Hvala.
Poštovano predsedništvo, koleginice i kolege narodni poslanici, predstavnici nezavisnih regulatornih tela, izveštaji koji su pred nama, kao što je većina kolega koja je govorila rekla, jesu, u stvari, zaista slika Srbije. Naravno, izveštaji su vrlo iscrpni, vrlo detaljni, sa konkretnim podacima šta se sve to dešava. Baziraću se manje-više upravo na izveštaj Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, ali svakako se negde poklapa i sa izveštajem Zaštitnika građana.
Smatram, na neki način, da sa usvajanjem ovih zakona koje je Skupština usvojila 2009. godine, Zakon o rodnoj ravnopravnosti i zabrani diskriminacije, na osnovu, verovatno, zahteva EU, praćenja evropskih standarda i slično, nisu doneli željene efekte nakon četiri godine. Vidimo iz ovih izveštaja da se ne primenjuju u potpunosti, tako da smatram da je jedan veliki izazov pred kojim je ova Narodna skupština to da se ovi zakoni mnogo bolje primenjuju jer to do sada nismo pokazali.
Osvrnuću se na položaj osoba sa invaliditetom u okviru ovog izveštaja, gde smatram da situacija uopšte nije pomerena sa mrtve tačke, ni sa ovim zakonima, niti sa poštovanjem njihovih elementarnih prava. Imali smo primer zadnjih nekoliko dana da Savezu slepih nisu odobrena sredstva za izdavaštvo i za rad njihove biblioteke, za korišćenje zvučnih knjiga, za izdavaštvo njihovih knjiga, za mogućnost učenja putem Brajeve azbuke i slično, što mislim da je veliki skandal, u najmanju ruku, gde nekih 10 miliona dinara, koji su mogli svakako da se oduzmu od plata administracije npr. u tom Ministarstvu kulture, a da se sredstva obezbede. Ako sam dobro razumela, Srbija je jedina zemlja u kojoj nema ovih zvučnih knjiga. Isto tako, nula dinara je obezbeđeno i za časopise za osobe sa oštećenim vidom.
Takođe, što se tiče zapošljavanja osoba sa invaliditetom, imamo veliki problem. Državne institucije bi radije da te osobe sa invaliditetom ne zaposle, a da uplaćuju tamo u nekakav fond, što mislim da je vrlo loša stvar u koju ne možemo da imamo uvid za šta se ta sredstva troše.
Takođe, osobe sa invaliditetom, deca, se ili ne školuju ili nemaju odgovarajuće udžbenike. Mislim da je veliki problem i sve zavisi od lokalnih samouprava, a ne od njihove dobre volje, naravno, volje uvek ima, nego od sredstava. Da li će oni omogućiti da se sprovodi deinstitucionalizacija, odnosno da deca, npr. prvi, drugi razred, koja mogu da idu zajedno sa ostalom decom u školu, idu uz pomoć, npr. ukoliko su slepa – tifologa, da postoji mehanizam koji bi naterao Ministarstvo prosvete ili nekoga da obezbedi da imaju tog tifologa, već to rade lokalne samouprave? Šta će oni koji nemaju dovoljno sredstava?
Kod mene u opštini Čajetina, od malog dečaka Rada, koji je zaista vanserijski talentovan za mnoge stvari, ali se pokušava da upravo ide u školu sa ostalom decom, da ne bi bio u situaciji da bude asocijalan i slično, već upravo da se radi na ovu temu, da se uključuju u zajednicu.
Takođe, pristupačnost zgrada, institucija, pre svega državnih organa osobama sa invaliditetom je izuzetno veliki problem, da ne pričamo o ulicama, trotoarima itd. Takođe, smatram da obaveza pomoć u kući za decu sa invaliditetom mora da se ustanovi kao jedna obavezna usluga, a isto tako i dnevni boravci.
Mislim da Srbija, to smo i videli, nema razvijene mehanizme za pravnu pomoć i za borbu protiv diskriminacije i zaštitu ravnopravnosti ovih osoba sa invaliditetom i sigurno za položaj, za nasilje u porodici itd. Mislim da bi moralo da se uključi takođe u neke obavezne elemente nekog zakona, da imamo specijalizaciju pravnih advokata, sudija u oblasti diskriminacije, rodne ravnopravnosti, nasilja nad ženama itd, nasilja nad ženama u porodici. Postavlja se pitanje sistema odgovornosti i kontrole – da li neko odgovara kada se uspostavi ova diskriminacija? Dakle, ako neko ne pravi, nema pristup osoba sa invaliditetom nekoj zgradi i slično, ko je odgovoran što to nije tako, kada zakon kaže da to tako mora biti?
