Hvala.
Po Poslovniku, reč ima gospođa Jadranka Joksimović.

Hvala.
Zaista sam skandalizovana kršenjem člana 109. od strane potpredsednika parlamenta, kada ste izrekli opomenu narodnom poslaniku uz obrazloženje da je govorio o temi koja nije na dnevnom redu, iako ste ga prethodno upozorili.
Moram onda da vas upozorim da ubuduće čitate predloge zakona koji su na dnevnom redu. Time biste na najlepši način obavljali svoju funkciju i ne bismo dolazili u ovako neprilične situacije. Dakle, Predlog zakona o upravljanju migracijama, između ostalog, u članu 8. definiše nadležnost Komesarijata koji se, između ostalog, odnosi i na, a ja ću zbog građana koji možda nisu do kraja upoznati sa Predlogom zakona, da pročitam, imam nešto manje od dva minuta, da između ostalog obavlja poslove za potrebe Komisije za nestala lica, koju obrazuje Vlada i vodi jedinstvenu evidenciju nestalih lica u oružanim sukobima i u vezi sa oružanim sukobima na prostoru bivše SFRJ od 1991. do 1995. godine i AP Kosovo i Metohija od 1998. do 2000. godine, vodi evidenciju o eshumiranim identifikovanim i neidentifikovanim posmrtnim ostacima iz pojedinačnih i masovnih grobnica, izdaje potvrde o činjenicama o kojima vodi službene evidencije, vrši isplatu troškova eshumacije itd. Mogla bih da pročitam i da utrošim svoja dva minuta na ovo.
Prema tome, gospodin Atlagić je govorio u skladu sa onim što jeste predmet ovog predloga zakona. Zaista smatram da ste vi prekršili Poslovnik član 109. i da ste neutemeljeno izrekli opomenu narodnom poslaniku. Hvala.

Zahvaljujem.
Smatram da sam postupala u skladu sa Poslovnikom i da sam opomenu gospodinu Atlagiću izrekla u skladu sa članom 109. Poslovnika.
Ukoliko želite, može se u danu za glasanje izjašnjavati o ovome.
(Jadranka Joksimović, sa mesta: Da, želim.)
Želite, dobro. Hvala.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, pošto je spomenut.

Prvo i osnovno što želim da kažem je da je ovde pokušana jedna klasična vrsta zloupotrebe od gospodina Janka Veselinovića, da smo mi došli u nekakav sukob ili svađu, što je apsolutna neistina.
Moj dobronameran motiv je bio samo da se ukaže šta je to što je bila tačka dnevnog reda. Ja ću se izviniti i gospodinu Atlagiću i svim odbornicima SNS ako nisam bio dobro shvaćen. Jednostavno, smatram da je diskusija bila izvan okvira onoga što je implicitno zakonu i Predlogom zakona bilo predviđeno.
Ponovo ću istaći, uz uvažavanje gospodina Atlagića, da smatram da sve ono što je on istakao u svom govoru je jako afirmativno, da podrazumeva teme koje i te kako zavređuju pažnju, da su to jako aktuelne teme, da se mogu u nekoj meri na neki način kompatibilno vezati za zakon, ali nisu u duhu zakona, kako to sistemski zakon predviđa.
U svakom slučaju, da mi ne bi razvijali diskusiju i polemiku, povući ću ono što sam malopre rekao u smislu da je na bilo koji način gospodin Atlagić isticao nešto što ne stoji. Sve su to činjenice. Ali, u odnosu na povredu Poslovnika, gospođo predsedavajuća, najpre ste vi reagovali i ukazivali poslaniku šta je to što podrazumeva govor isključivo u duhu tačke dnevnog reda.
Dakle, u konkretnom slučaju ne radi se ni o kakvom sukobu, ni o kakvoj svađi. Ne treba zloupotrebljavati nešto što ne stoji. Ne treba imputirati, naročito ne SPS, koja u ovoj koalicionoj strukturi participira sa punim kapacitetom…
(Predsedavajuća: Vreme.)
