Kada je pitanje ko je vlasnik javnog preduzeća, šta je odgovor? Tu se možda razlikujemo. Iz moje perspektive nije država. Ona je formalno vlasnik, suštinski vlasnici su građani. Da li se slažemo oko toga?
Druga postavka koju ste rekli, kao stub te odredbe, je da je profesionalno upravljanje, pa će partijski kadrovi kontrolisati. Ne, nije profesionalno upravljanje. Direktor koji bude izabran za direktora, a zatim zamrzne svoju funkciju u nekoj stranci, neće ga kontrolisati njegove stranačke kolege. To je vrlo jednostavno.
Znači, stalno se to ponavlja, iz dana u dan, kako je ovim državna uloga, a u krajnjoj instanci i političkih partija svedena na nekakvu kontrolu. Ne, nije, ona je i dalje upravljačka. Možemo o tome hiljadu puta, da vi ponovite jedno, mi drugo, ali to ostaje tako. Ja sam potpredsednik LDP, ako budem izabran za direktora "Srbijašuma" i zamrznem svoju funkciju, niko drugi ne može da bude potpredsednik moje stranke i ja ću biti na listi na sledećim izborima. Dakle, oba preduslova koja mogu da dovedu do toga da pomislim da zloupotrebim tu funkciju su prisutna i dalje. Zamrzavanje funkcije naš politički sistem ne poznaje. Na to je, između ostalog, dala odgovor i Evropska komisija kod izbora guvernera. To nije praksa koja u ovoj zemlji postoji, pa ćemo time ubediti građane da je sada sve u redu. Nije u redu. Dakle, mi ovde govorimo o lancu povezanosti. Nadzorni odbori, komisija, ministarstvo koje ne mora da bira redosledom koji je komisija predložila i na kraju direktor koji kao zamrzne funkciju. Nema departizacije, to je suština.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Ilić. Izvolite.

Lično nemam ništa protiv amandmana. Mislim da namera možda i nije loša, ali je ključni problem što je zaista nesprovodiv. Mislim da je i predlagač svestan da je apsolutno nesprovodiv taj deo koji se odnosi na članstvo u političkoj partiji. Kao što je i moj kolega Milenić diskutovao, jednostavno evidencija članova političke partije nije javna isprava. Ko će biti ta institucija i ko će utvrditi da li jeste neko ili nije član partije? To je prvo.
Mi objektivno imamo, prema nekim procenama, više od milion članova, odnosno milion građana Srbije je u članstvu partija, a po nekim izvorima gotovo dva miliona. Zaista ne mogu da kažem šta je tačno od ta dva, ali definitivno je to veliki broj ljudi. Na ovaj način bi sve te ljude potpuno diskriminisali, ne bi bili u poziciji da uđu u nadzorni odbor. Smatram da je apsolutno nesprovodiv ovakav jedan amandman i prosto mi nije logično da se tako insistira na njemu, iako mislim da iza toga stoji ipak dobra namera.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radojević.
(Bojan Đurić, s mesta: Replika!)
Gospodin Andrić je dobio pravo na repliku.
(Bojan Đurić, s mesta: Ne, gospodin Andrić je dobio reč u ime poslaničke grupe, a ja sam jedan od predlagača.)
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić. Izvolite.

Naravno, nećemo širiti. Završićemo, što se LDP tiče, ovom replikom.
Neverovatno je to što tvrde gospodin Milenić i gospodin Ilić. Kako je moguće da za ovog jednog apsolutno nezavisnog člana nadzornog odbora bude utvrđeno da nije član političke partije, a nije moguće za ove preostale članove? Ili jeste moguće u pravnom poretku Srbije utvrditi da li je neko član stranke ili nije. Onda nećete moći da sprovedete ni ovaj deo tog člana koji govori o nezavisnom članu nadzornog odbora. Da ne ulazim u pravnu analizu. Ta norma je sprovodiva apsolutno, ona se primenjuje kod nekih drugih tela. Postoji čitav niz funkcija u ovoj zemlji koja ne mogu obavljati lica koja su članovi političke partije. Daje se izjava da neko nije član političke partije. Ukoliko se utvrdi da ipak jeste, on odgovara. To je pravni mehanizam po kome to funkcioniše.
Gospodine Iliću, vi ste rekli nešto što je suštinska stvar.
(Predsedavajuća: Ne obraćajte se direktno narodnom poslaniku, molim vas.)
Strašno je da Srbija ima između jedan i dva miliona članova političkih partija u ovom trenutku. Nema ih toliko. Svi znamo da ne postoji toliko ljudi, nažalost, koji su suštinski iz političkih razloga zainteresovani da se bave politikom i da budu u strankama. Obijaju pragove stranaka. Neki su članovi i više političkih partija, sve u nadi da će dobiti neko mesto u nadzornom odboru, neko obično radno mesto, pa makar i mesto nameštenika u državnim organima. Taj populizam i te ambicije su uništile politički sistem, kao što je u prošloj Vladi uništila te nadzorne, pa i upravne odbore ideja da se smanje plate, odnosno naknade na 25 ili 30 hiljada. Ista je motivacija nekoga da preko partije dobije mesto nameštenika u državnoj upravi, da bi radio za 20-25 hiljada ili da bude član nadzornog ili upravnog odbora ogromne državne kompanije koja ima stotine miliona ili milijardi evra prometa svake godine. Na to su svedeni upravni i nadzorni odbori u ovoj zemlji, na 200 evra mesečno. Zbog toga je to toliki problem.
Imao bih više razumevanja da su visoki stranački funkcioneri, čija je odgovornost jasna pred javnošću, na kraju delegirani u upravne ili u ovom slučaju nadzorne odbore. Ne, ovako u nadzorne odbore gurate profesionalne i političke anonimuse, ljude koji će statirati u nadzornim odborima, pojavljivati se bez da pogledaju materijal. Uglavnom će to biti tako. To sami možete da potvrdite na primeru, čini mi se, jednog člana vaše političke partije, koji je otišao sa javne funkcije, a vi ste sve vreme tvrdili da je imao dobre rezultate. Mislim da to nije sporno, ali je u javnosti bio napadnut samo zbog toga što je prema ukusima tog populizma imao preveliku platu. Niko nije razgovarao o tome da li je kompanija uspešna ili neuspešna. Posle toga se više niko nije bavio tom kompanijom. Pitanje je na kraju šta je bila veća šteta, njegova malo veća plata ili eventualno loši rezultati koji su posle toga postignuti nakon te populističke odluke? Hvala vam i neću više koristiti vreme.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Saša Milenić, replika. Izvolite.

