Hvala.
Smatram da sam omogućio svima da na dovoljan broj replika ukažu na ono što su smatrali.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

Gospodine predsedniče, slažem se sa vama što smo posle određenog vremena uspeli da se vratimo na temu.
Za poslaničku grupu Nova Srbija je, posle Zakona o budžetu, ovaj set zakona u okviru treće tačke dnevnog reda ove sednice veoma važan za likvidnost privrede i za finansijsku disciplinu.
O svakom od ovih zakona ću izreći po nekoliko rečenica, u smislu predloga i neophodnosti zbog čega smatram da treba da budu izglasani.
Predlog zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama pokazuje rešenost države da se izbori sa stanjem u privredi, gde svako svakom duguje.
Cilj ovog zakonskog predloga je da država bude primer za poštovanje rokova, umesto generator nelikvidnosti.
Apsolutno se slažem da ovim zakonom treba da menjamo sistem u kome je postojao običaj da se obaveze preuzimaju bez plaćanja i da se dugovi gomilaju.
U potpunosti podržavamo predlog da se rokovi plaćanja za privredu ograniče na 60 dana, a za državu do 45 dana, kao i kazne koje su predviđene zakonom za nepoštovanje rokova.
Iako su mnoge kolege i sam ministar Dinkić rekli da je ovo šok terapija za našu privredu, od nekog reda moramo krenuti, jer je potpuno nedopustivo da rokovi naplate budu 129 dana u Srbiji i da smo zemlja koja ne samo da zbog toga zaostaje u odnosu na članice EU, nego smo duplo gori i od Crne Gore, BiH, Makedonije, zemalja u okruženju.
Takođe, smatram da je vrlo važno što je EU odredila neki rok za mart 2011. godine, da postoji obaveza država članica EU da izvrše njenu implementaciju. Mi smo zemlja koja očekuje rok za počinjanje pregovora. Mislim da je ovo trenutak kada se neke stvari, loše poslovne navike, ukorenjene u našem privrednom ambijentu, konačno počnu da se menjaju, bez obzira što nemamo tu obavezu kao članica EU.
Ono što me posebno raduje u okviru ovog zakona jeste činjenica da je i ovde prepoznata potreba da se stimuliše poljoprivreda, poljoprivredna proizvodnja. U članu 3. stav 6. kaže da se registrovana poljoprivredna gazdinstva, odnosno zemljoradničke zadruge izuzimaju od ove odredbe kada je u pitanju nabavka repromaterijala za obavljanje osnovne delatnosti.
Posebno mi je drago što je prihvaćena sugestija u postupku javnog slušanja, da se ovaj rok još više skrati, na 45 dana.
Novost u ovom zakonu predstavlja i odredba u članu 5. koji propisuje kaznu od 20 hiljada dinara za kašnjenja u plaćanju. Ova kazna je više nego simboličnog karaktera u odnosu na više milionske obaveze, ali smatram da je ovo takođe dobar potez.
U članu 8. i 9. zakona uspostavljena je nadležnost Uprave za trezor, odnosno Ministarstva finansija nad vršenjem nadzora nad sprovođenjem ovog zakona. Takođe je izuzetno važno da odredba člana 10. predviđa da se sudski postupak izvršenja ne izmirenih novčanih obaveza vrši u primenu načela hitnosti postupanja.
Na kraju, ostavljen je primeran rok od četiri meseca do početka primene ovog zakona, što smatram da je takođe korektno rešenje.
Što se tiče Predloga zakona o uslovnom otpisu kamata i mirovanja poreskog duga, smatram da prvi treba da spreči gomilu dugova, a da će drugi rešavati stara dugovanja. U tom procesu država će kraćim rokom plaćanja i oprostom poreskih kamata učiniti taj prvi neophodan korak koji je vrlo važan za podsticaj privrede.
Otpis kamata neće pomoći samo onima koji duguju, već i onima koji sa njima posluju. Sa stanovišta pravičnosti, treba imati u vidu da je veliki broj preduzetnika bio sprečen da ispunjava poreske obaveze zbog nemogućnosti da na vreme naplati svoja potraživanja.
Ono što je vrlo važno što ovim zakonom predlagač menja u odnosu na prethodnu situaciju je ta cirkulacija novca kroz privredu, koja će omogućiti da država sačuva stabilnost i obezbedi finansiranje unapred za nekoliko meseci, a ne nedelju za nedeljom kako je to do sada bila praksa. Na taj način, svi oni koji rade u školama, bolnicama, sudovima ne moraju da strahuju da li će dobiti na vreme plate.
