Hvala.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović. Izvolite.

Poštovani predsedniče, uvažena gospođo Đukić-Dejanović, poštovani gospodine Cuciću, dame i gospodo narodni poslanici, postojanje adekvatne migracione politike i upravljanje migracionim tokovima je od veoma velikog značaja za Republiku Srbiju.
U procesu definisanja osnovnih pravaca i politika u oblasti migracija, kada je Srbija u pitanju, naročito moramo imati u vidu i specifičnosti sa kojima se naša država susreće. Naime, podsetio bih vas da se Srbija suočava sa različitim vrstama migracije: spoljnim, unutrašnjim, imigracijom i emigracijom, legalnim, nelegalnim, migracijama visoko kvalifikovanih i nisko kvalifikovanih radnika. Poseban problem u Srbiji je i činjenica da postoji veliki broj izbeglica i interno raseljenih lica koji su posledica prisilnih migracija tokom ratnih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije.
Srbija je danas, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, država koja ima najveći broj izbeglih i raseljenih na prostoru Evrope. Takođe je sve veći broj povratnika koji po osnovu Sporazuma o readmisiji sa zemljama EU postoje, a takođe sa druge strane se uvećava i broj državljana koji je zatražio azil u našoj državi. Naravno, tu je i trenutno aktuelni problem lažnih azilanata koji su državljani Republike Srbije, a koji traže azil u zemljama članicama EU.
Naglasio bih da je pitanje adekvatnog upravljanja migracijama, pitanje koje mora da ima i ima veliki značaj kada je reč i o procesu pridruživanja države Srbije EU. U tom procesu, posebna pažnja se posvećuje viznom režimu, integrisanom upravljanju granicom, ilegalnim imigracijama, izbeglim interno raseljenim licima i azilantima. O tome govori i ocena stanja u ovoj oblasti koja je izneta u poslednjem izveštaju Evropske komisije o napretku Republike Srbije u kome se navodi, pa ću citirati: "Kada je reč o upravljanju migracijama, nije bilo napretka. Broj nelegalnih migranata koji prolazi kroz Srbiju i čije je krajnje odredište EU se povećao. Registrovano je oko 9.500 nelegalnih migranata u 2011. godini, a u poređenju sa 2010. godinom kada ih je registrovano oko 2.500. Akcionim planom za sprovođenje Strategije upravljanja migracijama za 2012. godinu, a koji je usvojen u maju ove godine, potrebno je dodatno poboljšati koordinaciju između tela odgovornih za sprovođenje migracione strategije i usvojiti dovoljna finansijska sredstva".
Primena Sporazuma o readmisiji između Evropske unije i Srbije nastavlja se bez značajnih problema, mada su kapaciteti i resursi za integraciju povratnika u okviru procesa readmisije veoma ograničeni.
Tokom 2011. godine u Srbiju je iz država članica EU vraćeno 5.150 lica. Po osnovu ovog sporazuma zaključen je i novi bilateralni protokol za njegovo sprovođenje sa Estonijom. Glavne zemlje odakle se ta lica vraćaju su po opadajućem broju Nemačka, Švedska, Švajcarska, Danska, Francuska i Holandija. Uopšteno govoreći, upravljanjem migracijama u Srbiji dalje umereno napreduje. Kada je reč o azilu, nije postignut napredak. Završen citat iz izveštaja Evropske komisije o napretku Republike Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, dakle, činjenica je da u Srbiji postoji veliki broj usvojenih i strategija, o čemu je govorila u svom uvodnom izlaganju, ministarka Slavica Đukić-Dejanović, ali i veliki broj zakona i podzakonskih akata koji regulišu pojedina migraciona pitanja. Podsetio bih vas na strategiju za upravljanjem migracijama i za Akcioni plan za sprovođenje strategije za period 2011-2012.
Usvojene su i druge strategije koje se odnose na specifična pitanja migracione politike, kao što su, podsetio bih, Strategija na osnovu Sporazuma o readmisiji, Strategija suprotstavljanja ilegalnim migracijama, Strategija borbe protiv trgovine ljudima, Strategija integrisanog upravljanja granicom.
Ono o čemu treba insistirati u narednom periodu, mislim da jeste efikasnije sprovođenje aktivnosti i ostvarivanje cilja koji su utvrđeni ovim dokumentima o kojima je reč, pre svega koja proizilaze iz strategija o kojima sam napomenuo. U tom kontekstu i ka tom cilju bi trebalo obezbediti zajedničku implementacionu politiku usvojenih strategija i koordinaciju institucionalnih tela koja su nadležna za migracije. Sistemsko praćenje migracionih kretanja treba da omogući postojanje ozbiljne analize migracionih potencijala i praćenja realizacije prava migranata, kao i uticaj migracija za razvoj našeg društva. Stoga je usvajanje zakona kojim bi se regulisalo upravljanje migracijama, ako je danas na dnevnom redu, od izuzetnog značaja za državu Srbiju.
Stav Socijaldemokratske partije Srbije jeste da treba učiniti napore da se usvoji takav zakonski i zakonodavni okvir u oblasti upravljanja migracijama, kojim će se obezbediti poštovanje, pre svega evropskih standarda i primena pravnih tekovina EU u ovoj oblasti, ali i polaziti od uvažavanja sopstvenih specifičnosti koje imamo kao društvo i kao država. U upravljanju migracijama mora se voditi računa i o sledećim vrednostima, podsećam poštovanje ljudskih prava migranata, olakšavanje integracije ugroženih kategorija migranata u naše društvo, razvijanje međunarodne saradnje, nediskriminaciju, olakšavanje spajanja porodice.
Treba obezbediti, takođe, efikasnu koordinaciju unutar samih institucija i između institucija koje su odgovorne, kako za kreiranje, tako i za sprovođenje politike u oblasti migracija. Imajući u vidu pristup koji ima predmet regulisanja ovog zakona, apelujemo da se što pre pristupi izradi podzakonskih akata koji su neophodni, kako bi ovaj zakon mogao da zaživi u praksi i kako bi se sproveo, pre svega, u interesu onih građana i onih lica na koja treba da se odnosi, kao i da se obezbede neophodni kapaciteti Komesarijata za izbeglice, imajući u vidu nadležnost tog komesarijata, a koja se utvrđuje i ovim zakonom, a i nekim drugim zakonima.
Takođe je važno, i jedna od najvažnijih aktivnosti, rekao bih predviđenih u okviru nadležnosti Komesarijata za izbeglice, emigracije, izrada i ažuriranje migracionog profila Republike Srbije, jer smatramo Socijaldemokratskoj partiji Srbije da bi ovim predlogom zakona trebalo istaći značaj tog dokumenta, odnosno bliže regulisati sadržinu, postupak i rokove za donošenje istog. To je naročito važno kada se ima u vidu da migracioni profil predstavlja instrument države koji treba da objedini sve informacije o migracijama i da na taj način omogućimo formulisanje adekvatne nacionalne politike.
