Osećam potrebu da još jednom obrazložim zašto je Vlada odbila amandman. Treba razdvojiti i to jako čvrsto upravljanje preduzećem i kontrolu. Ako je preduzeće javno, ko je vlasnik? Nisu privatna lica vlasnici, nego je vlasnik država. Može neko da smatra da Srbiji ne treba ni jedno javno preduzeće. To je legitiman stav. Onda da se ukinu sva javna preduzeća i ne treba nam ovaj zakon. Tada ćemo imati privatnu svojinu, samo nemamo javni sektor. To je naravno nemoguće. Javna preduzeća postoje svuda u svetu.
Dakle, zalaganje za departizaciju znači zalaganje za profesionalizaciju upravljanja preduzećima, da stručnjaci i profesionalci upravljaju. Kontrola, država, Vlada, odnosno lokalna samouprava mora da kontroliše. Ko čini Vladu, ko čini lokalnu samoupravu? Političari. Ne znam da neko privatno udruženje građana sada može, eventualno ako dobiju na izborima, opet su u politici. Znači, čak i ako udruženje građana, svejedno je politika. Ne treba preterivati. Funkciju kontrole pojačavamo time što ni jedan čovek neće biti potpuno nezavistan. Pojačavamo time što dajemo kvalifikacione uslove za tu nadzornu i kontrolnu ulogu, ali ne smemo da kažemo da ne sme biti član stranke u kontrolnoj funkciji. Mogu da se složim sa vama za upravljanje. To je predlog koji smo mi dali ovde.
Naravno da postoji individualna odgovornost. Protiv sam bilo kakve kolektivne odgovornosti bilo koga, stranačke, u bilo kom domenu. Svako ko imenuje nekog člana nadzornog odbora javnog preduzeća, bilo u Republici, pokrajini ili lokalu, i taj se obruka, taj nije obrukao samo sebe, nego i tu stranku i taj gubi poverenje na izborima. Upravljačka funkcija se ne dovodi u pitanje, jer suštinski upravljanje se profesionalizuje ovim zakonom.
Mislim da zaista, pored svih dobrih amandmana koje ste dali, ovaj je potpuno suvišan i pomalo čini larpulartizam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Saša Milenić, replika. Izvolite.

Repliciram predlagaču da bi stvar bila jasnija. Mi nemamo, govorim o stavu poslaničke grupe URS, nesporazuma u pogledu deskripcije postojećeg društvenog stanja i odnosa javnosti prema načinu rada političkih partija. Tu nesporazuma nema. Nema nesporazuma ni u vrednosnom stavu da političke partije imaju dužnost da se samo obavežu višim standardima i oblikom svesti koji će biti uvod u društveno razumevanje intencije savladavanja partokratije.
Naš prigovor je na nivou tehničkog kriterijuma. Prihvatanje drugog dela amandmana nije moguće, jer nije distinktivno. Rečeno jezikom logike nije odlučivo. Možete staviti kriterijum, ali uz član može biti kandidat koji neće umreti u toku mandata. Otkud zna onaj koji vrši pravo osnivača da neće umreti u toku mandata? Kako može utvrditi da nije član nijedne političke partije, a proizvodi potpuno neprijatnu konsekvencu, kao da je stručnjacima poželjno da budu konspirativni članovi partija da bi mogli preuzeti javne odgovornosti u svojoj struci. To nije interes demokratije.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić, replika. Izvolite.

Kada je pitanje ko je vlasnik javnog preduzeća, šta je odgovor? Tu se možda razlikujemo. Iz moje perspektive nije država. Ona je formalno vlasnik, suštinski vlasnici su građani. Da li se slažemo oko toga?
Druga postavka koju ste rekli, kao stub te odredbe, je da je profesionalno upravljanje, pa će partijski kadrovi kontrolisati. Ne, nije profesionalno upravljanje. Direktor koji bude izabran za direktora, a zatim zamrzne svoju funkciju u nekoj stranci, neće ga kontrolisati njegove stranačke kolege. To je vrlo jednostavno.
Znači, stalno se to ponavlja, iz dana u dan, kako je ovim državna uloga, a u krajnjoj instanci i političkih partija svedena na nekakvu kontrolu. Ne, nije, ona je i dalje upravljačka. Možemo o tome hiljadu puta, da vi ponovite jedno, mi drugo, ali to ostaje tako. Ja sam potpredsednik LDP, ako budem izabran za direktora "Srbijašuma" i zamrznem svoju funkciju, niko drugi ne može da bude potpredsednik moje stranke i ja ću biti na listi na sledećim izborima. Dakle, oba preduslova koja mogu da dovedu do toga da pomislim da zloupotrebim tu funkciju su prisutna i dalje. Zamrzavanje funkcije naš politički sistem ne poznaje. Na to je, između ostalog, dala odgovor i Evropska komisija kod izbora guvernera. To nije praksa koja u ovoj zemlji postoji, pa ćemo time ubediti građane da je sada sve u redu. Nije u redu. Dakle, mi ovde govorimo o lancu povezanosti. Nadzorni odbori, komisija, ministarstvo koje ne mora da bira redosledom koji je komisija predložila i na kraju direktor koji kao zamrzne funkciju. Nema departizacije, to je suština.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Ilić. Izvolite.