Ono što je najvažnije u ovom zakonu, poslanička grupa NS smatra da se njima u stvari menja sistem koji je ranije omogućavao nedisciplinu države, a sada kroz izmirivanje starih dugova pravimo sistem da se ne prave novi dugovi i to je dobro. Ako u tome uspemo, slažem se sa ocenom Ministarstva finansija, pre svega ministra Dinkića, da ćemo imati najmanje 2% privredni rast u narednoj godini i da će to konačno osetiti i građani.
Konačno, fiskalno rasterećenje preduzetnika bi trebalo da dovede do očuvanja radnih mesta, novog zapošljavanja, tj. do većeg ulaganja poslodavaca u sopstvenu osnovnu delatnost, a jedini problem kada je u pitanju Zakon o otpisu kamata jeste da su u neravnopravni položaj dovedeni oni koji su do sada redovno izmirivali svoje obaveze. Vi ste, gospodine Dinkiću, više puta do sada rekli da je to za vas moralna dilema, kako na neki način odvojiti one koje treba pohvaliti zbog otplata i redovnog izmirivanja svojih obaveza od onih koji to do sad nisu činili.
Što se tiče Predloga zakona o javnim preduzećima, smatram da su sva naša preduzeća do sada bila javna, a da se uglavnom, čast izuzecima, radilo tajno, a ovaj predlog zakona bi trebalo da dovede do povećanja efikasnosti i transparentnosti njihovog rada. Najveći problem naših preduzeća su dugovi i korupcija i mislim da će ovaj zakon, pre svega postupkom za imenovanje direktora, koji je vrlo transparentan i javan, kao i članovima od 37. do 39. koji definišu situacije i razloge zbog kojih je moguće razrešiti direktore javnih preduzeća, u mnogome omogućiti da se na neki način smanji korupcija u ovim javnim preduzećima.
Članovi 43. i 44. propisuju obavezu postojanja komisije za reviziju u javnim preduzećima, čiji je osnivač Republika Srbija, a naročito smatram da je važna odredba člana 53. koji propisuje obavezu javnih preduzeća da Ministarstvo finansija mesečno dostavlja izveštaj o rokovima izmirenja obaveza prema privrednim subjektima, a koji su utvrđeni drugim zakonom o kome danas raspravljamo i koji promoviše načela finansijske discipline i jednakosti položaja svih učesnika na tržištu.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, mislim da je veoma važno što se ovim zakonom precizira sastav upravnog odbora Fonda, koji će pre svega omogućiti da se u najkraćem mogućem roku obrade zahtevi privrednih subjekata za dodatnim finansiranjem.
Bitna novina je i da Republika Srbija garantuje za garancije koje izdvaja Fond, ali pre svega mislim da je veoma važno što će ovaj zakon omogućiti lakši pristup bankarskim kreditima, kao i da se investitorima pre svega približi uloga Fonda za razvoj.
Ovo su sve razlozi koji trenutno postoje i koji predstavljaju teškoće u dobijanju jeftinih kredita kod poslovnih banaka, a koje će ovaj zakon rešiti.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, složila bih se sa ministrom Dinkićem da je ovde vrlo važan rok ovaj 30. jun 2014. godine i da će ovim predlogom poverioci privrednih subjekata čija potraživanja nisu nimalo zanemarljiva i čija je likvidnost često ugrožena, kao posledica nemogućnosti naplate, moći da sa većim stepenom sigurnosti planiraju svoje dalje poslove, nego što je to bio slučaj do sada.
Kada je u pitanju privatizacija, ne mogu a da ne spomenem da je zatečeno stanje po pitanju privatizacije katastrofalno, da je 80% privatizovanih preduzeća u postupku stečaja, da je svaki četvrti ugovor raskinut, a da ceh zbog toga plaćaju građani. Ako hoćemo da budemo ozbiljna demokratska država, ne smemo da dozvolimo da ostanu nekažnjeni počinioci krivičnih dela u privatizaciji. Zbog toga nastojanje ove Vlade, a pre svega potpredsednika Vučića, podržavamo, da prosto nastoje da se ne ispitaju samo ove 24 privatizacije koje traži EU, nego sve sporne, a kojih ima veoma mnogo.
Predlog zakona o zateznoj kamati je nastao pre svega zbog odluke Ustavnog suda iz jula ove godine, kojom je ustanovljeno da je obračun kamate neustavan. Ovaj zakon o zateznoj kamati to rešava i u skladu je sa EU.
