Hvala.
Narodna poslanica Irena Aleksić.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege, potvrđivanje Konvencije o borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici predstavlja jedan veoma bitan korak u ostvarenju jednog, nadam se, opšteg cilja u našoj državi a to je eliminacija nasilja nad ženama.
Ova konvencija obuhvata jedan širok spektar nasilja sa kojima se žene suočavaju od podstrakivanja, psihičkog, fizičkog, seksualnog nasilja pa sve do nasilja i zločina koji su počinjeni u ime tzv. časti.
Kako bi borba protiv svih vidova nasilja bila zaista efikasna i delotvorna predviđena je izrada akcionog plana. Kada je nasilje nad ženama u pitanju situacija u našoj zemlji je nažalost veoma zabrinjavajuća. Ono što je najopasnije od svega jeste činjenica da nasilje najčešće dolazi od osobe u koju bi žena trebalo da ima najviše poverenja od koje bi trebalo da očekuje zaštitu, a to je partner ili suprug. Takođe, druga poražavajuća činjenica jeste da se najveći broj zločina, čak 75% zločina dešava na mestu gde bi žena trebalo da se oseća najsigurnijom, a to je vlastiti dom.
Ovom konvencijom predviđeno je jedno koordinirano pristupanje problemu. Zajednički rad, međusobna razmena informacija svih relevantnih institucija, sudstva, policije, socijalnih službi, ali i odgovarajućih zdravstvenih institucija. Kaznena politika koja je predviđena je takva da odvraća od vršenja ovakvih krivičnih dela. U suprotnom sve bi izgubilo smisao jer pokazivanje bilo kakve blagosti ili popustljivosti u kažnjavanju ovakvih krivičnih dela značilo bi na neki način prećutno odobravanje ili čak podstrek od strane društva, a mi kao društvo sigurno ne želimo da pošaljemo takvu poruku. Tu su i hitne mere zaštite koje postoje u situacijama neposredne opasnosti, a poznato je da su mnogi zločini mogli da budu izbegnuti da je došlo do blagovremene ili adekvatne reakcije. Tu su zabrane mere prilaska koje već godinama sasvim uspešno funkcionišu u mnogim državama.
Ono što bih posebno pohvalila u ovoj konvenciji jeste njeno nastojanje da se sačuva ugled i dostojanstvo žrtve. Između ostalog, to znači da će dokazi koji se odnose na seksualnu prošlost ili na seksualno ponašanje žrtve biti uzeti u razmatranje samo ukoliko je to zaista neophodno i relevantno za slučaj.
Tako će se izbeći do sada ne tako retka praksa da, umesto počiniocu, počne da se sudi žrtvi i da na kraju maltene se dođe do zaključka da je žrtva na neki način sama kriva ili da je sama izazvala ono što joj se dogodilo.
Imamo jedan, vidimo tu, mnogo humaniji pristup žrtvi, što do sada nije bio slučaj, a u prilog tome ide i činjenica da je žrtvi sada omogućeno da svedoči bez prisustva u sudnici, ili barem da u sudnici nije prisutna osoba koja je navodni počinilac.
Na kraju, želela bih da istaknem sam značaj osnaživanja žena, značaj prevencije i ono što je najbitnije od svega, podizanje svesti kod naših građana i građanki o tome da ne postoji nikakvo objašnjenje, nikakvo opravdanje za bilo kakav oblik nasilja. Mislim da je to jedan veoma zahtevan zadatak sa kojim treba početi što pre, uvesti ga u obrazovanje, u zvanično nastavno štivo i na svim nivoima obrazovanja, kako bi deca i mladi ljudi na vreme mogli da razviju empatiju, da razviju jedan zdrav obrazac ponaša i naravno svest o jednakosti među polovima.
To bi značilo da, za promenu, kao društvo počinjemo da se bavimo ne samo posledica, već da počnemo da se bavimo uzrokom, što jeste osobina svakog humanog i odgovornog društva. Mislim da ova konvencija predstavlja jedan veoma značajan iskorak ka ostvarenju tog cilja i zato će u danu za glasanje dobiti podršku Srpske napredne stranke. Zahvaljujem.

