Hvala.
Reč ima narodni poslanik Snežana Bogosavljević Bošković. Izvolite.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, kolege narodni poslanici, imam pitanja za ministra poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, prof. dr Dragana Glamočića. Moja pitanja odnose se na nekomercijalna porodična poljoprivredna gazdinstva.
Na sednici Narodne skupštine, održanoj 16. jula ove godine, postavila sam pitanje tadašnjem ministru poljoprivrede - da li je podzakonskim aktima predvideo vrste podsticaja za nekomercijalna porodična poljoprivredna gazdinstva? Pitanje sam postavila imajući u vidu da je članom 6. Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju predviđeno da ministar bliže propisuje vrste podsticaja i za ova, tj. nekomercijalna porodična poljoprivredna gazdinstva.
U odgovoru ministra na postavljeno pitanje stoji da je Vlada, u skladu sa Zakonom o budžetu i Zakonom o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, donela Uredbu o raspodeli podsticaja u poljoprivredi i ruralnom razvoju za 2013. godinu i da ovom uredbom nisu predviđena sredstva za podsticaje za nekomercijalna porodična poljoprivredna gazdinstva. Jasno je da su ova gazdinstva u 2013. godini ostala bez podsticaja, ali nije jasno kakva je politika resornog ministarstva u odnosu na ova gazdinstva.
Smatram da ministar i Ministarstvo poljoprivrede treba da utvrde i uspostave posebnu politiku podrške i pomoći nekomercijalnim porodičnim poljoprivrednim gazdinstvima iz više razloga. Pre svega, zbog toga što se radi o velikom broju poljoprivrednih gazdinstava. Od ukupno oko 780.000 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava kod nas, njih oko 470.000 su komercijalna, a ostalo su nekomercijalna. Lako je izračunati da je udeo nekomercijalnih u ukupnom broju poljoprivrednih gazdinstava oko 40%.
Takođe, smatram da je to izuzetno važno zbog činjenice da se ovde pretežno radi o malim i manje imućnim poljoprivrednim gazdinstvima, da ova gazdinstva znače egzistencijalnu, a posebno prehrambenu sigurnost jednog dela našeg stanovništva, da su ona sve češće zbog stanja u privredi jedina radna mesta jednog broja radnika koji su u proteklom periodu ostali bez posla.
Takođe, smatram da su mala poljoprivredna gazdinstva važna sa aspekta naše poljoprivredne proizvodnje u celini, da ona imaju određene komparativne prednosti u odnosu na velika, kao i da predstavljaju važan potencijal za neke buduće pravce razvoja poljoprivrede kod nas, kao što je npr. organska proizvodnja.
Kada o ovome govorim, pored navedenog, imam u vidu i izveštaj 400 svetskih poljoprivrednih stručnjaka i naučnika okupljenih u projektu UN, koji je finansirala Svetska banka i UNESKO na temu „Međunarodna procena poljoprivrednog znanja, nauke i tehnologije za budućnost“, a u kome se jasno kaže da je budućnost poljoprivrede u malom poljoprivrednom gazdinstvu.
Takođe, imam u vidu da su mnoge međunarodne organizacije, UN, Međunarodna organizacija rada, Međunarodna organizacija poslodavaca, podržale ovaj izveštaj i zaključak da je poljoprivreda, posebno ona koja se bavi organskom proizvodnjom i ona koja se odvija na malim poljoprivrednim gazdinstvima, jedan od četiri glavna sektora za stvaranje miliona novih radnih mesta u 21. veku.
Dakle, smatram da bi država trebalo da podstiče i nekomercijalna porodična poljoprivredna gazdinstva, da ih osnaži, da i ona što pre postanu važan komercijalan proizvođač hrane kod nas.
Polazeći od navedenog, moja pitanja za ministra poljoprivrede su sledeća. Da li će i na koji način Ministarstvo poljoprivrede pružiti podršku i pomoć nekomercijalnim porodičnim poljoprivrednim gazdinstvima i da li će u planiranim sredstvima agrarnog budžeta za 2014. godinu biti i sredstava namenjenih za podsticaje ovim gazdinstvima? Hvala na pažnji.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dušan Milisavljević. Izvolite.

Poštovani predsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, vi dobro znate kada se ja javim da pričam o problemima u zdravstvu, tako da ću i ovog puta otvoriti puno problema koji muče građane Srbije. Verujte da i ovog puta pričam isključivo u ime građana koji se svakodnevno susreću sa velikim problemom u svom procesu lečenja.