Kao što sam rekla, ovi zakoni su vrlo važni prateći zakoni primene novog budžeta za 2013. godinu i poslanička grupa NS će u danu za glasanje podržati ovaj set zakona. Hvala.

Hvala.
Saglasno članu 27. i 87. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da ću sada odrediti redovnu pauzu od jednog sata.
Nastavljamo sa radom u 16,00 časova.
Takođe, saglasno članu 87. stav 2. Poslovnika, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi do 18,00 časova. Hvala.
(Posle pauze.)

Nastavljamo sa radom.
Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, SPO-DHSS će kroz stavove o ovoj grupaciji predloženih zakonskih rešenja pokazati da će ono što su rekli, ne samo na početku rada ove vlade, već što je naš politički stav od osnivanja naših političkih stranaka, da sve ono što je po našem mišljenju dobro rešenje, pre svega, dobro za građane Srbije, da ćemo bez ikakvih predrasuda podržavati, da sve ono što mislimo da nije dobro, nećemo podržati, ali i da ćemo ponuditi rešenje. U tom duhu će biti i moje današnje izlaganje.
Što se tiče Zakona o uslovnom otpisu kamata i mirovanju poreskog duga, to je zakon koji nudi dobra rešenja, da u uslovima kako posluje, pre svega, u privatnom sektoru našeg društva, znamo da on nije dovoljno razvijen, da još uvek nema dovoljnu podršku institucije sistema da se razvije na način na koji posluje privatni sektor u zemljama EU, što nam je svima zajednički cilj. Mislimo da sa ovim rešenjem država neće biti ni na kakvom gubitku, jer će ona revalorizacijom osnovnog duga naplatiti, doduše, samo kroz rate, sve što potražuje od preduzeća, ali će preduzeća biti oslobođena skoro udvostručenih iznosa na ime kamata. To je nešto što je trebalo i ranije da dođe u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Kažem, naša poslanička grupa će, bez ikakvih problema, takva rešenja podržavati.
Što se tiče Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u privrednim transakcijama, to je rešenje koje je bolje u odnosu na postojeće stanje, rešenje koje teži da zavede finansijsku disciplinu. U analiziranju uzroka sadašnjeg stanja i sadašnjih međusobnih plaćanja, potraživanja itd, svi su se usaglasili, od gospodina ministra do poslanika, da je upravo država najgori poslodavac, da je država upravo najgori kočničar i to daje za pravo našoj poslaničkoj grupi, koja je, od osnivanja naših poslaničkih stranaka, tražila korenite promene društvenog, političkog i ekonomskog sistema.
U našem ekonomskom sistemu takvih promena do dana današnjeg nije bilo, a i neka rešenja o kojima ću kasnije pričati, pokazuju da i u ovoj vladi nema dovoljno političke volje da se sa nekim radikalno boljim rešenjima uđe u naredni period i to je kod nas jednostavno tako. Svako onaj ko se ekstremno, u pozitivnom smislu, zalaže za bolja rešenja, biva vrlo brzo potisnut od većine koja tako ne misli. U tom delu u potpunosti razumem i poziciju gospodina Dinkića, koji je priznao pred narodnim poslanicima, što je hrabra izjava, poštena i korektna izjava, da bi i Zakon o javnim preduzećima drugačije izgledao, ali da nije bilo političke volje da on dobije onu formu za koju smo svi očekivali da će je imati i koja je potrebna.
Što se tiče Zakona o deviznom poslovanju, bilo je prosto neverovatno, posebno u razgovoru sa stranim investitorima, da mi njima stalno objašnjavamo da se devizno poslovanje može samo obavljati preko poslovnih banaka. Njima to nikako nije išlo u glavu i ovo rešenje je elegantno i u duhu sa onim rešenjima kojima mi težimo.
Što se tiče privatizacije preduzeća u restrukturiranju, dobro je da se na ovaj način probude preduzeća u restrukturiranju i organi koji njima upravljaju. Znamo i što se tiče Zakona o privatizaciji da je bilo dosta oročavanja procesa privatizacije, da su oni nebrojeno puta prolongirani, da ni u 2012. godini još uvek nemamo okončan proces privatizacije u mnogim bivšim društvenim preduzećima koji se trenutno nalaze u restrukturiranju, što je još jedan od pokazatelja onoga što sam na početku naše diskusije rekao, da su DHSS-SPO od svog osnivanja jurili u pozitivne promene, ali da su sve te vlade, posebno mislim na vlade posle 5. oktobra, imale dosta kalkulisanja u negativnom smislu.
