Zahvaljujem, ministre Selakoviću.
Po Poslovniku, narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Prekršen je Poslovnik član 107. jer u obraćanju narodni poslanik ima pravo da se obrati ne drugom narodnom poslaniku, ne nekoj fikciji i imaginaciji, nego predsedniku ili predsedavajućem.
Zbog čega ste vi prihvatili da vam drugi narodni poslanik govori da ste uništili, upropastili FAP ili ne znam koliko firmi u kojima je bio? Meni zaista to nije jasno od vas, ali sam spreman da i vas i gospodina koji vam je uputio takvu vrstu kritike, povedem u „Magnohrom“, u fabriku vagona, da pokažem isečene mašine, isečene hale koje su prazne, u „Vitojevac“ u Vrnjačkoj Banji, u RAD, likvidirane, nepostojeće, u „Prvu petoletku“, u „14. oktobar“, u „Elektronsku industriju“ iz Niša.
Spreman sam da povedem u te fabrike. Spreman sam da pogledate tu prazne hale. Uostalom, mi ovde ne donosimo sud. Sud o dobroj ili lošoj politici donose građani na izborima i doneli su 16. marta. Građani su rekli – ne više nikada pogubna politika koju je vodila Demokratska stranka, koja je sada jedva prešla cenzus. Ti koji su po mišljenju Demokratske stranke upropastili sve ovo, dobili su natpolovičnu podršku građana Republike Srbije. To je sud koji se meri. To je sud do kojeg nam je stalo, a ne mišljenje ili ekskurzije pojedinih bivših ministara koji žale za beneficijama koje su imali u vreme kada su bili ministri.

Zahvaljujem, gospodine Babiću.
Smatram da Poslovnik nije prekršen. Nisam primetio da se narodni poslanik Šutanovac obratio bilo kome direktno i da je prekršio Poslovnik. Obrazložio je i dao jednu analizu koja je bila u vezi sa izmenama i dopunama zakona.
Da li želite da se Narodna skupština o ovome izjasni? Ne. Zahvaljujem. Zatvaramo krug replika.
(Aleksandar Jovičić, s mesta: Replika.)
Zatvaram krug replika. Molim vas, nemojte da mi dobacujete s mesta.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šutanovac, po Poslovniku.

Ovo što trenutno radite nije primereno. To je kršenje člana 107.
O čemu se radi? Da se prepoznam u govoru, a direktno mi se obraća, gleda u mene, gospodin ministar. Treba da mi date reč.
Nas je ovde nekoliko. Vas je 150. Vidim, u dobru ste se poneli. Proći će i to, nemojte da se plašite. Ja sam pet i po godina bio ministar odbrane. Proleti to vreme, pa onda vidite posle šta ste uradili, ali je vreme, gospodine predsedavajući, da vodite sednicu na način na koji je to neophodno. Ja imam još 16 minuta da govorim kada se završi ova rasprava, ali želim da imam priliku da odgovorim na direktne stvari koje mi uputi gospodin ministar.
Ovde su čak bile i lične stvari, nije samo pominjanje bivših ministara, nego i njihovih porodica, a to je nešto što je potpuno neprihvatljivo, pogotovo ne porodičnim ljudima koji su oženjeni, žive u lepom braku, nemaju problem nikakve druge vrste. To se ne radi, gospodine ministre.

Koliko sam pratila diskusije, krug replika može da se zatvori zato što je po dva puta bilo odgovora.
Reč ima narodna poslanica Nevenka Milošević.

Uvažene predsednice Narodne skupštine, ministre pravde, poštovane kolege narodni poslanici, moram da iskažem na početku zadovoljstvo da svoj poslanički mandat upravo počinjem ovakvom jednom raspravom koja se tiče života naših građana.
Nisam ekspert ili stručnjak iz ove oblast, ali ne treba to da bude, pa da vidimo svi kako se danas živi u Srbiji, kako se živi u Ivanjici, u opštini iz koje dolazim.
