Zahvaljujem.
Dilema je da li član 10, na koji sam podnela amandman sa predlogom da se član briše, iz obrazloženja koja su već data i koja su različita, ali u suštini sa deljenjem stava da ne može zakonom da se stavlja van snage Ustavom definisana odredba o pojedinačnoj ustavnoj žalbi.
Ako to uradite jednom, onda to možete da uradite svaki put u bilo kom drugom zakonu. Onda je veliko pitanje šta od Ustava na kraju ostaje na snazi. To obrazloženje nije za mene nesporno. Ono što je za mene sporno jeste da li taj član još uvek postoji? Dakle, da li vreme koje koristim je dva minuta za amandman ili od poslaničke grupe?
S obzirom da je Odbor za finansije podneo amandman, da se predstavnica predlagača saglasila sa amandmanom i član 10. koji je u prvobitnom tekstu zakona imao odredbu o pravu funkcionera koji je razrešen, da podnosi žalbu Ustavnom sudu. S tim što mu se zabranjuje da koristi pojedinačnu ustavnu žalbu, takav član više ne postoji. Neće se ni glasati o tome jer saglasnošću Odbora i predstavnika predlagača je postao sastavni deo Predloga zakona. Tako da ostaje na predsedavajućoj da proceni da li vreme koje trošim je dva minuta za podneti amandman ili od vremena poslaničke grupe. Rekla bih da je od vremena poslaničke grupe.
Komentar za amandman koji je Odbor za finansije dao, ostaje se pri tome da se podnosi žalba i to je sada rešenje u zakonu, pošto je teško da ćemo imati prostora da se interveniše tekstom ili u toku glasanja, ako se uoči da ovo nije dobro. S tim što je dodat rok od 30 dana od dana objavljivanja odluke u "Službenom glasniku RS".
Obrazloženja koje čujemo koja bi trebala da pobiju argumentaciju da član 10 ne treba da postoji, vidimo da on i ne postoji u obliku u kakvom smo ga dobili u prvobitnom tekstu zakona, je da neko nije hteo da postupa po pojedinačnom rešenju. Zato što se upravni sud oglasio nenadležnim, dakle u našoj praksi čuvena negativna nadležnost – nemoj da ja odlučujem, bolje gurni to negde. Zato što je neko u upravnom sudu procenio da ne treba da razgovara o pojedinačnom aktu, mi ovde prvo dobijamo predlog da se ukida pojedinačna ustavna žalba, pa onda imamo promenu da to ipak radi Ustavni sud. Kako bi bilo da mi razgovaramo sa tim upravnim sudom, da vidimo na okruglom stolu, na javnom slušanju u razgovoru sa Odborom za pravosuđe, bilo kim, hvala bogu institucija ima. Da vidimo koja je argumentacija da se postupkom jedne od institucija u državi stvara zakonska praksa – neće upravni sud pojedinačno rešenje – e sada ćemo za funkcionere NBS, pojaviće se neki drugi sektor, pa ćemo za neke druge funkcionere.
To nije dobro zato što se ponavlja ideja da Skupština treba svoja ovlašćenja da daje nekom drugom, odnosno da se ne petlja u komentare ako je upravni sud rekao da neće. Oni neće da sude i molim lepo. Vrlo je ozbiljan problem, mnogo ozbiljniji nego što je ovo rešenje. Biće tek ozbiljno ako se pojavi pravi slučaj. Zato što, kada se traži analogija sa sudijama, odnosno sa ustavnim osnovom za sudije, ispušta se iz vida da Ustavni sud govori samo o postupku kod sudija. On se ne meša u to šta je bilo od materijala. On gleda da li je procedura poštovana.
Šta će Ustavni sud da ceni od procedure u slučaju razrešenja funkcionera NBS? Ustavni sud će da ceni da smo mi tokom razrešenja kršili proceduru, da je Narodna skupština kojoj Ustavni sud može da se obrati samo sa svojim komentarom, pa da mi onda odlučujemo da li će zakon ili član koji je proglašen i ocenjen neustavnim ići ponovo u proceduru ili neće. Dakle, mi imamo dijalog sa Ustavnim sudom.
Ovim vi kažete – Ustavni sud će da proceni da li Narodna skupština poštuje proceduru. Molim vas da to ipak izbrišete iz zakona. Ne zbog toga što će se smanjiti sigurnost funkcionera razrešenih u budućnosti u NBS, ne zbog toga što upravni sud kaže da on neće, nego zato što je to pitanje samopoštovanja nas svih zajedno u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala.
