Da li neko želi povredu Poslovnika od prijavljenih.
Judita Popović, povreda Poslovnika.

Hvala vam gospođo potpredsednice.
Član 107. dostojanstvo parlamenta. Naravno da smo mi protiv nasilja, i naravno da očekujemo da pre svega …
(Predsedavajuća: Molim vas gospođo Popović, držite se odredbe člana 103. Poslovnika, i obrazložite povredu Poslovnika.)
Upravo o tome govorim. Svako nasilje koje se primenjuje upravo direktno utiče na dostojanstvo parlamenta. Očigledno da je to dostojanstvo u velikoj meri narušeno, samim tim što postoji jedan kontinuitet između onoga što je izrečeno u poslednjim minutima rasprave o Konvenciji o zaštiti žena od nasilja, u četvrta, i onoga što je propušteno da se kaže u današnjoj raspravi.
Dakle, u današnjoj raspravi mi nismo čuli eksplicitno izrečeno izvinjenje najveće poslaničke grupe u parlamentu, koja bi se ogradila time od poslanika koji je na najgrublji način povredio polovinu populacije Srbije …
(Predsedavajuća: Molim vas gospođo Popović, još jednom vas upozoravam da se držite povrede Poslovnika.)
O tome se radi gospođo potpredsednice da je potrebno da se nasilje sankcioniše. Da li je ono verbalno ili je fizičko. Ako mi već govorimo o konvenciji koja se bavi zaštitom žrtava, zar nije prioritetno da se u tom slučaju svako uzdržava od verbalnog nasilja.

Sada stvarno moram da vas prekinem. Podsetiću vas da član 103. Poslovnika određuje u kom slučaju se utvrđuje povreda Poslovnika od strane predsedavajućeg.
Dakle, nemojte koristiti ovo vreme da replicirate niti da objašnjavate šta je ko trebao da kaže.
Pravo na repliku ima prvo narodna poslanica Tamara Tripić.

Što se tiče vulgarizacije parlamenta kolega Babić i ja se potpuno sa vama slažem. Vulgarizacija parlamenta je znate, i kada se iznose podaci o privatnom životu nekog od poslanika. Vulgarizacija parlamenta je kada mi ovde čujemo da jedan poslanik govori o tome da su žene manipulativnije od muškaraca, i da nekako izazivaju nasilje, a poslanička grupa najveće stranke u ovom parlamentu se od toga ne ogradi.
Vulgarizacija parlamenta i kada ja vama kažem da je jedna politička aktivistkinja prilikom kampanje za lokalne izbore u Vrbasu brutalno napadnuta, a vi krenete da mi pričate one opšte priče o organizovanom kriminalu. Ako hoćete da se borite protiv nasilja, onda krenite da se borite protiv nasilja. Mala Ines je preživela fizičko nasilje od političkih aktivista SNS. Ako zaista želite da se borite protiv nasilja, ogradite se od toga i osudite to. Hvala.

Doktor Janko Veselinović, replika.

Meni je zaista drago kada se neko pohvali da živi u skladnoj porodici sa četiri dame, i to je zaista lepo, i to je za svaku pohvalu. Voleo bih da svi u Srbiji žive u skladnim brakovima, u skladnim porodicama, i da ne trpe nasilje, i da ne donose u svoje domove traume. Međutim, aktivisti koji su bili u Vrbasu, i Ines i Danilo su u svoje porodice doneli traume koje su izazvali pripadnici SNS, lažno ih, bez bilo kakve dozvole uhapsili, odveli u prostorije, i Danila tukli. Kakav oni sklad mogu da donesu u svoje porodice, već samo traume?
S druge strane, kada je u pitanju Zakon o amnestiji koji je donet 2000. godine, tačno je, on je donet, i obično se takvi zakoni donese za period posle rata, posle revolucija, da bi se na neki način abolirala lica koja su činila, možda i krivična dela pod uticajem tih ratova. U te ratove ste nas vi uveli gospodine Babiću, odnosno vaša prethodna stranka. Tačno je da je taj Zakon o amnestiji obuhvatao širok krug ljudi koji su živeli u traumatičnim vremenima, neki izgubili svoje članove porodice, i to se ne može izjednačavati sa amnestijom za koju ste vi glasali, koja je doneta u vreme kada su činjena krivična dela iz ovih oblasti, a mogao bi reći iz obesti onih koji su ih činili.
Dakle, oni nisu učestvovali tada u ratovima. Nemojte da se vraćamo u istoriju, ona je za vas prilično bolna, a mislim da ne treba da ovu temu opterećujemo sa takvim činjenicama.