Pre nekoliko dana smo čuli od ministarke zdravlja da su za nestašicu lekova, za nestašicu stentova, za kompletni kolaps u zdravstvu krivi direktori. Postavljam pitanje ministarki zdravlja i republičkoj Vladi – ko je postavio te direktore, te nesposobne direktore koji su doveli do propasti sistem zdravstva? Mislim da oni ne nose tu odgovornost kao što nosi republička Vlada.
Reći ću vam nekoliko primera. Devojčica koja ima 16 godina i koja treba da ide na transplantaciju pluća, koja je po promenjenom pravilniku prioritet države, primila je pismo od RFZO gde kažu da do 18-e godine treba da se strpi, jer od 18-e godine država nju prepoznaje. Pitam vas – kako neko sa 20% funkcijom pluća može da preživi do 18-e godine i kako se to administracija ove republičke Vlade stavlja iznad života ove devojčice od 16 godina koja treba da ide na transplantaciju pluća?
Postavljam vam pitanje za šestogodišnju Novosađanku koja boluje od Batenove bolesti – kako država ni nju ne vidi? Kako država ne vidi probleme naših građana? Kako država, iako ima uslova lečenja dece… Govoriću vam o detetu koje je iz Niša, koje je ometeno u razvoju i koje ima 93% iskrivljene kičme. Postoji lekar na VMA i postoji mogućnost operacije. Međutim, neko traži 650.000 dinara za njenu operaciju, za transplantate prilikom te operacije.
Ovo su problemi o kojima ne smemo ćutati. Ja ove probleme javno otvara pred vama, pred Skupštinom i pred vama, predsedniče, nadajući se da ćemo ih proslediti republičkoj Vladi i da će republička Vlada preuzeti odgovornost.
Oktobar je mesec borbe protiv karcinoma dojke. Pitam vas – da li vi znate koliko mamografa u Srbiji radi ili, bolje rečeno, koliko mamografa u Srbiji ne radi? Lično sam se uverio u probleme, da ni u Kliničkom centru u Nišu digitalni mamograf ne radi. Italijanska Vlada nam ga je poklonila, a taj mamograf ne radi. Gde da žene potraže spas ako posumnjaju da imaju promenu na svojoj dojci? Gde pacijenti koji boluju od malignih tumora mogu da se leče u državi Srbiji?
Ukazaću na problem o kome već dve godine pričam, a to je lečenje onkoloških pacijenata. Da li ministarka zdravlja shvata da pacijenti čekaju za zračnu terapiju u niškom Kliničkom centru duže od dva meseca? Da li ministarka zdravlja shvata da u Novom Sadu građani koji boluju od malignih tumora čekaju više od dva meseca na zračnu terapiju?
Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, govorim vam kao lekar, ako se nakon operacije izgubi nedelja dana i ne krene se sa zračnom terapijom, procenat preživljavanja pacijenta se znatno smanjuje. Ovo su prioriteti o kojima moramo pričati. Šta da pričamo o nedostacima stentova, o nedostacima veštačkih kukova, o nedostacima veštačkih valua, o nedostacima kohnioplanata, o nedostacima aracenih cevčica? Neko konačno mora da bude kriv. Nemoguće je da u Srbiji napravimo sve te liste čekanja i da niko nije kriv. Neko mora konačno da ponese odgovornost.
Uporno ponavljam više puta - prioritet države Srbije je zdravlje njene nacije, zdravlje njenih građana. Tu nema politike. To je politika života koja treba sve nas da ujedini.
Što se tiče operacije katarakte, pričali smo pre godinu dana o tome i to je izazvalo burnu reakciju. Problem koji je tada otvoren je bio 20.000 građana koji čekaju na operaciju katarakte. Dragi moji, trenutno stanje je 24.000. Znači, 4.000 građana je stavljeno dodatno na listu. Umesto da se reši lista čekanja od 20.000 građana koji treba da se operišu, sada ih imamo 24.000. Stvarno više ne mogu da poverujem da je to toliko nebitno za Ministarstvo zdravlja, za Republički fond. Ne znam šta je prioritet. Da li proklamovana akcija Ministarstva zdravlja – idemo po kućama, merimo kilažu i merimo visinu građana Srbije, pa da utvrdimo da li je srpska nacija bolesna?