Par reči o opštini iz koje dolazim. Ivanjica je jedna od teritorijalno većih opština u Srbiji, ali zapostavljena već godinama. Ima mnoge resurse i već duži niz godina nije imala narodnog poslanika u ovom visokom domu.
Ono što se u Ivanjici dogodilo čujemo i znamo, dogodilo se širom Srbije. Dogodio se kolaps privrede. Ko je kriv, više neću da ponavljam. Dovoljno smo rekli i prepoznali krivca. To se dogodilo u Ivanjici.
Moram da kažem, brojke, kao što smo rekli, najbolje pokazuju, 12 hiljada zaposlenih nekada je bilo. Danas nema ni par hiljada. Neuspele privatizacije svuda, a Ivanjica je bila privredno jaka opština, jedna od jačih u Srbiji.
Hajde da pomenem i nešto što je prilično dobro, jedna možda privatizacija preduzeća „Proleter“, ali zato su sve neuspele. Neću analizirati sve privatizacije, ali moram da se dotaknem bar jedne, recimo veliki gigant „Špik“, „Drvna industrija“, gde bar Ivanjica, znamo, ima resurse. Danas hektari prazni, hale prazne, a da ne pričam o zagađenju te fabrike na građane u okolini.
Da se ne žalimo mnogo, jer tužna je slika svuda i u Srbiji, u Ivanjici. Ovom prilikom bih ipak da iskažem jednu veliku dozu optimizma, nade, vere, vere u novu Vladu, u premijera gospodina Aleksandra Vučića, koji, svi vidimo, toliko posvećeno i odgovorno radi. Svi smo rekli i slažemo se da ovo jeste danas samo prvi korak u sistemskim zakonima, u reformama koje nas čekaju.
Želim da iskoristim ovu priliku i da apelujem na Ministarstvo pravde, gospodina Selakovića, koji je danas sa nama, da nastavi put reformi pravosuđa. U Ivanjicu je vraćen Osnovni sud, ali verujte, mora se i dalje još jače nastaviti sa reformama, jer za pravosuđe u Ivanjici zaista ima mnogo posla.
To su, pre svega, baš ove privatizacije o kojima pričamo. Moraju oni koji su do toga doveli da odgovaraju. Preispitane su 24 privatizacije, ali moramo nastaviti dalje. Ja apelujem na to i građani moje opštine. Da ne pominjem mnoge druge sporne slučajeve, kao što su „Zemljoradnička zadruga Ivanjica“ i mnogi drugi, a preduzeće u restrukturiranju u Ivanjici, to je konfekcija „Javor“.
Nadam se da će se posle današnjeg dana i u narednim mesecima naći rešenje za to preduzeće, jer tu radi 600 radnika. Ako i oni ostanu danas bez posla, imaćemo veliki problem u Ivanjici.
Na kraju, moglo bi se dugo pričati, ovo je vrlo važno pitanje. Prenosim podršku građana opštine Ivanjica novoizabranom premijeru i Vladi Republike Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radojević.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, jako je zanimljivo slušati ovu raspravu celog dana iz cele Srbije, sa brojnim primerima neverovatnih privatizacija. Obzirom na sve ono što smo čuli, ne bih želeo da se ponavljam, ali se pitam kako su ti naši prethodnici u prethodnom režimu mogli da ozakone privatizaciju i privatne imovine.
Primera radi, Fabrika hartije u Čačku je osnovana i napravljena 1929. godine. Imala je svoje vlasnike. Godine 1945. su pobednici nacionalizovali tu fabriku, umesto da po svim očekivanjima ta fabrika bude vraćena prethodnim vlasnicima, odnosno njihovim potomcima koji i dan danas žive u Čačku. Novim Zakonom o privatizaciji je ta fabrika, zajedno sa onim što je dograđeno i urađeno od 1945. do 2000. godine ili do dve hiljade i neke, ozakonjeno i prodato nekom trećem, a nama i svim građanima Srbije ostavljeno kao amanet da putem restitucije nadoknadimo tim prethodnim vlasnicima ono što im je oteo neki bivši režim, a demokratski režim legalno „prodao“. Prosto je neverovatno, takvih primera u Srbiji koliko hoćete.