Nebrojano puta sam u ovom parlamentu, a to želim i danas da kažem, rekao da su prave i jedine reforme u našem sistemu posle 2000. godine obavljene u okviru bankarskog sektora, ali se i tu dolazi do onog zajedničkog zaključka s početka moje diskusije, da svuda tamo gde je država postavila organe upravljanja, svuda tamo gde je država imala ili većinsko ili deo učešća, pre svega, većinsko učešće u kapitalu tih banaka, te su banke upravo banke sa najkatastrofalnijim poslovanjem, banke sa najvećim stepenom korupcije, kriminala, banke sa najvećim stepenom javašluka i zbog toga mi svi koji se svakodnevno susrećemo sa građanima Srbije, građani Srbije kažu da kod nas države nema.
Osnovno je pitanje za ovu vladu, ne sumnjam u namere – da li zaista želimo da snažimo institucije, da snažimo državu, da vratimo poverenje građana u državu? Čini mi se da nekih nagoveštaja ima, ali da neki nagoveštaji tu priču mogu i da devalviraju. Složili smo se svi na početku rada ove vlade da su naše institucije nedovoljno izgrađene, nedovoljno samostalne i da celokupni ambijent u kojem se nalazimo nije dobar. Čini mi se, to je ocena naše poslaničke grupe, da se i ovde dešava, što se tiče mnogih rešenja, jedan korak napred, drugi korak nazad.
Ono što želim da kažem ministru Dinkiću, je da on slobodno može i on je ministar koji je došao ovde sa najviše nekih zakonskih predloga koji imaju, i to se prepoznaje, jasne namere da u pozitivnom smislu menjaju naše društvo. Uvek kada budete došli sa nekim pozitivnim rešenjima, kao što je bilo prošli put, bez obzira što nismo bili ista poslanička grupa, što se tiče svih onih zakona o decentralizaciji, SPO je to javno podržao i javno potpisao, i od bilo koje poslaničke grupe, da dođu pozitivna rešenja, to ćemo podržati.
Zbog toga se vraćam na početak one priče kada je birana Vlada i stav naše političke stranke – mislim da su građani umorni od tog stranačkog prepucavanja, a istovremeno, nenuđena rešenja. Bilo je, čini mi se, radikalno negativnih izjava i od strane vlasti i od strane opozicije, da će vlast napraviti radikalne rezove, u tom smislu, da će pokazati svu svoju neku silinu, a tu mislim na nešto što je s pežorativnim predznakom, a sa druge strane, da će opozicija biti izuzetno oštra. Mi smo imali naš politički stav koji nećemo menjati, da ćemo mi biti razumna opozicija, opozicija koja će podržavati sve što je normalno i sve što je u interesu građana Srbije, ali, takođe, i opozicija koja će kritikovati sve što je loše i predlagati rešenja.
Što se tiče Zakona o javnim preduzećima, i ministar i većina šefova poslaničkih grupa su se usaglasili da je država najgori poslodavac, da su javna preduzeća preduzeća koja ne posluju po principima po kojima posluju moderna preduzeća, da su to preduzeća koja su od preduzeća na republičkom nivou najveći gubitaši i preduzeća koja su legla korupciji kriminala, do preduzeća na lokalnom nivou koja su, uglavnom, prenatrpana partijskim kadrovima. Zbog toga kada smo pričali i o rebalansu budžeta i o budžetu, razmišljali smo na načinu na koji je razmišljala i Angela Merkel, kada je donela neke hrabre i nepopularne odluke, ali je imala i saglasnost celokupnog društva i svih relevantnih političkih stranaka, to je da se smanji broj zaposlenih za 10%, da se za jedno vreme ograniči rast plata i zarada, da bi se državi i društvu što pre pomoglo da izađe iz krize.
Ako se danas na našoj političkoj sceni pojavi Angela Merkel, De Gol ili Ataturk naših dana, SPO-DHSS će ga sigurno prepoznati i podržati, pošto nismo članice vladajuće većine.
Ono što je opšta ocena Zakona o javnim preduzećima, a to je da je ovo sigurno korak napred u odnosu na postojeće stanje, ali je nedovoljan. Dosta poslaničkih grupa i naša poslanička grupa, pre svega naš poslanik gospođica Olgica Batić podnela je dosta amandmana u ime naše poslaničke grupe kojima želimo nekoliko stvari da poboljšamo.