Moramo raditi na prevenciji. Mislim da je najveća stvar ovde u edukaciji, u obrazovanju. Deca od prvog razreda pa nadalje, mora da se radi na obrazovanju, mora da se radi o podizanju svesti stanovništva, da radimo na prevenciji. To je osnovna stvar. Jer, ove stvari nam se stalno ponavljaju, iz dana u dan. Videli smo da se oglušuju, pre svega državni organi, koji najviše treba da poštuju ovo, oglušuju se o ovakve stvari, znači oglušuju se o preporuke i prosto i ako nema preporuke oni ne poštuju ništa rade onako kako oni hoće ad hok i bez pravila.
Takođe, kada govorimo o položaju žena, zapitam se šta je dugoročni cilj Srbije? Da li je dugoročni cilj stimulacija ili destimulacija rađanja? To mi nije jasno. Znači, doneli smo određenu strategiju za podsticaj rađanja, međutim, na osnovu primera koje vidimo, mi totalno radimo suprotno. Počevši od premeštanja žena na niža radna mesta kada se vrate sa porodiljskog bolovanja, pa do obaveze zahteva poslodavaca u privatnim firmama, u bankama, da potpišu žene ugovor da neće u narednih pet ili sedam godina rađati, da neće ostati u drugom stanju, a one ako ne potpišu, onda ne mogu ni da se zaposle.
Na primer trudnica koja je u vrtiću ostala bez posla, pa prodavačica u Beogradu, jedan od poslednjih slučajeva, koja je takođe ostala bez posla, intervenisao je gospodin Nebojša Stefanović, pa je vraćena na posao. Zatim, sociolog u Centru za socijalni rad Novog Sada je isto ostala bez posla, intervenisao je gospodin Miloš Vučević, takođe SNS Novi Sad i čini mi se da su to problemi koji se dešavaju stalno. Ko to proverava? Ko je kažnjen? Ko je odgovoran što se to dešava? Ne da se ovoj osobi to ne desi, desiće se opet sledećoj, a opet sa druge strane, zanima me, nisam videla u ovim mehanizmima koje ste naveli – uticaj najveće vladajuće stranke na zapošljavanje. Dakle, treba pojedinačno da utiču određene političari da bi se neka osoba vratila na posao?
Sada bih postavila pitanje, da na primer, ukoliko neka mlada žena želi da zatrudni, a ima problema sa poslom, da li treba da se obrati gospodinu Stefanoviću, ili gospodinu Vučeviću, ukoliko želi da normalno funkcioniše i da ima zdravu i normalnu decu?
Takođe, Razvojna banka Vojvodine, kada je trebala da reformiše, trebalo je da otpusti 30 trudnica i porodilja. To mi nije jasno, da li je neko odgovoran za to? znači, nije bilo nikakvog razloga da se tako nešto desi.
Zatim, imamo situaciju da se 2012. godinu 32 žene stradale u porodičnom nasilju. U ovoj godini do polovine 29 žena. Znači, situacija ja alarmantna. Stvarno je situacija teška i zanima me da li se vodi računa i o tome da li se brine o tome, a da ne pričim o upadu u Sigurnu kuću koji se desio. Znači, koliko je onda sigurna ta Sigurna kuća?
Džabe nam Zakon, koji imamo o rodnoj ravnopravnosti, ukoliko dolazimo u situaciju da žene preduzetnice bivaju dvostruko oporezovane, da žene imaju niža primanja u odnosu na muškarce. Džabe nam Zakon o zabrani diskriminacije ukoliko Ministarstvo kulture traži Savezu slepih da napišu zahtev i da pisano dostave ne bi li im oni dali sredstva za izdavaštva ili Ministarstvo rada da se osobama koje imaju oštećen sluh jave na fiksni telefon ukoliko žele da potvrde svoje učešće na određenim skupovima.
