Niste imali pravo u odnosu na to. Zaista vam nisam rekao da imate pravo da se, ako niste zadovoljni objašnjenjem, izjasnimo u danu za glasanje. Smatram da nisam prekršio Poslovnik i da na osnovu člana 90. stav 2. predsednik Narodne skupštine može davati objašnjenja koja su vezana za rad sednice i drugim pitanjima. Naravno, ako niste zadovoljni imate prava da se Narodna skupština izjasni.
Sledeći prijavljeni je narodni poslanik Saša Milenić. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe URS pozdravljam prvo potpredsednika Vlade Republike Srbije, predstavnike Vlade i Vojske Srbije, uz napomenu da sam ovlašćen da najpre nedvosmisleno poručim da će poslanička grupa URS u potpunosti podržati ove predloge zakona, odnosno odluka koju danas razmatramo.
Mogli bismo ovu četvrtu tačku dnevnog reda, objedinjene rasprave da tretiramo i kao rutinsku, kao što su neki od ovlašćenih predlagača to već eksplicitno i izneli. Prema Zakonu o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama izvan granica Republike Srbije, prema Ustavu Republike Srbije, ako se ne varam u članu 140. upravo je Narodna skupština jedina vlasna i dužna da donese odluku koja je neophodna za sprovođenje ovog plana, kako je predlogom namereno.
Međutim, bez obzira na po malo proceduralno rutinski karakter tačaka dnevnog reda, želim da naglasim da podrška URS nije takva. Nije rutinska, tj. tek na osnovu podrazumevane pripadnosti skupštinskoj većini i Vladi Republike Srbije. Ima svoju emocionalnu i svoju teorijsko-racionalnu dimenziju. Potpuna pripadnost, privrženost rešenju, odluci da se ovi predlozi podrže.
Kada govorimo o emocionalnoj dimenziji, uz rizik da se optužim da sam teatralan, želim da podsetim da su poslanici URS uvek svesni činjenice da govorimo ispred Sretenskog ustava, iza kojeg u Domu Narodne skupštine Republike Srbije, sede predsednici Vlade. Reč je o prvom srpskom Ustavu iz 1835. godine koji je jedan od najliberalnijih Ustava tog doba, a koji je samo pravna politički završni izraz događanja od 15. februara 1804. godine, kada je podignuta u rodoljubivoj oslobodilačkoj nameri Srpska građanska revolucija. Taj datum, početka Srpske građanske revolucije je Dan Vojske Srbije. Time se nedvosmisleno potvrđuje da ona sebe razumeva naslednikom one emancipacijske i patriotske oružane komponente Građanske revolucije Srba.
To Vojska Srbije sa sobom predstavlja i to bih najednostavnije, uz dozu infantilnosti rekao emocionalni razlozi ozbiljnog shvatanja i ovakvih predloga i podrške leže u onoj poruci koju, ja kao roditelj sopstvenoj deci saopštavam. Istorija Srbije je u stvari istorija naše porodice, jer nema od pomenutog 15. februara do dana današnjeg, nijednog rata u kojem je ta naša vojska učestvovala, a u kojem nije učestvovao i neko od kog biološki zavisi naše postojanje. Verujem da veliki broj narodnih poslanika može samnom da podeli istu ovu argumentaciju.
Postoji još jedan razlog duboke emocionalne privrženosti onome što Vojska Srbije predstavlja. Narodni poslanici URS nisu iz nekog posebnog privilegovanog društvenog sloja. Kao što znate, naši poslanici su iz mnogih varoši i gradova Srbije, iz Sente, Žitišta, Požarevca, Zaječara, Kragujevca i mnogih drugih gradova. Jedva da imamo dva poslanika iz Beograda. Pripadamo onom osiromašenom tzv. srednjem društvenom sloju, koji je u vremenu tranzicije doživeo teška oštećenja, a koji u traganju za svojom konsolidacijom, baš kao i Vojska Srbije želi ono što ima od svojih resursa da stavi na raspolaganje zajednici u naj opštijem interesu.
Znamo i pomenuto pitanje socijalnog statusa oficira Vojske Srbije, znamo i da se ono popravlja, ali znamo kroz šta je to pitanje sve prolazilo, kao i sam materijalni status Vojske Srbije, baš kao što znamo da ta komponenta, taj deficit, nikad ne utiču na privrženost budućnosti i onome što je orijentacija za unapređenje.
Tu smo već na pragu onih dubljih i možda politički značajnijih racionalnih razloga podršci ovakvim predlozima. Već je rečeno, URS to bez ikakvog dodatka i promene ponavljaju. Znamo da je Vojska Srbije najuzoritiji segment opšteg sistema upravo po pitanju reformisanosti, uređenosti, organizovanosti. To je nešto što unapred poziva na respekt one političke snage koje teže socijalno-političkom apgrejdu, unapređenju ukupne društvene zajednice države i političkog sistema.
Takođe, znamo da su pitanja bezbednosti i odbrane ustvari magistralna, kapitalna pitanja, ne samo našeg političkog trenutka, već mogli bismo reći, savremene civilizacije.
Ne može se prećutkivati činjenica, koju teorija odavno poznaje i ponavlja da je savremeno doba u stvari obeleženo dominantom na temi bezbednosti vojnih pitanja, vojno-političkih i vojno-ekonomskih aspekata tih pitanja. I univerzitet je u drugoj polovini 20. veka izmenjen strukturom interesa vojno-industrijskog kompleksa. Znanje je izmenjeno delovanjem upravo ovih relevantnih faktora u savremenom svetu. Savremeni svet ne može smatrati uzgrednom i sekundarnom činjenicu bezbednosti u upravo je integralni smisao, sveobuhvatni značaj tog pitanja ono što poziva na ozbiljnost kad god se dotaknemo tema odbrane i nacionalne bezbednosti i ovde u Srbiji.