Hvala.
Narodna poslanica Vesna Rakonjac. Izvolite.

Hvala.
Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, drage kolege, želela bih samo kratko da napravimo osvrt na član 78. koji se odnosi na rezerve i da kažem da se rezerve nikako ne odnose na samu konvenciju, nego da su tu kako bi omogućile da još bolje pripremimo našu zakonsku regulativu i u narednom periodu, koliko možemo da ih koristimo od pet godina, toliko popravimo naše zakone i to u smislu preventivnog delovanja, kako bismo što efikasnije rešavali problem nasilja nad ženama i uopšte nasilja u porodici.
Evo konkretno. Kada govorimo o članu 30. stav 2, koji kaže da trebamo da obezbedimo, kao jedna odgovorna država, i sredstva za nadoknadu žrtvi u slučaju učinjenog nasilja, koje se odnosi na psihičku, duševnu, telesnu bol i to u slučaju kada počinioc iz nekog razloga ili osiguravajuća društva ili zdravstveno osiguranje to ne može da pokrije. Zakonskom regulativom moramo da predvidimo sredstva i da ta sredstva budu realna, da možemo podjednako da obezbedimo sve žrtve nasilja koje podnesu takav zahtev. Znači, da ne nastupamo selektivno i stihijski, već da to bude stvarno jedan program koji će biti i ostvariv.
Mnogo veći problem predstavlja u praksi član 55. kada kaže – da postupak mora biti nastavljen i u slučaju kada žrtva povuče tužbu. Danas se to ne dešava. Veoma često imamo situacije u centrima za socijalni rad ili pri državnim sudskim organima, da žena pod uticajem ili članova porodice ili iz straha povuče tužbu, a onda trpi još veće nasilje. Znači, država mora zakonskom regulativom da obezbedi da taj postupak traje, da se nastavi, da se završi i da žrtva bude obezbeđena, a nasilnik pravilno i pravedno procesuiran.
Još jedna delikatna, ali veoma delikatna situacija je ona koja govori u članu 58, a odnosi se konkretno na član 39. Veoma je teško ženi koja se odluči na prekid trudnoće utvrditi da li je ona to uradila pod prisilom ili je to njena volja. Znači, trebamo omogućiti ženama da se izjasne da li žele da zadrže trudnoću ili ne, a ne da to čine pod pritiskom ili članova porodice ili partnera ili nekog drugog.
Znači, to su stvari o kojima treba da vodimo računa i koje su uglavnom obuhvaćene ovim rezervama koje smo stavili, a kojima nikako nemamo nikakve rezerve prema konvenciji, nego samo želimo da u ovom petogodišnjem periodu poradimo na našoj zakonskoj regulativi, da ova konvencija zasija u punom sjaju, da naše žene budu bezbedne, a da ona bude apsolutno primenljiva svuda i na svakom mestu.
U skladu sa tim Srpska napredna stranka će raditi, a prvi korak je apsolutna podrška prilikom usvajanja ovog zakona. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Dragan Nikolić. (Nije tu.)
Narodni poslanik Marko Atlagić. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, dozvolite na početku nekoliko konstatacija povodom ovog zakona.
Prva – nije dobro što porodica nije, iako bi trebala biti najstabilnije mesto za ženu. Porodica, koja svojim članovima treba da obezbedi najveću uzajamnu ljubav, brigu i poštovanje, postaje klopka za ženu, u kojoj doživljava razne vidove nasilja.
Druga konstatacija – dobro je što je Vlada Republike Srbije donela Nacionalnu strategiju za sprečavanje nasilja u porodici i partnerskim odnosima.
Treća – nasilje u porodici je posledica nevaspitanja, nekulture, nesigurnosti i pomanjkanja ljubavi i kulture nas, muških osoba, prema ženama.
