Hvala.
Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da diskusiju shvatam kao dobronamernu od samog početka i shvatam i kao priliku da razjasnim neke stvari za koje mislim da su različito shvaćene od onoga što je bila intencija zakonopisca.
Možemo pričamo o svemu uopšteno, ja nikoga nisam imenovao, govorio sam na osnovu podataka koji su mi dostavljeni od strane vršilaca funkcija predsednika sudova i daleko od toga da sam ja ceo sud proglasio lošim. Jednostavno sam naveo ekstreman primer za koji ne verujem da bi bilo ko u svojoj privatnoj firmi tolerisao, a zamislite tek u državnoj službi da imate nekoga ko radi jedan ugledan posao, veoma važan posao kao što je sudijski posao, koji je u uslovima naših ekonomskih prilika, možemo reći dobro plaćen, a da ne dolazi na posao na vreme i da svoje radne obaveze ne izvršava onako kako je to zakonom propisano. Prenosio sam saznanje koje mi je predočeno od strane rukovodilaca nekog pravosudnog organa.
Mislim da je bitno reći jednu stvar iako nije predmet ovog amandmana, ali je načeta, pa treba odgovoriti. Dakle, ako je Viši sud u Beogradu bio preopterećen, zašto mu sada dodeljivati isključivu nadležnost za jednu materiju za područje cele Republike Srbije? Razloga je nekoliko.
Prvi razlog, kada sam rekao da je bio preopterećen i da je vršena delegacija nadležnosti, vršena je delegacija predmeta o kojima se odlučivalo po žalbi. Dakle, drugi stepen parnice. Druga stvar, o koncentraciji nadležnosti kada govorimo, govorimo o prvom stepenu povrede autorskih i srodnih prava, prava intelektualne svojine. Treći razlog, odnosno treća stvar a razlog dodatni, zašto je predviđeno da dođe do koncentracije nadležnosti, jeste i izričit i isključiv zahtev EU, jer je to tendencija ne samo u pravosuđu Srbije, ko što se sada stavlja u izgled. Mnoga veća, neka od njih i bolje organizovana pravosuđa, po pitanju recimo međunarodnog privatnog prava koje je specifična materija, gde ne možete reći da veliki broj sudija zna da postupa u toj materiji, po pitanju autorskih i srodnih prava, prava slobode štampe, odnosno izdržavanja, tzv. medijskih sporova, vrši koncentraciju nadležnosti da bi se prevazišao jedan veliki problem. Zbog specifičnosti materije, to je problem neujednačene sudske prakse.
Vi danas imate probleme slučajeva medijskog prava, gde se u istoj stvari dijametralno različito presuđuje u Višem sudu u Beogradu i u Višem sudu u Novom Sadu. Ne možemo ni za jedan od ta dva suda da kažemo da je to sud lošijeg kvaliteta, jedan od drugog. Mislim da su to dva možda najjača suda kadrovski, stručno u celoj Srbiji. Ali, javlja se problem različitog presuđenja u istoj pravnoj situaciji, u jednoj materiji gde je potrebno da dođe do neke vrste specijalizacije sudstva. Specijalizacija u smislu osnovanja posebnog specijalnog suda za tako nešto. Postoje različita mišljenja, neko kaže da je dobra, neko kaže da je manje dobra, ali ono što imamo prilike da uradimo, imamo prilike da koncentrišemo tu nadležnost na jednom mestu.
Da li je to centralizacija, možemo da vodimo raspravu. Moje je mišljenje da na neki srednji rok, kada pokažemo da je koncentracija nadležnosti moguća, kada obučimo dobar kadar da se nosi sa takvim pitanjima i postupa u toj materiji, da bi trebalo na dva mesta, ili ako je to ikako moguće, makar na četiri mesta, u sedištima apelacija, u višim sudovima u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Kragujevcu, da imamo odeljenja koja će se baviti isključivo postupanjem u ovoj materiji. Zahvaljujem.
