Gospodin Đurić, po Poslovniku. Izvolite.
Samo se prijavite, nema vas u sistemu. Probajte još jednom.

Hvala vam gospodine Stefanoviću.
Povređen je član 116. Poslovnika Narodne skupštine, iako ste vi sa zakašnjenjem reagovali. Član 116. Poslovnika kaže – da se i na sve druge učesnike u raspravi, odnosno u radu sednica Narodne skupštine, primenjuju odredbe ovog poslovnika, pa i odredbe članova 106. i 107.
Ministar Selaković je učesnik u ovoj raspravi i dozvolili ste mu da govori o dramaturgiji na sednici Narodne skupštine, dok se govori o vrlo važnoj tački dnevnog reda. Pritom nisam siguran čak da kralj dramaturgije trenutno nije u ovoj sali, upravo gospodin Selaković. On je tokom čitave svoje profesionalne karijere, osim što je bio pravnik ili istoričar prava, pokušavao da bude i recitator na tim njegovim skupovima u besedništvu, pod palicom, naravno, Olivera Antića i drugih vedeta pravnog fakulteta, pa to pokušava sada da izvede i ovde, pošto očigledno to više ne može da radi kroz svoje performanse sa bacanjem flašica vode, sa deljenjem čokoladica ili uživanju u piti sa mesom ili sirom osuđenih haških optuženika.
Pošto je ovo Narodna skupština, molim vas da samo ministra Selakovića uvedete u red, ovde mora da poštuje odredbe Poslovnika. Nije ni asistent, ni profesor i ne može da drži visoke pridike izabranim narodnim poslanicima. On to nije.

Gospodine Đuriću, ovo što ste vi izgovorili isto, navodeći sve ono u prethodnih minut i po, isto tako ne utiče na dostojanstvo Narodne skupštine. Molim vas da i vi kada govorite o povredama Poslovnika birate reči kojima to činite. Ovo ne činim zbog jedne ili dve poslaničke grupe, to zaista radim zbog Narodne skupštine. Upravo apelujući na sve narodne poslanike, se trudim da učinimo da ljudi koji gledaju ove prenose ne smatraju da smo ovde došli ni da se svađamo ni prepiremo, niti govorimo jedan drugom ko šta hoće, već da se zaista založimo da se ovde donose kvalitetna i dobra zakonska rešenja, naravno, ukrštajući argumente kojima se slažemo ili ne slažemo.
Zato apelujem na sve da dobro obrate pažnju na reči koje koriste. Nema potrebe da mi ovde koristimo teške reči. Mi ovde treba da koristimo reči kojima ukazujemo na naše razlike, podržavanje ili nepodržavanje nekog zakonskog predloga.
Daću reč gospodinu Palaliću i onda ćemo preći na raspravu. Molim vas, zaista, to je već koja replika po redu. Ovako zaista možemo do ponoći.
Gospodine Palaliću, izvolite.

Javljam se na repliku, s obzirom da je pomenuta DSS i Ustavni sud, inicijativa, predlog za ocenu ustavnosti koji je pokrenula naša poslanička grupa. Mi kao poslanička grupa imamo krupne zamerke na rad Ustavnog suda. Više puta smo o tome govorili ovde javno u Narodnoj skupštini i kroz iznošenje stavova stranke. Smatramo da je trenutak da se i Narodna skupština pozabavi time kako radi Ustavni sud i koliko mi svi ovde trpimo zbog rada ili nerada samog Ustavnog suda. Veliki broj inicijativa koje su pokrenuli narodni poslanici čeka. Mi ne znamo koji su kriterijumi po kojima se oni uzimaju u rad. Neki se predmeti rešavaju preko reda, neke inicijative, kao što je naša inicijativa za ocenu ustavnosti statuta Vojvodine čeka četiri godine, neka se rešava za pola godine. Sada smo u situaciji da Ustavni sud, predlog koji smo mi pokrenuli za ocenu ustavnosti, četiri uredbe, ne želi da odlučuje.
Ovde smo čuli stav da je pokrenut predlog za zastoj od strane Ministarstva pravde. Vi, kao što znate, gospodine ministre, mi se ne slažemo i smatramo da Ministarstvo pravde nije uopšte ovlašćen da pokrene pitanje zastoja. Pošto nije donosilac uredbi, to može biti samo Vlada Republike Srbije. Suštinski je problem da Ustavni sud o tome ćuti i faktički zaustavlja proces. Mi insistiramo da Ustavni sud donese odluku, umesto da se u svim važnim i krupnim političkim pitanjima stavlja ceo predmet pod tepih. Ne žele da se rešavaju politička pitanja ili se čeka neki interegnum između dve vlade da bi se odlučilo.
Moramo konačno da se pozabavimo time kako radi Ustavni sud, da ne bismo dolazili u situaciju da stalno budemo zbog njegovog odlučivanja ili neodlučivanja predmet rasprava o pojedinim njegovim odlukama. Neka Ustavni sud donosi odluke što pre. Tiče se to svih građana, a pogotovo ove teme kao što je KiM, ove četiri uredbe.

