Molim vas, dve minute je prošlo. Izašli smo iz okvira povrede Poslovnika.
Smatram da predsedavajući nije povredio Poslovnik. Ne vidim uopšte u čemu je bila povreda predsednika parlamenta.
Da li želite da glasamo o ovome?
(Zoran Babić, s mesta: Ne.)
Zahvaljujem.
Svi ovi ostali poslanici koji su se javili, osim poslanika Dragana Šutanovca, nemaju osnova zaista ni na kakvu repliku zato što ne možete da tražite povredu Poslovnika na osnovu govora Zorana Babića. Zaista neću to dozvoliti. Dozvoliću samo gospodinu Draganu Šutanovcu jer su direktno komunicirali.
Došli smo samo u vrlo neobičnu situaciju. Ne možete repliku na povredu Poslovnika.

Onda ću i ja povredu Poslovnika, isti član.
Član 107. Neophodno je da se govori istina. Kao što insistiraju kolege iz većine, insistiram i ja.
Znate, kada govorite da ništa nismo uradili u procesu evropskih integracija, razumem da vi to ne prepoznajete baš i znam da ste mašinac, kao i ja, pa vam to nije bliska struka, ali sam ja radio taj posao, pa sticajem okolnosti to malo znam.
Dve su stvari bile ključne zbog kojih smo mi dobili pregovore, a pre toga status kandidata itd. Jedna stvar je rešavanja problema Haškog tribunala. To rešavanje problema smo mi rešili. Druga stvar je bila postavljanje carine i rampe na Kosovu i Metohiji. To ste vi rešili. To je suštinska stvar u kojoj ste…

Molim vas, poslaniče Šutanovac, da se obraćate meni, jer je u pitanju povreda Poslovnika. Ušli smo u replike i svesno ste svi prekršili Poslovnik.
Molim vas da uvažavate moju tolerantnost i da završimo.

Nisam hteo, gospođo predsedavajuća, da vas gledam kada govorim o Haškom tribunalu. Mogli ste da se nađete kao prozvanom.

Nemam ništa protiv. Ja se uopšte ne osetim prozvanom, ali vam se sada  zahvaljujem jer smo zaista više puta povredili Poslovnik mojom tolerantnošću.
Da li želite da glasamo o povredi Poslovnika?
(Dragan Šutanovac, s mesta: Da.)
Molim da se zabeleži.
(Zoran Babić, s mesta: Replika.)
Nema osnova za repliku, zaista.
(Zoran Babić, s mesta: Povreda Poslovnika.)
Po kom osnovu reklamirate povredu Poslovnika?
(Zoran Babić, s mesta: Dostojanstvo i lično obraćanje.)
Molila bih vas da pažljivo koristimo Poslovnik i povredu Poslovnika zato što zaista predsedavajući vodi računa o dostojanstvu i time ničim ne kršim Poslovnik. Izvolite.

Povreda Poslovnika, član 107, dostojanstvo Skupštine.
Kada neko ostane bez argumentacije, posegne za ličnim uvredama. Da li neko shvata ili ne shvata, ja bih voleo da vidim diplomu te institucije koja kaže da neko shvata evropske integracije, a neko ne shvata evropske integracije. Kao što je prethodni govornik rekao, da, zajedno smo studirali na istom fakultetu i objašnjavam baš to omalovažavanje narodnih poslanika kada se ostane bez argumentacije, da li ću ja koji sam u roku završio Mašinski fakultet reći – da, ja sam bolji inženjer od nekoga ko je završio posle 12 godina? Ne, nikada to neću reći, jer mislim da ovde moramo da govorimo o argumentima a ne na osnovu ličnih uvreda kada ta argumentacija više ne postoji.
Kada smo kod crtanja nekih granica i ne znam ti čega, pripadnici DS su davali motorne testere u ruke i obarali balvane na KiM, pa su im posle govorili da sklone te balvane. Zbog čega Vlada Mirka Cvetkovića nije dobila, ili bolje rečeno nije zaslužila datum za otpočinjanje pregovora? O čemu se ovde govori?