Ono što poslanička grupa URS posebno pozdravlja u dve predmetne odluke, kao i u zakonima koji uglavnom definišu unapređivanje saradnje u oblastima odbrane, to je ta nedvosmislena potreba Srbije, koja je ovde prepoznata, za davanje doprinosa međunarodnom miru i bezbednosti. Ta aktivna miroljubiva politika, koja predstavlja jednu tradiciju ovog podneblja, ovde se na poseban način akcentuje i dolazi do izražaja. To je sad ono što je možda teorijski više nego za nivo poltičkog odlučivanja, ali svakako za nivo političkog promišljanja od posebnog značaj.
Vi znate da su, verovatno u susret ovoj tački dnevnog reda, teorijski i na određenim specijalizovanim veb portalima aktuelizovana određena pitanja našeg sistema odbrane i, recimo, pitanje upravo i u ovim diskusijama pominjane vojne neutralnosti.
Ima mnogo kodnih šumova u raspravi nad tom temom, a upravo iz potenciranog značaja te teme za stratešku orijentaciju, za perspektivu, za adekvatno pozicioniranje u savremenom svetu koji treba razumevati i u kojem treba učestvovati i graditi budućnost za naše potomstvo, nije ta atmosfera kodnog šuma poželjna za donošenje razumnih, odgovornih, važnih političkih odgovora.
Koji se kodni šumovi, recimo, u napadima na proklamovanu neutralnost najčešće pominju? Najčešći argument koji treba jednom demistifikovati jeste argument bez besmislenosti samoproklamovane vojne neutralnosti, navodno da tek priznanje neutralnosti čini validnom jednu takvu proklamaciju. To nije istina u jednom formalnom smislu, zato što znamo i za sadržaj završnog akta Konferencije o evropskoj saradnji i bezbednosti iz 1975. godine u Helsinkiju, čiji je sastavni deo i deklaracija koja eksplicitno promoviše pravo suverenih država na samoproklamovanu neutralnost, vezujući pitanje samoproklamovane neutralnosti sa pitanjem suvereniteta.
Takođe je činjenica da to nije akt koji je deo međunarodnog prava, već je više deo međunarodnog poštovanja na osnovu broja i značaja njegovog potpisnika, a to onda znači u krajnjoj konsekvenci da je sasvim sporno koliki je stepen obaveznosti poštovanja u spoljnom kontekstu jedne takve proklamacije.
Ono što je, čini se, suštinski značajnije, a što imamo u ideji međunarodne vojne saradnje, učešća u multinacionalnim operacijama, a to je da li je ideja neutralnosti u najboljem dosluhu sa politikom…

Molim vas, tema je veoma interesantna. Od dnevnog reda ste odstupili. Raspravljamo o neutralnosti, koja nije na dnevnom redu.
Pažljivo sam vas slušao. Molim vas da pređemo na dnevni red. Hvala.

Gospodine generale, ako vi mislite da odluka koju Narodna skupština Republike Srbije treba da donese o angažovanju i upotrebi Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama nema nikakve veze sa proklamovanom vojnom neutralnošću, onda ću poštovati vaš stav i odustaću od eksplikacije za koju sam inače bio uveren da bi bila dragocena.
Onda, umesto toga, mogu samo reći da je jako dobro da u našem sistemu odbrane postoji Institut za strategijska istraživanja pri sektoru politike odbrane u Ministarstvu odbrane i da on daje vrlo značajan doprinos promišljanju tema za koje civilna politika često nema dovoljno hrabrosti.
Kao što je više puta akcentovano uklanjanje predrasuda, proširivanje sopstvenog razumevanja savremenog sveta, uslov je daljeg napredovanja Srbije.
Poslanička grupa URS bezrezervno smatra da donošenje ovih odluka i zakona predstavlja korak napred u tom smeru, da je učešće Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama, akcijama mira izvan granica Republike Srbije je ne samo posledica preuzetih obaveza na osnovu članstva UN i učešća u procesu pridruživanja EU, već da su to odluke u najboljem interesu Srbije i njenom obaveznom razvijanju mirovne aktivne politike.
Poslanička grupa URS je uverena da je svako uspostavljanje saradnje partnerstva sa međunarodnim okruženjem bogaćenje samorazumevanja i vlastitog interesa Republike Srbije. Nasuprot svakom zatvaranju, otvaranje i partnerstvo u slobodnom svetu, u interesu je miroljubive politike koju Republika Srbija vodi u interesu napredovanja, a ne samo rezultat naših obaveza, prihvaćenih na osnovu članstva UN i u procesu pridruživanja EU.
Žao mi je što sam uskraćen voljom predsedavajućeg za doprinos u razumevanju nekih bitnih aspekata za koje kažem da naša politika, građanska, civilna, nema često dovoljno hrabrosti. Ono što hrabri je, da Vojska Republike Srbije uvek ima dovoljno spremnosti, na osnovu određenog preticanja u razumevanju, da dočeka odluke političkog establišmenta kako one sazrevaju.
Mislim da je zajednički interes da sledimo s dubljim razumevanjem strateška dokumenta Vojske Republike Srbije, posvećenost poslu, kako bismo s više hrabrosti i više tolerancije za teme koje se žele otvoriti, gospodine predsedavajući, brže napredovali kao društvo u celini. Hvala.

Mislim da sam bio u pravu, jer bi svi imali potrebe, a to je široka tema. Prema tome, dobroje što ste se uklopili u dnevni red i hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Saša Dujović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, uvaženi ministre, kao bivšem vojniku mi je uvek veliko zadovoljstvo da govorim o miru. To činim i danas sa posebnim ponosom, jer pripadnici naše vojske i MUP ponovo donose čuveni mir u celom svetu.
Predlozi zakona i odluka koji su u ovoj objedinjenoj raspravi sada na dnevnom redu, regulišu pravni osnov angažovanja naših jedinica u proteklom periodu, tj. u godini na izmaku, 2012. Značajno je i to što će postojeće mirovne snage u narednoj godini biti nastavljene, biti nastavljeno naše učešće u njima.