Hvala.
Reč ima Zoran Babić, replika.

Evo, ovo je, na primer, vulgarizacija politike – ja sam uveo zemlju u rat, ja sam odgovoran za sve, i ako govorite o vremenu kada sam završavao fakultet, kada sam formirao porodicu, kada sam se borio za egzistenciju u jednom teškom periodu u našem društvu. Ali, mogu da prihvatim i ovu tvrdnju gospodina Veselinovića. Međutim, ne mogu da prihvatim činjenicu da je od tog vremena prošlo 12 godina i da ste 12 godina vi bili na vlasti, u različitim agregatnim stanjima i sve ste to znali. Zašto nas niste procesuirali, pohapsili, vešali, radili šta ste trebali po zakonu? Zašto to niste uradili? Imali ste svo vreme ovoga sveta. Imali ste svu moć u ovoj državi. Zašto to niste uradili? Ili niste bili sposobni, ili takvih dela nije bilo i naše odgovornosti za tako nešto. Treći odgovor ne postoji.
O privatnom životu gospođo koleginice Tripić, jedino sam u ovom parlamentu pričao o svom privatnom životu i uvek ću pričati o svom privatnom životu i nikada ni o kome i ne podržavam to. Odnosno, podržavam da ovde treba pričati o politici, treba pričati o suštini i da ovo nije mesto za međusobna vređanja.
Što se tiče nečega što se iznosi za opštinu Vrbas, mislim da su izbori završeni i građani koji žive u Vrbasu a koji su jedini i merodavni da kažu šta se desilo sa građanima koji žive u Rumenki, a bili su u Vrbasu u tom trenutku, rekli na izbori, ali mi je poražavajuće da neko ko sedi u ovom parlamentu zaboravlja osnovni postulat prava, a to je da je svako nevin dok se ne dokaže da je kriv, a već optužujući i osuđujući i pritvarajući neke ljude…
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Babiću.)
Ukoliko takva saznanja i dokaze za tako nešto imate, ja vas molim da ih date, ne ovom parlamentu, već institucijama sistema, jedinima koje…

Hvala, gospodine Babiću.
Prekinućemo repliku pošto smo se potpuno udaljili od teme.
Pitam da li još neko od ovlašćenih predstavnika odnosno predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Ne)
Da li ministar želi reč?
Ima reč ministar Krkobabić. Izvolite.

