Dame i gospodo narodni poslanici, neću više uopšte da se javljam na replike. Očigledno da je moj kolega jako pesnički raspoložen. Kao što rekoh, Srbija je sada u sigurnim rukama, građani Srbije ne moraju da brinu više za svoju budućnost. Danas je Vidovdan, praznik. Jedan od mojih kolega reče da je to praznik na radost, a ja kažem da je praznik na tugu. Možda imamo razloga da danas prvi put posle 724 godine imamo pravo malo na nade za taj dan, ali isto tako mogu još i da poručim prethodnom govorniku da svakoj vlasti dođe kraj. Neki od vaših ministara i direktora toga nisu bili svesni i zato ih sada procesuiraju nadležni državni organi. Doći će kraj vlasti jednog dana i SNS, ali ima jedan problem – vi nećete da sedite u toj sali u kojoj sada sedite i to da gledate.

Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Izvolite.

Evo i ja ću da završim, ne baš pesnički, ali, ako dozvoljavate, prozno za kraj ovog ciklusa replika sa vama. Meša Selimović "Tvrđava" kaže – zar može čovek tako potpuno uspavati svoju savest, zar može prekinuti misao kao konac i zabraniti sebi razmišljanje o posledicama svog delovanja, ne želeći da zna za njih? Eto, izgleda da može. Nagon vas brani potpunim zaboravom, da bi vas spasao od mučenja zbog odgovornosti, a odgovornost zbog vašeg učinka je ogromna i jednaka odgovornosti zbog vašeg neučinka. Hvala.

Reč ima gospodin Rističević, po redosledu. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušajući sve prethodnike govornike, iznenađen sam. Nisam uvređen, s obzirom da rad kapacitete prethodnog govornika, ali sam se zapitao da li su prethodnih 10-12 godina vladali marsovci i ne samo u zadnjih 10-12 godina, nego da li u 90-im godinama bilo u Vladi Slobodana Miloševića Demokratske stranke? Da li je gospodin Perišić bio ministar u Vladi tih 90-ih godina, još pre nego što su radikali sklopili savez sa Miloševićem? Da li je u republičkoj vladi bilo demokratskih ministara?
Koliko se sećam, a imam dobro pamćenje, i nemam selektivno pamćenje i nemam ograničeno pamćenja i nisam inkluzijom priključen ovom parlamentu kao neki, dakle, koliko se ja dobro sećam, a dobro se sećam. Dakle, sve što je pripisano ovog trenutka nama je uradila u prethodnih 12 godina, a i u 90-im godinama Vlada stranke koja kaže da je Demokratska stranka. Ta stranka nije više demokratska, ta stranka se samo tako zove.
Nemam ništa protiv DS, imam protiv onoga što je ona postala. Ona nema veze sa politikom Zorana Đinđića za koga sam ja glasao da bude premijer, a ne prethodni govornik, prethodni govornik je to posmatrao sa galerije, kao što nemam ništa protiv ko kakve bedževe nosi. Protiv toga sam da se to nošenje bedževa plaća iz inostranstva i to debelo, da to nošenje bedževa podrazumeva i odgovarajuće usluge onome ko te plaća i danas slušamo te moralne lekcije i pitam se – ko će to da napravi pristojno, kako su rekli pristojno napredno društvo.
Koliko ime je to godina trebalo da naprave to pristojno društvo? Kakvu smo državu mi zatekli kada smo došli? Potpuno rasturenu, devastiranu, sa zapuštenom infrastrukturom, sa 500.000 manje radnika nego 2002. godine, kada sam izašao iz DOS, sa dugovima koji su narasli pet ili šest puta. Da li to propadanje koje je bilo tako strmoglavo, tako brzo, tako grozno, koje smo mi zaustavili, da li mi treba da budemo odgovorni zbog toga što smo zaustavili propadanje ili treba da budemo odgovorni za one koji su to propadanje omogućili?
Ovde se svašta čulo, ali mogu kazati samo jedno, da kada sam došao ovde posle devet godina, da u ovoj državi više nisam zatekao državu. U ovoj državi nije bilo ništa od države. U ovoj državi je najmanje bilo države. Zatekli smo zaplašene sudije, otpuštene radnike, propala preduzeća, privatizaciji opljačkana, privatizacija nije bila privatizacija nego prevatizacija, što oko vidi leva ruka isplati u desni džep, od privatizacije su napravili drpizaciju i sada slušamo te moralne lekcije. Dokle ćemo to da slušamo i od koga mi to slušamo?