U pojedinim zemljama je uvećan sastav naših mirovnjaka, što našu zemlju svrstava, rame uz rame, sa mnogim zemljama čiji vojnici čuvaju mir u ratom ugroženim područjima. Doprinos očuvanju mira je želja svakog vojnika. Sva mesta na kojima su angažovane naše oružane snage, kao delovi mirovnih misija, svim pripadnicima vojske i policiji su dobra prilika da se steknu nova saznanja, ali primeni i postojeće iskustvo naših pripadnika oružanih snaga u svrhu mira, stabilnosti na ovim ugroženim područjima. Posebno treba naglasiti da se radi o većini pripadnika naših snaga koji su komandnog karaktera, kao i sanitetskog osoblja, čiji su dosadašnji rad u okviru mirovnih misija ocenjivani uvek najvišim ocenama.
Vojska Srbije i naše oružane snage su proteklih 20 godina pod raznim nazivima prošli težak put. Ugled srpskog vojnika i oficira je bio na najnižim mogućim granama. Pred odabranim vojnicima i pripadnicima MUP je ogroman i težak zadatak da taj ugled povrate.
Godišnjim planom upotrebe vojske i oružanih snaga, kao i odlukom o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2012. godini, zakonski zatvaramo poglavlje učešća naših mirovnih snaga u godini koja je na izmaku. Postavljamo i osnove za narednu godinu, sa uvećanim snagama u određenim zemljama, gde ćemo povećati svoje kontingente.
Nemoguće je, kada govorimo o mirovnim misijama, da se ne istaknu pripadnici MUP. Tu posebno mislim na pripadnike MUP koji su obavljali mirovnu misiju u zemlji Haiti, koji su svojim radom i zalaganjima, pogotovo posle situacije i velikog zemljotresa koji je pogodio tu zemlju, postavili visoke standarde za pripadnike mirovnih misija i dobili najviša priznanja od svih međunarodnih relevantnih činilaca.
Postepeno povećanje naših mirovnjaka govori samo za sebe. Poverenje je stručnost kojim raspolažu naši vojnici u svetu postaje prepoznatljivo kao pozitivan odnos prema miru i naporima da se mir očuva tamo gde je najneophodnije. Ovakav stav, u velikoj meri, utiče i na imidž, kako ste i vi, gospodine ministre, malopre izjavili, olakšava vladajućim strukturama, vama i svima koji predstavljate državu Srbiju, da lakše i bolje iznesete terete koji su pred nama. Tu bih posebno istakao da većina mirovnih misija, da ne kažem 95% mirovnih misija u kojima učestvuju naši ljudi, su pod okriljem UN. Ako uzmemo da je predsedavajući Generalnom skupštinom UN naš uvaženi kolega i narodni poslanik ove Skupštine, Vuk Jeremić, to samo daje osnov da možemo bolje i više da se nadamo i boljem i popravljenom imidžu Republike Srbije posle 20 godina nečega što smo preživeli svi zajedno i stavili na stub srama, iako to ne zaslužujemo.
Sporazumi o saradnji u oblasti odbrane između Republike Srbije, Brazila, Indonezije i Angole imaju zaista višestruki značaj, pogotovo za namensku industriju Republike Srbije. Ovo se posebno odnosi na Sporazum o saradnji sa Angolom i Indonezijom, za koje smo na Odboru za odbranu dobili informacije da se pripremaju čak i povereničke misije u tim zemljama, kako bi se naša namenska industrija što lakše probila na ta tržišta i što veći prihod ostvarila, kako za sebe tako i za budžet i za državu Srbiju.
Izdvojio bih sporazum sa Republikom Grčkom. Zbog specifičnosti Balkana i mogućih žarišta koji uvek mogu da eskaliraju, pogotovo zbog velikih i tendencioznih šiptarskih separatista, koji na sve moguće načine pokušavaju da naprave njihovu veliku Albaniju, tu je i ovaj sporazum u svim oblastima i svim obimima, kako je predviđeno u sporazumu, od velikog značaja. Tradicionalno prijateljstvo srpskog i grčkog naroda se ne dovodi u pitanje. Kada sve to stavimo pod jedan segment, ovaj sporazum zaista ima veliki značaj za budućnost kako Srbije, a verujem i Grčke.
Sporazum o osnivanju srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu, tačnije u Srbiji, koji je danas na ratifikaciji u parlamentu, odličan je potez prethodnih nadležnih organa, tj. prethodne Vlade, a pogotovo bih tu istakao ministra Dačića, koji je sa svojim kolegom Šojguom, našao, video i prepoznao mogućnost da Srbija postane regionalni centar za vanredne situacije, humanitarne situacije, za teške situacije. Uvek kada je teško, Srbija prednjači u himanitarizmu, kao i u humanosti i u borbi protiv nepogoda.
Pokazalo se da je u prošloj, tj. ovoj godini, samim poplavama i požarima taj centar opravdao mogućnost postojanja. Verujem da je u planovima, kako Vlade Srbije, tako i Vojske i MUP, jednostavno, jednog sistema odbrane, da je u planovima za narednu godinu predviđeno dosta sredstava koji će omogućiti tom humanitarnom centru da se osavremeni, ojača, a uz pomoć Ruske Federacije i opremi, što će doneti jednu veliku prednost u narednom periodu, da gotovo možemo da budemo centar jugoistočne Evrope, kada je u pitanju jedan ovakav vid organizovanja.
Poslanička grupa SPS i ja lično kao predsednik Pokreta veterana će podržati sve ove sporazume i u danu za glasanje ćemo za njih glasati. Na samom kraju bih istakao potrebu da kažem da su svi pripadnici mirovnih misija sami po sebi profesionalni ratnici i vojnici, a samim tim i veterani. Moram da istaknem potrebu da ovaj parlament već jednom donese zakon o boračko-invalidskoj zaštiti, koji, u svakom slučaju, odnosiće se u jednom segmentu i na pripadnike oružanih snaga koji u mirovnim misijama obavljaju tu dužnost.