Završavam, i koja na najbolji mogući način doprinosi da se kvalitet vlasti oseti pred građanima i na taj način predstavljati nešto što ne postoji kao da postoji. Zahvaljujem se, zahvaljujem se i vama, gospodine Atlagiću. Izvinjavam se ako me niste dobro razumeli.

Reč ima narodna poslanika Ranka Savić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministre, poštovane kolege, između ove rasprave bivših i sadašnjih pokušati da se vratim na temu, s tim što imam jednu moralnu obavezu da podsetim i bivše, ali bogami i sadašnje, da ovi bivši ne bi bili bivši da su eventualno donosili drugačije zakone, bolje zakone, da su bolje radili i sprovodili te zakone. Zbog toga ću da se vratim na zakon o upravljanju migracijama.
Zaista mislim da je dobro što je konačno donet zakon, ili što se donosi zakon o migracijama. Po mom dubokom uverenju se migracijama institucionalno, ali i praktično, niko nije bavio u ovoj zemlji, i samim tim, niko nije bio zadužen, ali niko nije bio ni odgovoran. Međutim, nije dobro što ponovo donosimo jedan zakon, koji po mom dubokom uverenju nije sistemski i što na jedan mnogo sadržajniji i bolji način ne pristupamo upravljanju migracijama i rešavanju ogromnih problema sa kojima se oni susreću.
Po meni, takođe, jedna vrlo loša odluka koja se šalje je da se migracijama bavi Komesarijat za izbeglice. Nekako mi se čini da to znači da svako onaj ko dođe u Srbiju, ko iz nje izađe, ko dođe iz sela u grad, iz manjeg mesta u veći grad, pored toga što se on tako subjektivno i oseća, u praksi će ipak imati tretman izbeglice, samim tim što će za njegovu sudbinu i njegove probleme biti nadležan Komesarijat za izbeglice.
S druge strane, nisam potpuno sigurna da Komesarijat za izbeglice ima i kapacitete i institucionalne i organizacione i ljudske. Smatram da Komesarijat za izbeglice već sada ima i suviše obaveza. U vezi sa tim, moram da podsetim da u našoj zemlji već sada živi 80.000 izbeglica, a da je 210.000 interno raseljenih lica.
Ne želim da me neko pogrešno shvati, ulogu Komesarijata za izbeglice izuzetno cenim i uvažavam, ali u poslu kojim oni treba da se bavi i za koji su i osnovani.
Kada već govorimo o ovome, moram poslanike i građane Srbije da podsetim na to da u našoj državi ima negde oko 138 raznoraznih agencija. Doskora smo čak imali i Agenciju za pomorski saobraćaj. Pored svih najava da će doći do smanjenja broja agencija, to su bila ona predizborna obećanja, samo sedam agencija je ukinuto. Potpuno logično da postavljam pitanje – da li je upravljanje migracijama od toliko malog značaja za ovu državu da nismo mogli formirati jedno posebno telo koje bi se bavilo samo i isključivo pitanjem migracija?
Mislim da se potpuno svi slažemo da su migracije jedna od najvažnijih makroekonomskih pitanja, ali da su one u uzročno-posledičnoj vezi sa ekonomskim pitanjima i svim ekonomskim problemima jedne države. Zato posmatrati i baviti se migracijama kao statističkim fenomenom, a po mom ubeđenju se ovaj zakon se pretežno samo time i bavi – ko, kako i na koji način prikuplja podatke, ili pak tretirati migracije kao sociološku pojavu van konteksta ekonomije, po meni je jedna strateška greška sa unapred poznatim rezultatom.
Migracije su rezultat posledica ekonomskih odluka i kretanja. Na njih ekonomija presudno utiče. Na žalost, u zakonu se samo na jednom mestu pominje ekonomski razvoj, a upravo ekonomski razvoj je osnovna ako ne i jedina poluga za planiranje, usmeravanje i vođenje migracione politike.