Hvala.
Narodni poslanik Laslo Varga. Izvolite.
(Čedomir Jovanović, s mesta: Po Poslovniku.)
Izvolite gospodine Varga, samo nastavite.

Gospodine predsedniče Skupštine, gospodine ministre, molim vas da se prvo razreši ova situacija. Da li ja imam pravo da govorim?

Gospodine Varga, imate pravo da govorite, dao sam vam reč. Posle, naravno, možete da reklamirate i povrede Poslovnika, imate pravo, posle prvog sledećeg govornika.
Izvolite gospodine Varga, nastavite.

Molim vas samo da mi resetujete vreme.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ova atmosfera, dosadašnji tok rasprave je potpuno nedostojan važnosti ove tačke koja se nalazi na dnevnom redu. Meni je drago da smo se napokon vratili u poslovničke okvire, što se rasprave tiče. Na kraju rasprave će sigurno svi koji su iole neutralni, sebi zaključiti da su danas svi bili u pravu, a da praktično niko nije bio u pravu. Ključni problem je što se teško može definisati šta je suština današnje rasprave, da li je to formalna odluka o prestanku funkcije, da li je to suštinska jedna odluka o razrešenju ili je to smena predsednika Vrhovnog kasacionog suda iz političkih razloga.
Predlagač ove odluke je pošao od pretpostavke da su odluke Ustavnog suda konačne, opšte obavezujuće i izvršne, to je činjenica. Ali, mislim da vredi i malo detaljnije analizirati odluku, a posebno obrazloženje odluke Ustavnog suda, kako bi smo možda došli do nekog pravo zaključka.
Dakle, nesporno je da je Ustavni sud utvrdio da je član 102. stav 5. Zakona o sudijama, čijom je primenom predsednica Vrhovnog suda, dakle, ne na osnovu kojeg, nego čijom je primenom, predsednica Vrhovno kasacionog suda izabrana, da je ta odredba Zakona o sudijama neustavna.
S druge strane, mislim da je to bitnije, jer o tome je do sada bilo malo reči da je u obrazloženju odluke, Ustavni sud utvrdio i da je postupak u kome je predsednica Vrhovno kasacionog suda izabrana, da je i taj postupak protivustavan, to do duše ne stoji u izreci odluke Ustavnog suda, ali stoji u obrazloženju i želim da citiram: "Ustavni sud je stao na stanovište zakonodavac nije imao ustavno pravo utemeljenje da za izbor prvog predsednika Vrhovno kasacionog suda izostavi obavezu pribavljanja mišljenja opšte sednice Vrhovno kasacionog suda".
Dakle, nije imao ustavno pravno utemeljenje za izbor, dakle, ne za donošenje zakona, odnosno te sporne zakonske odredbe, nego za sam čin izbora. Mislim, da je to jedan izuzetno važan argument. Iz tog razloga, nije predsednica Vrhovno kasacionog suda upravu kada tvrdi da se ova odluka Ustavnog suda ne odnosi na njen slučaj zato što je ona izabrana pozivom na član 144. stav 1. Ustava. Formalno, to je naravno tačno, ali još jednom ponavljam, Ustavni sud je u delu koji se odnosi na obrazloženje utvrdio da je i sam postupak bio neustavan.
Prilika je ovo, možda ne najbolja, ali svakako je prilika da kažem i da iznesem zamerku na rad Ustavnog suda, zamerka se naravno, odnosi na ovu odluku. Naime, Ustavni sud je propustio mogućnost da da neku, ili neke smernice zakonodavcu, možda drugim državnim organima, kako da postupi posle odluke Ustavnog suda. Moglo bi se reći da to nije obaveza Ustavnog suda. Nije obaveza, ali je na više mesta u odluci o ne ustavnosti ove sporne odredbe davao Ustavni sud sugestije u odnosu na postupak izbora. Dakle, na više mesta je Ustavni sud utvrdio kako je trebala Narodna skupština pre tri i po godine da postupi. To je mislim jedna, možda nije najbolji izraz, greška, ali svakako jedan propust Ustavnog suda što nije malo dalje otišao u odnosu na ovu situaciju i dao neke sugestije kako da se ova situacija, posle odluke Ustavnog suda razreši.
Teško će se ova konstatacija osporiti da smo na kraju posle ove odluke Ustavnog suda došli u jednu van Ustavnu situaciju. Dakle, situaciju koju ne poznaje Ustav. Tu se ne bi složio sa onima koji kažu da je moguće pronaći analogiju, ili naći analogiju. O tome ću kasnije i govoriti.