Da krenemo redom, pošto je korupcija u pitanju, a ja želim pošto je ministar pravde tu, da svi zajedno uložimo napore i da ispitamo koliko je koruptivna stvar most na Adi za koje je potrošeno 500 miliona evra? Zamislite grupu ljudi koja umesto da pravi most, kao što bi svi mi pravili u svojoj kući, kada bi premoštavali neku prepreku, pravili bi tamo gde je najjeftinije i najkraće. Ne bi pravili tamo gde je najduži i najskuplji, ali most, gle čuda, pravljen je tamo gde je najskuplje. Da li je tu bilo korupcije?
Petstotina miliona evra je most koštao do sada, spaja dve mesne zajednice, a veliki su izgledi da bi se on doveo u funkciju a reći ću sada šta je njegova funkcija. Jeste dugačak i visok, ali služio je samo da prevedu žedne preko vode i to jedno veče. Bio je dugačak, da bi što duže hodali, da bi bili što žedniji, a bio je visok najverovatnije da onima kojima dojadi više njihova vlast, toliko je bio visok da kad skoče da nema nikakve šanse da prežive. Zato je jedino bio visok i bio toliko dugačak da bi se njime danima prevodili žedni preko vode u kampanji koju je vodila ta grupa koja se danas zove tri posto. Za te pare smo mogli napraviti deset funkcionalnih mostova u Beogradu, ali Beograd je zadužen 800.000 miliona evra. Jedna milijarda nam još treba da ga dovršimo.
Kada su ispraznili sve državne, gradske i lokalne kase, onda je njihov današnji šef – tri posto, dobio izliv novčanika na mozak i rešio da smeni sopstvenog šefa, ali nije znao da posle smene sopstvenog šefa, da će se taj novac koji je nestao iz državnih kasa tako videti i u godinama kada su svi osiromašili, on je na svoje firme prihodovao, gde je vlasnik, suvlasnik 937 miliona dolara. To je bilo do 2012. godine. Verujem da je on postao milijarder.
Dobili smo milione siromašnih ali dobili smo nekoliko multimilionera koji su na račun osiromašenih postali veoma bogati. Danas ne mogu da se rešim delegacija, "Kongrapa", PKB Dobanovci, "Zastava", Peć iz Surdulice, AD Gajdobra, "Centrosrem" Stara Pazova, dakle, to su sve žrtve tzv. tranzicije, rekao bih žrtve grupe – tri posto, koja je bila političko krilo organizovanog kriminala. Danas mi slušamo pridike iz tog pravca i gotovo da ne mogu da verujem ko to nas kritikuje za njihove greške. Ne mogu da nam oproste svoje greške, a najverovatnije da ne mogu da oproste ni sami sebi što su izgubili vlast. Što kaže moj kolega Atlagić – udruženi zločinački poduhvat protiv ekonomije.
Za most na Adi bi ja napravio u 350 hiljada gazdinstva, za most koji je potrošen i koji će biti potrošen da bi on bio u funkciji, u 350 hiljada gazdinstava napravio dodatni društveni proizvod deset hiljada evra po gazdinstvu. Dakle, nabavim stoku, krave, nikakvih tu ulaganja ni uvoza nema, a na 350 hiljada gazdinstava samo da smo im podigli proizvodnju u stočarstvu za deset hiljada evra, a mogli smo tim novce koji smo uludo utrošili u neku gomilu betona, a koja ni čemu ne služi i gomilu gvožđa, da smo to utrošili u stočarstvo mi smo mogli imati svake godine tri i po milijarde veći BDP.
Međutim, ta stranka tri posta koja je vladala pre nas odlučila je nešto drugo. Ovde je ministar govori o privatizaciji, da li se neko seća šećerana tri puta tri evra. Da li je to korupcija? Hajde da spomenemo jednu. Bile su Kovačica, Bač, Pećinci. Hajde, evo jednu. Na dan kada je to država prodala po tako skupe pare tri evra komad šećerana u Kovačici je imala tri miliona evra na računu. Daš tri evra, dobiješ tri miliona. Imala je 600 hektara i kompletnu mehanizaciju za proizvodnju i vađenje šećerne repe i sve je to otišlo za tri evra. Nije tu kraj, pred samo dobijanje preferencijala oni su u svom silosu imali osam metara visine šećera, svaki santimetar je 16,7 tona. Ukupno u silosu je bilo, pitam da li je to korupcija, s obzirom da je to bio finansijski direktor DS u tom trenutku u tom vremenu, da li je to korupcija, da li je to vraćanje za zasluge što ih je doveo na vlast, u tom trenutku to je vredelo osam miliona evra. Osam miliona u šećeru, tri miliona evra u novcu, 500 hektara u novcu, mehanizacija, znači, sve onako vredi nekih 30 miliona evra i sve za tri evra.