Prvo, u pogledu izbora članova nadzornog odbora i direktora, mislimo da je potrebno pobrojati krivična dela koja nekog ne kvalifikuju da bude na tom mestu, jer sada imamo rešenje, recimo, da će u nadzornim odborima moći da bude neko ko je osuđen za krivično delo protivzakonita naplata, isplata, nenamensko korišćenje budžetskih sredstava, pronevere, trgovina uticajem, primanje i davanje mita i odavanje službene tajne. Naravno, sasvim ozbiljno, ne mislimo da je to bila namera predlagača da omogući ovakvim licima da se nađu na ovakvim mestima, već mislimo da je to posledica nekog previda koji se može ispraviti time što će se prihvatiti amandman SPO-DHSS.
Što se tiče razrešenja direktora, stepen stabilnosti jedne tako važne pozicije, čini nam se da u zakonu nije dovoljan. Sa druge strane, imamo neka nelogična rešenja koja, recimo, direktora koji je dobio sudsku opomenu, to nije uslov za njegovo rezrešenje. Pravnici znaju da je sudska opomena kazna, da je to posledica vođenja krivičnog postupka i konstatacije da je neko izvršilac krivičnog dela. Onda mi nekoga ko je izvršio krivično delo, bez obzira što je dobio jednu od najblažih kazni, smatramo kvalifikovanim da i dalje bude na mestu direktora, a sa druge strane, za nekoga protiv koga se vodi predkrivični postupak, za koga se tek istražuje da li ima elemenata krivičnog dela, u zakonu se predlaže da se po automatizmu razreši sa mesta direktora. Mislimo da to nije dobro rešenje.
Mislimo da je dobro rešenje da tek kada optužnica stupi na snagu, znači kada u toj izvesnosti, čak i tada je prezunkcija nevinosti ugrožena, ali sa većim stepenom izvesnosti možemo pretpostaviti da je to lice izvršilac krivičnog dela. Zbog toga je amandman Olgice Batić išao u tom pravcu.
Što se tiče Fonda za razvoj, odnosno Zakona o Fondu za razvoj, on je imao u praksi i dosta dobrih rešenja i dosta dobrih iskustava imamo sa njim, ali imamo i neka negativna iskustva. Mislimo da nije dobro što se Fondu za razvoj ta jedna od njegovih misija, razvoj infrastrukture, a znamo svi u kakvom je stanju infrastruktura u Srbiji, što se na taj način ne tretira.
Sa druge strane, ovde se ponudilo jedno rešenje za koje mi nismo sigurni da je u duhu našeg Ustava. Naime, po automatizmu, zakon daje garancije za preuzete obaveze Fonda, a onda Vlada na svojim sednicama samo utvrđuje nominalni iznos tih garancija. Po Zakonu o javnom dugu i po Ustavu Republike Srbije jedino Narodna skupština može zaduživati Republiku Srbiju. Ovo jeste jedno rešenje koje možda može u praksi ubrzati neku proceduru, ali samim tim što je protivustavno, samim tim što je izvan kontrole parlamenta i narodnih poslanika, samim tim što se odvija na sednicama Vlade, bez obzira što Vlada izbegava telefonske sednice, može se desiti da Vlada održi jednu telefonsku sednicu i da na taj način da garancije za Fond koji će možda biti u nekom velikom dugovanju ili neće imati sredstava na računu.
Zbog toga smatramo da ovo rešenje nije dobro i da treba garancije, koje su vid zaduživanja, često izvesnog zaduživanja, a opet će se u slučaju da se garancije realizuju sredstva naplatiti iz budžeta Republike Srbije, znači od svih građana Republike Srbije. To treba vratiti pod krov parlamenta, jer to traži Ustav, a to traži i naša logika.
Od odnosa prema našim amandmanima koji su, čini mi se, jako korektni, jako konstruktivni, gledali smo i amandmane ostalih poslaničkih grupa, ima tu dosta kvalitetnih rešenja, zavisiće i naša podrška Zakonu o javnim preduzećima i Zakonu o izmeni i dopuni Zakona o Fondu za razvoj. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Želim da kažem da smo ovu pauzu iskoristili da pregledamo ove amandmane koji su stigli pred samu sednicu. Vaši su stigli ranije. Mogu odmah da vas obavestim da će Vlada prihvatiti gotovo sve amandmane Olgice Batić, jer su jako precizni i oslikavaju ono što je bila naša namera kao predlagača. Ljudi koji su pisali zakon su propustili da stave u tekst da ne može biti kandidat za direktora onaj ko je počinio krivična dela, odnosno koji su diskvalifikovani na taj način. Isto je i za nadzorni odbor. Sve što je vezano za to smo prihvatili.
