Hvala, uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u što kraćem i konciznijem izlaganju dam i završnu reč za raspravu o Predlogu zakona u načelu. Izneto je u nekom od poslednjih izlaganja nekoliko grubih neistina i nekoliko vrlo nekorektnih stavova. Vrlo je, pod znacima navoda, hrabro da neko ko je u Vladi, kao što sam reče, sedeo pet i po godina, a u tih pet i po godina za samo dve godine više od 100 preduzeće je otišlo u restrukturiranje. Godine 2010. i 2011, kolega Martinović je govorio o tome, u jednoj godini više od 80, u drugoj godini više od 20 i takav neko osokoli sebe da može ovoj Vladi da spočitava da li je rešila problem i pitanje nekog preduzeća u restrukturiranju.
Nekoliko puta danas sam rekao da govorimo o problemima koji su nastajali decenijama, godinama. Govorili su narodni poslanici o privatizacijama. Bilo je loših privatizacija, a bilo je i drugih loših i te kako loših ekonomskih postupaka. Devedesete godine će ostati zapamćene kao strašne u ovom narodu i u ovoj državi. Strašne po inflacijama, strašne po ratovima, strašne po ubistvima, po mnogo čemu lošem. Na moju veliku žalost i na našu veliku žalost po nekim drugim stvarima ni 2000-te nisu ništa bile bolje.
Podsetiću na nešto što mislim da je vrlo važno reći. Dakle, 164 preduzeća imamo u restrukturiranju. Od 164 više od 100 je ušlo u restrukturiranje 2010. i 2011. godine. Najkriminalnije privatizacije koje kvalifikujemo kao kriminalne, istina nije sprovodila ta Vlada, sprovodila je jedna druga Vlada, Vlada Vojislava Koštunice, 2004. do 2007. godine, ali je Vlada koja je došla posle nje na vlast i imala prilike da to sankcioniše, imala prilike da insistira na istrazi toga. Šta je radila na tome? Nije apsolutno radila ništa. I odatle tolike diskusije narodnih poslanika o privatizacijama, iako su možda više očekivane za rasprave jednog dana na Zakon o privatizaciji.
Kada narodni poslanici iz jednog Šabca, iz jedne Loznice, iz jednog Valjeva, iz jednog Kraljeva nabrajaju koje su sve firme stradale, prvo u ekonomskim nedaćama 90-tih godina, zatim u lošim privatizacijama i lošoj ekonomskoj politici 2000-tih godina, zvuči neverovatno kakvu smo mi ekonomiju imali.
Izrečeno je nekoliko podataka na koja moram da se osvrnem. Prvo, od 2001. godine u Republiku Srbiju, rečeno je, ušlo 15 milijardi evra investicija. Voleo bih kada bi mi neko pokazao gde je otišlo 15 milijardi evra.
Samo kada se setim one pompe oko Nacionalnog investicionog plana i priče šta će sve biti urađeno, a šta je urađeno. Nacionalni investicioni plan se završio renoviranjem pošta po gradovima Srbije. To je Nacionalni investicioni plan. Pošta u delu grada gde ja živim, kada uđete u nju jeste lepa, sređena, i treba da bude takva, ali na njoj stoji velika tabla – Nacionalni investicioni plan. Ne mislim ništa loše o tome, ali se samo sećam da smo imali ministarstvo za nacionalni investicioni plan, pa se sećam da je jedan predsednik parlamentarne stranke bio ministar zadužen za Nacionalni investicioni plan. Danas iz iste te stranke nas prozivaju da smo mi glavni krivci za sve što je tada rađeno. Ja sam rekao, preuzimam svu krivicu na sebe, sve loše što je rađeno.
Hoćete da pričamo o budućnosti? Hajde da pričamo o budućnosti, ali nemojte prvi da uzmete i da kritikujete nešto iz prošlosti i to nešto što traje 20 meseci. U tih 20 meseci nastali su svi problemi. Jeste li 2001. godine rekli da nam je privreda opterećena kreditima koje su davale državne banke, pa hajde onda da ugasimo te četiri najveće banke, pa nema više ni opterećenosti privrede. Kada smo ugasili najveće četiri nacionalne banke, onda smo formirali Nacionalnu štedionicu u kojoj se državni kapital preko noći istopio i više ga nije bilo. To je sve preživela ova zemlja.