Zašto je van Ustavna situacija? Mislim da jedan dobar dokaz je sve ono što se dešavalo u proteklih mesec i po dana. Naime, prvo je ministar pravde pokrenuo postupak, odnosno predložio stavljanje van snage odluke po izboru predsednika Vrhovno kasacionog suda, pa se ispostavilo, ili uvidelo da to nije moguće da je predsednica Vrhovno kasacionog suda bila upravu, pa je onda krenulo u jednom drugom pravcu, u pravcu o kojem danas raspravljamo. Dakle, u pravcu koji znači Predlog odluke o prestanku funkcije predsednika Vrhovno kasacionog suda.
Bilo je dosta citata i Ustava i Zakona o sudijama u ovom proteklom delu rasprave. Ne bi da te citate ponavljam, ali nažalost ako sve te argumente stavite na sto i član 144. Ustava Srbije i član 57, odnosno 75. Zakona o sudijama, onda ne možete doći do drugačijeg zaključka da ovaj postupak koji je predložen nije zasnovan ni na Ustavu ni na Zakona o sudijama. Primenjuje se neka analogija ali izričitog osnova nema, to mislim da niko ne spori.
U prepisci, inače koju su dobili, verujem svi, a mnogi narodni poslanici sigurno, koju nam je dostavila predsednica Vrhovnog kasacionog suda, ona prikriveno sugeriše jedan treći postupak, a to je postupak razrešenja. Mislim da i taj predlog nekorektan pošto se taj postupak ne bi mogao primeniti u ovom slučaju, s obzirom, da ni za razrešenje, ni za odluku o prestanku funkcije nema, nema jednostavnog utemeljenja, nema propisane procedure u Ustavu Republike Srbije.
Aktuelni predlog je predlog Visokog saveta sudstva. Predstavnik Visokog saveta sudstva na Odboru za pravosuđe je rekao da je ova odluka deklarativne prirode. Mislim, s obzirom na posledice ove odluke, jednostavno to ne može biti tačno. Dakle, mi danas, ili ne danas, nego verovatno u Danu za glasanje, koji neće biti danas, ćemo kolokvijalno govoreći smeniti predsednika Vrhovnog kasacionog suda. To nije moguće bilo kakvim deklarativnim aktom.
Sa druge strane i o tome je bilo puno reči, da u Zakonu o Visokom savetu sudstva nema, Visoki savet nema definisano, nadležnost Visokog saveta u članu 14 koji bi omogućio Visokom savetu sudstva da predloži prestanak, odluku o prestanku funkcije. Jednostavno, pročitajte član 14. Zakona o Visokom savetu sudstva, sigurno takvu odredbu nećete naći. Ima Visoki savet sudstva mogućnost da predloži razrešenje, da predloži odluku o prestanku funkcije u tom zakonu on nema.
Pozicija ili stava SVM u odnosu na sve odluke Ustavnog suda, mislim da je krajnje korektan i krajnje principijelan, bez obzira da li se mi slažemo sa bilo kojom odlukom Ustavnog suda, da li ta odluka znači ili jeste u suprotnosti sa interesima građana, možda u određenim trenucima koje predstavljamo, mi nijednom nismo rekli i nećemo reći da se odluka Ustavnog suda ne treba poštovati i ne mora se primenjivati. Tako smo postupili i prilikom utvrđivanja neustavnosti određenih odredbi Zakona o nadležnostima Vojvodine i taj stav iznosimo i sada.
Još jednom želim da ponovim i to sam već citirao deo obrazloženja odluke Ustavnog suda, dakle, da svi oni, odnosno niko od onih koji tvrde da Ustavni sud nije utvrdio da je predsednik Vrhovnog kasacionog suda izabran na protivustavan način nije u pravu. Još jednom ponavljam, nije samo odredba Zakona o sudijama proglašena protiv ustavnom, nego i sam postupak izbora.
Postavlja se naravno pitanje koje odgovoran za celu ovu situaciju koja je nastupila. Pre svega, oni koji su pisali Ustav pre nekoliko godina i koji su prevideli ovu situaciju. Koliko je, kako da kažem, nesavršen Ustav, mislim da je najbolji dokaz član 7. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava.
Naime, ako pročitate stav 1. člana 7. Ustavnog zakona, odnosno stav 2. člana 7. Ustavnog zakona, onda mislim da možemo svi dođi do jednog veoma interesantnog zaključka. Naime, u stavu 7. ako pročitate redosled u rečenici onda u Ustavnom zakonu stoji da se prvo bira predsednik Vrhovnog kasacionog suda, a da se potom biraju, potom se vrši prvi izbor sudija Vrhovnog kasacionog suda. U drugom stavu, što se tiče ostalih sudova redosled je obrnut.