Zapazili smo da u svim zakonima koji se predlažu stoje samo ova dela koja su pobrojana u ovom zakonu, pa je po automatizmu bilo prepisano. Mislim da je dobro što je uočeno. Ovo će sada biti mnogo jasnije i preciznije. Takođe smo prihvatili amandman Olgice Batić da od momenta stupanja optužnice na snagu automatski se razrešava direktor. To je trenutak kada ne može da ima bilo kakvu moralnu odgovornost. Bilo bi moralno neprihvatljivo da on to radi.
Što se tiče Zakona o Fondu za razvoj, želim samo da dam pojašnjenje. Nije moguće da garancije Fonda za razvoj, kada za njih garantuje država celokupnom svojom imovinom, se izdaje ukoliko Zakonom o budžetu za tekuću godinu to Skupština Srbije nije obezbedila kao mogućnost u samom zakonu. Sama garancija Fonda za razvoj, gde država Srbija garantuje svojom celokupnom imovinom, je moguća samo ukoliko je ta mogućnost data u Zakonu o budžetu. To nije u protivnosti sa Ustavom. Podrazumeva se da ako toga nema u budžetu, onda takve vrste garancija neće moći da se izdaju. Ako nema u Zakonu o budžetu, neće moći da se izdaju takve vrste garancija.
Znate da smo mi usvojili onaj član gde smo dosta suzili mogućnosti za šta Republika može u narednoj godini izdavati garancije. Ovu svrhu nismo predvideli. Možda će biti neke godine kada će to biti moguće, kada bude stabilnija situacija.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, u ovom setu zakona koji je predložen osvrnućemo se na Predlog Zakona o javnim preduzećima i Predlog Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, jer su sigurno u ovom setu najvažniji.
Slažem se sa predlozima nekih poslanika da je možda trebalo udvostručiti vreme ili makar razdvojiti neke od ovih tačaka, s obzirom da su ove dve daleko najvažnije.
Što se tiče javnih preduzeća, mislim da po značaju ukupan ekonomski sistem Srbije i po broju zaposlenih i po nivou prihoda i ukupnoj aktivi svih javnih preduzeća, ubedljivo su najveći problem naše ekonomije iz više razloga.
To je na neki način, da tako kažem, crna kutija, Bermudski trougao, tu nestaju sredstva, nestaju bageri, nestaje imovina i generalno način na koji se rukovodi tim sektorom je izuzetno zabrinjavajući.
Ne slažem se sa tim tzv. neoliberalnim ocenama da je država loš privrednik i da po svaku cenu treba privatizovati javni sektor. Nije svaka država i loš privrednik. Postoje iskustva u razvijenim ekonomijama, zapadnim tržišnim ekonomijama, gde javna preduzeća, iako čak i manjinski u državnom vlasništvu, gde država ima tzv. zlatnu akciju, izuzetno dobro funkcionišu i funkcionišu po pravilima tržišne privrede, iako su javna u smislu njihovih zakona.
Kod nas to nije slučaj i mislim da je izuzetno važno da se u ovaj sektor ovim zakonom i drugim zakonima makar pokuša uvesti red iz jednog mnogo ozbiljnijeg razloga. Recimo, na primeru NIS, to je jedan od ključnih argumenata za brzopletu privatizaciju koja se na vrlo čudan način desila, da je upravo to ogromno javno preduzeće, koje je izuzetno neracionalno, te je samim tim nemoguće da ono posluje profitabilno i moramo ga brže bolje privatizovati.
Mislim da bi se slična stvar desila ili će se desiti sa javnim preduzećima koja bi kod nas mogla da posluju pozitivno i da posluju mnogo bolje nego sada, tako da je intencija predlagača, u smislu Zakona o javnim preduzećima, dobra, ali postoje neka konkretna rešenja na koja imamo primedbe.
Takođe, javna preduzeća kod nas su monopolisti u dobroj meri u industrijama u kojima posluju i rade sa gubicima, što je potpuno nemoguće u normalnom ekonomskom sistemu. Ona netržišno posluju. U nekim slučajevima to su i regulisane cene. U velikoj meri subvencionišu i privatni sektor, zato što javne nabavke kod nas ne funkcionišu baš na najbolji način.
Svedoci smo u proteklih 20 i kusur godina da preduzeća koja posluju sa javnim sektorom, odnosno sa javnim preduzećima, izuzetno dobro posluju, naročito privatna. U velikoj meri su javna preduzeća i politički projekti i socijalne institucije, jer zapošljavaju ljude u raznim regionima i projekti u koje ulažu su obično praćeni nekim političkim motivima. Naravno, znamo šta se dešava pred izbore, od sponzorisanja raznih sportskih manifestacija, klubova itd, bez obzira na to da li je javno preduzeće pozitivno ili negativno.
