo sredstva u renoviranje studenskog doma "Mika Mitrović" ovde u Beogradu, baš za studente iz te kategorije. Moram vam reći, čini mi se, da su oni zadovoljni onim što smo uspeli sada da postignemo, što ne znači da smo završili, jer to je tek jedan od domova namenjen tim studentima. Logično bi bilo i u ostalim univerzitetskim centrima da uradimo iste stvari i da im pomognemo da što brže i lakše savladaju proces učenja, odnosno da se ne osećaju, u odnosu na svoje stanje, različitim u odnosu na ostale studente.