Na samom kraju dame i gospodo, smatramo da bi bilo celishodno da se podzakonskim aktima precizno definišu i obaveze svih organa, pre svega državne uprave, koji su uključeni u jedinstveni sistem, kako bi se obezbedila njihova efikasna koordinacija. Zahvaljujem vam svima na pažnji.

Hvala.
Reč ima gospođa Donka Banović. Izvolite.

Hvala gospodine predsedniče.
Koliko je upravljanje migracijama važno za jednu državu i njene stanovnike, imamo prilike da ovih dana da čujemo iz usta političara Evropske unije. Dakle, imamo priliku da čujemo, a bojim se i da ćemo osetiti i na svojoj koži.
Naime, zbog velikog broja takozvanih lažnih azilanata iz Srbije, Evropska unija nam preti ponovnim uvođenjem viza za ulazak u zemlje šengenskog prostora, preti da će Srbiju, odnosno, Republiku Srbiju skinuti sa bele šengen liste, odnosno da ćemo opet biti na crnoj šengen listi, mada građani Srbije nekako kada je u pitanju Evropska unija, imamo stalno osećaj da se nalazimo na nekim njihovim crnim listama.
Evropska unija traži od Srbije da uvede veću kontrolu kada je izdavanje pasoša u pitanju, i da izvrši tzv. preventivno zaustavljanje lažnih azilanata na samoj granici Srbije. Međutim, prema važećim zakonima ove države, prema Ustavu i prema silnim konvencijama koje smo potpisali, takvo nešto bi bilo direktno kršenje ljudskih i ustavnih prava. Dakle, ova država nema pravo da nekome odbije izdavanje biometrijskog pasoša ukoliko ta osoba ispuni sve uslove i ova država nema pravo da nekoga zaustavi ukoliko, naravno, ima sve uredne papire, da zaustavi i da mu ne dozvoli prelazak granice.
Nažalost, tačno je da, barem sam ja to u štampi mogla da pročitam, a i vi verovatno, kada je u pitanju izdavanje pasoša da je primećeno postojanje neke mreže državnih službenika koji su prodavali lična dokumenta, to sam ja pročitala u novinama, kao i svi građani. Dakle, prodaja krštenica, prodaja između ostalog i biometrijskih pasoša, no ja mislim da smo mi dovoljno ozbiljna zemlja da je ta mreža do sada razbijena.
Međutim, kada je reč o sprečavanju takozvanih lažnih migranata, Evropska unija je ta koja može da to spreči mnogo efikasnije od nas. Kako? Baze podataka koje zemlje šengena imaju su veoma dobre i mnogo su preciznije, obimnije od naših baza, odnosno, osobu koja se sumnja da je lažni azilant, pa se izvrši provera, ta osoba može da bude zaustavljena na šengenskoj granici, a ne na srpskoj. Njihova granična kontrola može tu osobu da vrati u zemlju porekla, to je jedna stvar.
Druga stvar je da Evropska unija, sve zemlje Balkana, pa i Srbiju može da proglasi, a mi smo nekad imali takav status, da može da proglasi za zemlju sigurnog porekla. Kada imate taj status, onda osobe koje traže azil u zemljama Evropske unije, podležu određenoj, vrlo jasnoj proceduri i za vrlo kratko vreme se njima odbija traženi azil, u nekim zemljama čak i za 48 sati, pa sama ta činjenica da Srbiju navedete kao zemlju sigurnog porekla, u startu će obeshrabriti sve one koji imaju nameru da odlaze u zemlje EU da traže azil. Dakle, oni prosto neće biti stimulisani zato što znaju da će za 48 sati biti vraćeni u Srbiji, odnosno u zemlju sigurnog porekla.
No, ja bih sad par reči rekla i o ovom predlogu zakona. Kao što reče i kolega Omerović, Srbija je zemlja kojoj i te kako treba kvalitetno i dobro upravljanje migracijama, pre svega što je Srbija i zemlja porekla i zemlja tranzita, a i zemlja u kojoj su mnogi ljudi pronašli svoje utočište. U proteklih nekoliko godina je izvršno, da kažem, celokupna revizija zakona u Srbiji, koji se odnose na vize, na azil, na upravljanje granicama, ilegalnih i nelegalnih migracija. Dakle, imamo mnogo novih zakona.
Takođe, imamo i mnogo tzv. nacionalnih, ali sektorskih strategija.
Kolega Omerović je, takođe, nabrojao nekoliko tih strategija, a ja ću spomenuti da imamo i strategiju za upravljanje ilegalnim migracijama za period 2009 – 2014. godina. Kad smo već sad dobili problem tzv. lažnih azila, čini mi se da nismo tu strategiju baš nešto naročito uspeli da primenimo.
Kada je reč o ovom predlogu zakona, jako je važno da svi imamo u vidu, a pretpostavljam da znamo, da postoji i strategija za upravljanje migracijama, koja je doneta još 2009. godine.
Proces koji je vodio do izrade ove strategije je dugo trajao i bio je veoma temeljan. Znam da je, pre svega, Komesarijat angažovao veliki broj stručnjaka iz raznih i domaćih i međunarodnih organizacija i da se došlo do jedne prilično dobre strategije. Naravno, što je logično, ta strategija je i poslužila kao osnov za izradu ovog predloga zakona. Pa, ako je tako puno vremena potrošena i na izradu strategije i na pripremu ovog zakona, mislim da je krajnji rezultat, odnosno predlog mogao da bude mnogo bolji.
Moja poslanička grupa i ja smatramo da zakon nije dobar i to, pre svega, što je veoma uopšten, što su neke odredbe toliko ne precizne da prosto se vidi da se neće moći ni primenjivati. No, to neće biti prvi takav zakon.
Što se tiče primedaba, krenuću redom. Prva primedba se odnosi na poglavlje 2, gde su nabrojana načela za primenu ovog zakona. Recimo, jako je čudno da ste vi predlagač, da je uopšte izostavio načelo poštovanja ljudskih prava i nediskriminacije. To je čudno zato što ovaj zakon upravo se odnosi na možda najugroženije i najranjivije grupe ljudi koji postoje u ovoj zemlji.
Zatim ste izostavili načelo sigurnosti državne granice i bezbednosti građana, što je, takođe, po nama, loše. O tome će detaljnije govoriti kasnije moje kolege iz poslaničkog kluba. Dakle, zamerke na izostavljanje jako značajnih načela.