Upravo je naveden primer koji govori u prilog onoga što i mi želimo reći. Taj primer ilustruje da članstvo u nekoj političkoj organizaciji ni na koji način ne dezavuiše nečiju stručnost. Pitanje nezavisnosti je pitanje integriteta. Možemo govoriti o nezavisnim ličnostima, ne na osnovu poznavanja faktičkog stanja u pogledu njihovih potpisa u evidencionim knjigama ove ili one partije, nego na osnovu njihove konsekventnosti i intelektualne hrabrosti, spremnosti da u javnosti govore, kad je kritično i opasno, ono što je objektivno i društveno relevantno. To je stvarni smisao nezavisnosti.
Ničeg rđavog nema u pripadnosti nekoj političkoj partiji. Ono se u strogom političkom smislu i ne razlikuje od navijanja. Voleo bih da svi građani sa pravom glasa imaju što prisniji odnos sa političkim partijama za koje glasaju. U tome ne bi bilo ničeg ružnog, ni opasnog po građansko društvo u Srbiji, ali graditi kriterijume integriteta pojedinca je ono što je opšti interes. Nemojmo apriori proklamovati da je to nespojivo sa političkom orijentacijom. Apolitičnost, slepilo za političke boje je mnogo veća društvena opasnost. Ne treba podsticati tu vrstu indiferentnosti u građanskoj javnosti Srbije.
Kako razumeti kategoriju nezavisnosti? Ona ne mora biti nužno skopčana sa proverom partijske knjižice, baš kao što bi zaista teško bilo ili bar bismo morali računati sa nekim integritetom onog ko daje izjavu bez ikakve mogućnosti praktično da proverimo ikada da li nas je obmanuo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radojević. Izvolite.

Da li ste sigurni da sam sada konačno ja, obzirom da ovde postoje ljudi koji su jako elokventni i vrlo se teško dolazi do reči?
Mislim da nadzorni odbori po definiciji, po dubini, u sistemu javnih preduzeća, kada se izuzme par velikih, onih koji predstavljaju grdosije u javnom sektoru, nisu toliko bitni, ni važni. Da bi neko po definiciji bio član nadzornog odbora, suština je valjda da bude kadar da nešto nadzoriše, da bude edukovan, školovaniji i pametniji od onih koje bi trebalo da nadzoriše.
Sumnjam da u Srbiji imamo uopšte dovoljno kadrova, bili oni partijski ili nepartijski, za adekvatan i kvalitetan nadzor. Dovoljno bi bilo da neki ljudi znaju bar ono što ne znaju, pa da budu kvalifikovani u nekim malim sredinama, da budu članovi nekih nadzornih odbora.
Slažem se sa kolegama da ljudi ulaze u partiju da bi eventualno dobili neko mesto upravnog ili nadzornog odbora i da je to jedan od motiva, naročito na periferiji, po lokalu, ali nisam siguran da je to njihova najveća mana i najveći nedostatak što pripadaju nekoj stranci, da budu i članovi nadzornog odbora.
Veliki je problem bar u mom lokalu uvući pametnog čoveka u bilo koju stranku da se iole ozbiljnije bavi profesionalno tim poslom na odgovoran način. Bojim se da pod navodnicima progoniti članove partija u tim malim nadzornim odborima je neka vrsta jeresi. Ako uzmemo u obzir da su od predsednika Vlade, članova Vlade, kabineta, pa svi oni koji vladaju državom praktično članovi partija, nisam siguran da bi se takvim čistunstvom na periferiji postigao neki bitan efekat za popravljanje kvaliteta rada tih nadzornih odbora. Bilo bi idealno kada u stvari niko ne bi znao da su ti ljudi koji su članovi nadzornih odbora u tim javnim preduzećima, malim na periferiji, samo profesionalci koji to rade, a da niko i ne zna da su pripadnici stranke ili da se oni hvale time što su pripadnici neke stranke. Hvala.