Zahvaljujem poslaniče Babiću. Molim vas za razumevanje.
Po kom osnovu se javljate?
(Aleksandra Jerkov, s mesta: Dozvolite da obrazložim.)
Vrlo rado, nemojte se ljutiti ako vas prekinem zato što smo zaista ušli u povrede Poslovnika. Po Poslovniku ne mogu poslanici da krše, ali vi zaista svi kršite Poslovnik. Izvolite, obrazložite. Imate vreme.

Član 104. je u pitanju.
Na početku zajedničkog rada mislim da je veoma važno da razjasnimo da se nalazimo u jednoj situaciji koju prosto zbog svih nas treba da razjasnimo. Vi kažete da narodni poslanik kada reklamira povredu Poslovnika ne može da izazove repliciranje. Međutim, ovde piše da ako se narodni poslanik u svom izlaganju uvredljivo izrazi o poslaničkoj grupi ili nekom poslaniku, taj poslanik može imati pravo na repliku.
Ja smatram da je svaki govor narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije nekakvo njegovo izlaganje i da u tom smislu prosto nije prihvatljivo obrazloženje da onaj ko govori o povredi Poslovnika ako tom prilikom uvredi nekoga drugoga ne može da izazove replike. Prosto da bismo zauzeli neki zajednički stav. Čini mi se da vi imate jedno mišljenje, a da drugi potpredsednici kada predsedavaju nekako drugačije tumače, pa da se ne bismo našli u situaciji da u zavisnosti od toga ko predsedava narodni poslanici imaju drugačija prava, prosto treba da ustanovimo neko pravilo. Meni se zaista čini da je svako izlaganje narodnog poslanika izlaganje.

Hvala.
Da li želite da glasamo o povredi Poslovnika?
(Aleksandra Jerkov, s mesta: Ja bih molila obrazloženje.)
Ja sam zamolila sve poslanike koji su zloupotrebili instituciju povreda Poslovnika da to ne čine. Bila sam vrlo tolerantna, dala sam svim stranama reč. Prema tome, da ne bih dolazila u ovakvu situaciju, povrede Poslovnika više po ovom osnovu nema, niti je neki poslanik izazvao povredu Poslovnika ovim vašim polemikama preko mene.
Prelazimo dalje na rad.
Gospodin Marko Đurišić ima pravo i svoje vreme od pet minuta. Izvolite.