Sledeće što bih mogla da kažem jeste da imamo određene pojave i da ste ponudili loše rešenje, to je da imamo mnogo nekih sektorskih nacionalnih strategija. Mislim i da za ovu oblast ima šest ili sedam. Zapažanje do sada je da te strategije postoje svaka za sebe, da postoji veoma loša koordinacija između tih strategija, a i institucija.
Kada je u pitanju upravljanje migracijama, onda morate da imate jedan jedinstven i celovit pristup. Znači, ne možete tu nešto da seckate.
Takođe, primećena je do sada prilično nekordinisana i loša saradnja između organa i institucija koje se bave ovim oblastima. To uvek ili često ima, rezultat da za neki problem ne znate ko je nadležan, pa kad ne znate ko je nadležan, onda ne znate ni ko je odgovoran za neki problem ili imate preklapanje da više institucija ili organa su zaduženi za istu stvar, pa onda opet nemate kvalitetno rešenje problema, jer kada se više institucija tu upetlja vrlo često problem ostaje ne rešen.
Meni se čini da ste taj problem nedostatka koordinacije između institucija i organa hteli da rešite time što u centar čitave ove priče ili upravljanja migracijama stavljate Komesarijatu za izbeglice. To je utisak kada se ovaj zakon pročita.
Tačno je da će se taj Komesarijat drugačije zvati. Dakle, neće biti samo Komesarijat za izbeglice, nego će to biti i Komesarijat za izbeglice i upravljanje migracijama.
Demokratska stranka Srbije i ja smo prilično skeptični prema ovom rešenju, ne zato što smatramo da ljudi koji trenutno rade u Komesarijatu nemaju iskustva u različitim oblicima migracija, imaju oni iskustva, ali smatram da nemaju administrativne kapacitete da obavljaju ovako jedan raznolik i složen posao. Dakle, samim tim što će se ono preimenovati, nije dovoljno.
Imali smo takvih slučajeva kada se uvodi neki novi zakon, pa da neko telo dobije i neke druge nadležnosti, međutim, onda u zakonu se navodi da će se izvršiti reorganizacija ili nova sistematizacija. Navodi se, takođe, koliko će novih ljudi biti zaposleno u Komesarijatu i kada će se doneti taj podzakonski akt. Znači, govorim o Predlogu zakona, a o tome nema ni reči, o novoj organizaciji, odnosno reorganizaciji Komesarijata ima kasnije u obrazloženjima, ali obrazloženje nije zakon. To uopšte nije zakon. To može da služi poslaniku kada sprema diskusiju da pročita.
Dakle, vi toliko ozbiljni i novih nadležnosti dajete Komesarijatu, a o tome kako će se i da li će se uopšte reorganizovati, nema ni reči.
Takođe, u ovom zakonu apsolutno nigde nema reči o potrebi finansijskim sredstvima, pa ni za rad budućeg Komesarijata kao takvog.
Sledeća primedba koja se opet odnosi na tu uopštenost ovog zakona je gde vi predviđate osnivanje pokrajinskih i lokalnih saveta za migracije. Dakle, apsolutno je nesporno da je svaka lokalna samouprava specifična po mnogim stvarima, pa i po ovim. To je nesporna potreba. Međutim, ovde kažete da lokalna samouprava može da formira savet. Čim stavite "može" uglavnom se to ne radi.
Opet nema reči o tome ko će finansirati rad tih lokalnih saveta za migracije. Ne govorite i ništa ne kažete šta se dešava sa opštinskim poverenicima za izbeglice. Uglavnom svaka lokalna samouprava ima tog poverenika za izbeglice. Dakle, uopšte niste predvideli sad njihovo mesto. Da li će se oni ukidati, da li će oni postati deo tog saveta, ali kako će postati deo ako lokalna samouprava odluči da ne formira savet za migracije.
Ovde sam skeptična i kažem da će lokalne samouprave izbeći da formiraju te savete. Opet će se oslanjati na Komesarijat, imajući u vidu iskustvo sa formiranjem nekih drugih saveta.
Recimo, u Zakonu o ravnopravnosti polova ste takođe imali preporuku da lokalne samouprave formiraju lokalne savete za ravnopravnost polova. Mislim da je to učinilo svega 20 lokalnih samouprava, jer isto u zakonu pisalo može i ne mora.
Imali ste u nekom zakonu da lokalne samouprave formiraju savete o koji će brinuti o ljudskim i manjinskim pravima u lokalnim samoupravama, a imate možda 15 opština koje su to uradile.
Dakle, i ova priča oko tih lokalnih saveta za migraciju je priča koja se neće ostvariti.
Naravno, ovde govorite o potrebi stalnog obrazovanja i obuke ljudi koji će se baviti ili koji se već bave ovim poslovima, a opet se tu u centar stavlja Komesarijat. Rekoh, znam da ljudi u Komesarijatu zaista imaju puno iskustva, ali zar pored svih ostalih nadležnosti koje se daju Komesarijatu, sada će biti zadužen za sve kada je u pitanju obuka i potreba stalnog obrazovanja. Opet nemamo ni reči o tome koja su to finansijska sredstva potrebna evo za ovu stvar, za stalno obrazovanje. To košta.
U glavi 4. članovi 16. i 17. govori se o jedinstvenom sistemu prikupljanja, organizovanju, razmeni podataka, odnosno o stvaranju jedinstvene baze podataka.
Ko se iole bavi ovom oblašću, on zna da je jako teško doći do preciznih podataka.
To je do sada bilo najbolje otići na sajt Sekretarijata za izbeglice, pa tu imate neke podatke, odete na sajt UNHCR za Srbiju pa i tu imate neke podatke. Tako da je to kao ideja dobro.
Međutim, opet se ovde ne vidi, to je jako ozbiljan posao, voditi jedinstvenu bazu podataka u nekoj oblasti, iz zakona se ne vidi ko će za to biti zadužen, ko će biti odgovoran, ko će to i kako će se finansirati. Ono što je po meni tu vrlo osetljivo je i to ko će biti odgovoran za zaštitu ličnih podataka o ličnosti. Dakle, opet jedna ideja, ali ne znam kako će doći do njene realizacije.
Mi smo podneli dosta amandmana, tako da ćemo kada bude rasprava u pojedinostima o njima govoriti. Rekla bih par reči o statusu izbeglica i interno raseljenih lica.
Skoro 20 godina posle početka prvih oružanih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, 2008. godine je UNHCR svrstao Srbiju među pet zemalja u svetu, sa dugotrajnom izbegličkom krizom i zemlju koja ima najveći broj izbeglica i raseljenih lica u Evropi. Dakle, imamo peto mesto u svetu, a prvo u Evropi po tom problemu. Posle 21 godine mi još uvek imamo 86.000 izbeglica. Od toga je 85.000 izbeglica iz Hrvatske.