Što se tiče ovog konkretnog predloga koji je pred nama, poverovali bi da je intencija da se sprovede profesionalizacija, departizacija i korporatizacija, što su neka osnovna načela koja se ovde apostrofiraju i, naravno, da se uvede neko tržišno poslovanje. To bi u svakom slučaju bilo pozitivno ocenjeno sa naše strane, ukoliko bi ovaj zakon počeo da se primenjuje u smislu izbora novih rukovodilaca u svim javnim preduzećima kada ovaj zakon stupi na snagu. Koliko vidim, to se neće desiti, tako da se na neki način ovo stanje zamrzava. Izbor koji je predviđen Zakonom o javnim preduzećima će dočekati izbor nekih novih direktora i nadzornih odbora koji će biti birani. Odnosno, ne razumem da li će se nadzorni odbori birati samim usklađivanjem, a direktori će se birati u naredne četiri godine.
Što se tiče samih nadzornih odbora, tu takođe postoji dilema. Kvalifikacije koje su navedene kao potrebne da bi neko bio član nadzornog odbora su upitne, s obzirom da ne znam da li postoji adekvatan broj ljudi koji će takve kvalifikacije ispunjavati, ali ono što je najčudnije je to što naknade ponovo određuje osnivač. Siguran sam da će u tom pravcu biti možda nekih čudnih rešenja.
Što se tiče samog direktora, u velikoj meri su ljudi koji vode javna preduzeća, generalno svih koji rade u javnom sektoru, više žrtve demagogije i populizma, nego što se govori o njima na način da oni raspolažu ogromnim budžetima, vode ogromna preduzeća i s toga bi bilo prvo i osnovno merilo njihovog rada to kakve rezultate postižu, a ne to da li primaju platu koja je ovolika ili onolika, s obzirom da je njihova odgovornost enormna. Sa druge strane, uvek se i u sredstvima javnog informisanja apostrofira da li neko ima 100, 200 ili 300 hiljada dinara platu, a ne gleda se to da je možda u međuvremenu napravio desetine ili stotine miliona evra gubitka.
Iz tog razloga, izbor direktora bi morao biti, prvo i osnovno, vođen njegovim radnim iskustvom, u smislu rezultata koje je do sada postigao. Komisija koja ga bira u ovom predlogu zakona se takođe imenuje od strane Vlade, tako da će većina tih članova biti ljudi koji će biti sigurno predstavnici vladajuće koalicije. Ne verujem da će presudan faktor biti ništa drugo osim političke podobnosti. Bilo bi dobro da se makar komisija koja bira dotične direktore depolitizuje, pa bi, siguran sam, neki ljudi koji su stvarno stručni imali šansu i bez toga da li su zamrzli članstvo u političkoj stranci, što u faktičkom smislu, kao što su rekli moji prethodnici, ne znači ništa.
Razrešenje direktora opet na predlog ministra, plan koji prati ministarstvo, plan koji prati osnivač, postoji nadzorni odbor itd. Ne vidim zbog čega se uvodi rešenje da i ministar može da razreši direktno nekog direktora javnog preduzeća, pogotovo ako se to dešava u nekoj lokalnoj samoupravi. Ministar ga nije ni postavljao, pa nema potrebe ni da ga razrešava. On je direktno odgovoran onima koji su ga postavili i ti ljudi su odgovorni za njegov rad, tako da bi oni trebali da ga razreše, pošto postoji nešto što se zove politička odgovornost. Mislim da treba ostaviti one koji su izabrani na lokalnim izborima da snose svaku vrstu odgovornosti. Mislim da ministar tu ne bi trebao da se meša.
Još nam je sporan član 55. koji govori o tome da, biću precizan, ukoliko javno preduzeće ne posluje u skladu sa politikom, sa smernicama ekonomske politike Vlade u oblasti zarada i zapošljavanja, Ministarstvo finansija može ukinuti transferna sredstva lokalnoj samoupravi ili pokrajini itd. Takođe, mislim da je ovo nepotrebno, s obzirom da je već predviđen veliki broj mera gde se vrlo detaljno prati rad dotičnog javnog preduzeća, te nema potrebe da ceo grad ili pokrajina snosi posledicu nečijeg neodgovornog poslovanja. Siguran sam da za to postoje drugi načini kako može da se reši. Plašim se da bi, možda ne ova, ali neka sledeća vlada mogla politički da zloupotrebi ovakav član, te iz potpuno irelevantnih razloga obustavi sredstva koja su predviđena Zakonom o budžetskom sistemu.