Sve u svemu, zaključak je da mi na osnovu analize ovog stanja, koje smo videli u okviru ovih izveštaja, moramo da se potrudimo svi zajedno da zaista dovedemo na situaciju da politika jednakih mogućnosti stvarno funkcioniše za sve, ali ne samo ovde dok pričamo o ovim izveštajima, nego da to mora da bude utkano u svaki zakon koji ova Narodna skupština donosi i da mi moramo, kao narodni poslanici da se staramo o primeni ovog zakona, jer smo mi narodni poslanici ti, koje je narod birao, da kontrolišemo kako se primenjuje zakon koji donosimo. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Petar Petković.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Petrušić, gospodine Jankoviću, svoje izlaganje posvetiću godišnjem izveštaju Zaštitnika građana koji je podeljen u više različitih celina, što je sasvim i prirodno, s obzirom da ne postoji taj segment društveno političkog života u Srbiji koji direktno ne utiče na ljudsko dostojanstvo i prava svakog pojedinca u državi Srbiji.
Najbolji pokazatelj koji u kakvoj žiži prelama sva pitanja ljudskih prava koja se pominju u ovom izveštaju je Kosovo i Metohija koji je nažalost vrlo malo spomenuta u vašem izveštaju. Vi kažete u izveštaju takođe da je jedan od osnovnih razloga da bi ljudska prava funkcionisala su i to da postoji društvena odgovornost, da postoje sigurne institucije. Kada je u pitanju Kosovo i Metohija, ljudska prava Srba na Kosovu i Metohiji su mnogo više od toga. Tamo imamo golo nasilje, bukvalno nad pravom. Golo nasilje nad našim građanima države Srbije.
Međutim, vi u samom izveštaju takođe i kažete da ne možete da se bavite ljudskim pravima na Kosovu i Metohiji upravo zbog toga što prema Rezoluciji 1244 to pitanje je u nadležnosti UMNIK-a. Gospodine Jankoviću, mi u 2013. godini kada se pozivamo na UMNIK kao da se ne pozivamo ni na koga. Zbog toga što je pogubnom i pogrešnom politikom da EU nema alternativu UNMIK gotovo zamenjen Euleksom i on gotovo nema nikakvih ingerencija danas na Kosovu i Metohiji.
Dakle, vi u izveštaju pominjete kosovske penzije, govorite o nezaposlenosti, dakle, spominjete tu socijalnu dimenziju ljudskih prava kada je reč o Srbima na Kosovu i Metohiji. Šta je sa ustavnim pravima? Političkim pravima, uopšte o onim osnovnim, egzistencijalnim pravima koje su zaista pravo pitanje kada govorimo o Srbima na Kosovu i Metohiji.
Znate, ukoliko samo kažete to je pitanje UNMIK-a, to se nas ne tiče, bojim se da time idemo politikom svršenog čina. Samo ću vam navesti jedan primer. Kada je u vreme Vlade Vojislava Koštunice 2007. godine, UNMIK je odlučio da se odrekne obaveze organizovanja izbora na Kosovu i Metohiji i time prekršio
Rezoluciju 1244, da Vlada Srbije tada imala je mogućnost ili da prihvati tu odluku i nastavi da krši Rezoluciju 1244 ili sa druge strane da prihvati i organizuje izbore. Vlada Srbije, tada pod vođstvom Vojislava Koštunice organizovala je te izbore i pored svih pritisaka i ucena, na kraju ti izbori su prošli i UNMIK i kao i svi, kada govorim svi mislim na najveće države zapada koje su prihvatile te izbore i samim tim prihvaćen je legalan status srpskih opština na Kosovu i Metohiji što za rezultat ima i to da dana funkcionišu naše državne institucije na Kosovu i Metohiji.
Dakle, vidimo da odlučnost kada je rešenost u pitanju da odbranimo našu teritoriju i te kako se pokazuje u ovom slučaju efikasna, a ne prosto samo da izrazimo jedno načelno gledište po tom pitanju. Zato smatram da ste morali da budete odlučniji i istrajniji u zaštiti prava Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji kada je reč o jednom projektu koji nosi naziv "Elektronski pristup Zaštitnika građana".
Vi znate da je DSS podnosila tu inicijativu da ako već i u drugim lokalnim samoupravama postoje, dakle, ti projekti gde građani imaju mogućnost da putem interneta se obrate Zaštitniku građana, da onda i to postoji na Kosovu i Metohiji, jer i te kako naš narod dole imao bi šta da kaže i zatraži pomoć od Zaštitnika građana.