O ovom zakonu sam imala još dosta da kaže, međutim, ne želeći da se ponavljam pošto su mnogi poslanici već govorili o tome što sam želela da govorim, ovde ću i da završim, s tim da, po mom uverenju, migracije su fundamentalno pitanje i zaslužuju jedan ozbiljnije promišljen, sadržajniji zakon, adekvatan značaju i ulozi koje migracije u svakoj državi imaju. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 1, 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, u cilju efikasnosti rada Narodne skupštine, odnosno zbog potrebe da se predlozi akata iz dnevnog reda ove sednice donesu u što kraćem roku.
Određujem pauzu u trajanju od jednog sata.
Sa radom nastavljamo u 16,25 časova.
(Posle pauze.)

Poštovane kolege narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Sledeći na spisku prijavljenih poslanika je narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, sama reč migracija u prevodu znači seobu ili selidbu. To u ovoj državi je veoma čest slučaj. uzroci migracija mogu biti prirodni, društveni i ekonomski. Prirodni su zbog elementarnih nepogoda, kao što su uragani, "Ketrin", "Sendi", koji su pogodili onu državu koju su trebali da pogode. Društveni uzroci mogu da budu: ratovi, politička netrpeljivost. Nažalost, mi smo to, na ovim prostorima bivše SFRJ, imali. Ekonomski uzroci migracija mogu biti: glad, siromaštvo, težnja za boljim uslovima života, što takođe nije strano na ovim prostorima.
Vrste migracija mogu biti: unutrašnje i spoljne, konačne i privremene, dobrovoljne i prisilne, ekonomske i neekonomske. Od svega toga, nismo imali samo privremene migracije. Ukoliko izuzmemo readmisiju, privremene migracije nismo imali. Dakle, kada neko iz ove države emigrira, on emigrira za stalno.
Što se unutrašnjih migracija tiče, one koje mene zanimaju, ovaj zakon ne obuhvata. To su migracije ili prostorno razmeštanje stanovništva, koje se već desilo preteranom industrijalizacijom od 1945. godine pa nadalje, seosko stanovništvo je usisano u velike gradove zahvaljujući propasti privrede koja je bila ne tržišna. Dakle, sada imamo industrijski mrtve gradove i opustela sela. Neko je ovde rekao da u toku godine dana nestane jedan Milanovac, odnosno 35.000 stanovnika više umre nego što se rodi. Rečeno je da nestane jedan grad, što i nije potpuno tačno zato što gradovi ne nestaju, nestaju sela. Dakle, umesto jednog grada, nestane stotinu sela godišnje, što odgovara stanovništvu jednog grada. Mislim da su gradovi ostavljeni za kasnije.
Takođe, nešto o čemu ovde nije govoreno su prisilne migracije, a Srbija je mnogo pretrpela posebno, imajući u vidu migracije koje su usledile, zbog toga što su se na ovim prostorima u toku rata dešavale i prisilne migracije, odnosno emigracije i imigracije. Srbija je u tim migracijama, koje su neki nazvali etničkim čišćenjem, uglavnom bila označena kao glavni krivac, pa bih nekoliko reči, ukoliko dozvolite, o tome.
U Srbiju je od 1990. godine ušlo 700.000 izbeglih osoba, prognanih ili interno raseljenih. Dakle, nešto više od 10% stanovništva. To u okolnim republikama nije bio slučaj. Od izbeglica 400.000 se nije vratilo, uzelo je državljanstvo Republike Srbije. Dakle, nisu se vratili na mesto odakle su prisilno iseljeni.