U Zakonu o javnim preduzećima ima nekoliko stvari na koje imamo ozbiljne primedbe i dali smo neke amandmane. Generalno, ukoliko bi javna preduzeća u Srbiji počela da posluju tržišno, siguran sam da bi se mnoge stvari rešile. Korporatizacija je sjajno rešenje. Ne vidim zbog čega svi građani ne bi mogli da ulažu u neke akcije. Takođe, mogu neke prihode da ostvare po osnovu dividendi itd, kao što se radi svuda u svetu.
Mnoga velika javna preduzeća, svetska, su kotirana na berzama van matične zemlje i ne vidim zašto se ne bi razmišljalo i kod nas u tom pravcu. Generalno ni vi kod nas ne možete da ulažete nigde drugde osim u banku, penzioni fond, investicioni fondovi itd. su takođe nešto što siguran da u ulaganju tih javnih preduzeća bi moralo da se sagleda. Tržište je generalno najbolji pokazatelj toga da li neko posluje na pravi način ili ne. Cena akcija, na kraju krajeva, je to što će odrediti da li neko radi dobro ili ne radi dobro.
Tako da sam siguran da osim svih ovih nadzornih funkcija koje vrši ministarstvo tržišni pokazatelji bi bili mnogo bolji pogotovo što bi transparentnost u tom slučaju bila zagarantovana jer postoje komisije za hartije od vrednosti i jasna regulativa šta sve mora, kakve izveštaje da objavljuje kada je akcionarsko društvo otvorenog tipa u pitanju.
Što se tiče ostalih zakona, Predlog zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, to je administrativna mera koja će dati siguran sam različite rezultate. Ne vidim zbog čega bi se ograničavalo poslovanje između privatnih firmi kada postoji Zakon o obligacionim odnosima i u različitim industrijama različiti su rokovi i potrebe da se nešto ugovara, naplaćuje itd.
Mislim da će bar u delu privatnog sektora, mislim da će u javnom, odnosno državnom ovo možda i dati neki efekat. Ljudi će ipak iznaći načina da umesto fakture, se funkcioniše po profakturama itd. Uvek se nađu neki načini da se zaobiđu ovakve mere. U svakom slučaju nelikvidnost naše privrede više je uzrokovana monetarnom, fiskalnom politikom, niskim nivoom industrijske proizvodnje, cela privreda je prezadužena, podkapitalizovana itd. Tako da su problemi daleko veći od onoga što je krajnja posledica svega toga, a to je da su rokovi plaćanja, kao što smo videli u obrazloženju preko 100 i 200 dana, recimo u građevinskoj industriji je najgori slučaj.
Što se tiče, ostalih predloga zakona, izmene Zakona o privatizaciji su produženje roka za izlaženje preduzeća iz restrukturiranja. Restrukturiranje je na neki način simulirani stečaj. Ona se drži u životu više iz nekih socijalnih razloga i daleko bi bilo svrsishodnije da se smisle neki programi za zaposlene koji su u tim preduzećima, da se oni prekvalifikuju itd. jer dalje produžavanje mislim da neće dati neki efekat, čak ako se i proglase stečajevi pitanje je da li ta imovina uopšte može da se proda. Tako da je to jedan veliki znak pitanja i nisam siguran da tu postoji neko konkretno rešenje, osim toga da se dobije neko dodatno vreme, s tim što opet na različite načine ta preduzeća se subvencionišu.
Što se tiče izmene Zakona o deviznom poslovanju, konačno je dobro da i Srbija postane deo svetske da kažem, "on lajn" zajednice, s obzirom da mislim da smo verovatno poslednji, ili jedini od poslednjih zemalja da je moguće uopšte elektronsko poslovanje jer kod nas "pej pal" ni neki drugi servisi nisu mogli da funkcionišu. Ako ništa zbog malih, srednjih preduzeća mislim da će to izuzetno doprineti tako da u tom smislu taj predlog i podržavamo i takođe Predlog zakona o poreskoj amnestiji. Mislim da možda neki će nezasluženo dobiti dodatne rokove i pitanje je da li je baš najpoštenije prema onima koji su uredno izmirivali svoje poreske obaveze, ali u svakom slučaju i to je možda bolje nego da veliki broj preduzeća ostane blokiran.
U raspravi o amandmanima ćemo takođe malo detaljnije obrazložiti neke stvari. Toliko od mene. Zahvaljujem.

Reč ima gospodin Dinkić. Izvolite.