Društvena imovina koja se nalazila u tom bivšem režimu se tako i zvala, ali nisam siguran da je ona u suštini bila društvena po svim njenim karakteristikama, jer ako imate neku fabriku, neku firmu koja ima 40, 50 radnika, koja je počela od neke male majstorske radionice i prerasla u veliku fabriku koja ne duguje nikom ništa, pitam se kako je neko treći moga u njihovo ime da proda sve to, ali to je nešto što se dogodilo.
Sada ovde imamo Predlog zakona koji treba tehnički, ili kako bi mi medicinari rekli, da obezbedi baj-pas do konačnog rešenja i popravljanja Zakona o privatizaciji, ako je uopšte još šta ostalo u ovoj državi da se privatizuje, a da nije potpuno uništeno.
Davne 1949. godine predsednik SAD Teodor Ruzvelt je poklonio onoj bivšoj SFRJ matični soj penicilina i mi smo četvrta zemlja na planeti zemlji koja je počela da proizvodi penicilin u svojoj režiji. To je trajalo i radilo sve do 1991. godine, kada je na volšeban način tadašnji predsednik države, uz asistenciju jednog našeg akademika, proglasio da je taj matični soj, u parku u Zemunu, potencijalno opasan za građane Beograda, da može da pobegne van i da napravi alergiju.
Obzirom na to, mi smo tog trenutka izgubili zdravstvenu, praktično, farmaceutsku nezavisnost od proizvodnje antibiotika. Izgubili smo ogromne prihode koje smo imali od, recimo, Indije, koja svoje peniciline koje je proizvodila poredila sa našim matičnim sojevima. Tako da je to bio period kada je počelo, na neki način, rastakanje i intelektualne svojine, koja je jako važna uz ovu privatnu materijalnu svojinu.
„Galenika“ je biser koji imamo i koji ne smemo ispustiti. Ono što se događa nekoliko godina unazad sa ovim privatizacijama, dovodi do tako velikog povećanja troškova i budžetskog opterećenja svih nas, da je prosto neverovatno kome je palo na pamet da određuje na taj način.
Primera radi, jedan obični lasiks, koji je proizvodila „Jugoremedija“, posle njene privatizacije više se ne proizvodi ovde kod nas. Ta ampula je koštala pet dinara u našoj sopstvenoj režiji. Recimo, bolnica u Čačku troši 1000 ampula tog lasiksa nedeljno. Lako je izračunati koliko troši mesečno, koliko 40 i nešto bolnica u državi Srbiji, koliko kliničkih centara, koliko domova zdravlja. Sada uvozimo zamenu za lasiks iz Hrvatske, iz Bugarske i iz Indije. U principu čist gubitak, uz to još dodatna šteta što taj lasiks nije ni približno onog kvaliteta koji je bio naš, koji je dobro kontrolisan i dobro pravljen.
Ono što imamo u farmaceutskoj industriji, farmaceuta, tehnologa, i doktora medicine koji tamo rade, zaista ne bi smeli da izgubimo ni po koju cenu. Lekovi „Galenike“ mogu i sami da se prodaju, njima ne trebaju eksperti koji se bave prodajom, jer za njihovim lekovima i dan danas vlada ogromna potražnja. Mnogo je takvih primera.
Zaista mislim da ćemo mi, kao većinski deo ovog parlamenta, uspeti da zaustavimo te negativne trendove i da ćemo pokrenuti zemlju Srbiju putem napretka. Imam utisak da je svaki vid stvaranja nove vrednosti u ovih prethodnih 12, 13 godina bio na prodaju, valjda da bi se samo uvozilo i od uvoza živelo.