Najveći problem i faktor postojanja te dugotrajne izbegličke krize u Srbiji je nespremnost Hrvatske, svih sadašnjih, a i bivših političara iz Hrvatske, da na zadovoljavajući način reše probleme povratka, individualnih prava izbeglih i proteranih Srba iz Hrvatske. Podsetiću vas samo koji su to problemi, povratak imovine i stanarskih prava, konvalidacija radnog staža, neisplaćene penzije, povratak zaposednutih poljoprivrednih imanja njihovim pravim vlasnicima, ukidanje tajnih optužnica za navodne ratne zločine koji postoje da bi obeshrabrili ljude da se vrate u Hrvatsku, odnosno u svoje domove.
Takva Hrvatska, koja krši sva moguća ljudska i imovinska prava izbeglica Srba, a nekadašnjih svojih građana je ocenjena kao zemlja koja je ispunila sve evropske standarde, sve standarde EU, tako da oni planiraju da postanu član EU 2013. godine, bez obzira što nisu ni prstom mrdnuli da se reše problemi izbeglica iz Hrvatske u Srbiji.
Onda, kao vrhunac nam signe vest da su predsednik Hrvatske Ivo Josipović, sadašnji i bivši predsednik Republike Srbije Boris Tadić, u Briselu primili Evropsku medalju za toleranciju u obrazloženju te nagrade piše da je to priznanje za doprinos, citiram – Toleranciji, poštenju, moralnoj hrabrosti i pomirenju u Evropi.
Tačno je da su oni slatkorečivo govorili o pomirenju i o toleranciji, a istovremeno nisu ništa učinili da se najveća izbeglička kriza u Evropi reši. Samo se plašim da neki naši budući, pošto imamo naznaka da se pojavljuju neki novi politički tandemi, iskreno se nadam da grešim, jer ako za četiri godine još neki tandem bude sa balkanskih prostora primio tu medalju, o pomirenju i toleranciji, onda se Srbiji zaista loše piše. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Olena Papuga. Izvolite.

Poštovani predsedniče, poštovana ministarko zdravlja Slavice Đukić-Dejanović, poštovane kolege poslanici, na početku ću da govorim o nekim brojkama koje govore o tome koliko imamo izbeglica, raseljenih lica, a možda i azilanata.
Ovaj Predlog zakona o upravljanju migracijama se donosi po hitnom postupku, navodno da bi se sprečile posledice povećanog broja migranata u Srbiji. Znamo da smo se mi suočili sa prvim većim brojem izbeglica za vreme ratova devedesetih godina. Oni skoro već 20 godina i više žive u kolektivnim centrima, a neki su se dobro snašli. Znamo da za 20 godina nisu uspeli da se integrišu i da ih država Srbija prihvati. Prihvatila ih je time što im je dala kolektivne smeštaje, ali tim ljudima je pored toga potrebna i bolja zdravstvena zaštita, prvenstveno im je potreban posao koji 20 godina ne mogu da nađu.
Naši ljudi koji migriraju u zemlje EU, prvenstveno u dobro razvijene države EU, odlaze tamo zbog ekonomskih neprilika i zbog toga što ovde ne mogu da nađu posao. Evropske zemlje ih vraćaju nazad, s time da će ti ljudi koji će biti vraćeni iz EU takođe imati velike probleme zato što ćemo im možda obezbediti neki smeštaj, ali njima je prvenstveno potrebno da se obezbedi posao. Mislim da je to jedini i najveći problem u ovoj državi, što ljudi nemaju posao.
Migranti koji dolaze iz drugih zemalja, koji su možda u našoj zemlji u tranzitu, znamo da postoje već nekoliko azilantskih centara, u tim centrima nailaze na veliku neprihvaćenost, zato što su pomešani razni mentaliteti. Mislim da država treba da napravi strategiju o tome šta ćemo raditi i sa izbeglicama koje ovde žive već 20 godina, koji su se integrisali u našu državu, sa onima koji će doći iz EU, a i sa svima koji su tu u tranzitu.
U Srbiji živi skoro 300.000 izbeglica i interno raseljenih, što je najviše u zemljama EU. Govoriću o teritoriji sa koje dolazim. Tako da, mogu da kažem da u Novom Sadu status izbeglica u Srbiji ima 660.000 ljudi, a 215.000 ima status interno raseljeni. Broj izbeglica je stabilan. Ne mogu da kažem da nije dobra forma što se uvodi komesarijat i što će on voditi statistiku, ali mi već imamo brojeve i napravljenu statistiku. Znamo koliko raseljenih izbeglica boravi u Srbiji. Zato hoću da kažem da je broj izbeglica stabilan.
Međutim, broj interno raseljenih lica se povećao posle zbivanja na Kosovu i sada iznosi oko 215.000, od čega su 12.000 u Vojvodini. U Vojvodini postoje dva kolektivna centra izbeglih, od kojih je jedan u Kovinu, ali ove godine bi trebao da se zatvori. U poslednjih pet godina je kroz strategiju obezbeđeno više od pet hiljada trajnih rešenja za izbeglice, a sredstva koja su za to utrošena su iz budžeta IPA fondova od donatora, a iznose 48 miliona evra, od čega je u Vojvodini otišlo oko 15 miliona evra. Ti podaci su potrebi i komesarijatu koji će dalje obavljati tu statistiku, od marta 2003. godine da bi se orijentisao na te podatke i dalje radio.
Povratnici koji u Srbiju stižu na osnovu Sporazuma o readmisiji, su za sada najugroženija kategorija, ali može se reći da su ugroženi zbog toga što im mi kao država ne pružamo neku socijalnu zaštitu, ne pružamo im neki normalan svakodnevni život. Od 2006. Kancelarija za readmisiju je prihvatila više od 8.000 vraćenih, a tokom 2011. godine broj onih koji traže azil je porastao na 3.000. Problem je u tome što komesarijat nema kapacitet da smesti sve ljude koji traže tu pomoć.
Tim zakonom koji je danas pred nama je predviđeno da nadležnost Komesarijata za izbeglice i migracije bude proširena i na upravljanje migracijama i pomoć azilantima, a biće formirana i jedinstvena baza podataka o migracijama, koju će moći da koriste svi državni organi. Samo se pitam da li sredstva koja su tu predviđena, dva miliona dinara i 500.000 dinara za obuku tih saveta i ljudi koji će raditi u tom Komesirajatu, po mom mišljenju to stvarno nije dovoljno, iz razloga što će, kako se ovde predviđa, sva sredstva biti potrošena uglavnom na njihovu edukaciju, a za sredstva za boravak tih emigranata i izbeglica, za te kolektivne centre, po meni treba da brinu lokalne samouprave i AP Vojvodina. Nije mi jasno odakle će se obezbediti sredstva za te namene.