Danas kada raspravljamo, prvi put, o jednoj tehničkoj meri koja će da nam omogući da 164 preduzeća u restrukturiranju spasemo koliko se spasti može, a od ta 164 više od 100 je ušlo u restrukturiranje 2010. i 2011. godine, ne da se prilika ni o tome da raspravljamo na način kako treba raspravljati.
Kao član Vlade, moram da se osvrnem na ono što je rečeno o projektu Beograd na vodi. Onaj ko je rekao da nema ništa od toga, pozivam ga da 31. maja dođe u zgradu Beogradske zadruge, u Karađorđevu ulicu, u zgradu čiju su adaptaciju naši prijatelji iz Ujedinjenih arapskih Emirata uložili dva i po miliona evra i da prisustvuje otvaranju ekspo centra Beograda na vodi. Neka dođe da vidi.
Nije sve apsolutno crnilo. Moram da se osvrnem na nešto što je započela prethodna Vlada, jedna od retkih, prethodna, mislim na onu 2012. godine, stvari koja daje rezultate, a to jeste investicija „Fijata“. Uveren sam, kao član ove Vlade, da će za vreme našeg mandata ta investicija postati još veća, ali ja ne znam ništa drugo, pokažite gde je otišlo 15 milijardi evra. Gde je otišlo 15 milijardi evra?
Kada je pričano, još dve rečenice, o „Jumku“, od 1700 radnika u „Jumku“ 600 radnika radi u opštim pravnim poslovima i u poslovima van proizvodnje, 600 radnika. Bio bih presrećan da Srbija ima toliku vojsku da jedan „Jumko“ može cele godine da radi samo od proizvodnje uniformi, ali uniforme se proizvode i menjaju u određenom vremenskom periodu, na pet, šest, deset, dvadeset godina. Od toga jedna fabrika ne može da živi. Ako je toliko u tome dobra, zašto nije mogla da radi mnogo više za strana tržišta? Bio bih presrećan da Srbija ima vojsku koju samo FAP svojom proizvodnjom može da snabdeva, ali Srbija ima neuporedivo manju vojsku nego što je to nekada imala Savezna Republika Jugosavija ili SFRJ.
Kada je reč o tome da je sve mnogo gore, da se živi gore, da smo mi krivi za sve, možda je to tako, možda ja kao ministar u ovoj Vladi jesam kriv za sve, možda Vlada jeste kriva za sve, iako je dve nedelje na funkciji. Možda smo krivi za sve, ali pošto smo ovde svi političari, svi se ozbiljno bavimo politikom, nadam se, znamo da političku krivicu i odgovornost ceni narod na izborima.
Građani su 16. marta izašli na izbore i ako je suditi po tome, a pričamo o političkoj odgovornosti, onda je po rezultatu izbora potpuno jasno ko je građanima kriv za stanje u zemlji kakvo je danas.
Ova Vlada ozbiljno pristupa rešavanju problema. Ova Vlada je dala sistemski plan za izlazak iz krize. Radimo na tome koliko možemo da ga ostvarimo. Ako mislite da je dve nedelje bio dovoljan vremenski period da se pokaže rezultat, ja ne znam šta ste vi radili osam godina. Osam punih godina. Osam punih godina u kojima su različite Vlade, od onih koje su gasile banke, da bi oslobodile privredu dugova, a onda oni koje su provodile kriminalne privatizacije, pa sada se vode krivični postupci protiv ministara nadležnih za sprovođenje privatizacije iz tih Vlada, onih koje nisu htele da se bave istragama i procesuiranjima tih kriminalno učinjenih privatizacija.
Sada smo došli do Vlade koja treba da vadi kestenje iz vatre. Ovoj Vladi je narod Srbije, građani Srbije dali šansu i podršku u vidu 208 narodnih poslanika u ovom parlamentu. Ako su takvoj Vladi šansu dali građani kroz 208 poslanika, onda je elementarni red i princip da joj da i onih preostalih 42 poslanika. Mislim da je to najprincipijalnije i najkorektnije bez ikakve demagogije, lažne priče o iskrenosti prema građanima Srbije.
U to ime vas pozivam da i u raspravi o ovom zakonu u pojedinostima kroz vaše amandmane konstruktivno predložite unapređenje rešenja koje nudi ovaj zakon i da za naše građane i našu privredu donesemo najbolje moguće rešenje, najbolje u ovoj situaciji, jer smo nažalost mnoge bolje situacije kao država i građani propustili. Zahvaljujem.