Ako je Norveška plaćala taj projekat, pa možda nije htela da se on uvede na primer, i na Kosovu i Metohiji, država Srbija je morala da plati i taj projekat sprovede i na delu države Srbije koji se zove Kosovo i Metohija u tim lokalnim samoupravama. Takođe, ako postoje lokalne kancelarije u Bujanovcu, Preševu, Medveđi, govorim o lokalnim kancelarijama Zaštitnika građana, svakako da su te kancelarije morale da postoje i u srpskim opštinama na Kosovu i Metohiji. Gledajte, ako postoji čitava aparatura i sistem države Srbije na Kosovu i Metohiji, gde imamo bolnice, škole, gde funkcioniše država Srbija na Kosovu i Metohiji, zašto jedna kancelarija nije mogla na primer da postoji u Kosovskoj Mitrovici? Mogla je, verujte da je mogla. Zaista smatram da je tu bilo potrebno uložiti više napora da do takve kancelarije dođe. Nije samo tu pitanje postojanje te kancelarije, već stvar prisutnosti države Srbije na Kosovu i Metohiji koja je u ovom trenutku izuzetno bitna.
Kada ste u izveštaju takođe govorili i o medijima, odnosno netačnom informisanju, morali ste da ukažete i na sledeće, jer netačno informisanje direktno utiče na ljudska prava, odnosno na istinito i potpuno i blagovremeno informisanje koje je neophodno kada je reč o pravima građana Srbije. Mi smo imali prilike da slušamo svakakve vesti, svakakve dezinformacije, odnosno falsifikate koji su se nalazili na naslovnim stranama medija pred potpisivanje Briselskog sporazuma. To je bilo u cilju kako bi se ti Briselski sporazumi pokazali kao sporazumi koji su od državnog i nacionalnog interesa, jer evo sada tim sporazumima Srbija je dobila mnogo više nego od onoga što je na tim naslovnim stranama stajalo kada je reč o tim izveštajima, a što se tobože nudilo državi Srbiji.
Takođe, smatram da ste morali u skladu sa zakonom, a imate tu mogućnost na osnovu člana 19. Zakona o Zaštitniku građana da pokrenete predlog za ocenu ustavnosti četiri uredbe Vlade, takođe predlog za ocenu ustavnosti, Briselskih sporazuma, plana za implementaciju, jer Briselskim sporazumom se najgrublje krše ljudska prava građana Srbije na KiM, gde se srpski narod nasilno izručuje lažnoj državi Kosovo.
Mislim da su to vrlo važna pitanja koja u prvu ruku deluju čisto politička, ali dole živi naš narod. Mislim, da i vi se slažete sa mnom da su građani Srbije i na KiM i da oni imaju pravo da traže pomoć od Zaštitnika građana. Zbog toga je jako bitno da budete odlučniji u toj nameri da pomognete, jer ljudska prava su univerzalna prava i vi imate prava da budete prisutni na KiM i ovo moje izlaganje nije nikakva kritika, a mi smo podržali vaš reizbor i vi dobro radite, gospodine Jankoviću.
Ovde se radi o jednom principu da svako čini ono što je do njega i onda bi Srbiji bilo mnogo bolje i zbog toga smatram da morate da budete odlučniji, kada je reč i o tom pitanju i moje izlaganje u tom smislu je jedna vrsta ohrabrenja u vašoj obavezi da pomognete i srpskom narodu na KiM.
Kada pominjemo srpski narod, on je zaista sinonim za ugroženost ljudskih prava u 21. veku u Evropi. Hvala.

Reč ima Saša Janković. Izvolite.

Hvala, gospodine Petkoviću.
Naravno da sam vašu kritiku shvatio kao dobronamernu, kako bi drugačije mogla da bude, ali nije mi lako da slušam kritiku zbog nečega što bih i sam voleo da je drugačije.
Najmanje od svega želim da pružim lažnu nadu bilo kome.
Naime, Zaštitnik građana svuda u svetu, dakle, Ombudsman nema izvršnu vlast, već kontroliše kako izvršan vlast poštuje prava građana i na tu, takvu vlast utiče da ona radi drugačije.
Poštovani gospodine Petkoviću, vlasti koje imaju faktičku vlast na teritoriji KiM, Zaštitnik građana nema ni teoretske mogućnosti da na njih utiče.
Dakle, ne vidim kako mogu da budem rame za plakanje, a da time opravdam svoj posao.