Ovo je jedna potpuno haotična situacija i još jednom ponavljam, pre svega posledica načina na koji je Ustav donet pre nekoliko godina.
Odgovorni su za ovu situaciju i svi oni koji su osmislili i sprovodili reformu pravosuđa i nemamo ni najmanje razumevanje za one koji su 2008. godine kreirali, podržavali, aktivno učestvovali u sprovođenju reforme pravosuđa, a koji će danas biti protiv toga da se odluka Ustavnog suda primenjuje. Donekle je i predsednica Vrhovnog kasacionog suda u pravu kada kaže da je ona, odnosno Vrhovni savet sudstva samo primenjivao zakon, to je tačno, ali ni ona ni ostali članovi Vrhovnog saveta sudstva nisu to morali.
Imali su mogućnost da ukoliko se niko slagali sa reformom pravosuđa da u tome ne učestvuju, jednostavno da podnesu ostavke i onda ne bi danas snosili nikakvu odgovornost. U tom smislu i to je radi korektnosti potrebno reći da je predsednica Vrhovnog kasacionog suda bila prava u sistemu pravosuđa koja je iznela mišljenje da je ova mreža sudova na loš način urađena, odnosno stvorena. U tom smislu to je svakako jedna pozitivna okolnost, ali još jednom ponavljam ni ona, ni drugi članovi Vrhovnog saveta sudstva koji su nisu podneli ostavke u ovih nekoliko godina dok je trajala reforma pravosuđa nisu izneli stav da ta reforma ide ili je išla u pogrešnom pravcu. Iz toga razloga svi koji su u ovome učestvovali mislim da snose odgovornost.
Šta bi bilo izlaz iz ove situacije? Mislim da je jedini izlaz koji bi bio u skladu sa Ustavom jeste podnošenje ostavke od starne predsednika ili predsednice Vrhovnog kasacionog suda, to je jedina procedura koja je zasnovana na Ustavu.
S obzirom da na čelu Ustavnog suda, odnosno Vrhovnog kasacionog suda u svim državama treba da bude ili bi trebala da bude osoba sa vrhunskim moralnim i svakakvim drugim integritetom, posle odluke Ustavnog suda, odnosno dela obrazloženja odluke Ustavnog suda, mislim da bi to bio pravi put. Kao što, i to je mala paralela, ne savršena, ali svakako paralela, kao što je pre nekoliko meseci guverner Narodne banke kada je uvideo da će biti smenjen podneo ostavku u cilju da očuva ili sačuva integritet institucije i naravno on je imao sve pravne argumente na svojoj strani, tako da u tom smislu ne stoji ova paralela, ali je to bila u tom trenutku što se interesa institucije tiče najkorektnija moguća odluka, i to bi u ovom trenutku bilo slično. To se nije desilo i izabran je ovaj drugi put koji je predlagač predložio, dakle, odluka o prestanku funkcije. S obzirom da, kao što sam rekao i verujem da i oni koji su predložili ovu odluku se slažu sa time da proceduralnog utemeljenja za ovu odluku jednostavno u Ustavu nemaju, jer Ustav ne poznaje ovu situaciju.
U tom slučaju, ako je ta konstatacija tačna, onda praktično parlament postaje aktivni saučesnik u kršenju Ustavom predviđenih procedura. Jer, ukoliko ova procedura ne postoji u Ustavu, onda ne može ni da bude primenjena. Iako parlament primeni jednu proceduru koja nije propisana Ustavom, onda ne postoji druga mogućnost da se ta odluka Skupštine karakteriše kao učešće, odnosno sa učešćem u kršenju Ustava i to aktivno.
Druga je mogućnost, odnosno treća da se sačeka završetak, odnosno kraj mandata predsednice VKS. Ni to rešenje nije savršeno, predstavlja kršenje Ustava, s obzriom da znači nepoštovanje odluke Ustavnog suda, ali ne bi to bio prvi slučaj kada Skupština ili Vlada krše Ustav pasivno, na pasivan način. Ustavni rok za donošenje Zakona o finansiranju Vojvodine je istakao krajem 2008. godine, nije donet taj zakon, što znači jedno pasivno kršenje Ustava i mislim da je bolje da parlament ne učestvuje aktivno, primenjujući proceduru koja nije predviđena Ustavom u kršenju Ustava, nego da sačeka kraj mandata aktuelne predsednice VKS. Tu parlament ima dve mogućnosti da bira, jedno loše i jedno gore rešenje.
S obzirom da mi mislimo da je predloženo rešenje gore, kao poslanici SVM, to rešenje ne možemo predložiti i iz tog razloga ćemo glasati protiv ove odluke.