Srpska nacija je bolesna, ministarka. Srpska nacija je u kolapsu što se tiče zdravstvenog sistema. Ukoliko ne možete da rešite taj problem, pomerite se, neka dođe neko drugi ko ume da rešava probleme. Građani Srbije svakodnevno gube bitku sa svojom bolešću zato što nema organizovanog sistema koji im pruža adekvatno lečenje. Još jedanput apelujem na svest republičke Vlade, da se konačno svi uzmemo u pamet i da na zdravlju ne smemo štedeti i da nijedna mera restrikcije ne sme pogoditi zdravlje naših građana. Hvala puno.

Narodni poslanik Dragomir Karić.

Poštovani predsedniče Skupštine, doktore Stefanoviću, poštovane drage kolege, koleginice, poštovani gledaoci, na osnovu člana 287. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije „Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 20/2012, prečišćen tekst, Vladi Republike Srbije postavljam poslaničko pitanje – kada će Vlada Republike Srbije dostaviti Skupštini predlog medijskih zakona?
Obrazloženje – proteklih nedelja bili smo u prilici da čujemo poruku iz Evropske unije da su medijski zakoni od ključne važnosti za pozitivan izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije na putu evrointegracija.
Lično, delim takvo mišljenje imajući u vidu pre svega, medijsku cenu Srbije, koja nije uređena i ne odgovara potrebama objektivnog i nepristrasnog informisanja građana Srbije. Rekao bih, da najviše odgovara vlasnicima medija. Primera ima mnogo, masa primera, gde se vrše tako reći privatni obračuni putem raznih medijskih, elektronskih i pisanih i drugih glasila i gde u svakom slučaju za to do sada još niko nijednom nije snosio nikakvu odgovornost.
Vlasništvo u srpskim medijima mora biti do kraja transparentno. Samo tako se mogu eliminisati medijski ratovi, koje pojedinci interesne grupe vode, zbunjujući građane i skrećući pažnju sa suštinskih problema. Ima tu još jedan mnogo veći problem.
Šta znači ako pojedini mediji koji su u vlasništvu određenih interesnih grupa objave za neku banku da je ta banka pred bankrotom, da loše stoji. To znači stampedo građana prema toj banci podići i poslednji dinar. To znači uništavanje konkurencije. O tome do sada nije se oglasio kod nas antimonopolni komitet, tj. Odbor za sankcionisanje takvih slučajeva, a ima ih prilično, ili ako recimo daju primer i onda kažu od sutra poskupljuje šećer, ulje, ili će poskupeti, saznaje se iz dobro informisanih izvora. To znači automatski prazni rafovi, sve nestaje iz prodavnica, međutim, ni za to nema nikakvih sankcija i do sada niko nije sankcionisan.
Smatram, da Vlada Srbije mora da bude ažurna. Primiče se početak pregovora. Tako treba da preuzme punu odgovornost za stanje javnog informisanja, posebno u ovim vremenima. Očekujem što pre da se dostave predlozi zakona. Naravno, zalažem se da se pre razmatranja u Skupštini obavi javna rasprava, koja je u toku. Da se konsultuju strukovna udruženja, mediji, građani budu upoznati sa svim predlozima, idejama iz rasprave.
Šta imamo kao štetu u poslednje vreme koje je vrlo aktuelno za opstanak Srbije, za opstanak Srba na Kosovu i Metohiju? To je jedan primer koji je stvarno poguban za sve nas. Recimo, mi imamo u medijima kako Srbi na Kosovu i Metohiji, većina ne želi da izađe na izbore, međutim, imamo drugu situaciju, sasvim obratnu, da ta većina koja ćeli da izađe na izbore, koja želi da glasa i koja je u Srbiji i koja je na Kosovu i Metohiji, ona jednostavno gubi pravo raznim manipulacijama Centralne izborne komisije na Kosovu i Metohiji. Smatram zbog toga da što pre treba urediti medije u Srbiji. Hvala vam.

Hvala.
Pošto više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da su sledeći narodni poslanici sprečeni da prisustvuju sednici: narodni poslanik Milica Dronjak, narodni poslanik Borislav Pelević, narodni poslanici Branko Gogić, Jadranka Joksimović, Igor Bečić, Meho Omerović, Dragan Šutanovac, Miroljub Stojčić, Nenad Konstantinović, Ivan Andrić i Jelena Travar Miljević.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da sam pored predstavnika predlagača dr Jovana Krkobabića, potpredsednika Vlade i ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike, pozvao da sednici prisustvuje Brankica Janković i Stana Božović, državni sekretar u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, Zoran Milošević, pomoćnik ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike, Dragan Vulović, načelnik Odeljenja za upravno-nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite u Ministarstvu, Radoje Savićević, rukovodilac Grupe za međunarodne sporazume o socijalnom osiguranju u Ministarstvu i Dragan Knežević, Uprava za rodnu ravnopravnost u Ministarstvu.