Pročitaću, radi građana Srbije i građana Srbije sa KiM šta zaista piše u mom izveštaju: "Prema dostupnim informacijama i na osnovu navoda iz pritužbi, građani na KiM, posebno oni nealbanske nacionalnosti koji žive u enklavama, taoci su tekućih političkih procesa i suočavaju se sa kršenjima prava nepojmljivim ostatku Evrope".
Teža formulacija ne može da se kaže, nepojmljivo je, neuporedivo je to što se dešava njima sa problemima o kojima mi pričamo o ostatku Evrope. To je tako.
Vlasti, pogotovo u enklavama nisu vlasti koji kontroliše Republika Srbija.
Kada sam pokušao da ostvarim kontrolu, sprečen mi je ulazak na teritoriju KiM, to je bilo pre nekoliko godina kada je bila neka druga Vlada, da pišem da idem u obilazak manastira, a da u stvari idem u kontrolu, pa da nakon te kontrole ne mogu nikakav efekat da ostvarim i mislim da ja ne mogu da lažem nikoga.
Ono što mogu da radim, pokušavam da radim i tu nalazim jako malo podrške u izvršnoj vlasti.
Ono što mogu da radim je onaj deo vlasti koji još uvek kontroliše Republika Srbija, da na njega utičem.
Ovde imate podatak o tome da je Vlada Republike Srbije preko načelnika okruga rekla ljudima srpske nacionalnosti na teritoriji Kosova koji su se zaposlili ili radili u institucijama koje kontroliše Priština, da napuste taj posao i da će im dati drugi posao.
Neki od njih su to uradili. Jedini izvor prihoda za svoju porodicu su ostavili, a nisu dobili posao sa naše strane.
Ja to u odnosu na našu Vladu treba da pričam, a teško ide, strašno se teško osećam zbog toga, u čemu, naravno da mogu zbog toga da otvorim u biblioteci skajp vezu i da se građani sa KiM žale meni i mojim saradnicima. Sve što možemo da uradimo sa njihovim žalbama jeste da odemo sa njima kući. Ne možemo da utičemo na to, voleo bih da možemo.
Reći ću vam nešto, da sam sa predstavnicima Evropske komisije razgovarao nedavno o sledećem, Briselski sporazum znači između ostalog i da će propisi koji važe na teritoriji KiM, biti u stvari propisi koji stižu iz Prištine.
Time se čak i teoretska mogućnost uticaja Zaštitnika građana gubi, čak i teoretska, ona je sada samo teoretska. Nisam ni sa kim u našoj Vladi imao prilike da razgovaram o tome, jer u Vladi nisu smatrali da treba da pričamo o tome, ali su ljudi iz Evropske komisije zainteresovani za to da se možda nađe nekakva saradnja, da se omogući da Zaštitnik građana Republike Srbije, bar onom ko je na teritoriji, na kojoj ta vlast vrši vlast, na neki način utiče na njega, ali da svoj posao prema građanima srpske nacionalnosti i drugim nealbanskim građanima radi efikasnije, nego što radi, jer trenutno kosovski Ombudsman, onaj koji se naziva kosovskim Ombudsman, ne smatra se efikasnim, za razliku od Ombudsmana Republike Srbije koji se u međunarodnim krugovima smatra efikasnim.
Dakle, teško mi je kada me kritikujete zbog toga, prihvatam kritiku, ali ne želim da stvorim uverenje kod jednog dela građana Srbije da im mogu pomoći, kada im ne mogu pomoći. Oni organi vlasti koji funkcionišu na Kosovu, kada Zaštitnik građana utvrdi propust na štetu prava građana, trebalo bi da to utvrđenje prihvate i da po tom utvrđenju i preporukama postupe.
Cela poenta prištinskih vlasti je da oni ne priznaju organe Republike Srbije i oni sasvim sigurno, probali smo to, neće poslušati ono što kaže Ombudsman Republike Srbije samo zato što je to Ombudsman Republike Srbije, i to je razlog zbog koga se ponašam tako kako se ponašam u odnosu na to.
Po pitanju pokretanja ocene ustavnosti Uredbe Vlade o Briselskom sporazumu, mislim da je to zaista par ekselans političko-državno pitanje i ne mislim da Zaštitnik građana, da Ombudsman Republike Srbije ima ključnu ulogu u tome.