Sve u svemu, verujem da će biti uvećanja naših vojnika i da će se svi živi vratiti sa teritorija na kojima će braniti mir i sprovoditi svoje aktivnosti. Da poželim srećan put onima koji odlaze i da se svi živi i zdrave vrate svojim porodicama i državi Srbiji. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miloš Jovanović.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Vlada je na potvrđivanje podnela nekoliko sporazuma koji se tiču bilateralne saradnje i dva predloga odluka koje se odnose na učešće bezbednosnih snaga u mirovnim operacijama. Prevashodno ću se osvrnuti na te dve odluke, jer u principu ovi sporazumi nisu sporni. Ne samo da nisu sporni, nego bi se moglo reći da su dobrodošli, da su poželjni. Reč je o sporazumima koji uspostavljaju pravni okvir za saradnju između Srbije i niza zemalja od kojih nijedna nije priznala secesiju naše južne Pokrajine, što mi se čini da nije nebitno istaći, jer mislim da ćemo se svi ovde složiti da bi bilo krajnje nelogično da Srbija produbljuje vojnu saradnju sa državama koje prihvataju secesiju Kosova i samim tim direktno ugrožavaju bezbednost naše zemlje. Ovde o tome nije reč. Radi se o državama Grčkoj, Indoneziji, Brazilu i Angoli, od kojih nijedna nije prihvatila secesiju južne Pokrajine. Ponavljam, to su sporazumi koji će svakako biti na obostranu korist i tih država i same Srbije.
Isti slučaj važi i za Sporazum o srpsko-ruskom Humanitarnom centru. Ovde je već u nekoliko diskusija naznačeno to i mislim da ne treba trošiti reči o koristi koju Srbija može da ima u tom sporazumu. Ta korist se već pokazala letos, kada su gorele šume u Srbiji. Tu saradnju treba produbiti i tu je opet pohvala za Vladu Srbije. Doduše, to nije resor i niste nadležni vi, gospodine Vučiću, već ministar unutrašnjih poslova i predsednik Vlade, gospodin Dačić, ali gospodine Mariću, vi ste u svojstvu predstavnika MUP – svaka pohvala. To svakako ima podršku DSS.
Glasaćemo za ove sporazume, odnosno za potvrđivanje ovih sporazuma.
Dolazimo do tačke koja je nešto malo komplikovanija. Radi se o ove dve oduke koje se odnose na učešće srpskih snaga bezbednosti, vojske i policije u mirovnim operacijama. Znate da DSS tu ima blago rezervisan stav i tu ima nekoliko problema. Prvi je formalno-pravni problem. Prekršili smo član 140. Ustava Srbije jer tek danas donosimo odluku o nečemu što je već realizovano u 2012. godini. Odgovornost za tako nešto nije na aktuelnoj Vladi. Čuli smo od prethodnog ministra odbrane da nije ni na prethodnom ministarstvu, prethodnoj administraciji koja je na vreme dostavila odluku Narodnoj skupštini. Očigledno je odgovornost na prethodnoj vladajućoj većini. Kako god bilo, prekršili smo nešto što je isključivo nadležnost Narodne skupštine jer se ne može upotrebiti Vojska Srbije van granica bez naše odluke. Ona je 2012. godine upotrebljena i to u pravničkom smislu nije bila valjana rabota i to prosto ne priliči jednoj ozbiljnoj državi.
Zahvaljujem se ministru što je najavio da ćemo vrlo brzo moći da diskutujemo o godišnjem planu za 2013. godinu i nadamo se da se ovakve greške i neozbiljnosti neće ponavljati u budućnosti, a i ne sumnjamo da će sve to ići kako treba. Toliko o tom formalno-pravnom problemu.
Dolazimo do suštine. Demokratska stranka Srbije pravi razliku između mirovnih misija koje se sprovode u okviru UN i mirovnih operacija koje vode direktno EU. U principu, nemamo problem sa ovim prvim. One nisu sporne. Više puta smo istakli u ovom domu da UN su jedina univerzalna reprezentativna organizacija koja se bavi kolektivnom bezbednošću i njene misije kao takve su apsolutno legitimne. Tamo gde može da se postavi pitanje, i mi smo to pitanje postavljali, o modalitetu učešća i obimu učešća Srbije u tim misijama, prvo, zato što te misije koštaju taj trošak nije prevelik ili možda nije bio prevelik. On je sve veći sa našim povećanim angažovanjem u tim misijama. Imamo neke podatke da smo 2011. godine 18 miliona dinara utrošili na misije, a od toga je dve trećine vraćeno kroz UN i ukupan trošak je šest miliona dinara, što je krajnje ili skoro zanemarljiv trošak.
Za ovu 2012. godinu se to znatno povećava i imam kontradiktorne podatke. Možda će ministar odbrane moći da razreši dilemu. U samom predlogu odluke stoji cifra od 525 miliona i nešto dinara koji su potrebni za realizaciju u ovoj tekućoj godini učešća Srbije u tim misijama, od čega 461 milion otpada na Ministarstvo odbrane. U Odboru za odbranu i unutrašnje poslove smo dobili neke podatke koji su zapravo niži za 2012. godinu. Dostavljen nam je podatak da je 193 miliona dinara. Kako god da je pravo stanje, očigledno je da se ti troškovi povećavaju kada se uzmu u obzir naplate UN i nešto što dobijamo u opremi, taj trošak postoji. Taj trošak se povećava i on u ovom kontekstu ozbiljne ekonomske krize mi se čini da nije zanemarljiv. Nije zanemarljiv tim pre što se postavlja, pažljivo sam slušao predlagača i njegove ranije sumnje i skepsu koju je izneo povodom mirovnih misija i učešća Srbije u njima, pitanje svrsishodnosti.
Neću citirati paragraf predloga odluke koji se bavi ciljevima Vojske Srbije. Samo ću naglasiti da ono što se želi postići jeste da osim što je učešće u multinacionalnim operacijama UN važan element spoljne politike Srbije, želi se postići da se Srbija u odnosima sa zemljama članicama EU i partnerstva za mir tretira kao ravnopravni partner. Delim skepsu koju je nekad ministar odbrane imao. Nisam siguran da je najbolji način da se Srbija tretira kao ravnopravni partner u učešću u UN. To može da doprinese nekoj vrsti kredibiliteta ali ništa značajno ne može da promeni. Čak ste pomenuli put u Norvešku ili kontakt sa Norvežanima, gde su nas ishvalili za naše učešće u mirovnim operacijama. To jeste dobro, naravno, ali to ne menja ništa kada je u pitanju ozbiljna norveška politika kada je u pitanju KiM. To vam je kao parlamentarna demokratija – treba biti prisutan i ne treba očekivati od toga bog zna kakve suštinske promene. Tim pre što u ovim našim učešćima u mirovnim misijama postoji logičan problem. Već sam ga naglašavao i on je prisutan. Možemo da se pravimo da on ne postoji. Možemo da se pravimo da smo uređena država u kojoj sve funkcioniše, u kojoj nema secesionizma, separatističkih tendencija. Nažalost, to nije slučaj.