U Hrvatskoj je živelo 580.000 Srba. Zahvaljujući prisilnim migracijama, emigriralo je 380.000 stanovnika za stalno. Dakle, danas Hrvatska broji svega 201.000 stanovnika. Iz pokrajine Srbije interno raseljenih lica ima preko 200.000. Broj Srba, odnosno procenat Srba na Kosovu je pao sa 15% na 7%. Broj Srba u Bosanskoj Federaciji, pre 1991. godine je živelo 500.000 stanovnika, a sada živi, zahvaljujući migracijama, 50.000 stanovnika. U tom velikom multietničkom gradu, Sarajevu, pre rata 1991. godine živelo je 150.000 Srba, a sada ih ima jedva 5.000. U Tuzli, takođe drugom multietničkom gradu, kako oni to kažu, živelo je 40.000 Srba pre rata, a sada ih ima 2.000. Broj Srba u Zenici i Mostaru je posle rata gotovo zanemarljiv. Kada uzmemo sve te slučajeve i kada to uporedimo sa Srbijom, u Srbiji je 1991. godine živelo 66,5% Srba, a sada uključujući i Kosovo i Metohiju u Srbiji živi 66-67% Srba. Hoću da kažem da se etnička slika, na sreću, u Srbiji nije bitno promenila u odnosu na 1991. godinu. Kada uporedimo broj Hrvata koji je živeo u Srbiji, 1991. godine ih je bilo 1,1%, a 2001. godine bilo ih je oko 1%. Dakle, iselilo se oko 0,1%.
Ako uzmemo one primere koje sam već naveo doći ćemo do zaključka da država, koja je optužena za etničko čišćenje, nije promenila etnički sastav, dok su svi okolo taj etnički sastav promenili i to na štetu stanovništva srpskog porekla. Po meni, optužba ili optužiti Srbiju da je izvršila etničko čišćenje, bez optuživanja rukovodstva i država koje su nekada bile zajedno sa Srbijom u SFRJ, ne stoji. Srbija ima nesreću da emigracija i imigracija nepovoljno učestvuju na Srbiju. Sa jedne strane se prazne istorijske teritorije Srba u bivšim jugoslovenskim republikama. Stanovništvo se sabija u državu Srbiju i zahvaljujući nepovoljnim ekonomskim prilikama, nedostatku privredne aktivnosti, to stanovništvo se seli i od 1990. godine iz Srbije se iselilo preko 400.000 stanovnika, pretežno Srba.
Ako uzmemo podatak da su to bili pretežno mladi ljudi, onda treba dobro da se zamislimo nad katastrofom koja je moguća. Zato mi danas u Srbiji imamo stanovništvo koje je najstarije u Evropi. Dakle, sa jedne strane se u Srbiju stanovništvo useljava zahvaljujući prisilnom iseljavanju iz bivših jugoslovenskih republika, a sa druge strane, zbog ekonomskih neprilika, ono emigrira.
Posebno sam razočaran da posle promena 2000. godine situacija se nije popravila i da emigriranje stanovništva iz Srbije teče i dalje zato što nisu sprovedene istinske političke, ekonomske reforme, što novac za koji smo se zadužili nije išao u našu privredu, već je uglavnom išao za nabavku stranih roba, nije prošao kroz našu proizvodnju, nije došao do naših radnika kroz plate, već je izašao direktno kroz nabavku stranih roba za oživljavanje strane proizvodnje iz zemalja odakle je dolazio novac i odakle je dolazila roba.
Ako se ovako nastavi Srbiji preti, po istraživanjima, emigracija još 400.000 stanovnika, od toga prosečna starost takve emigracije će biti oko 40 godina i ako uzmemo da je emigriralo već 150.000 visokoobrazovanih osoba iz Srbije od 1990. godine do danas, što je po američkim standardima prouzrokovalo štetu u obrazovanju Srbije od preko 30 milijardi dolara, ako uzmemo da će 24 do 25% stanovništva koje bi moglo da emigrira biti visokoobrazovano stanovništvo, onda možete razumeti štetu koju Srbija može da pretrpi emigracijom, a posebno štetu koju je srpsko stanovništvo u regionu pretrpelo preteranim iseljavanjem iz bivših jugoslovenskih republika, pa i sa teritorije AP, gde je samo za jednu noć marta 2004. godine, posle paljenja 30 manastira i 900 kuća, iseljeno dodatnih 4.000 Srba.
Dakle, ukoliko Srbija ne popravi svoju ekonomsku situaciju, mi više, kao narod, nema šta da tražimo ni u sopstvenoj državi. Hvala.

Hvala.
Sledeći za reč je prijavljen gospodin Petar Petković.