Hteo bih u nekoliko rečenica da sa naše strane sumiram ovu raspravu. Gospodin ministar je u nekom izlaganju, ne u svom uvodnom, na naše kritike kako ovo nije sistemski zakon rekao da je ovo zakon koji priprema teren za donošenje sistemskog zakona. Da li je bilo realno ili ne da mi danas na taj način vodimo raspravu o privatizaciji u Srbiji – mi mislimo da je bilo vremena da se donese pred Skupštinu jedan sistemski zakon a ne da se ide sa ovim izmenama i dopunama. Utoliko mi je bila čudnija najava da će taj zakon doći u raspravu pred nas ovde i do kraja juna.
Onda postavljam pitanje – čemu onda ovaj zakon i rokovi od pet meseci? Pretpostavljam da će taj novi zakon o privatizaciji, znači, ne izmene i dopune, koji budemo usvajali i raspravljali definisati drugačije problem preduzeća u restruktuiranju i da će ono o čemu smo dosta danas govorili, o rokovima u zakonu, postati samim tim besmisleni, jer ćemo imati novi zakon do kraja jula.
Ali, ostaje bojazan koju smo izrazili na početku ove diskusije, da možda sve to neće ići po tom planu kako je zamišljeno i najavljeno i da ćemo možda posle 150 dana, koliko ovaj rok daje sada Vladi da nađe rešenja za preduzeća u restruktuiranju. Ukoliko ne nađe rešenje, ponovo ćemo razgovarati i davati neke nove rokove Vladi za rešavanje ovog problema koji jeste, slažem se, nasleđen, 25 godina privatizacije. Govorio sam da nema velike svrhe da se mnogo vraćamo unazad i gledamo ko je i u kolikoj meri odgovoran, iako je danas diskusija najviše išla u tom pravcu, a nije se mnogo govorilo o budućnosti. Možda se ministar i ja tu razmimoilazimo u kojoj meri je potrebno gledati u nazad, a u kojoj unapred, pogotovo u ovoj situaciji.
Onda je usledila i kritika kako mi danas možda nismo dovoljno govorili o merama Vlade, koje će biti predstavljene i u ponedeljak. Nažalost, o tim merama ne znam ništa. Možda sam nešto mogao da pročitam u novinama, ali nije ni ministar danas, pošto je on ministar pravde, nije mogao da govori o ekonomskim merama. Zato je uprava naša primedba bila – zašto ovde nisu ministar privrede i premijer? Možda bi tada čuli nešto o tim ekonomskim merama, o te 1,2 milijarde evra koje će biti ponuđene privredi. Mi o tome ništa ovde nismo mogli da čujemo u parlamentu, pa samim tim nismo mogli da govorimo. Ja vas molim da ne upućujete tu vrstu kritike nama iz opozicije.
Takođe, dosta je bilo priče – uspešnih, neuspešnih privatizacija. Po struci sam bliži brojevima. Nisam uspeo najbolje da shvatim te brojeve. Ako je izvršeno 2.228 privatizacija, neko je rekao, a ministar je rekao tri i po hiljade. Prvo se ti brojevi ne slažu. Onda se govori o nekih 500 raskinutih privatizacija, a na kraju samo 28 uspešnih. Ne znam koja su to merila, šta je s onih 2.672 privatizacije koje su sprovedene, nisu raskinute, a po nekom merilu nisu uspešne?
Bilo je ovde govora i o tome da li su i koliko su nove privatizacije donele novih radnih mesta. Među ovim uspešnim, te podatke sam zapamtio, samo osam preduzeća imaju više zaposlenih danas nego na početku preprivatizacionog procesa, a da je u ovih 20, takođe uspešnih, preko 10 hiljada ljudi ostalo bez posla.
Ako ćemo da govorimo realno koliko je ljudi u Srbiji 2000. godine imalo posao, odnosno radno mesto, a nije imalo posao i nije imalo platu? I sam ministar je rekao da u jednom broju ovih preduzeća danas, koja se nalaze u restruktuiranju, ljudi imaju samo naziv radnog mesta. Negde i ne dolaze na posao ili ne rade ništa i ne primaju plate. I ta situacija, slažem se, mora da se prekine. Zato smo očekivali da čujemo nešto više od toga šta ova Vlada konkretno planira, osim onoga što smo čuli u ekspozeu. Za nas to, nažalost, nije bilo dovoljno detaljno, a i ovaj zakon ne nudi nikakvo rešenje. Samo otvara jedan rok od pet meseci da se rešenje pronađe.
Na kraju, želim da se osvrnem na nešto što mi je zasmetalo u diskusiji. Dosta se govorilo o tome ko ceni rad i uspeh neke politike i rečeno je kako su građani na ovim izborima nekome rekli – nikad više. Građani su se izjasnili pre dva meseca na izborima i dali svoj sud o politikama koje su se tada kandidovale na izborima. Pretpostavljam da to nisu bili poslednji izbori u Srbiji, pa će biti prilike da građani ponovo daju svoje mišljenje i da li će neko ponovo biti ovde ili neće, u kom broju, odlučivaće građani. Mislim da se u tome slažemo i da ne možemo da kažemo da su nekome rekli – nikad više. Hvala.