Hvala.
Htela sam da govorim i o ovom amandmanu i o amandmanu na sledeći član. Mislim da član treba da ostane onako kako je predložen, jer deca i mladi prosto moraju da imaju osobu od poverenja kojoj bi se javili kada imaju neki zdravstveni problem.
Dugo godina sam radila u prosveti i jako dobro iz ličnog iskustva znam da se deca vrlo često prvo nama obrate sa nekim problemom, bilo je tu zaista i zdravstvenih problema, pre nego roditeljima.
Ako dete nema osobu od poverenja kojoj bi se moglo obratiti ako ima neki zdravstveni problem, bez obzira da li je on fizički ili psihički, dešava se da dete pati, da je uplašeno, da je u strahu, da se vrlo često obraća za pomoć drugovima ili drugaricama, jer u tom nekom periodu deca imaju poverenje u vršnjake i vrlo često se dešava da čak na svoju ruku uzimaju različite lekove, baš na preporuku drugova i drugarica.
Deca neki put ne mogu da se obrate roditeljima zbog svojih zdravstvenih problema jer možda ih je i sramota od roditelja, možda imaju strah od roditelja, naravno to moramo da menjamo, to je drugo pitanje i moramo dosta da radimo na tome da prosto deca imaju poverenje u roditelje. Ali ponavljam, iz razno-raznih razloga deca se plaše, ili ih je sramota da se obrate roditeljima i zato je jako važno da znaju da od zdravstvenog radnika, da od lekara mogu da dobiju apsolutnu podršku.
Nekada taj zdravstveni problem sigurno i nije veliki, ali će deci u tom uzrastu mnogo značiti da sa nekim mogu da se posavetuju, da dobiju rešenje tog svog problema i da jednostavno razbiju taj strah koji imaju, da su oni ne znam kako strašno i neizlečivo bolesni, a da u stvari nisu. Vrlo često ne odlaze kod lekara baš zato što bi morali sa njima da odu roditelji ili da kažu roditeljima.
S druge strane, imam apsolutno poverenje u naše lekare. Oni su zaista pravi profesionalci i oni su ti koji u stvari propisuju procedure, odlučuju o intervencijama, neće naravno o tome odlučivati dete.
Svakako, ako lekar, kao profesionalac proceni da je potrebno da se o tome obaveste roditelji da će on to uraditi i vrlo često u razgovoru sa detetom, zajedno se dođe do toga kako reći roditeljima i u stvari se razbije kod dece taj strah da će sad ne znam kako roditelji vikati na njih ili biti nezadovoljni.
Znači, u slučajevima kada treba roditelj da se obavesti, mislim da će to uraditi zajedno lekar i dete ili prosto da će lekar ubediti to dete da nije ništa strašno da i roditelji o tome nešto saznaju i da zajedno učestvuju u lečenjima.
Opet se tu vraćamo na ono što je ministarka rekla, što se meni zaista jako dopalo, da je nama potreban partnerski odnos između lekara i pacijenata. Kada su deca u pitanju to zaista mora da bude tako i naša deca i mladi treba da imaju apsolutno poverenje u lekare i da znaju da su to osobe koje će zaista da im pomognu. Hvala.