Lično nemam ništa protiv amandmana. Mislim da namera možda i nije loša, ali je ključni problem što je zaista nesprovodiv. Mislim da je i predlagač svestan da je apsolutno nesprovodiv taj deo koji se odnosi na članstvo u političkoj partiji. Kao što je i moj kolega Milenić diskutovao, jednostavno evidencija članova političke partije nije javna isprava. Ko će biti ta institucija i ko će utvrditi da li jeste neko ili nije član partije? To je prvo.
Mi objektivno imamo, prema nekim procenama, više od milion članova, odnosno milion građana Srbije je u članstvu partija, a po nekim izvorima gotovo dva miliona. Zaista ne mogu da kažem šta je tačno od ta dva, ali definitivno je to veliki broj ljudi. Na ovaj način bi sve te ljude potpuno diskriminisali, ne bi bili u poziciji da uđu u nadzorni odbor. Smatram da je apsolutno nesprovodiv ovakav jedan amandman i prosto mi nije logično da se tako insistira na njemu, iako mislim da iza toga stoji ipak dobra namera.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radojević.
(Bojan Đurić, s mesta: Replika!)
Gospodin Andrić je dobio pravo na repliku.
(Bojan Đurić, s mesta: Ne, gospodin Andrić je dobio reč u ime poslaničke grupe, a ja sam jedan od predlagača.)
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić. Izvolite.

Naravno, nećemo širiti. Završićemo, što se LDP tiče, ovom replikom.
Neverovatno je to što tvrde gospodin Milenić i gospodin Ilić. Kako je moguće da za ovog jednog apsolutno nezavisnog člana nadzornog odbora bude utvrđeno da nije član političke partije, a nije moguće za ove preostale članove? Ili jeste moguće u pravnom poretku Srbije utvrditi da li je neko član stranke ili nije. Onda nećete moći da sprovedete ni ovaj deo tog člana koji govori o nezavisnom članu nadzornog odbora. Da ne ulazim u pravnu analizu. Ta norma je sprovodiva apsolutno, ona se primenjuje kod nekih drugih tela. Postoji čitav niz funkcija u ovoj zemlji koja ne mogu obavljati lica koja su članovi političke partije. Daje se izjava da neko nije član političke partije. Ukoliko se utvrdi da ipak jeste, on odgovara. To je pravni mehanizam po kome to funkcioniše.
Gospodine Iliću, vi ste rekli nešto što je suštinska stvar.
(Predsedavajuća: Ne obraćajte se direktno narodnom poslaniku, molim vas.)
Strašno je da Srbija ima između jedan i dva miliona članova političkih partija u ovom trenutku. Nema ih toliko. Svi znamo da ne postoji toliko ljudi, nažalost, koji su suštinski iz političkih razloga zainteresovani da se bave politikom i da budu u strankama. Obijaju pragove stranaka. Neki su članovi i više političkih partija, sve u nadi da će dobiti neko mesto u nadzornom odboru, neko obično radno mesto, pa makar i mesto nameštenika u državnim organima. Taj populizam i te ambicije su uništile politički sistem, kao što je u prošloj Vladi uništila te nadzorne, pa i upravne odbore ideja da se smanje plate, odnosno naknade na 25 ili 30 hiljada. Ista je motivacija nekoga da preko partije dobije mesto nameštenika u državnoj upravi, da bi radio za 20-25 hiljada ili da bude član nadzornog ili upravnog odbora ogromne državne kompanije koja ima stotine miliona ili milijardi evra prometa svake godine. Na to su svedeni upravni i nadzorni odbori u ovoj zemlji, na 200 evra mesečno. Zbog toga je to toliki problem.
Imao bih više razumevanja da su visoki stranački funkcioneri, čija je odgovornost jasna pred javnošću, na kraju delegirani u upravne ili u ovom slučaju nadzorne odbore. Ne, ovako u nadzorne odbore gurate profesionalne i političke anonimuse, ljude koji će statirati u nadzornim odborima, pojavljivati se bez da pogledaju materijal. Uglavnom će to biti tako. To sami možete da potvrdite na primeru, čini mi se, jednog člana vaše političke partije, koji je otišao sa javne funkcije, a vi ste sve vreme tvrdili da je imao dobre rezultate. Mislim da to nije sporno, ali je u javnosti bio napadnut samo zbog toga što je prema ukusima tog populizma imao preveliku platu. Niko nije razgovarao o tome da li je kompanija uspešna ili neuspešna. Posle toga se više niko nije bavio tom kompanijom. Pitanje je na kraju šta je bila veća šteta, njegova malo veća plata ili eventualno loši rezultati koji su posle toga postignuti nakon te populističke odluke? Hvala vam i neću više koristiti vreme.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Saša Milenić, replika. Izvolite.