Na kraju krajeva, o pitanju ustavnosti odlučuje Ustavni sud koji po sopstvenoj inicijativi može da pokrene kad god hoće. Ne mislim, nažalost, da Ombudsman Republike Srbije može da ima presudnu ulogu u ovako bitnim stvarima od značaja za sve nas o kojima najviši organi Republike Srbije svakodnevno raspravljaju. Hvala.

Hvala.
Reč ima Petar Petković, replika. Izvolite.

Gospodine Jankoviću, ja vas u potpunosti razumem i kada kažete da ne možete da utičete, da niste izvršna vlast, i to razumem, ali sa druge strane znam šta su obaveze, znam šta Ustav propisuje, šta zakoni propisuju.
Demokratska stranka Srbije je u opoziciji, nije izvršna vlast, ali mi smo podneli predlog Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti. Ustavni sud sramno ćuti i neka ćuti, dok se država Srbija urušava, ali kad tad doći će na sud istorije da u jednom trenutku kada se zemlja raspadala, sudije Ustavnog suda su ćutale o pitanju koje je zaista isključivo u nadležnosti Ustavnog suda.
Dakle, o tome sam ja govorio, da je bilo potrebno nekako više, jače, otvorenije u Beogradu da reagujete, kada je reč i o Briselskom sporazumu. Nije to samo političko pitanje, mi sada to svodimo na nivo ljudskih prava. Znamo za jedan referendum koji se na Sretenje prošle godine održao na KiM, gde su listom Srbi sa KiM glasali protiv institucija lažne države Kosovo.
Sada imamo Briselski sporazum koji ih nasilno tera u lažnu državu KiM. Gde su tu ljudska prava ako govorimo o tom nivou, da ne govorim o Ustavu, zakonu i poštovanju međunarodnog prava? O tome sam govorio i zato smatram da je jako bitno da iako ste najmanja karika, učinite ono što je do vas, da vi, što se kaže, spasete dušu, da ispunite i poslednje slovo zakona kako vam je namenjeno, jer na taj način mi možemo da učinimo ono što je do nas, jer ako svi kažemo – to je rešeno pitanje, digli smo ruke od toga; verujte, tako će i biti. Da su tako Albanci radili, ne bi došli do ovog dana današnjeg.
Mi smo nažalost u situaciji da kao opoziciona stranka činimo sve što je do nas, i kada je reč o Vidovdanskom protestu, i kada je reč o svim predlozima ka Ustavnom sudu i o inicijativama ovde u parlamentu, da činimo ono što je do nas, a građani Srbije će to svakako primetiti. Hvala.
PREDSEDNIK (Nebojša Stefanović): Hvala.
Reč ima Saša Janković. Izvolite.

Najkraće, bez moje namere da dalje produžavam razgovor na ovu temu, ako nema nove suštinske stvari.
Dakle, moje pravo, ne moja obaveza je da pokrenem pitanje ocena ustavnosti akta, kojim, po mojoj proceni, se krše ljudska prava. U Uredbi Vlade, kako sam i pročitao, nisam mogao da nađem formalnu-pravnu odredbu koja je suprotna garancijama ljudskih prava, a da li je Briselski sporazum, odnosno Uredba Vlade generalno u skladu sa Ustavom Republike Srbije, to pitanje prevazilazi nadležnost Zaštitnika građana.
Još jednom, razmotrio sam, odredba koja kao što u drugim slučajevima u kojima sam pokretao ocenu ustavnosti, koja kaže nešto što je suprotno garancijama ljudskih prava, dakle, iz one glave Ustava koja o tome priča, nisam mogao da je nađem, tako da, uz svo razumevanje vašeg stava, teško da mogu bez novih argumenata da drugačije postupim. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Mićunović. Izvolite.

Gospodine predsedniče, uvaženi predstavnici nezavisnih tela, mogu odmah da izjavim da sam ohrabren vašom hrabrošću da u datim okolnostima podnesete ovakav izveštaj.
Odmah na početku govora gospodina Jankovića, kada sam čuo da je 20.000, ako sam dobro čuo, predstavki bilo, moram priznati da me je taj podatak potpuno iznenadio, ne zbog toga što je to mnogo ljudi koji osećaju ugroženost svojih prava u raznim domenima, već zbog toga što još uvek ima 20.000 ljudi koji vam veruju da im vi možete pomoći.