Takođe, Komesarijat će raditi i na merama poboljšanja uslova života interno raseljenih, dok su ljudi u raseljeništvu. I ovde me interesuje o kojim se tu sredstvima radi, da li će ta sredstva biti izdvojena iz budžeta Republike Srbije, iz kog ili iz kojih ministarstava, da li će ta sredstva opet da padnu možda na lokalne samouprave, da li će oni finansirati boravak tih osoba po tim kolektivnim centrima na svojim teritorijama?
Takođe je predloženo da se povratnicima po osnovu sporazuma o readmisiji, što je po ovom zakonu i najveći problem, koji nisu u mogućnosti da sebi obezbede smeštaj, a znamo da oni najverovatnije neće moći sebi da obezbede smeštaj, neposredno po povratku će se obezbediti smeštaj u privremenom kolektivnom centru, kao i ishrana i neophodna odeća i obuća. Oni mogu biti smešteni u privremenom smeštaju u periodu od 14 dana, sa mogućnošću produženja ukoliko se radi o starim, invalidnim i bolesnim licima ili će oni biti preseljeni u ustanove socijalne zaštite. Privremeni smeštaj, ishranu, obuću i odeću obezbeđivanje Komesarijat neposredno ili u saradnji sa jedinicama lokalne samouprave ili sa organizacijom "Crvenog Krsta".
Po meni Komesarijat možda nije najbolja formulacija. On će biti smešten u Beogradu, u nekoliko kancelarija. Ljudi će opet tu da dolaze, da rade od osam do tri, četiri. Ne vidim veliku angažovanost po terenima tih komesarijata i tih saveta, što stvarno zakon nije predvideo, tako da mogu da kažem da ovaj predlog zakona, po meni, nije dobro formulisan, nedorečen je. Ne zna se ni ko će finansirati savete, ni kako će se obrazovati ti saveti. Jednostavno, LSV zbog tih nedorečenosti neće podržati ovaj zakon.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milan Stošić.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena ministarko, uvaženi predstavnici Komesarijata, mi u PUPS smatramo da je usvajanje zakona o upravljanju migracijama veoma značajno za Republiku Srbiju. Naime, aktuelna migraciona pitanja i različite kategorije migranata, kao i njihov veliki broj, svakako zahtevaju da ovo pitanje bude zakonski regulisano, kako bi se na celovit način uredilo praćenje i upravljanje migracijama u Republici Srbiji.
Svesni smo da su poslednjih godina migracije kod nas prisutne u znatno većem obimu nego u bilo kojoj drugoj zemlji Evrope, što dodatno ukazuje da je krajnje vreme da se zaokruži sistemski pristup ovom pitanju. Proces sistemskog obličavanja migracione politike, započet donošenjem strategije za upravljanje migracijama i akcionim planom za njeno sprovođenje, sada se nastavlja usvajanjem ovog zakona, čime je Republika Srbija na dobrom putu u ostvarivanju postojećih ciljeva i prioriteta u ovoj oblasti.
Usvajanje ovog zakona uticaće na različite kategorije migranata i doprineće unapređenju njihovih ljudskih prava kroz predviđene mere za njihovu integraciju, reintegraciju i poboljšanje uslova života. Ne smemo zaboraviti da je u Republiku Srbiju svojevremeno došlo preko pola miliona izbeglica, preko 250.000 interno raseljenih lica, kada je kroz centre za azil u Banji Koviljači i Bogovađi u poslednje dve godine prošlo preko 1.600 tražilaca azilanata, a u istom periodu u Republiku Srbiju je vraćeno preko 10.000 lica po osnovu sporazuma o readmisiji, što je više nego dovoljan pokazatelj da je sveobuhvatno i kontinuirano upravljanje migracijama za koje se Republike Srbija opredelila ovim predlogom zakona najbolje rešenje.
Smatramo da je dobro rešenje što je u zakonu predviđen Komesarijat za izbeglice, kao što i sam zakon kaže – organ koji obavlja stručne i druge poslove koji se odnose na upravljanje migracijama, imajući u vidu njegova dosadašnja iskustva i aktivnosti u ovoj oblasti. Komesarijat za izbeglice je posebna organizacija osnovana 1992. godine Zakonom o izbeglicama. Od 1992. godine Komesarijat za izbeglice iz budžeta Republike Srbije, u saradnji sa međunarodnim agencijama i organizacijama, vladama pojedinih zemalja i lokalnim samoupravama realizuje program trajnih rešenja za izbeglice, a od 2002. godine, u skladu sa Nacionalnom strategijom za rešavanje pitanja izbeglih i interno raseljenih lica i za interno raseljena lica kroz različite projekte.
Nabrojao bih samo projekte koje ja znam da je Komesarijat realizovao: kompletna izgradnja stambenih jedinica, delimična izgradnja ili samo izgradnja, kupovina seoskih kuća sa okućnicom, dodela montažnih kuća, pomoć u vidu paketa građevinskog materijala za završetak započetih stambenih objekata, projekti pomoći u vidu ekonomskog osnaživanja izbeglih i interno raseljenih lica, izgradnja objekata za socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima, adaptacija i prenamena objekata kolektivnih centara u ustanove za smeštaj starih lica, adaptacija i proširenje kapaciteta ustanova socijalne zaštite. Sve ovo nam ukazuje da je Komesarijat dobro rešenje i zbog svojih prethodnih iskustava po ovim pitanjima, da će eventualno u narednom periodu, kroz neke zakonske regulative, koje će biti definisane posebnim dokumentima, raditi posao od velikog značaja upravo za migracione tokove.
Zakonske uređenje u oblasti upravljanja migracijama omogući će praćenje potrebe migranata i utvrđivanja migracione politike, naročito mera za poboljšanje uslova života interno raseljenih lica dok su u raseljeništvu, možemo konstatovati da će to biti još veoma dugo, za obezbeđivanje stambenog prostora radi privremenog smeštaja licima kojima je priznato pravo na utočište, kao i privremenog kolektivnog smeštaja za povratnike po osnovu Sporazuma o readmisiji, koji nisu u mogućnosti da obezbede smeštaj neposredno po povratku, naročito ako imamo u vidu da će u narednim godinama, u narednom periodu biti potpisani i sa velikim brojem evropskih zemalja, Sporazum o readmisiji, da će verovatno biti veliki broj povratnika po toj osnovi. Na ovakav način u Republici Srbiji dodatno se obezbeđuje unapređenje i zaštita odgovarajućih ljudskih prava ovih lica.