Logičan problem je sledeći. Mislim da međunarodni ugled svake države zavisi od toga koliko je sposobna da sprovede red u sopstvenoj kući. I pre nego što krenemo da učestvujemo u sprovođenju, odnosno donošenju ili aktivno učestvujemo u međunarodnoj bezbednosti, međunarodnom miru i očuvanju međunarodne bezbednosti i međunarodnog mira bilo bi logično da to isto postignemo u sopstvenom dvorištu. Mi smo država koja je, to moram da pomenem a da to nije nadležnost ministra koji je ovde prisutan, dozvolila da se na njenoj teritoriji koju kontroliše dižu spomenici teroristima. Mislim na spomenik koji je podignut u Preševu borcima, odnosno teroristima UČK, odnosno UČPMB i koji još uvek nije uklonjen. Mi smo država koja dozvoljava da još uvek stoji tabla Aćif Efendiji u Novom Pazaru i to su sve stvari koje su dosta skandalozne i šokantne same po sebi, a koje sigurno u međunarodnim okvirima ne doprinose tome da Srbija uživa. To su sve stvari zbog kojih smatramo da ionako treba učestvovati u misijama UN. To učestvovanje ne treba možda širiti. Ne treba povećavati.
Da budem krajnje jasan. Tamo gde, recimo, imamo četu, DSS ne bi ništa smetalo da postoji samo vod. Ponavljam, treba biti u tim vrstama odnosa. Ne treba prenaglasiti značaj. Između one vaše skepse, gospodine Vučiću, koju ste pomenuli, i vaše današnje pozicije koja je krajnje razumljiva, razumem i jedno i drugo, mislim da postoji neki srednji put koji bi bio optimalan za Srbiju. U svakom slučaju bismo glasali za ove odluke da ne dolazimo do ove druge tačke koja je za nas iz DSS krajnje problematična, odnosno neprihvatljiva. Glasali bismo da se radi samo o misijama u kojima Srbija učestvuje i koje sprovode UN.
Međutim, postoje i druge misije, a to su misije koje sprovodi EU. Tu dolazimo do nečega što je meni lično neshvatljivo, što se ipak mora nazvati pravim imenom, a to je jedna apsurdna situacija koja se skoro graniči sa nekim patološkim stanjem. Recimo, Srbija je prošle godine potpisala okvirni sporazum sa EU za učešće naših snaga u njenim mirovnim operacijama i time smo pokazali da želimo aktivno da doprinesemo sprovođenju zajedničke spoljne i bezbednosne politike, odnosno zajedničke bezbednosne odbrambene politike EU.
U okviru te zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU direktno ugrožava našu bezbednost time što u okviru te politike šalje statusno pristrasnu misiju na KiM, što u okviru te politike podržava secesiju KiM, što u okviru te politike učestvuje u izgradnji nezavisnog Kosova. To jeste jedna situacija koja je, najblaže rečeno, apsurdna. To je činjenica, to je konstatacija i od nje ne smemo bežati. Zato smatramo da je naše učešće u tim misijama apsolutno neprihvatljivo.
Postavlja se pitanje – zašto to ova Vlada namerava da nastavi? To je nešto što je prethodna Vlada započela. Čini mi se da ova Vlada namerava da nastavi tim putem. Šta više, prema nekim podacima koje imam, misija Atalanta, naš kontigent u okviru te misije će se povećati. To je misija koja se bavi slobodnom navigacijom i borbom protiv piraterije duž somalijske obale, dakle kod roga Afrike. Mislimo da je to neprihvatljivo. To smo već rekli i to ćemo ponavljati u januaru i februaru kada budemo govorili o svemu tome. Srbija nema nikakvog razloga da podržava politiku EU u okviru koje se sama Srbija ugrožava.
Šta je razlog tome? Dozvolite mi da samo citiram ove ciljeve iz Predloga odluke gde se kaže – angažovanjem pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama, a pod mandatom EU, u okviru zajedničke bezbednosne i odbrambene politike, Republika Srbija bi se integrisala u ovu važnu oblast aktivnosti EU, što bi imalo povoljan uticaj na ukupan proces evropskih integracija Srbije. Dođosmo do ove svete krave srpske politike. Dakle, famozne evropske integracije Srbije.
Hajde da ostavimo po strani. To bi se moglo tumačiti kao neka vrsta povrede neutralnosti. To je možda malo nategnuto tumačenje, ali je činjenica da EU u segmentu bezbednosti ne igra neku značajnu ulogu na međunarodnom nivou, da mnogo toga radi u koordinaciji sa NATO, da ne pominjem Berlin plus i sve resurse koje NATO stavlja na raspolaganje EU kako bi neku svoju misiju pokrenuli. To nije toliko bitno, ostavićemo to po strani.
Čini mi se da u ovom našem zalaganju ka evropskim integracijama… Hajde ovako da to postavimo. Pažljivo sam vas slušao, gospodine ministre, poslednjih nekoliko puta kada smo bili u prilici da razgovaramo. Jedanput ste rekli da ne možemo da isplaćujemo penzije bez EU, ali otprilike se svelo, ako ja dobro tumačim, a vi ćete me ispraviti, na tu parolu koja je bila parola prethodne vlasti da EU nema alternativu. Čini mi se da je ta parola pogrešna, netačna, a sve i kada bi bila tačna, toliko je pogubna za Srbiju da bismo tu alternativu morali da izmislimo.
