Zahvaljujem. Dakle, javila sam se zato što je poslanička grupa NM, NP i BS želela da podnese istovetan amandman na član 5. predmetnog zakona i naravno da čisto iz tehničkih razloga nismo uspeli da ostvarimo to naše pravo. Naravno da ćemo predlog amandman poslanika Ivana Karića podržati u Danu za glasanje.
Primedba naša je bila i na sam tekst amandmana na izraz ljudi, odnosno, studenti sa posebnim potrebama, taj izraz se više, već nekoliko godina ne koristi, jer ovi ljudi bez obzira da li su studenti ili neke druge kategorije, ne žele da se njihova prava i njihove težnje da budu jednaki kao mi, nazivaju nekakvim posebnim potrebama, jer oni posebne potrebe u odnosu na ostale ljude i nemaju. Dakle, pravi izraz je u stvari – studenti sa invaliditetom, i u tom smislu nije mi jasno i obrazloženje Vlade da li se još uvek koristi izraz – studenti za hendikepom, jer mislim da je i to pogrešna formulacija i da je Vlada napravila u svom obrazloženju takođe omašku i drago mi je da je poslanik Karić to usmeno obrazložio i ispravio.
Bila sam ubeđena da ćete vi kao ministar, odnosno čitava Vlada Republike Srbije prihvatiti ovakav amandman i da se zaista ovo obrazloženje, koje je pomalo i lakonsko dato, neće ovde pojaviti, a to je da posebna briga o studentima sa invaliditetom, da se ostvaruje kroz citiram ovu rečenicu iz obrazloženja – afirmativnu akciju, koju sprovodi ministarstvo u saradnji sa nadležnim organima u vezi sa upisom finansiranjem i dužinom studija tih studenata.
Kao pravnik, a i u ostalom svi poslanici ovde znaju da, kada nešto nije striktno određeno zakonom, ostavlja se na dispoziciju da se tumači sprovodi ili ne sprovodi, pa vam mogu reći da u dosta slučajeva na fakultetima, na univerzitetima onda ta afirmativna akcija sa nekim nadležnim organima, kako je ovde široko navedeno, i nije pravi način da se nešto sprovede. Mnogo je bolje kada je nešto u zakonu striktno odredbom određeno i onda tu nema tumačenja drugih organa, da li će nešto primenjivati ili neće.
Ovim amandmanom, u stvari, iako izgleda amandman sa jedne godine da se proširuje neko pravo na dve godine se otvara jedna velika tema, tema položaja studenata sa invaliditetom i njihovo uključivanje u visoko školstvo obrazovanje. Iskreno se nadam da će se ovoj temi mnogo više razgovarati ovde u parlamentu, ali mnogo više pažnje biti u strategiji razvoja obrazovanja, koje će se, koliko sam razumela i vas ministre i članove parlamenta koji su diskutovali u ovom zakonu u načelu, pojaviti uskoro i pred ovim domom, pa ćemo moći da razgovaramo o svim onim preprekama koje mladi ljudi sa invaliditetom nailaze u svojoj želji da budu deo visokoškolstva, odnosno da im se omogući obrazovanju na visokoškolskim ustanovama u Srbiji.
Volela bih, eto da, Ivan Karić, prosto nije želeo da lobira za svoj amandman na malo širi način ovde, žao mi je što i malo kolega prisustvuje sad ovom delu sednice, ali kada razmišljamo o ovom amandmanu, hajde da ga ne gledamo tako kruto i da razmišljamo u stvari ko čini tu grupu mladih ljudi i sa invaliditetom. Mislim da je i naša država potpisnica konvencije o jednakosti i pravima osoba sa invaliditetom UN iz 2007. godine, ubeđena sam da smo i mi zemlja potpisnica. Definicija osoba sa invaliditetom koja važi naravno i za studente sa takvim oštećenjima su osobe koje imaju dugotrajna fizička, mentalna i intelektualna i oštećenja čula koja nailaze na različite prepreke, koje sprečavaju njihovo puno učestvovanje u društvo na ravnopravnoj osnovi sa drugima. Kad kažemo čula, da vam plastično objasnim, to je sluh, to je vid, to je govor. I samo da razmišljamo da li su oni u ravnopravnom položaju po ovim izmenama zakona sa onim studentima koji nemaju ovakve prepreke u učenju i savladavanju nastave.