Dakle, neiscrpna je ljudska nada da će se pravda nekako postići. Sa pravdom je malo složenije pitanje. Ne znamo gde ona stanuje. Stari Grci kažu, Tara Temis u jednoj pećini, odakle ona to nadgleda, iz nje izviru ljudska prava. Međutim, pravda je, koliko sam ja za ovo dosta godina shvatio, nešto što je zadato, a ne dato. Nje prosto nema ili je nema u savršenom vidu skoro nigde. Bilo bi strašno kada ljudi ne bi za njom tragali, i to je ono što nas održava, da iako znamo da ćemo teško do nje stići, mi za njom idemo.
Problem je ljudskih prava nastao u prošlom veku sa dva najkrvavija rata u istoriji čovečanstva, gde su milioni ljudi ostavili živote, veku u kome su stvarani najmonstruozniji logori na istoku i na zapadu, a boga mi i kod nas. Usled svih tih strahota koje nam je priredio 20. vek, doneo je i jednu lepu stvar, svest ljudi da moraju biti ljudi, da se humanum mora očuvati, a on bez pravde i poštovanja ljudskih prava, prosto nije moguć.
Od tada, od Nirnbeškog procesa nadalje, razvijaju se ljudska prava. Ovo što je zanimljivo, ona idu u širinu, obuhvataju one za koje se nije ni slutilo da će ih obuhvatiti. Kao univerzalna prava, ona se šire na sve, na decu, na životinje, mislim da će uskoro i na biljke, ekolozi na to imaju prava da i to pomenu. To je dobar proces.
Međutim, postavlja se pitanje, da li time čovečanstvo napreduje, ako se uzme u obzir šta se dešava, uprkos tome, pre svega na socijalnom planu strahovitog razaranja političkih zajednica na milijardere i na gladne ljude i kako da opstane tu negde trag neke pravde?
Kod nas su ugrožena ljudska prava svim ljudima koji su nezaposleni, to priznajmo, imaju pravo na rad, o tome se bog zna kako govori. Dakle, to je samo jedan oblik ugroženih prava, ali ona su ugrožena na mnogo direktniji način za čitave slojeve. Ugrožena su za žene, za ljude sa posebnim potrebama, za decu, za neke nacionalne grupe, ima jako mnogo toga što bi se moglo podvesti pod kršenje ljudskih prava ili ravnopravnost.
Ravnopravnost je izdejstvovana iz ljudskih prava, ali ako mi nemamo jednu duboku ljudsku empatiju koja podrazumeva i ambiciju da budemo ljudi, nećemo mnogo postići.
Zamislimo jednu malu Romkinju, koja je uz to i hendikepirana, recimo, invalidna. Sa kim je ona to u ovoj državi ravnopravna? Kao Romkinja - nije, kao žensko - nije, kao sirotinja - nije, kao neobrazovan - nije. Možemo da ređamo koliko god hoćemo, da vidimo da to malo stvorenje, koje je ljudsko i moramo da imamo osećaj za njega, nije ravnopravno, a takvih koji nisu ravnopravni ima jako mnogo. Zadatak je političke zajednice da obezbedi, koliko je god moguće ravnopravnost.
Jako dugo sam pisao i govorio o ljudskim pravima, ne bih sada držao nikakvo predavanje, ali bih ovde ukazao na jedan momenat koji hoću da istaknem, koji se nalazi u Izveštaju Zaštitnika građana. Reč je o medijima.
Nama se dogodilo da odjednom mnogi slobodu medija shvataju kao slobodu na svaštočinstvo. To još ne bi bilo tako strašno, toga je bilo u istoriji uvek, ali imamo jednu pojavu takozvane tabloidizacije sa dubokom saradnjom sa policijom. E, to predstavlja ugrožavanje ljudskih prava.
Jedno od osnovnih ljudskih prava jeste sloboda od straha. Dakle, bez zastrašivanja, jer diktature ne mogu sve da pobiju. Jedne pobiju, druge prebiju, a treće zastrašuju. Prema tome, zastrašivanje spada u deo kršenja ljudskih prava. Ako vi stvorite klimu da ljudi se boje ujutru da otvore novine, bez ikakve odgovornosti šta će se dogodi, to je ozbiljno kršenje ljudskih prava.