Navešću tri razloga za koje smatram, odnosno DSS, da je to ovako kako sam upravo rekao. Prvo, mislim da je svima jasno i da više ovde ne vredi ponavljati, osećam se umornim kada po hiljaditi put to kažem, Srbija ne može da postane članica EU, a da ne prizna secesiju južne pokrajine. To je sama logika stvari. To je u krajnjem slučaju eksplicitno rečeno. To se sada podvodi pod terminologiju normalizacije odnosa, ali mi se čini da je svima jasno, građanima Republike Srbije, mislim da je jasno i svima nama u ovom domu da Srbija ne može da uđe u EU a da ne prizna secesiju KiM. Samim tim čini mi se da ne moram tim putem dalje da idem.
Hajde da ostavimo problem KiM po strani. Recimo da ga nema, da je sve perfektno, idealno, da Srbija nema nikakve separatističke tendencije u njenom okviru i da imamo jednu zdravu, stabilnu državu. Čak i u toj pretpostavci nije sigurno da EU ne bi imala alternativu. Mislim da ovde kasnimo 30 godina. Neko je u diskusiji pomenuo kako nismo na vreme shvatili posledice promene, dakle, sa krajem hladnog rata i padom Berlinskog zida. Čini mi se da srpska politika i danas ne shvata istorijski trenutak u kojem se nalazi. Kada kažem da kasnimo 30 godina, znate da kada su 80-ih godina Grčka, Španija, Portugal ulazile u EU, to je i imalo nekakvog smisla.Dobile su nekakve kredite, sanirale su svoje ekonomske situacije i imali su određen period snažne ekonomije. To danas u EU više nije moguće. EU proživljava jednu ozbiljnu ekonomsku krizu, jednu ozbiljnu institucionalnu krizu. Sva je prilika, to će vam reći svako ko se bavi ozbiljno evropskom problematikom, da kroz nekoliko godina EU neće izgledati ovako kako izgleda danas.
(Predsedavajući: Gospodine Jovanoviću, molim vas, vratite se na temu. Evropska unija nije tema rasprave.)
Poslušaću vas. Citirao sam nešto što piše u samoj odluci i što je zapravo obrazloženje zašto Srbija šalje svoje pripadnike snaga bezbednosti u evropske misije. Meni se čini da je direktno vezano, ali ispoštovaću vaš stav.
Dozvolite mi par rečenica i onda ću završiti. Da zaboravimo i ovu drugu tačku koju sam pomenuo i da kažemo da mi želimo da imamo sve razloge sveta da uđemo u EU, ali postoji taj treći problem. Gospodo, sva je prilika da se EU neće širiti u narednom periodu.
(Predsedavajući: Nemojte više o EU.)
Zaključiću, gospodine predsedavajući. Ako mogu, gospodine ministre, ispravićete me ako pogrešno parafraziram, odnosno citiram, ovo će biti više parafraza, mislim da ste prošli put rekli da ne želite da Srbija bude izdržavano lice. To je mnogo tačnija izjava i značajnija izjava. To je izjava sa kojom se svi ovde slažemo. Čini mi se da to da li ćemo biti izdržavano lice ili nećemo zavisi samo od nas samih. Tu su primeri Grčke, Španije i Portugalije koji to pokazuju uveliko. To zavisi od naše spremnosti da li hoćemo da se izborimo za ozbiljnu državu. Ta borba mora biti sveobuhvatna. Dakle, ta borba podrazumeva, kako borbu protiv korupcije, i na tome vam najiskrenije govorim – svaka čast na iskazanoj volji i ličnoj hrabrosti, ali verujte ta borba neće biti ni od kakvog značaja ako se uz tu borbu ova država ne bori za svoje granice, za svoju teritoriju, za svoj narod koji živi na toj teritoriji. To su dve strane iste medalje, ili se borimo za ozbiljnu državu ili se ne borimo za ozbiljnu državu.
Da bi se borili za ozbiljnu državu, naš evropski put mora da se prekine. To je razlog, gospodine predsedavajući, zbog koga mi iz DSS smatramo neprihvatljivim da Srbija šalje svoje pripadnike snaga bezbednosti u misije koje sprovodi EU. To je ta veza sa ovom temom. To je za nas neprihvatljivo. To je razlog zbog koga ćemo mi iz DSS glasati za potvrđivanje navedenih sporazuma, ali protiv ove dve odluke koje se tiču učešća Srbije u mirovnim operacijama. Zahvaljujem se.

Reč ima prvi potpredsednik Vlade, Aleksandar Vučić. Izvolite.

Pokušaću kratko da odgovorim, pošto mi se čini da smo sličnu raspravu imali. Uvažavajući vašu argumentaciju, želim da kažem nekoliko stvari. Nije EU za nas sveta krava, niti imamo … Nisam vas razumeo…
(Narodni poslanik Srđan Milivojević dobacuje sa mesta, ali se ne čuje.)
Zaista vas nisam razumeo.
(Predsedavajući: Molim vas da ne dobacujete, jer na taj način dekoncentrišete i ometate rad Skupštine.)
Nije EU, niti prema EU imamo pristup, kao prema svetoj kravi, niti je zabranjeno raspravljati o lošim stranama, ružnim stranama ili ne znam ni ja čemu EU. Mislim da je od ključnog značaja da budemo racionalni, da budemo razumni i da razmišljamo šta nam to donosi, a šta nam to odnosi. EU je, kao što ste rekli, odnosno 22 od 27 zemalja su priznale nezavisnost KiM. Da li je to za nas problem? Jeste problem.
Kada sam govorio, rekao sam, to je onako, rekao bih, pomalo izvedeno iz onoga o čemu sam govorio. Konačno, ukoliko bismo prekinuli naše odnose sa EU na takav način i ukoliko ne bismo imali mogućnost da nastavimo tu vrstu saradnje, tu vrstu rada, tu vrstu približavanja EU, mislim da bi bio ugrožen ekonomski opstanak zemlje, ne zato što sam neodgovoran, ne zato što više volim Berlin, Brisel, Prag, Pariz, London od Beograda, Pirota, Subotice, Kragujevca ili bilo kojeg drugog grada u Srbiji. Naprotiv, mnogo više volim sve ove gradove, iako nemam ništa protiv da posetim sve druge. To je zato što smo u prethodnom periodu svoju privredu, obogaljenu, razorenu, u potpunosti vezali. Vezali smo svoj politički sistem i ako hoćete, jedna stvar u kojoj čini mi se nikada nije bilo spora, brojne vrednosti delimo sa EU. Politički interesi nam se ne poklapaju u 100% slučajeva.