Četvrto – SNS se zalaže za stabilne i harmonične porodične odnose, svesna da je stabilna porodična atmosfera jedna od osnovnih poluga u procesu modernizacije Srbije, za koju se zdušno zalaže predsednik naše stranke gospodin Aleksandar Vučić i predsednik države Tomislav Nikolić.
Dame i gospodo, nasilje u porodici, nažalost, prisutno je u svim zemljama sveta i svim kulturama. Ako pogledamo počinitelje tog naselja, videćemo da su to ljudi svih rasa, svih etničkih zajednica, verskih, političkih i seksualnih opredeljenja, društvenih i kulturnih nivoa i polova. Ako pogledamo naše okruženje, onda dolazimo do podatka da svaka četvrta žena na Balkanu trpi nasilje u porodici. U Egiptu svaka treća žena obavezno je pretučena od strane supruga. U Africi u celini svaki šesti dan bar jedna žena biva ubijena od strane muža ili dečka. U Rusiji 80% svih zločina dešavaju se u porodici. U Litvaniji 35% svih ubistava su žene ubijene od svojih supruga. U SAD na svakih 15 sekundi biva pretučena jedna žena.
Dame i gospodo, ako pogledamo stanje u našoj državi Srbiji, situacija, nažalost, nije bolja. Samo od januara do juna 2013. godine, za prvih šest meseci ove godine u porodičnom nasilju ubijeno je 29 osoba, od toga 20 žena, na hiljade ih je maltretirano u porodičnom krugu. Tokom čitave 2012. godine nasilje u porodici, u odnosu na 2011. godinu je povećano, verovali ili ne, za 50%. To su šokantni podaci na kojima se mora zabrinuti svaki muškarac, svaka vaspitno-obrazovna ustanova, stanice milicije, lokalne zajednice, centri za socijalni rad i država Srbija u celini. U toj 2012. godini tužilaštvu je podneto 331.336 prijava za nasilje u porodici, a po raznim osnovama osuđeno svega 11.000 nasilnika, desetak procenata manje u odnosu na 2011. godinu, iako je nasilja u porodici bilo znatno više.
Inače, broj nasilja u porodici je znatno veći jer ima mnogo nasilja u porodici koja se ne prijavljuju. Nasilje u porodici slabo se prijavljuje i u drugim razvijenim zemljama. Na primer, u SAD i u Engleskoj samo jedna polovina slučajeva nasilja u porodici se prijavljuje.
Neću govoriti o tipovima nasilja, a dozvolite da kažem da je jako evidentno fizičko nasilje, udaranje, šamaranje, guranje, davljenje, bodenje, šutiranje, gađanje raznim predmetima, zaključavanje, prelom nosa, ruke, noge, povreda glave i drugo, seksualno nasilje, ekonomsko nasilje, kontrolišu se finansije, svaki dinar od strane muža itd, psihičko nasilje raznim izrekama, govori se da su debele žene, ružne, da ih niko neće, da su glupe, loše majke, uskraćivanje ljubavi itd. To je sramota nas muškaraca i mi to moramo priznati.
Ako se analizira to ko je izvršio nasilje u porodici u Srbiji, onda dolazimo do podatka da u 91,5% slučajeva je izvršilac muškarac. Ovu su tačni podaci. Ovaj podatak treba da zabrine sve nas muške osobe. Ovo je naš najveći poraz kao ličnosti, odraz naše nemoći i nevaspitanja, ljudske bede i nedostatka ljubavi i poštovanja. Ne samo to, nego, dame i gospodo, još gore.
Cilj svakog nasilja u porodici jeste demonstracija moći u uspostavljanje kontrole nad ženama. To mora da prestane od strane nas muškaraca. I nasilje dece prema roditeljima je dosta visoko, 14,3% dece vrši nasilje u porodici nad roditeljima.
Gospodo i kolege muškog pola, naše nasilje nad ženama u porodici uništava porodični mir, uništava sigurnost i demokratiju i prepreka je, rekao bih, ukupnom razvoju Srbije, modernizacije Srbije, za koju se SNS zdušno zalaže.