Poseban uticaj zakon će svakako imati u odnosu na porodice stranaca koji ilegalno borave na teritoriji Republike Srbije kroz predlaganje određenih sistemskih mera za dobrovoljni povratak stranaca koji nelegalno borave na teritoriji Republike Srbije, u zemlji njihovog porekla. Takođe, dobro rešenje predviđeno Predlogom zakona je i uspostavljanje jedinstvenog sistema za upravljanje i razmenu podataka i informacija, čime će se omogućiti dobijanje tačnih i potpunih podataka, informacija i statistika vezanih za migraciona pitanja. Mislim da je ovo dobra stvar, zato što će se preko lokalnih samouprava i preko poverenika za izbeglice od prikupljenih podataka napraviti jedna centralna baza podataka, kojom se može regulisati normalno upravljanje ovim procesima.
Ovo je potrebno i značajno za redovno ažuriranje migracionih profila Republike Srbije, tako i za analizu trendova i pravovremeno planiranje kroz niz odgovarajućih mera i aktivnosti u cilju upravljanja migracijama. Ono na šta bih posebno skrenuo pažnju, to su saveti za migracije, čije obrazovanje na lokalnom nivou predviđa ovaj zakon.
Odredba člana 10. zakona uređuje da se od strane nadležnog organa u autonomnoj pokrajini i jedinici lokalne samouprave obrazuje savet za migracije radi obavljanja savetodavnih poslova koji se odnose na upravljanje migracijama na teritoriji autonomne pokrajine i jedinici lokalne samouprave.
Takođe, uređuje se da uz sastav saveta za migracije, koji se uređuje aktom o obrazovanju, ulaze predstavnik izvršnog organa jedinice lokalne samouprave, predsednik opštine ili gradonačelnik, ili član opštinskog i gradskog veća, a u prethodnom periodu je bilo regulisano da to bude gradonačelnik ili predsednik opštine. Mislim da je dobro rešenje što se daje mogućnost da to bude član gradskog, odnosno opštinskog veća, čime se postiže neka relaksacija kod gradonačelnika, odnosno predsednika opštine, da će određeno resorno lice biti zaduženo za ova pitanja.
Pored članova izvršnih organa, u savet za migracije na lokalnom nivou se planira da uđu i predstavnici Centra za socijalni rad, policijske uprave, službe zapošljavanja, poverenik za izbeglice, predstavnik opštinske, odnosno gradske uprave, kao i druga lica gradskih, odnosno opštinskih institucija, u zavisnosti od same potrebe svake lokalne samouprave.
Kroz rad lokalnih saveta za migracije se omogućava da se sagledaju problemi sa kojima se autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave suočavaju u ovoj oblasti na svojim teritorijama i da se blagovremeno definišu i sprovedu potrebne aktivnosti i aktivan uticaj na rešavanje problema na lokalnom nivou. To je jedan znak da ipak nije centralizacija preko Komesarijata, već Komesarijat služi za vođenje jedne celovite baze podataka.
U dosadašnjem periodu je u jednom malom broju lokalnih samouprava obrazovani saveti za migracije, mada je bila preporuka Komesarijata i stalno je bilo insistiranje Komesarijata na tome. Lokalne samouprave koje su obrazovale savet za migracije su kud i kamo bolje rešavale status izbeglih i interno iseljenih lica. To pitanje je sada regulisano ovim zakonom, što će lokalne samouprave obavezati da postupaju u skladu sa zakonom, odnosno da su obavezne da obrazuju savet za migracije.
Čini mi se da je neko rekao da mogu da obrazuju, međutim, član 10. govori, citiraću ga – radi obavljanja savetodavnih poslova u vezi sa upravljanjem migracijama na teritoriji autonomne pokrajine i jedinici lokalne samouprave, nadležni organ u autonomnoj pokrajine i jedinici lokalne samouprave obrazuje pokrajinski, odnosno lokalni savet za migracije, u daljem tekstu, savet za migracije. Znači, ne može, nego faktički na osnovu ovoga cenim da treba, odnosno da mora.
Odredbom člana 15. je propisano da se radi podsticanje aktivnosti neophodnih za sprovođenje ciljeva i mera u oblasti upravljanja migracijama u jedinici lokalne samouprave i iz budžeta Republike Srbije se mogu finansirati planovi koje utvrde nadležni organi jedinice lokalne samouprave koji moraju biti usaglašeni sa strategijom u oblasti upravljanja. Ovo ništa nije novo, i do sada su lokalne samouprave imale mogućnosti da svoje planove i svoje projekte plasiraju prema Komesarijatu i u zavisnosti od količine sredstava koju je obezbeđivao Komesarijat, bilo je, uglavnom, zadovoljavanje svih potreba lokalnih samouprava.
S obzirom na dinamičnost koja prati oblast migracije, jako je dobro što je ovim zakonom, odredbom člana 11. zakona propisano da lica koja obavljaju poslove od značaja za upravljanja migracijama, Komesarijat obezbeđuje obuku i osposobljavanje za obavljanje poslova u oblasti upravljanja migracijama. Na ovakav način će se obezbediti obučen i stručan kadar koji će u najboljoj mogućoj meri moći da prepozna osnovne potrebe, načine pomoći i zaštite prava migranata. Na isti način se omogućava i praćenje trendova, usvajanje novih standarda i unapređenje u ovoj oblasti, a time i optimalni uslovi da se na vreme uoče eventualni problemi i delovi njihovog prevazilaženja.
Posebno širina ovog zakona se ogleda u tome što predviđa ne samo međusobnu saradnju između organa Republike i lokalnih samouprava, već i saradnju sa evropskim i međunarodnim institucijama, čime se postiže potrebna harmonizacija u ovoj oblasti.
Jedina primedba je na odredbe člana 19. zakona, kojim je predviđeno da će se podzakonski akti za sprovođenje ovog zakona doneti u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Lično smatram da bi to vreme trebalo biti kraće, ali to je zadnji rok, što znači da se ti podzakonski akti mogu doneti i mnogo ranije. Znači, zadnji rok je tih 12 meseci.
Kao što sam već naglasio, Srbija je na prvom mestu u Evropi po ukupnom broju raseljenih i izbeglih lica, kao i po dužini izbegličkog statusa. Ta činjenica je pre tri godine opredelila inicijativu Antonija Gutera, visokog komesara UN za pitanja izbeglica i dr Jovana Krkobabića, potpredsednika Vlade Republike Srbije za organizovanje međunarodne donatorske konferencije, koja je održana marta meseca u Sarajevu, sa ciljem prikupljanja preko pola milijarde, odnosno 584 miliona evra, kako bi se obezbedio krov nad glavom za oko 30 hiljada izbeglih porodica zapadnog Balkana. Misli se na Srbiju, Hrvatsku, BiH i Crnu Goru. Od tih prikupljenih sredstava, Srbiji bi pripalo 335 miliona evra. Na taj način bi Srbija u narednih pet godina trajno zbrinula oko 17 hiljada najugroženijih porodica, odnosno oko 45 hiljada osoba izbeglih za vreme rata od 1991. do 1995. godine iz BiH, Hrvatske i sve preostale izbeglice koje još žive u kolektivnim centrima.