Ne govorim o tome da nešto ima ili nema alternativu, jer mislim da samo Srbija nema alternativu. Moje pitanje je – izvinite, kako i na koji način i samo ukoliko bi oni ukinuli svoju podršku, svoju pomoć i ukoliko bi svojim bankama i svim ostalim svetskim institucijama rekli – nema reprograma obaveza koje Srbija ima, kako bismo ih mi izmirili, iz čega i na koji način?
Dakle, imam uvid u budžet. Mučili smo se oko tog budžeta, verujte mi, oko mesec dana. Još nismo dobili određene kredite iz nekih zemalja od kojih smo se nadali, a imamo najbolje odnose sa njima. Čekamo ih i dobićemo ih. Čuli ste potpredsednika Vlade Ruske federacije koji je rekao da oni imaju najbolje moguće odnose sa ovom Vladom Republike Srbije, da nikada ni sa jednom Vladom nisu imali tako dobre odnose. Očekujemo da te odnose unapredimo, ali vam ja kažem da nije dovoljno. Nije dovoljno, ljudi. Nije dovoljno, imamo takav budžetski deficit, imamo takve probleme i toliko problema da zemalja ne može da funkcioniše.
Najlakše i najlepše bi mi bilo da mogu da ponovim to što vi kažete. To bi verovatno većina naroda želela da čuje. Dok sam na ovom mestu, ne mogu. Posle toga, svakako, kada se sklonim, neka neko drugi priča šta hoće i kako hoće. Ne mogu, ne zbog toga što to nije lepo da se čuje ili, kako neko reče, da to ne bi prošlo u biračkom telu. Da, to bi najbolje prošlo u biračkom telu, pri čemu to ne spočitavam vama i ne govorim da vi radite zbog toga, već vam kažem da ne mogu zato što bismo time urušili poziciju Vlade Srbije, urušili bismo poziciju Srbije. To je moj odgovor na taj politički deo.
Bezbroj, bukvalno bezbroj primera mogu da vam dam, posebno u ekonomskoj sferi, ali i u svakoj drugoj sferi, koliko je za nas značajna ta vrsta saradnje sa EU. Neko će da kaže – da saradnja, ali ne moramo da radimo ovo ili ono. Pa ne možete da idete u EU, a da kažete da nećete da sarađujete na polju bezbednosti. Govorim o velikom broju pripadnika naše vojske. To su, ljudi, dva štabna oficira i tri pripadnika medicinskog osoblja. To je petoro ljudi. Velika mi je čast što danas razgovaramo o petoro ljudi ovde, a reč je o operaciji "EUNAVFOR Atalanta". Strašno je važno da Skupština Srbije pokazuje takvu vrstu svog interesovanja za angažman petoro naših ljudi. Tih petoro naših ljudi jesu simbol naše saradnje sa EU, ali tu nemamo nikakve štete, ni finansijske, niti bilo kakve druge. Tu imamo uvek veću ekonomsku korist od onoga, što biste rekli, koliko se isplaćuje, zato što kada vidite kako i na koji način smo tih nedostajućih 360 miliona rasporedili, videćete da više od jedne trećine ode na plate.
Hoću da kažem da razumem svaku politiku. Za vašu politiku imam puno razumevanje. Čini mi se da niste čuli, ne samo od mene, već i od pripadnika stranke iz koje dolazim, pa i od pripadnika Vlade koju danas ovde predstavljam, ni jednu potcenjivačku reč na vaš račun ili na račun vaše stranke. Naprotiv, poštujemo tu politiku, poštujemo sve, ali nam se čini da je ovo jedini mogući način da se odgovorno ponašamo danas u Srbiji. Jer, znate, neko je trebao da isplati pre dva dana 4.000 dinara za najsiromašnije penzionere. Pitam vas, da li mislite da smo to stvarno stvorili? Da li mislite da je to naša privreda stvarno stvorila? To pitam sve narodne poslanike, pod znacima navode moje poslanike, rizikujući da neko kaže da se ponašam kao kralj, poslanike iz SNS, moje poslanike koji podržavaju Vladu i sve vas. Da li vi mislite da smo mi to stvorili? Nismo. Ti ljudi moraju da žive. Ti ljudi jesu stvorili. Ti penzioneri to jesu stvorili, a neko je potrošio u međuvremenu i to je u međuvremenu nestalo. Naše je danas da njima omogućimo da dobiju nešto, da imamo veću potrošnju, da i tom većom potrošnjom podstičemo našu ekonomiju. Od čega ćemo to? Kako ćemo to? Prodajom evropskih bondova smo to uspeli da obezbedimo.
Sada očekujemo neke nove kredite. Očekujemo konačno potvrdu tih 300 miliona evra kredita od Ruske Federacije. Očekujemo i od nekih drugih zemalja, moram sad da vam kažem, još povoljniji kredit u istom iznosu, ali o tome će vam govoriti gospodin Dinkić. Očekujemo važnu posetu narednih dana. Dakle, po kamatnoj stopi koja ne bi prelazila 1,5%, i to na 20 godina. Borimo se na svaki mogući način. Da li uspevamo u tome? Da li ljudi u Srbiji žive dobro, idealno? Ne žive. Mi imamo najniža primanja u regionu. U jedan evro se razlikujemo u odnosu na dve zemlje koje se zajedno sa nama takmiče za lidera najgoreg. Da bismo od tog najgoreg došli do toga, ne da budemo lider, pošto nećemo skoro biti lider, već da imamo neki pristojan život i pristojan okvir u kojem zemlja može da se razvija, moramo mnogo toga da uradimo i mnogo toga da promenimo.