Dame i gospodo, ukazujem na jedan novi vid nasilja u porodici u 21 veku, a to je nasilje nad starijim osobama, koje se u psihologiji smatra sindromom bebe robinje. Radi se o starijim ženama koje dobrovoljno podnose veliki teret u okviru svoje porodice, koji godinama postoje pretežak za njih. Ako žena sama ne iskaže da je iscrpljena, a njena deca to ne primete, dolazi do fizičkog i psihičkog nasilja. Ovaj fenomen je novijeg datuma i međunarodna organizacija ga karakteriše kao nasilje nad ženama.
Dozvolite na kraju da predložim predlog mera. Prvo, prevencija. Gde, kako i što? Prvo, vaspitno-obrazovne ustanove kroz nastavne planove i programe. Treba vratiti u nastavne planove i programe svakog nastavnog predmeta teme koje govore o vaspitanju za humane odnose među polovima, odnos muškarca prema ženi, harmonija porodičnog života i ostale teme iz domena porodične pedagogije.
Drugo, rad sa roditeljima. Na svakom roditeljskom sastanku prva tačka dnevnog reda treba biti tema iz ove problematike, a realizatori stručnjaci od liječnika, pedagoga i drugih, kroz slobodne i vannastavne aktivnosti učenika, preko medija, posebnog javnog servisa, a ona govori samo o nasilju, a ne o vaspitanju, preko Centra za socijalni rad, lokalne stanice, zdravstvene ustanove, opštine, sekretarijati za prosvetu. Na kraju, koordinator svih aktivnosti treba da bude Ministarstvo prosvete. Ukoliko ono bude ispunjavalo svoj zadatak, nasilja u porodici biće sve manje.
Srpska napredna stranka, kao državotvorna, moderna, demokratska, kao stranka koja je pokrenula modernizaciju Srbije, zajedno sa svojim predsednikom Aleksandrom Vučićem, pridaje izuzetan značaj porodičnim odnosima, svesna da nema napretka Srbije bez stabilnih porodičnih odnosa. Zato, dame i gospodo, smatram da ćemo u danu za glasanje, bez obzira na stranke i pol, svi biti jedinstveni. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dragan Nikolić.
Imate minut. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pošto je mojoj poslaničkoj grupi ostao samo jedan minut od vremena koje je dozvoljeno, imajući u vidu da su sve moje kolege veoma iscrpno i detaljno rekle da ćemo u danu za glasanje podržati potvrđivanje Konvencije o nasilju nad ženama, želim samo da kažem dve stvari. Srpska napredna stranka osuđuje svako nasilje, a osuđuje naročito nasilje prema ženama i deci. Srpska napredna stranka želi da pošalje poruku građanima Srbije i čitavoj svetskoj javnosti, usvajajući ovaj zakon o potvrđivanju konvencije, da želimo pristojnu, normalnu, nenasilnu i naprednu Srbiju. Želimo Srbiju koja će biti deo EU i na tom putu, naravno, ništa nas ne može zaustaviti. Juče smo održali veličanstven skup u Areni, u Beogradu i pokazali smo da 50.000 ljudi želi da promeni Srbiju i SNS će u danu za glasanje, dajući glas za promene, ići u EU. Hvala.

Hvala.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodna poslanica Tamara Tripić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas se završava rasprava u načelu na temu ratifikacije Konvencije o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Negde je rasprava učesnika na ovu temu pokazala spremnost i saglasnost, manje više, svih poslanika da se ova konvencija usvoji i ratifikuje, ali to naravno nije dovoljno. Mi smo se saglasili da država mora da reaguje na počinjena nasilja, ali kao i sa drugim ljudskim pravima, sada sa tog deklarativnog stava nekako to treba sprovesti u delo.