Nastavljamo zajednički jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka 9. do 12. dnevnog reda.
Sledeći prijavljeni narodni poslanik Jelena Trivan. Izvolite.

Predsedniče Skupštine, potpredsedniče Vlade, mi smo raspravu o ovoj tački dnevnog reda završili u četvrtak na jedan prilično neslavan način iz razloga što smo do poslednjeg trenutka imali gotovo apsolutni politički konsenzus ovde u sali oko toga da je nasilje nad ženama i nasilje u porodici ogroman društveni problem, da i DS zahteva ozbiljnu akciju i da zahteva saglasnost svih političkih stranaka jer je reč o civilizacijskim stavovima i vrednostima, usprotiviti se takvom fenomenu.
Uprkos tome završili smo sa tezom jednog narodnog poslanika, apsolutno je nebitno iz koje političke stranke, da Srbiji preti delikventske ženske grupe i da žene, između redova čitajući, ponekad zaslužuju nasilje koje se nad njima događa.
Zašto to pominjem? Zato što je Svetska zdravstvena organizacija, govoreći o problemu nasilja nad ženama i nasilja u porodici rekla da jedan od ključnih načina da se sa tim izborimo jeste da problem priznamo. To zvuči kao prilično banalno ali kada pogledate način na koji Srbija reaguje na nasilje nad ženama videćete da je to na nivou zgroženosti nad bilo kojom crnom hronikom ili potpunog negiranja.
Većina društva pokazuje sklonost ka negiranju, jer se to suprotstavlja sa našim tradicionalnim i tomatskim viđenjem samih sebe i srpske porodice koja ne sklona takvim formama ponašanja. Međutim statistika pokazuje da je samo u ovoj godini 20 hiljada slučajeva nasilja u porodici prijavljeno, a da se na deset doživljenih nasilja samo jedno prijavljuje. Dakle, pomnožite koliko se njih stvarno, takvih slučajeva dogodilo.
Nažalost, kažu, takođe oni koji se bave morfologijom jezika, istorijom jezika da narodne poslovice govore o našem kolektivnom pamćenju i našim kolektivnim vrednostima, a naše poslovice kažu sledeće – kada ustaneš udariš ženu, ako ti ne znaš zašto zna ona. Svaka žena ima jedno rebro više ili brata i vola miti, ženu i konja tući. To su ti kolektivni stavovi protiv kojih treba da se borimo zato što kada pogledamo statistiku nasilja i odgovore koje žene daju zbog čega ga ne prijavljuju, to je pre svega neverica okoline sa kojom se susreću, to je to nerviranje o kome govorim gde će svako reći – nemoguće da se toliko slučajeva događa. Druga stvar sa kojom se svaka žena, pa bogami i dete suočava to su predrasude i predstave da je svako nasilje zapravo zasluženo. Da zapravo mora da postoji razlog zbog čega neko postaje žrtva nasilja.
Nažalost, to smo mogli da čujemo i u skupštinskoj sali. To smo mogli da čujemo da i neki od nas izgovaraju, da moramo otvoreno da govorimo i o korenima nasilja i da nekada manipulativnim ponašanjem i seksualnom manipulacijom žene izazivaju takvo ponašanje.
Dragi moji, moram da vam kažem da nasilje nikada nema opravdanje, da je na takav način sramno govoriti o nečemu što se u porodici događa. Ono što je najvažnije, porodični život nije privatna sfera i nije privatna stvar, kao da i život žene i deteta ne zavisi od muškarca i ne leži u njegovim rukama. O tome danas ovde imamo pravo da govorimo i imamo pravo da osudimo svakoga ko tako misli. U tom smislu svako ko smatra da mu pripada poslovica – ja sam se rodio, ja ću te i ubiti, mora da naiđe na oštro sankcionisanje države jer su žene i deca izloženi dvema vrstama nasilja. Jedno je to privatno porodično nasilje, a ono drugo je još gore, to je strukturno nasilje ili nasilje države.