Potpredsednik Vlade Srbije i ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, dr Jovan Krkobabić, primio je ovih dana delegaciju Razvojne banke Saveta Evrope i Evropske komisije, kao i šefa delegacije EU u Srbiji. Razgovor je bio posvećen realizaciji regionalnog programa za stambeno zbrinjavanje najugroženijih izbeglica na zapadnom Balkanu, upravo u vezi ove donatorske konferencije i ovih sredstava.
Ceo ovaj projekat mora da se završi bez suvišnog administriranja, efikasno i odgovorno, zbog onih kojima su ova sredstva namenjena, a namenila su ih države ne naša, nego države koje su donatori ovih sredstava.
Šef delegacije EU u Srbiji, Visent Dežer, ukazao je na neophodnost da projekat bude ravnomerno zastupljen na celoj teritoriji Srbije, uključivanjem i lokalnih samouprava, kao i skraćenju i administrativnih procedura, kako bi izbeglice što pre došle do trajnog stambenog rešenja. Ovo je posebno važno za lokalne samouprave koje su bile opterećene izbegličkom krizom.
Radi ilustracije ću samo da napomenem da je Niš podneo i podnosi veliku izbegličku krizu. U periodu od 90-ih godina do sada je Niš prihvatio oko 24 hiljada izbeglica i interno raseljenih lica, što iznosi 10% od ukupnog broja stanovništva. Mora se priznati da je to veoma teško rešiti, te probleme, bez sistemskog rešavanja problema. Međutim, i ostali centri u Srbiji se takođe susreću sa tim problemom, sa velikim brojem izbeglice odnosno interno raseljenih lica.
Na kraju, zaključio bih svoje izlaganje još jednim osvrtom na to da specifičnost i raznolikost pitanja u oblasti upravljanja migracijama, ukazuje na neophodnost postojanja jedinstvenog pravnog akta kojim će biti postavljeni osnovni mehanizmi upravljanja u ovoj oblasti, a to će se upravo postići usvajanjem zakona o upravljanju migracijama. Poslanička grupa PUPS nakon ove rasprave i rasprave u pojedinostima, uz eventualno poboljšanje zakona kroz amandmane, podržaće ovaj zakon i glasiće za usvajanje zakona o upravljanju migracijama. Hvala.

Hvala.
Primili ste ostavke narodnih poslanica Ane Sekulović i Marije Blečić na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i izveštaj Odbora za administrativno - budžetska i mandatno - imunitetska Narodne skupštine povodom razmatranja ovih ostavki, koji je utvrdio da je podnošenjem ostavke nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 2. Zakona o izboru narodnih poslanika koji predlaže Narodna skupština, u smislu člana 88. stav 3. i 4. istog zakona, konstatuje prestanak mandata narodnim poslanicima.
U skladu sa tim, a saglsano članu 88. stav 1. tačka 2. i st. 3. i 4. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Odbora za administrativno - budžetska i mandatno - imunitetska Narodne skupštine, konstatuje da je prestao mandat, pre isteka vremena na koje su izabrani, narodnim poslanicama Ani Sekulović i Mariji Blečić, danom podnošenja ostavke.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika izvršiće se popunjavanje upražnjenih poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini.
Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodna poslanica Judita Popović. Izvolite.

Hvala vam gospođo potpredsednice.
Poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj zakon odslikava rad ove vlade i ovaj zakon ima tehnički karakter. To je u stvari jedan kontinuitet koji je započet od kada je konstituisana i Vlada i parlament. Imamo zakone koji stvaraju neki privid rada Vlade, a zajedničko je u stvari za sve ove zakone da nemaju reformskog potencija. Naime, ovaj zakon koji je danas na dnevnom redu parlamenta ima nekih dvadesetak članova, a od toga tri predstavljaju prelazne završne odredbe. Dakle, imamo zakon koji čak i u obrazloženju navodi da se prevashodno donosi zbog mehanizma za nadzor migracionih tokova eventualno radi analize uticaja migracije na razvoj države i slično.
Radi se faktički o jednom zakonu tehničke prirode. Kada sam izrekla ovu kritiku ove vlade ne mislim na vas gospođo ministarko, a mislim da se i vi vrlo dobro sećate kao predsednica Narodne skupštine Republike Srbije u prethodnom sazivu koliko je ovaj parlament radio, koliko je zakona prošlo kroz ovaj parlament i koliko je zakona usvojeno. Vrlo dobro ste upoznati koliko je parlament vezan i njegov rad za rad Vlade. Dakle, koliko je daleko više zakona doneto u prethodnom sazivu u onom vremenskom periodu od 100 dana rada prethodne Vlade u odnosu na ovaj parlament mislim da je dovoljna slika o tome kako funkcioniše današnja vlast.
Zakon o migraciji je zakasnio najmanje 20 godina i posle 20 godina stiže u ovakvom obliku sa ovakvom sadržinom koja je predstavljena u predlogu zakona. Prosto, ne možemo o migraciji da govorimo a da ne posmatramo u kontekstu prošlosti, u kontekstu devedesetih godina, šta se dešava sa migracijom u prezentu i šta se očekuje u migracionim tokovima u bliskoj budućnosti.
Kada govorimo o devedesetim godinama prosto ne možemo da zaboravimo onaj bum migracije koji je nastao i to je migracija i prinudna migracija koja je faktički bila posledica ratova koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije, ratova u kojima navodno Srbija nije učestvovala. Tokom devedesetih godina iz ove Srbije je otišlo nekoliko stotina hiljada mladih i visokoobrazovanih ljudi. Tokom tih godina je Srbija dobila jako veliki broj prinudno migriranih ljudi, ljudi koji su došli unesrećeni, osiromašeni i frustrirani usled svih tih ratova. Dakle, to je ta migracija koja itekako ima uticaja na razvoj Srbije i koja itekako opterećuje i dan danas njen razvoj, jer Srbija danas ima 6% visokoobrazovanih građana kao što je imala i pre 20 godina, a sa ovakvom tendencijom migracije visokoobrazovanih građana ne možemo očekivati rast visokoobrazovanih građana u procentualnom smislu iako postoji ambicija da do 2020. godine taj procenat povećamo na 40%. Prosto je neshvatljivo odakle ta pozitivna ambicija, jedino ukoliko se ne planira da se buduće diplome prodaju po kioscima, prodavnicama i na ulicama.