Malopre je jedan kolega poslanik pomenuo moju „Slobodu“ iz Čačka, koja je pretrpela neka oštećenja u ratu. Jedan deo te proizvodnje, onaj namenski, je obnovljen uz ogroman napor ljudi koji tamo rade. To je jedan i valjda jedini proizvođač i izvoznik značajan u Čačku koji nešto proizvodi, stvara novo i izvozi. Onaj deo koji se ranije bavio civilnom proizvodnjom, odnosno štednjaka, šporeta i dalje ne radi.
Prethodna Vlada, prethodni režim je dao subvencije 10, 15, 20 hiljada evra, ne znam tačno koliko, „Gorenju“ da napravi neke fabrike po Srbiji da proizvodi. Nemam ništa protiv, dobro došlo „Gorenje“, ali zaista mislim da proizvesti šporet u čačanskoj „Slobodi“ je smešan zadatak koji može da se odradi i u jednoj maloj radionici, a kamo li u čačanskoj „Slobodi“.
U to ime podržavam ovo i nadam se da ćemo istrajati na ovom reformskom kursu da konačno država Srbija počne nešto da proizvodi i da prodaje svoje proizvode, a ne da prodaje svoju očevinu i dedovinu koju je nasledila. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Boban Birmančević.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, poštovani poslanici, poštovani građani, izuzetna mi je čast da sam poslanik u sazivu Skupštine. Dolazim iz grada Šapca, grada koji je, kao i svi drugi gradovi u Srbiji, uništen katastrofalnim privatizacijama, gde su privatizacije rođačkim i tajkunskim dogovorima dovele do stanja koje je vremenom postajalo sve gore i gore. U Šapcu na današnji dan skoro da nema preduzeća koja bi mogli da postavimo na zdrave noge.
Od 2000. godine na ovamo odlazila su velika preduzeća, respektabilna, od „Dekora“, preko „Inga“, „Jele“, „Name“, „Šapčanke“, „Save“, „Mačve“, pa do čuvene „Zorka holding“ kompanije. Preduzeća koja su poslovala u „Zorka holding“ kompaniji, koja su proizvodila, radila i izvozila od 2000. godine do dana današnjeg, od prve „Zorkine“ kapije, pa do zaštite bilja, skoro da ne postoje. U celom krugu čuvene holding „Zorka“ kompanije postoji još samo „Eliksir“, koji je nastao cepanjem „Viktorija grupe“, koja se pod sumnjivim okolnostima domogla imovine Fabrike mineralnih đubriva. Tu je i „Farmakom“, koji je već nebrojeno puta prozivan za razne mahinacije sa kreditima i postavljala su se pitanja njegovih privatizacija.
Kada je šabačka privreda u pitanju, to je sve. Od „Zorka holding“ kompanije nije ostala čak ni upravna zgrada. Nju je za dugove za isplatu zaostalih zarada radnicima, u aranžmanu sa Mlađanom Dinkićem i Dušanom Petrovićem, preuzela lokalna uprava. U blokadi je čak i „Mlekara“, koja seljacima duguje stotine miliona dinara za mleko, a koliko duguje dobavljačima, verovatno ni oni ne mogu da ustanove.
Nekada najveće auto-saobraćajno preduzeće „Sedmi juli“ prodato je prvo kralju drumova Miletu Jerkoviću, pa preprodato ne zna se kome, a na današnji dan je nestalo sa lica zemlje. Lopovi su srušili i odneli garažu, kancelarije i nameštaj i zidove, nije ostao ni kamen na kamenu. Ovo valjda sve pod zaštitom šabačke policije i lokalne uprave.