Ono se pre svega ogleda u nerviranju problema. Ono se ogleda u tome da kada 20.000 žena prijavi nasilje u kući, samo 700 nasilnika dobije meru udaljenja, ostali ostanu kod kuće i nastave da ih prebijaju.
Ono se ogleda u tome da sigurne kuće, em su malobrojne, em su finansijski neodržive, pa uprkos tome i tu čak nasilnik može da dođe i da prebije na mrtvo ženu i dete. Da tek nakon toga celo društvo ustane u odbranu i počnemo da razmišljamo o tome koja će institucija preuzeti odgovornost zaštiti obezbeđenja sigurnih kuća. Da li je moguće da ćemo mi kao društvo štiti sigurne kuće kao institucije od nasilnika ili ćemo početi da koristimo mehanizme koje već imamo, da nasilnici budu tamo gde im je mesto, a da ne pošto obave nasilje u kućama nastavljaju da ga obavljaju u sigurnim kućama gde su žene nazovi sigurne.
Ono što je važno da danas govorimo kada razgovarate sa ženama neke od njih se smatraju blaženim, smatrajući da to što nisu nikada u životu bile prebijene ih čini onom povlašćenom grupom žena koje nikada nisu doživele nasilje, te da u tom smislu kao parlament i edukativno treba da govorimo o tome šta je sve nasilje nad ženama i zašto statistike kažu da je svaka treća žena preživele neki oblik nasilja. Zato što je nasilje i isključenost iz donošenja odluka, a žene su isključene iz donošenja odluka, kako u porodici, tako i u društvu.
Tamo gde se donose odluke na najvišem nivou, gotovo da nema žena, a u porodici je najvažnija odluka od ekonomskog karaktera do sudbine porodice koju donosi muškarac. Čak ni materinstvo nije autonomna odluka žene u patrijarhalnoj sredini. Nema istinskog partnerstva u porodici i to predstavlja nasilje nad ženama koje nemaju mogućnost da na jednak način učestvuju u svemu što se zove vođenje domaćinstva.
Isključene su iz obrazovanja žene na selu, ne treba to da vam objašnjavam, muškarci su uvek bili ti koje jedna zajednica bira da idu na dalje školovanje, a nikada se nije desilo da predstavnik kuće bude žena i dan danas pate od nemogućnosti istog pristupa obrazovanja, naročito u ruralnim sredinama.
Naravno da je isključenost iz ekonomskih tokova, takođe vrsta nasilja nad ženama, a ako vidite da samo 12% u imovini i nepokretnosti u Srbiji posreduju žene, onda ćete shvatiti da je i to jedna od vrsta nasilja iz razloga što je ekonomski slaba, i to je apsolutno idealna meta za svaku vrstu manipulacije, nasilja i pritiska.
Ako pogledate šta rade mediji, takođe ćete videti da je žena prikazana u jednom kontekstu objekta živog mesa, dekora, ukrasa i slično, nejednakog bića i da pojava starleta, striptizeta i promocija tih vrednosti kao, tih osoba kao predstavnika ženskog pola, takođe govori o jednom društvenom negiranju uloge žene, kao osobe koja, ako hoćete u ovom trenutku predstavlja nosioca ruralne proizvodnje, ekonomskog napretka i predstavlja većinu u najvažnijim društvenim oblastima, kao što su pravosuđe, obrazovanje i slično.
To možete da čujete za skupštinskom govornicom, ali u medijima vrlo malo ćete videti takvih modela žena, žena na kojima stoji obrazovanje, ekonomija i budućnost ovog društva.
Zato mislim da mi ovde smo obavezni da ženama sa ovog mesta poručimo da konvencije su dobre, da ćemo za njih glasati, da oko njih stojimo svi ujedinjeni, ali da nisu dovoljne ako u svom svakodnevnom angažmanu ne shvatimo važnost ovih problema i ne shvatimo veličinu ovih problema.
Da bih vam dokazala kolika je veličina problema, kazaću vam samo zvanične podatke SZO, svaka tri minuta jedna žena je zlostavljana, a svakih pet minuta jedna žena je silovana.
Dakle, 80% nasilja načine partneri, 75% žena trpi dugi niz godina nasilje, a 52% žena svaki dan trpi nasilje.
Prema tome, to nije nešto što se događa drugima, to nije nešto što je daleko od nas i naših života i to je o čemu moramo svaki dan da govorimo, svaki dan nešto da radimo i kada neko u skupštinskoj sali se usudi da kaže da je to fenomen koje su izazvale same žene mi svi zajednički moramo da se usprotivimo tim stereotipima koje su dovele do toga da žene i dece danas budu žrtve. Hvala.