U tom smislu nam je izuzetno važno, ne samo da razgovaramo, ne samo da imamo ekonomsku saradnju, već da EU želi da nam pomogne. Mi imamo 170 miliona evra finansijskih sredstava koje dobijamo za popunu budžeta iz EU, ljudi. Što ne kažemo nekada da to ni od koga nismo dobili, to su džabe pare, to nam niko nije dao? Pa neću da kažem da je 170 miliona evra važnije od naših granica. Neću da kažem ni da je 170 miliona evra važnije od našeg naroda, ali neću da kažem ni da je 170 miliona evra nevažno. Znam nekoliko razloga zbog kojih mi je takav odnos sasvim logičan. Sada se postavlja pitanje – vi ste u pravu kad kažete šta radi Euleks, a sada mi idemo da sarađujemo sa njima, pa ćemo možda i mi nekom drugom nešto slično da radimo? Apsurdno je da to radimo sa nekim ko to čini protiv nas. Kada želimo da uđemo u EU, mi smo prihvatili i sarađujemo i sa Euleksom. Ne možete da kažete – hoću da idem u Evropu, hoću da dobijam podršku, hoću da dobijam pomoć, ali neću da sarađujem po pitanju legislative koja se tiče krivično-pravne procedure u zemlji koja želi da postane članica EU. Nije realno.
Dakle, da li mi možemo da imamo neka autonomna i autohtona rešenja? Možemo, naravno, ali, na kraju krajeva, i ona moraju da budu u skladu sa legislativom EU. Mislim da je to dobro za ovu zemlju, zato što su to uređene zemlje, zato što su to zemlje koje imaju demokratski poredak iz kojeg možemo mnogo toga da naučimo, posebno o procedurama i mnogo toga da usavršimo. U tom smislu će uskoro pred vama biti i Zakon o javnim nabavkama, koji je u konsultaciji sa svima, ali to je naša ideja. To nije njihova ideja, to nije njihova želja i to nije njihov nalog. O tome smo govorili, ako se sećate, u izbornoj kampanji. To će biti dobar zakon koji ćete i vi moći da popravljate. Svi su ga negde pogledali, jer je reč o sistemskom zakonu, značajnom i za borbu protiv korupcije, ali značajnom i za uštedu materijalnih sredstava. Da polako počinjemo zemlju da stavljamo na noge.
Jednog dana, ako budemo mnogo ekonomski jači, ako budemo mnogo ozbiljnija zemlja, u svakom smislu, ili država, kako ste to vi naglasili, što želimo svi u Narodnoj skupštini, onda možemo negde i drugačije da razmišljamo. Možete možda da kažete – ovo mi se više sviđa, ovo mi se manje sviđa. Ali, danas nismo u toj poziciji i žao mi je što to moram da kažem. Novac koji mi trošimo, u jednoj meri ga svakako nismo zaradili. Mnogo više trošimo nego što zaradimo svake godine. Nije nam slučajno budžetski deficit ovoliki, ni plate narodnih poslanika, ne govorim o vama i vašem radu i trudu, koji je veći možda nego nekih drugih organa uprave, da ga ne poredim sa organima uprave uopšte. Da li smo mi to zaradili? Koliko nam je to fabrika donelo taj profit, pa možemo to da plaćamo? Uglavnom je to išlo iz sredstava koje smo dobijali novim zaduživanjima. Sada vas pitam – ko će da nam pruži priliku za reprogram? Ko će da nam da šansu da prosto postojimo još tri – četiri godine i da ekonomiju uspravimo? Neće ako ne vide i našu potrebu i našu želju da se na takav način približavamo Evropi.
Veoma mi je žao, ali obično ljudi kad dođu u Narodnu skupštinu razmišljaju – imam većinu, idem kući, baš me briga šta će da bude i kako će da bude. Veoma bih voleo i molim vas, naravno, ne verujem da ću time promeniti vašu odluku, da o tome razmislite, a ja ću se za sledeći put, za ovaj naš plan za januar, potruditi da vam spremim i dodatnu argumentaciju. Molim vas da samo još jedanput razmislite, jer sam siguran da je ovo dobro za zemlju, a znam da i vi mislite da svakako ne bismo radili namereno protiv svoje zemlje. Imajući svoje ideje, imajući svoj program, imajući svoje planove, obećavam vam da ću za januar mesec, kada budemo izašli pred vas, doći i sa dodatnom argumentacijom i sa svim računicama, da vidite bilateralne sporazume.
Kada govorimo o tome, direktno za temu, ne političku već ovu bezbednosno-odbrambenu, nedavno je bio ovde Giampaolo Di Paolo, ministar odbrane Republike Italije. Ministar odbrane Republike Italije koji je imao veoma dobre odnose i sa prethodnim ministrom rekao je jednu stvar, čini mi se po prvi put, ne zato što je bolji jedan ministar od drugog ili bilo šta, već zato što su se prilike promenile. Zato mi je bilo lakše i u SAD da dođem do višeg nivoa sagovornika nego što je to bio slučaj ranije, i u Ruskoj Federaciji i na mnogim drugim mestima u svetu.
Promenila se klima, Srbiju doživljavaju na drugačiji način. Giampaolo Di Paolo mi je rekao – recite šta hoćete, recite šta vam treba i u međunarodnoj, pre svega u našoj vojno-ekonomskoj saradnji. Imali smo dobru, odličnu vojno-vojnu, vojno-obaveštajnu, svaku vrstu saradnje. Po prvi put da je rečeno – recite šta hoćete u vojno-ekonomskoj saradnji. To je zbog pet naših pripadnika u operaciji "Atalanta". Ti ljudi koji su u operaciji "Atalanta" su hrabri, stručni, ali ti ljudi su zadovoljni. Ti ljudi su zadovoljni, nisu ti ljudi naterani. To su naravno dobrovoljci, profesionalci, ali ti ljudi su zadovoljni i svojim primanjima i svojim angažmanom i svim onim što Srbiji donose.
Izvinjavam se što sam odužio, ali to je iz poštovanja prema vašim političkim stavovima i prema svemu što ste iznosili. Hvala vam najlepše.