Gospodo predsedavajući, dame i gospodo, poštovane koleginice poslanice i gospodo poslanici, dozvolite mi samo nekoliko rečenica.
Raspravljali smo o četiri izuzetno važna dokumenta koji su bili pred ovim visokim domom. Rasprava je bila izuzetno plodna i pokazala je zaista svu suštinu problema o kojima smo raspravljali. Pokazala je čak i ukazala u velikoj meri i na put prevazilaženja problema. Pokazala je i na određene uzroke.
Međutim, pokazala je i da neke stvari se mešaju sa onim što je na dnevnom redu i pokvarile su onaj potpuni utisak i jedinstvo ovog parlamenta, koji je u stvari na primeru ova četiri izuzetno važna dokumenta pokazao da može da radi jedinstveno, da može da radi skladno, da može da radi kao parlament jedne kulturne zemlje i kao predstavnici jednog kulturnog naroda i narodnosti. Žao mi je zbog ovih malih iskakanja, ali to je, naravno, predmet koji ćete vi ocenjivati. To nije moj posao.
Reći ću vam samo dve-tri stvari koje se odnose na ova važna dokumenta. Danas smo završili diskusiju i raspravu oko ugovora o saradnji u socijalnoj oblasti sa Kanadom i Luksemburgom. Ta dva sporazuma su izuzetno značajna za naše ljude koji rade u inostranstvu privremeno i kojima će omogućiti sigurniji i udobniji život, rad i ponašanje u tim zemljama, jer imaju socijalno osiguranje, a u slučaju Luksemburga i zdravstveno osiguranje.
Kad se radi o ove dve druge konvencije koje su izuzetno važna dokumenta, u stvari, one samo podstiču i ovaj parlament i našu zemlju i Vladu da još uspešnije, još energičnije nastavi borbu protiv nasilja nad svim socijalno ugroženim grupama, od žena, dece, starih, invalidnih lica i ostalih kategorija građana koji trpe određenu torturu, određeni nekorektni odnos, itd. Prema tome, i tu ispunjavamo jednu obavezu prema sebi da ćemo nastaviti upornom borbom svi zajedno da ovo veliko zlo koje se zove nasilje nad ženama i decom, nad porodicom, da ga svedemo na neke, da tako kažem, mere koje su podnošljive, jer da ga potpuno ukinemo sigurno je da tako brzo niti možemo niti je to moguće.
Proces ugrožavanja slabijih traje toliko dugo koliko traje i ljudsko društvo. Neko je ovde nabrajao datume od kad je počelo nasilje. Mogli bismo reći – od cara Dušana pa na ovamo, ne samo od Karađorđa i ne samo od ove ili od one vlade. Isto tako, ne može se poreći da su sve vlade činile u granicama svojih mogućnosti određene napore da se ovo zlo u granicama i mogućnosti smanji. Međutim, slučaj, recimo, sela Ivanča je jedan slučaj sam za sebe i niko ga nije mogao predvideti na takav način da bi mogao da kaže – evo, time ćemo rešiti problem. Naravno, svaki slučaj za sebe predstavlja jednu izuzetno tešku situaciju koja nas opominje da kao društvo moramo organizovano raditi, pre svega oni koji su zaduženi za taj posao, ali i društvo kao celina. Pojedinac ovde ne može uraditi mnogo. Ali, sve organizovane institucije, društvo kao celina i svi pojedinci udruženi u ovoj borbi za iskorenjivanje ovoga zla mogu zaista uraditi mnogo, mnogo više i mnogo brže otvoriti proces jednog kulturnijeg, snošljivijeg i humanijeg života.
Što se tiče Konvencije o usvojenju dece, ja ću vam reći da se preduzimaju određene mere da se institucije u koje su smeštena deca, naročito ona deca zaostala u razvoju i sa posebnim potrebama, gledamo što je moguće pre da te institucije svedemo na najmanju moguću meru, a da biološka porodica postane zaista središte i stecište gde će se dete razvijati i gde ćemo dete socijalizovati i učiniti ga korisnim članom društva. Tamo gde to nije moguće u biološkoj porodici, onda su tu u pitanju usvojenja. Usvojenja su zaista jedan od instituta koji treba poštovati.
Činimo napore da to u našoj zemlji učinimo sa najvećim procentom naše dece, ali gde ne možemo naći usvojitelja u našoj zemlji, onda to radimo u zemljama koje su zainteresovane za to. Moramo ovde naročito istaći Švedsku, koja na najbolji odgovara na taj problem, usvajajući jedan značajan broj dece ometenih u razvoju, sa posebnim potrebama i sa najodgovornijim odnosom prema toj deci.
Činimo sve, jedan kolega u petak, na prošloj diskusiji, insistirao na merama. što je vrlo opravdano. Moram da vam kažem da preduzimamo apsolutno sve radnje koje su potrebne da bismo zaštiti dete koje ide u usvojenje, da bismo kontrolisali njegov položaj tamo i poduzimamo mere, ukoliko se na bilo koji način dovodi u pitanje njegova sloboda, njegov integritet i razvoj tamo, da ga premestimo iz te porodice, da ga smestimo na drugo mesto ili da ga vratimo u zemlju. Tu smo vrlo, vrlo strogi kod usvajanja dece i tu sve moguće mere poduzimamo da ne dođe do greške u tom pravcu, jer bi bilo krajnje nehumano da nam deca odlaze u porodice u kojima ne mogu da obezbede najelementarnije uslove za jedan primeren život.
Sve ovo zajedno je naš zajednički napor da još brže, još snažnije krenemo napred u rešavanju ovih problema.
Vama se još jednom zahvaljujem na iscrpnoj raspravi, na velikoj argumentaciji koja je izneta u prilog usvajanja, u prilog borbe protiv nasilja. Molim vas, pošto u spisku diskutanata nije bilo ni jednog koji je bio protiv, svi ste se izjasnili za, da Skupština jedinstveno potvrdi ova četiri dokumenta, kako ste se ovde izjasnili. To bi bio prvi put da je ovaj dom doneo konsenzusom, potpunim jedinstvom četiri vrlo važna pravna akta, koji imaju izuzetan značaj za našu zemlju, a naročito značaj za našu decu za našu porodicu i probleme o kojima smo ova dva dana međusobno raspravljali. Uz ove male varnice, koje se po prirodi stvari uvek u ovakvim diskusijama ispolje, možemo oceniti, što se mene lično tiče kao ministra, da ste zaista vodili jednu izuzetno ozbiljnu raspravu. Još jednom veliko hvala. Živeli.