Kada bi pitali građane Srbije da li su za borbu protiv nasilja, verujem da biste dobili uniforman odgovor da jesu, to je nekako opšte mesto i svi će se sa tim složiti. Ali, kada krenete u sprovođenje te borbe protiv nasilja, onda nailazite na pitanje svesti i odgovornosti ili neodgovornosti države prema ovom problemu. Ne očekujem ja od građana da vode borbu protiv nasilja. Nije to njihov posao, to je posao Vlade i to je posao države. U tom smislu, Vlada ne sme, i to ponavljam, Vlada ne sme da svoj deklarativan stav da je protiv nasilja i nasilnika demantuje skoro svakodnevno.
Vi ste, ministre, vlast, predstavnik ste izvršne vlasti i sada nema promišljanja da li ste sada za obračun sa nasilnicima ili niste, već u to mora odlučno da se krene. Nažalost, statistika pokazuje da je eskalacija nasilja u poslednjih godinu dana i više nego evidentna. Isto tako, ona pokazuje jednu neodlučnost države, za razliku od toga kako je jaka i gromoglasna odlučnost kada treba da se samo deklarativno govori o tome.
Znate, meni ovo lični na situacije kada priznamo neko pravo i svi se saglasimo da to pravo treba da se prizna, ali ne znamo kako da to pravo onda pronađe svoj put u svakodnevnom životu. Isto tako, ovde imamo situaciju da moramo da pronađemo put kako da država u ovom slučaju osigura da borba protiv nasilja nekako zaživi kao sistemska odluka države.
Gospodo, dok smo mi pričali u parlamentu o borbi protiv nasilja, mi ga još uvek nismo zaustavili. Ona traje i živi nezavisno od ovih naših poruka i nezavisno od naše deklarativne spremnosti da je osudimo. Samo za prethodna dva dana mediji su objavili da je pretučena jedna kondukterka u gradskom prevozu, jedan čovek je pokušao da siluje svoje dete, a jutros sam pročitala da je u Nišu jedan čovek pucao na neku ženu zato što je po njemu presporo vozila.
Dakle, nasilje i nasilnici još uvek nisu ustuknuli, ali zato imamo brojne slučajeve kada država jeste ustuknula. Nasilje je fenomen koji mora da se posmatra u širem kontekstu. Nasilnik u kući će izaći na ulicu pa će da vrši nasilje. Onda će da ode na posao, pa će i tamo da vrši nasilje. Nasilje, nažalost, rađa nasilje. Zato mora da se sagleda sva širina ovog problema.
Ako država pokaže slabost prema jednoj vrsti nasilja, tog trenutka će da ohrabri nasilnike u svim oblastima društvenog života. Država je zadnjih meseci pokazala slabost i, nažalost, poklekla pod pritiskom nasilnika. Gospodo, odmah da vam kažem, ne pratim fudbal, ali za mene je bila strašna činjenica kada sam čula da su neki navijači naterali fudbalere da skinu dresove, kada je neki nasilnik usred utakmice, odnosno navijač, ušao na teren i tražio fudbaleru da skine kapitensku traku. Poslednje što sam čula je da su polupani prozori na automobilima nekih fudbalera i ubačeni šamponi. Reakcija države, koliko ja znam, nije baš bila, odnosno nije bila adekvatna.
Interesantno je da su mediji ovom problemu prišli kroz rasprave o potrebi za šamponom, o vrstama šampona, svesno ili nesvesno, slučajno ili namerno, previđajući činjenicu da smo bili svedoci jednog psihičkog, a bogami i fizičkog nasilja i kao društvo ostali bez reakcije. Žao mi je, moram priznati, i što se u kampanje za političke izbore vratilo nasilničko ponašanje. Duboko sam verovala da je matrica prebijanja, fizičkog zlostavljanja i kidnapovanja političkih oponenata za nas prošlost. Devedesete su bile obeležene i represijom i torturom. Mislila sam da smo to vreme ostavili za nama. Tužno je što se te matrice ponašanja vraćaju na političku scenu Srbije, ali i opasno kada se uzme u obzir kontekst čitavog razvoja, odnosno nerazvoja Srbije u tom periodu. To je koncept koji ne sme da postane saveznik države, ne sme da postane saveznik državnih organa, ali ni vas kao Vlade.