Mnogi se još sećaju privatizacije „Zorka farme“. Kada je „Hemofarm“ u tom trenutku mnogo manji kupio tu ista „Zorka farmu“, a građani Šapca ostali uskraćeni, ne samo za jednu perspektivnu fabriku, koja je u međuvremenu većinu svojih resursa, licenci i kadrova preselila u Vršac, već su ostali zakinuti za dijagnostički centar, odnosno opremu vrednu dva miliona evra, pri čemu je direktan krivac, koji nije obezbedio uslove, iako je po ugovoru bio u obavezi, lokalna samouprava.
Šapčani su, slučajno ili namerno, ostali bez privrede, ostali bez radnih mesta. Šabac je imao „Zorku“, imao je „Metaloplastiku“, imao je „Jelu“, imao je „Sedmi juli“, imao je respektabilna preduzeća. U Evropi je bio poznat kao mali Pariz, sve dok nije došlo do privatizacije „Save“, kada su skoro svi ugostiteljski objekti otišli za izuzetno male novce i svi ti objekti, na današnji dan, ne rade. Bili smo poznati po šabačkoj gimnaziji, po prvom klaviru, po prvacima sveta u rukometu, po provincijskom Urugvaju, fudbalskom klubu „Mačva“, a sada smo poznati po 10.000 radnika koji su ostali bez posla, zahvaljujući katastrofalnoj privatizaciji. Poznati smo i čuveni po 10%, koji su se u proteklom periodu uvećavali.
Svestan sam, svi građani su svesni da su svi gradovi u Srbiji imali svojih 10%. O tome kako su sproveli privatizaciju i šta su radili u prethodnom periodu, svoje mišljenje najbolje su dali glasači na prethodno održanim parlamentarnim izborima.
Gospodine ministre, koristim priliku da vas zamolim u ime građana da u što kraćem roku dobijemo odgovor ko je kriv. Neko mora biti odgovor za ovakvu privatizaciju.
Gospodi iz opozicije, nema ih mnogo, direktno postavljam pitanje, nije lepo da se smeju, ne znam čemu se smeju, nije pošteno, oni su, zahvaljujući, ne samo privatizacijama, nego i politici koju su vodili u svim drugim sektorima, bili pripadnici ili su još uvek članovi stranke koja je direktno odgovorna.
Kada je SNS u pitanju i ova Vlada mi nećemo tražiti alibi u drugim strankama i po ministarstvima i ne vidim šta je sporno, zašto prozivaju i zašto nema ministra privrede. Bilo koji ministar i bilo koji član Vlade može govoriti i može biti prisutan, ali mi nećemo tražiti izgovore. Ono što je bitno je da su oni zahvaljujući upravo tom poslovanju i traženju izgovora, sada otprilike mogu nazvati svi zajedno grupom, zajedno za cenzus, jer su upravo privatizacijom i posledicama te privatizacije došli na taj nivo na kojem jesu, a to je zajedno za cenzus.
Gospodo iz opozicije, kada nešto radite, a to nešto nije dobro, a to radite dugi niz godina, vi počnete mislite da tako treba. Gospodo ne treba tako. I da ne treba tako rekli su vam i građani i rekao vam je i naš premijer i reći će vam i ova Vlada, a kako treba videćete u narednom periodu. Proces oživljavanja ovih 164 preduzeća, jedan je od prvih zadataka kako premijera Vučića tako i ministara, tako i svih nas ovde prisutnih u sali i u skladu sa tim treba podržati ovaj Predlog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji.
Pozivam opoziciju da uz javno izvinjenje građanima za katastrofalno sprovedenu privatizaciju i uništenu privredu glasaju za ovaj zakon.
Još jednom za kraj da kažem da nema mesta osporavanju ovog predloga. Ne može forma biti važnija od suštine, a suština je da ova država može i mora bolje i da će ova Vlada predvođena Aleksandrom Vučićem raditi sigurno bolje, pravednije i pre svega poštenije. Hvala.
(Narodni poslanik Dušan Petrović, s mesta: Pomenuo me je.)