Reč ima narodni poslanik Srđan Miković.

Ja sam tražio reč po članu 104. Poslovnika, gde nisam dobio po članu 104. pa sam tražio reč po članu 103. Poslovnika da bih ukazao na povredu člana 27. Poslovnika. Ako treba, mogu i da ih citiram, ali svi mi znamo dobro ta tri člana Poslovnika.
Naime, mislim da ne postoji ravnopravnost učesnika u ovoj raspravi, jer različiti odnosi po pitanju mogućnosti učešća na osnovu replika, na osnovu ukazivanja Poslovnika i zbog toga predlaže da svi u daljoj raspravi imamo ravnopravni odnos.
Inače, moram da ukažem na još jednu stvar, da u obraćanju gospodina ministra koji mi se direktno obratio, pa nisam dobio pravo na repliku, na određen način neprecizno su citirane određene odredbe kako Ustava, tako i zakona, i treba ukazati svima da odluka Ustavnog suda utvrđuje da odredba člana 102. stav 5. Zakona o sudijama nije u saglasnosti sa Ustavom.
Drugo, ne spada u izreku odluke Ustavnog suda. Nije obavezujuće za bilo kog pojedinca, može da bude upućujuće, ali ne u smislu obavezujućeg, jer da je obavezujuće, onda bi i obrazloženje Rezolucije o Kosovu, gde se u obrazloženju pominje Ustav KiM, gde se pominju zakoni koji važe na području pokrajine, to je protiustavno obrazloženje. Tada nam je rečeno, nema veze šta piše u obrazloženju Rezolucije, važna je izreka, važna je Rezolucija i preambula.
Ako je to tako i ovde mora da bude isti princip. Znači, obrazloženje ne važi. Samo još jedna rečenica, u članu 144. jasno je navedeno da jedino predsedniku VKS funkcija pre isteka mandata na koju je izabran može da bude na njegov zahtev, nastupanje zakonom propisanih uslova za prestanak sudijske funkcije i razrešenjem, znači zakonom propisanih uslova. Upravo zbog toga, zakonom propisanih uslova za prestanak sudijske funkcije, za svakoga je, isto kao i ovde.