Ovde moram da se osvrnem i na izlaganje moje koleginice iz SNS. Ne razumem šta znači – mi radimo, a vi koristite za dnevnopolitičke poene. Da biste radili, znate, onda ste morali da reagujete kada je pre nedelju dana jedna Ines fizički napadnuta samo zato što je nosila letke DS. To je nasilje nad ženama. To se dešava u trenutku dok je ova konvencija na dnevnom redu u parlamentu. Tu se pokazuju dela.
Takođe, moram da kažem i da je koleginica Jelena Mijatović koja je pokazala potresne slike žrtava porodičnog nasilja. Moram da vam kažem, te slike ne morate da pokazujete nama, DS će vam uvek biti saveznik za suštinsku borbu protiv nasilja ali vi prvo te slike morate da pokažete svom kolegi Ninoslavu Giriću i da njemu postavite pitanje da li su te žene na neki način izazvale nasilnika da izvrši tu vrstu nasilja.
Vratiću se sada na temu. Deca u školi takođe trpe nasilje. Ozbiljna analiza bi sigurno pokazala da deca nasilnici su bili ili su još uvek žrtve porodičnog nasilja. Nasilje je kao što vidite gospodo model ponašanja. To je svojevrstan vid borbe za opstanak ljudi koji imaju pomeren pristup stvarnosti. Zato glasanje za ratifikaciju konvencije ne sme da bude samo glas protiv nasilja. Glas nam je dovoljan, neće nas abolirati od daljeg razvoja nasilja u društvu jer smo mi zaboga rekli da se sa tim ne slažemo. Gospodo, to nažalost nije dovoljno i dešavanja u Srbiji nas svakodnevno na to podsećaju. Nasilje je problem, a mi kao država imamo problem i samo ozbiljna i akcija i reakcija koja će za posledicu imati suštinsko ne nasilju i ne nasilniku može dugoročno da dovede do boljitka celokupnog društva.
Nom Čomski je rekao – nije potreban argument protiv nasilja ali je potreban za nasilje. U tom smislu država mora otvoreno, bez kalkulacija, nevezano od dnevne političke dinamike da kaže ne, nasilje ne tolerišemo, nasilniku ne tolerišemo, on će da trpi sankcije i da zaista na kraju trpi te sankcije. Da li je lako? Da li nam otežava to što smo mi postkonfliktno društvo? Naravno da ne i sve to mi imamo u vidu kada pričamo o ovoj temi ali za pitanje nasilja, naročito nasilja koje se dešava u domu nema isprike, nema opravdanja. Bez izuzetka i bez obzira na okolnosti i učesnike u nasilju država svaki put mora jasno da pokaže da je jača od svakog nasilnika.
Ponavljam, poslanička grupa DS nesumnjivo podržava usvajanje i ove i Haške konvencije i ova dva međudržavna sporazuma. Apelujemo na izvršnu vlast da se što pre povuku rezerve koje su izrečene u pogledu Konvencije o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici ali vas podsećam da time nasilje neće biti zaustavljeno sve dok država i izvršna vlast, odnosno Vlada ne donesu suštinsku odluku da će ući u borbu sa ovim narastajućim problemima. U suprotnom nastavićemo da čitamo morbidne razrade mogućnosti kako sve možete da naudite svojim ukućanima.
Da neke stvari razjasnimo. Nasilje kuca na sva vrata. Naša deca takođe idu u školu. Naša deca žive sa decom koja su žrtve nasilja. Usvajaju modele ponašanja koji su prihvaćeni od strane okoline. Ne smemo da zaboravimo, mi smo ta okolina i Vlada je ta okolina i mediji stvaraju trendove te okoline. U skladu sa tim svako mora da preuzme svoj deo odgovornosti i da sa jedne strane osiguramo bezbrižno detinjstvo za našu decu, da omogućimo građanima ambijent sigurnosti, poverenja u organe države, a država mora da postane stub i najozbiljniji garant civilizacijskih osvojenih osnovnih ljudskih vrednosti. Hvala.