Vi tamo navodite, potpuno ispravno, pravnički, da je tu povreda, naravno, tajnosti istrage, da je tu problem vršenja pretpostavke nevinosti i svega onoga što dolazi, ali je skandalozno da se politički uticajni faktori ne pobune mnogo jače. Kako je to moguće da izađe prvo u novinama, kako se ponašalo, koliko se uplašio određeni, šta je rekao, ko će biti uhapšen, kada i to onda se realizuje od strane policije?
Uočen je problem i ja se nadam da ćemo svi zajedno, pre svega kao Skupština, jako dobro paziti da se taj problem reši, odnosno da se ne dozvoli dalje divljanje i ova saradnja.
Ko krši ljudska prava? Ko može da krši? Prvo, onaj koji ima moć, a moć ima država. A ko u državi? Oni koji najviše imaju moći, pre svega policija.
Mi imamo jednu čudnu pojavu ovih dana, proslavu u žandarmeriji. Nemam ništa protiv, kao i svaka druga profesija, neka slavi. Doduše, neuobičajeno je u normalnom svetu da se toliko slavlja tome pridaje, ali imamo izjavu da žandarmerija je garant ljudskih prava i sloboda. E, to je opasna izjava. Mislim da je data iz neznanja, jer slobodu i prava garantuje Ustav, koji je rezultat mišljenja i saglasnosti naroda, narodnog suvereniteta i Skupštine koja ga predstavlja. Ne može niko delegirati policiju. Ona će da čuva red, ona brine o bezbednosti građana i o njihovoj imovini, a neka ostavi prava i slobode onima koji za njih garantuju.
Onda se pojavi spot – Bog i žandarmerija čuvaju Srbiju. Sada ste i Boga uključili kao svog saveznika uz sve to. Vidim čovek liči skoro na maršala, odlikovanja silna itd, sve je to dobro, ali zašto je Bog tu sa žandarmerijom, da oni čuvaju Srbiju? Bez njih Srbije ne bi bilo?
Ako hoćemo malo da se našalimo, ima jedna narodna poslovica, ranije to je bilo, kada žandari nekoga uhvate, kažu - ubiju boga u njemu. Sad ispada da to više nije tako, neće oni da ubiju Boga, nego će tu malo da se slože, da spasu Srbiju.
To je sve šaljivo, ali ostavlja loš utisak i to treba da izbegavamo, jer to nam apsolutno ne služi. Kada dodamo ostale probleme, ne bih to dalje nastavljao.
Kada smo ulazili u Savet Evrope, kada sam bio predsednik parlamenta i trebalo je da održim i ja neki govor, zajedno sa generalnim sekretarom koji nas je primio. Rekao sam tada jednu rečenicu i uvek je ponavljam – mnogo me više raduju naše obaveze ulaskom u Savet Evrope, nego privilegije što ćemo biti tu.
Dakle, naša je obaveza da poštujemo ljudska prava i osnovne vrednosti Evropske – demokratiju, ljudska prava i vladavinu prava. Ako to istinski pokušavamo da ovde ugradimo u našu državu i u naš sistem, mi smo uradili mnogo više nego da nam neko oda nekakvo priznanje diplomatsko koje nas neće mnogo usrećiti, nego je problem šta ćemo mi moći da uradimo sa tim.
Problem ljudskih prava kod nas je najugroženije, pored ostalog što sam govorio, u radnom odnosu. Ne samo nezaposleni, nego i zaposleni imaju velike probleme. Oni moraju da trpe često da ne primaju platu, što je krivično delo, izrabljivanje ljudi i neplaćanje. Ima jako mnogo firmi koje to jednostavno ne plaćaju, naročito u privatnim firmama. Zatim, ima zloupotreba, prekovremenog rada, diskriminacija, pre svega žena da ne rađaju za to vreme itd, da se ne bune. U teškoj situaciji ljudi trpe.
Naša je dužnost kao poslanika da imamo tu empatiju, to osećanje sa obespravljenim radnim narodom i da, kako god možemo, podstičemo solidarnost, da se ne krše socijalna prava i da stvaramo jedno društvo sa velikom solidarnošću, bez čega ono ne verujem da može uopšte opstati.
O ljudskim pravima nadam se da ćemo imati prilike da razgovaramo, jer, ako sam dobro razumeo gospodina Filea u Briselu preksinoć, koji je rekao da predstoji dubinska analiza ljudskih prava i vladavina prava u Srbiji. Jedva čekam. Hvala vam lepo.