Dakle, to nije državna strategija kada se govori o tome šta uraditi sa privredom, ekonomijom, sa razvojem ove države ukoliko zaista želimo da amortizujemo tu migraciju koja je veliki teret za ovu državu.
Kada govorimo o sadašnjosti i migraciji prosto ne možemo da izgubimo iz vida da je ponovo postala tema vizna liberalizacija kao što je to bila tema 2009- godine. Međutim, 2009. godine to je bila jedna pozitivna tema gde se očekivalo da dobijemo viznu liberalizaciju koju smo i dobili kao krunu napora bivše vlasti da normalizuje odnose sa Evropom i kao jedan dokaz da je Evropa prepoznala u Srbiji njenu volju za modernizacijom. Danas se ponovo nalazimo u situaciji da postoji velika opasnost da izgubimo taj beli šengen. Nedopustivo je da glavnu odgovornost svalimo na onaj najsiromašniji deo populacije koji odlazi u EU očekujući da će rešiti svoju egzistenciju.
Kada govorimo o najsiromašnijim građanima ove države mislim na Rome i Albance koji su ekonomski azilanti u EU i koji očekuju tamo neku socijalnu pomoć, pomoć koju očigledno od njihove države nisu dobili i nisu ni prepoznali mogućnost da će možda eventualno jednom da dobiju tu pomoć. Dakle, ne smemo da izgubimo iz vida tu činjenicu da ova država jako malo toga radi, da pre svega obrati pažnju na diskriminaciju tog najsiromašnijeg sloja u smislu nedovoljne pažnje koja se usmerava prema mogućnosti njihove egzistencije u smislu činjenice da se prenebregava činjenica da su ti ljudi najčešće na društvenim marginama zbog svoje nacionalne pripadnosti i zbog svog ekonomskog statusa.
Kada se govori o lažnim azilantima prosto je prejaka ta reč – lažni jer se tu radi pre svega o ekonomskim azilantima, o ljudima koji su egzistencionalno i socijalno ugroženi. Na koji način ova vlada misli da reši problem nakon što je sklopila i taj Sporazum o readmisiji? Tako što donosi i predlaže ovaj zakon, predlaže neke mehanizme na koji način će kontrolisati tokove migracije, a pritom predlaže i na koji način će ova država da postupa sa svim onim njenim državljanima koji se budu vraćali po osnovu tog Sporazuma o readmisiji iz EU, iz država EU u Srbiju?
Prilično je okrutan taj način koji je predviđen ovim zakonom, da se ljudima koji dolaze na prinudni način ne pruža faktički nikakva podrška nego će biti u ovim kolektivnim centrima nekoliko dana maksimalno i posle toga oni gube bilo kakvu šansu da se integrišu u ovo društvo, a o integraciji se nije govorilo ni tada kada su oni odlazili, a očigledno da Vlada nema tu ambiciju da na bilo koji način integriše i tu populaciju. To je jako opasno s obzirom da ukoliko se ne preduzme nešto ozbiljnije, daleko ozbiljnije od donošenja ovakvog zakona i procedure Srbija će zaista znatno da nazaduje u pogledu evropskih integracija jer šalje poruku da ne može, neće, nema kapaciteta da razvija ovu državu, da je ekonomski osnaži i da nije u toj meri socijalno spremna da svoje građane spase od te velike bede u kojoj se nalaze pa su prinuđeni da odlaze u inostranstvo radi socijalne pomoći.
Dakle, sve su ovo ozbiljna pitanja za ovu vladu i zbog toga bi zaista trebalo da se pored postojećih zakona, koji se bave izbeglicama, koji se bave načinom regulisanja odnosa države prema svim emigrantima i onim koji odlaze, i onim koji dolaze u ovu državu, da mora neka mnogo ozbiljnija i mnogo modernija strategija da se napravi.
Kada govorimo o budućnosti migracije, ne možemo da zaboravimo činjenicu da nismo rešili neka prethodna pitanja, koja su započeta još tamo nekih 90-ih godina, da nekako odbijamo da završimo neke obaveze koje postoje danas i da pripremamo neku državnu politiku prema Kosovu, koja je još uvek tajna. Upravo ta politika, koja je toliko kratkovida, koja nas je dovela u ovu situaciju, ne pruža neku nadu da sutra nećemo imati problema sa povećanjem broja onih koji se budu prinudno doseljavali u Srbiju. Jako je bitno da kada vi razgovarate o tako ozbiljnim temama, kao što je migracija, stvari stavite u pravi kontekst, jasno razgraničite ono što je poželjno od onog što je realno moguće i da označite ciljeve šta je to što želite i da označite načine, na koje računate, da biste te ciljeve opravdali.
U ovom zakonu mi ne možemo da pronađemo ni ciljeve, ni sredstva, a i razlozi donošenja ovog zakona su diskutabilni. Prosto, ovaj zakon i ne može da nosi sve to što je potrebno da mi napravimo jednu ozbiljnu politiku u ovoj državi kada se govori o tome šta učiniti sa građanima Srbije kada imamo nezaposlenost od 25%, kada imamo tako visoko zaduženu državu, kada imamo toliko visok javni dug i kada imamo problem sa Evropskom unijom, belim šengenom i kada imamo problem sa zaustavljanjem reformi u Srbiji.
Prema tome, mi ovaj zakon ne možemo podržati, jer ovom zakonu nedostaju još mnogi kvaliteti koji su potrebni da bi on bio kompletan. Ne možemo podržati čisto tehničke predloge sadržane u ovom zakonu, jer su oni problematični u smislu jedne politike koja bi trebala da se vodi u odnosu prema svima onima koji danas predstavljaju problem u smislu azilanata poreklom iz Srbije. Prema tome, ovaj zakon ćete najverovatnije usvojiti, s obzirom da imate većinu u ovom parlamentu. Ovaj zakon neće značiti ništa, neće doneti nikakvo poboljšanje, neće predstavljati neku tačku koja će pokazati da Srbija ima ozbiljnu politiku, ozbiljne namere i da zaista želi da se modernizuje.
Svi zakoni koji su do sada bili na dnevnom redu ovog parlamenta potvrđuju ovaj moj zaključak. Kada se uporedi rad ove vlade, ovog parlamenta sa prethodnim sazivom, ma koliko mi to bilo teško da kažem, mislim da postoji velika razlika. Iako smo imali ogromne zamerke na rad prethodnog parlamenta i na rad prethodne vlade, upoređujući je sa današnjom situacijom i sa današnjim radom, mislim da ne možemo biti optimisti.