Sve te privatizacije, da sam ja malo veća vlast, da je moja mala Narodna seljačka stranka malo veća, sve što su ti tajkuni koji su lepo letovali i provodili se, bili spregnuti sa tadašnjim vlastima, pa su oni koji su sa njima bili i videli kako je to lepo biti tajkun, pa njihov šef je i sam postao tajkun. Dakle, u to vreme su to uzimali tako, ja bih njima vratio sve što su oni dali državi, a vratio sve što su oni oduzeli od države. Mislim da bi obračuni u stranci tri posto bili veoma ozbiljni ukoliko bi mi to uradili.
Nadalje, šta da kažemo na kraju njihovog mandata? Ministar je spomenuo katastar. Nedavno sam postavio poslaničko pitanje, uzduž autoputa baš tom istom tajkunu, nekadašnjem finansijskom direktoru DS, njegova stranka je u Inđiji, pored autoputa, zamenila, dala državno zemljište od 101 hektar pored autoputa i komunalno mu opremila, a onda je to isto zemljište opština kupovala od njega. Da li je to korupcija? I, gle čuda, baš nekadašnji finansijski direktor DS, onaj što ima jahtu od 28 miliona, dakle taj koji je dobio tri šećerane po tri evra na početku njihove vladavine, na kraju njihove vladavine dobija 101 hektar komunalno opremljene industrijske zone koja vredi 30 miliona evra, a dobio je zamenom zemljišta, naravno nezakonitom, dao je tamo…
(Predsednik: Vreme.)
… izvinjavam se.
Misli ministar da je vreme da se prestane, da se donesu zakoni, da se učini sve, strategija u redu, da se prestane sa pljačkanjem siromašnih, da više niko posle njih ne može da otima od siromašnih da daje bogatima i da vratimo državu njenom narodu, kome je surovo istrgnuta iz ruku u poslednjih 10 godina, da tu državu vratimo njegovom pravom vlasniku, da to vratimo narodu koga su oni, kako su rekli da će ih dovesti do zlatnih kašika, doveli samo do praznih tanjira i narodnih kuhinja. Mi moramo doneti ove strategije, mi moramo vratiti čast i dostojanstvo ovom narodu.

Narodni poslanik Srđan Milivojević, replika.

Ne, neću koristiti repliku. Ja imam vreme ovlašćenog predstavnika, a imam i vreme poslaničke grupe. Ne, ovlašćen je Srđan Milivojević, možete se informisati, budite tokom dana na sednici Skupštine, nemojte da nam delite predavanja kako nismo tu, a da sami ne sedite tu. Da ste tu pročitali biste, pa biste znali.
Dakle, ja jesam diplomirani inženjer poljoprivrede za stočarstvo i kao takav ekspert sam za ove sa "farme". Doduše nisam takav ekspert za poljoprivredu da znam da ocenim da li u oblast stočarstva spada falsifikovanje pečata na jajetu, a da li u oblast ratarstva spada falsifikovanje pečata na krompiru? To će sud da utvrdi, neću ja.
Nekada su se poljoprivredni proizvođači trudili da za svoje lidere imaju časne, čestite i poštene odgovorne ljude i oni su stali na čela mnogih seljačkih pokreta i tako je bilo od pamtiveka. U Prvom srpskom ustanku, najčestitije vojvode Prvog srpskog ustanka su bili seljaci, ozbiljni domaćini. U Prvom svetskom ratu, najveći heroji, nosioci Karađorđeve zvezde, Albanske spomenice, Zlatne Obilićeve medalje za hrabrost, bili su naši seljaci.
Hvala Gospodu Bogu i danas, čvrstina ekonomske Srbije počiva na srpskom selu i srpskoj poljoprivredi.