Reč ima narodni poslanik dr Nebojša Stefanović.

Hvala poštovana predsedavajuća. Mi danas imamo, pred nama zaista dve, ali dve o kojima ja želim da govorim, konvencije i složio bih se sa kolegama i slušajući pažljivo ono što je rekla moja koleginica Jelena Trivan, moram da kažem da zastrašujuće zvuče te brojke.
Prvi korak koji moramo da uradimo jeste da budemo svesni da treba da se suočimo sa činjenicom da postoji u ozbiljnoj meri nasilje nad ženama u ovoj zemlji. Neprihvatljivo veliki broj žena, a za mene je neprihvatljivo kada jedna žena trpi nasilje u našoj zemlji.
Ne pričamo, a posebno treba da pričamo o tome da veliki broj dece koji to posmatra ili je direktna žrtva nasilja, takođe prolazi kroz pakao u svojim životima.
Mislim da taj prvi korak ne smemo da zaboravimo, da priznamo da nasilje postoji.
Očekujem od svih kolega, pre svega od kolega, jer su koleginice pokazale ozbiljnost u ovom pristupu, da govore o ovom problemu. Očekujem od muškaraca da se suoče sa svoji problemom i da pošaljemo jasan signal da nećemo da se pomirimo, niti da smo takva zemlja, niti da smo takvi ljudi, da neko u ovoj zemlji može da maltretira žene, da neko to obmanjuje, da prikazuje na drugačiji način, da okreće glavu.
Ne govorim o nasilnicima njima ćemo uputiti jasnu poruku. Bićemo spremni da u ovoj Narodnoj skupštini pojačamo i pooštrimo kazneno zakonodavstvo i da pošaljemo jasnu poruku čitavom svetu da Republika Srbija hoće da bude zemlja u kojoj se nasilje, bilo da je nad ženama ili nad decom neće nikada tolerisati.
Mislim da je to važna poruka, veoma važna poruka za naše društvo.
Molim vas da budemo jedinstveni u ovome, da pokažemo da ratifikacijom Istanbulske Konvencije, hoćemo da pošaljemo jasnu poruku da je Srbija jedna od onih zemalja koja hoće da bude zaštitnik ljudskih prava, koja hoće da brani prava žena.
Nije me sramota da kažem, pripadam delu, pripadam muškarcima, ne želim da postoje ljudi koji tuku svoje žene, a da mi prolazimo pored toga i okrećemo glavu.
Moramo da budemo spremni, da žigošemo i osudimo takvu vrstu ponašanja, jer ona u Srbiji nikada ne sme da bude prihvatljiva.
Što se tiče druge konvencije, vezane za međunarodno usvojenje. Mi imamo pred nama jedan dokument koji će garantovati posebnu zaštitu dece bez roditeljskog staranja i ukazuje, a vi znate da je Ustav Republike Srbije, upravo prepoznajući potrebu da posebno zaštiti decu, posebno definisao set njihovih posebnih prava, ali i pravo na uživanje ljudskih prava, primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti.
Uočeno je da jedan broj dece, naročito onih koji su sa posebnim potrebama, ne može da pronađe usvojiteljske i hraniteljske porodice u svojoj ženi.
Zato se i donosi jedan od važnih razloga za ratifikaciju ove konvencije, da se omogući da ova deca ako ne mogu da pronađu sreću, da pronađu detinjstvo bolje u ovoj zemlji, to mogu da urade u nekoj drugoj zemlji.
Naravno, ni na koji način ovo nije u suprotnosti sa našim Ustavom. Mi imamo konvencijom obezbeđenu garanciju da će se pružiti maksimalna sigurnost, predvidivost i transparentnost za sve učesnike u procesu usvojenja, uključujući i potencijalne usvojitelje.
Ono što je veoma važno, zabranjuje se sticanje finansijske dobiti u ovom procesu.
Mislim da je to u najboljem interesu deteta i ratifikacija ove konvencije biće nešto što je važno za našu zemlju, ali najvažnije za tu decu kojoj obezbeđujemo bolji život.
Pozivam vas da budemo jedinstveni u ovome i da usvajanjem ovih konvencija, pošaljemo jasan znak da zemlja hoće da ide napred, da ide na drugačiji način napred i da pružamo građanima Srbije bolju budućnost. Hvala.