Trebali smo u tom smislu možda i da razgovaramo ili da amandmanom reagujemo i na broj rokova za ovu grupu studenata i da li je njima dovoljan broj rokova od četiri i u tom smislu smo možda trebali da budemo svi zajedno mnogo aktivniji.
Kolika je to grupa studenata? Nemam tačnu brojku, na koju sam naišla, to je od ukupnog broja studenata 5% mladih i to nije zanemarljivo. Uopšte nije zanemarljiv procenat studenata sa invaliditetom, a o preprekama koje ostvaruju da bi bili skoro ravnopravni sa drugim studentima, pa možda samo u ovom kratkom vremenu treba navesti neke, to je svakako potreba za asistencijom ili za ispomoći, u toku dana prevoz na fakultet za koji su se odlučili, što je jedna uopšte nesaglediva barijera za ljude koji nemaju tih problema, arhitektonske barijere. Naježim se kada pročitam da je nemoguće savladati arhitektonske barijere, jer su naše fakultetske ustanove, ne govorim o ovim novijim u poslednjih deset godina koje su građane, da imaju neku posebnu arhitektonsku važnost ili su spomenici kulture. Svako od nas, pretpostavljam da je bar jednom bio u Grčkoj ili u Italiji i video mnoge ljude sa invaliditetom kako posećuju spomenike kulture. Znači, sve je savladivo samo ako društvo to želi.
Ono što je najvažnije za vas, kao ministarstvo i za sve nas, da shvatimo koliko je važno da usvojimo ovaj amandman, je da mladi sa invaliditetom koji su se opredelili da uče imaju problem sa učenjem. Da vam navedem opet jedan plastičan primer, primer ljudi koji su slabovidi i slepi. Meni je to dosta blisko zbog dioptrije koju nosim, a vidim i dosta ovde članova parlamenta imaju problem u nekoj meri sa vidom, a oni imaju još plus taj problem što ne mogu i nemaju adekvatnu literaturu na obrazovnom sistemu i na fakultetima koji su oni odabrali. Nisu isti kao drugi, sama priroda, eto, recimo se, postarala da ne budu isti i moramo da imamo i tu jednu širinu kada donosimo zakone.
Ono što je naša prepreka kada pričamo o studentima sa invaliditetom, to je naša mentalna prepreka, jer mi često mislimo – hajde da ih pustimo da studiraju, oni se nikada neće zaposliti. Takvo jedno društvo, savremeno, u 21. veku ne sme da razmišlja, nego mi treba da sklonimo tu mentalnu prepreku da našem društvu bude jako važno, da prosto podstičemo da se oni upisuju na fakultete, završavaju adekvatne škole, da doktoriraju i da onda budu uključeni u društvo i u neke redovne društvene tokove.
Nažalost, u pripremi ove sednice suočila sam se sa pitanjem da ljudi koji nameravaju da studiraju na Novosadskom Univerzitetu, a imaju određene fizičke nedostatke, odnosno imaju invaliditet, to je puno ljudi i sa hroničnim bolestima, dakle, ljudi koji idu na dijalize, da ne zalazim dalje u medicinsku stranu ovih problema, pitaju da li uopšte smeju da studiraju, i to je poražavajuće.
Zato molim kolege iz svih poslaničkih grupa opozicije ili one koji čine vladajuću većinu, da ne razmišljaju šta je Vlada odbacila ili nije odbacila, možda suviše kruto nego da usvojimo ovaj amandman, gospodina poslanika Karića, kao eto gest da i mi kao parlament učinimo nešto za mlade ljude sa invaliditetom koji žele da budu deo visokog obrazovnog sistema naše države. Hvala vam.