Zaista se sećam tih seljačkih lidera na ovim prostorima, ali nikada tajkun nije bio vođa seljaka, nikada čovek koji ima stotine hektara zemlje nije mogao da predvodi seljake i da priča o borbi protiv korupcije.
Nikada čovek koji odgovara za falsifikovanje pečata nije mogao i osumnjičen za falsifikovanje pečata, nije mogao da deli lekcije boljima od sebe. To jednostavno u društvu koje drži do moralnih normi nije moglo da se desi, i da naziva DS tri posto, a sam uzima 15%, i zna da njegovu stranku naziva 15%, ali ne zato što osvaja 15%, nego zato što uzima 15%.
Nije 15% dobijeno na lepe oči, već verovatno kao plod korupcije, ali istine radi, nikada ljudi iz DS nisu učestvovali u radu Vlade Slobodana Miloševića, Mirka Marjanovića. Ko god je hteo da u tu vladu uđe i da je podrži, bio je isteran iz DS, baš kao što su iz DOS bili isterani svi oni koji su obrukali tu ideju, neki među prvima, neki među poslednjima, zavisi kada su poklekli iskušenjima, neki su tu ideju uprljali, ali kada neki prozivaju danas Otpor, mnogo je časnije donositi novac u zemlju, nego ga iznositi iz zemlje. Mnogo je časnije u Vladu Republike Srbije ići sa Zoranom Đinđićem, nego sa magarcem.
Evo da vas podsetim teksta od 19. avgusta 2005. godine – "Policija ne pušta magarce u Vladu".
Kaže, neki je čovek poveo magarca u Vladu, koji se zvao "Mlađa", u sredini je išao magarac, levo predsednik Seljačke stranke, desno isto, lider u sredini i onda su došli do kordona od 50 policajaca, a magarac je bio odeven u platno sa natpisom "Ekspert plus" i zakićen roze mašnom i cvetom. Drago mi je da je to stabilna programska koalicija konačno pokazala svoje pravo lice, da građani Srbije znaju kako mišljenje imate jedni o drugima.
Jednim pokazujete robijaško odelo, drugima magarce i vodite magarce sa imenom "Ekspert plus" u zgradu Vlade i onda posle svih tih reči, puj pike ne važi, lepo se izvinete i eto, to tako funkcioniše.
Sada onaj malo ozbiljniji deo, kakvu ste zemlju nasledili? Niste nasledili, jedinu zemlju koju ste mogli da nasledite, to je ona od svojih roditelja i svako je nasledio ono što mu je ostalo u testamentu, ali državna uprava se ne nasleđuje.
Srbija nije monarhija, ni parlamentarna, ni feudalna, bez obzira što neki imaju feude od po 100 hektara. Srbija je bez nje ozbiljna Republika, ozbiljna država, koliko god se neki koji sede u parlamentu trudili da ona tu ne bude, koliko god se trudili da ukaljaju i uprljaju sve institucije ove države.
Dakle, kada smo nasledili državnu upravu posle 5. oktobra, kada je ovde ova sala zapaljena, da ne bismo izneli napolje džakove sa falsifikovanim listićima, kada su ovde heroji Otpora i nezadovoljni građani ušli i suočili se sa dimom, suočili smo se i sa jednim pitanjem – gde je u toj takvoj ozbiljnoj državi predsednik nekadašnje Republike, Ivan Stambolić? Našli smo ga na Fruškoj gori.
Pitali smo se gde je Slavko Ćuruvija sa nama, podigao je barjak otpora zajedno sa nama, našli smo ga ubijenog u ulazu u Svetogorskoj ulici na Veliki petak. Nikada nije utvrđeno ko ga je ubio, nažalost. Utvrđeno je ko je ubio Ivana Stambolića, ko je bio nalogodavac, to u presudi i kažu, može ministar pravde da vam osveži sećanje onima koji ste zaboravili, kao što je otkriveno i ko je probao atentat na Vuka Draškovića, a neki kažu neuspešan. Uspešan atentat, četvoro njegovih saradnika je nastradalo, presuda je izrečena nalogodavcima. Možda ste vi 2012. godine nasledili ovakvu ili onakvu kasu, ovakvu ili onakvu državu, ali puna groblja niste nasledili.
Niste nasledili izbegličke kolone, niste nasledili čemer, jad i nesreću. Niste nasledili heroje izgubljenih ratova, osakaćene na Košarama, niste nasledili ni nerešena politička ubistva, niste nasledili vlast koja je imala eskadron smrti, gde vas na šalteru čeka čovek u policijskoj uniformi, Jedinice za specijalne operacije i kaže – ubistvo vašeg političkog protivnika košta toliko. To od nas niste nasledili, sa takvima ste danas u koaliciji.
Pogledajte levo i desno, sastav te Vlade i sadašnjih koalicionih partnera. Niste od nas nasledili propale privatizacije. Znate koja je propala privatizacija najveća? Ta na koju se najviše stidite, pa gledate u pod kada ja o njoj govorim.
Znate li šta je sve privatizovano pre 5. oktobra? "Telekom" za milijardu maraka je prodat da bi se dobili izbori i da bi neko operisao uši, da bi vršio plastičnu operaciju ušiju za te pare, a na to ste verovatno ponosni. Ovoga se stidite.
Nemojte da se odričete Vlade Zorana Đinđića, to treba da vam bude najsvetliji podatak u biografiji, mnogo svetliji od ove šetnje sa magarcem do zgrade Vlade koji se zvao "Mlađa". Toga treba da se stidite. Treba da se stidite ovog pečata na jajetu i krompiru, to ne treba da ističete u biografiji, ali ovoga da se hvalite, da kažete, bio sam u Skupštini kada je Zoran Đinđić izlagao svoj ekspoze.
Bio sam kada je rekao istorijske reči – "Ko je umoran neka ide kući da spava", i da budete ponosni što ste to čuli. Da o tome pričate unucima. Želim vam dobro zdravlje i mirnu savest, da sada kada dođete kući kažete – jeste bio sam sa Zoranom Đinđićem u koaliciji, slušao sam ga, a sada sam u koaliciji sa onim ko je stajao na bini i kazao – ako neko vidi Zorana Đinđića ovih dana, neka mu kaže da je i Tito imao probleme pred smrt sa nogom. To nemojte da pričate unucima. To vašoj savesti. Jer, doći će taj trenutak za svakog od nas u životu, kada će doći unuci, pokolenja naša, da nas pitaju šta se to dešavalo u Srbiji 2000. godine i šta si ti tada radio? Šta se dešavalo 1999, a šta 2003, a šta 2013. godine?
Mi ovde nećemo se stideti ni jednog svog saopštenja, poteza, izjave, bićemo ponosni na ono što je Demokratska stranka radila. Čvrsto istrajavamo, dosledno svojoj politici, imali 3%, 5%, 50%, nemojte samo da zaboravljate da ste 2003. godine kada je ubijen Đinđić mislili da ćete nas uništiti, i da ste nas sveli na 8%. Tog proleća vas je deklasirao Boris Tadić na predsedničkim izborima, pa za četiri godine ponovo.
Prema tome, nemojte to da zaboravite, i nemojte da potcenjujete snagu Demokratske stranke, ni inteligenciju ljudi koji ovde sede i pamćenje naših građana. Hvala.

Po Poslovniku gospodin Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107. Poslovnika. Gospodine predsedavajući morali ste da opomenete kolegu iz Demokratske stranke, zato što je maltene optužio da su na vlasti bili ljudi koji su genocidni, ratni zločinci, uništavali svoj narod.
Stvarno se divim nadahnutosti i pesničkom raspoloženju dragog kolege, ali ja ću nekoliko pitanja da postavim. Šta je sa požarevačkim MIP-om, šta je sa požarevačkom šećeranom, šta je sa požarevačkim "Voćeproduktom", šta je sa IMT-om, šta je sa IMR-om, šta je sa FAP-om, šta je sa "Zmajem"?
Pričate i hvalite se kako ste veliki poljoprivrednik, a za vreme vaše vlasti stočni fond nam je upropašćen. Zavodi koji su se bavili proizvodnjom hibridnih sorti su upropašćeni.
(Predsednik: Samo mi recite član Poslovnika.)
Član 107, rekao sam na početku.
(Predsednik: Moja greška, nisam čuo. Molim vas da se obraćate meni.)
I ti veliki hvalospevi. Možda jeste gospodin Tomislav Nikolić dva puta izgubio od Borisa Tadića, ali znam jedno, Boris Tadić više nikad neće moći da pobedi Tomislava Nikolića.

Repliku je tražio narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.