Reč ima Vesna Rakonjac.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, drage kolege, svaka priča liči jedna na drugu. Naša Srbija je ovo što smo čuli a narod koji ne pamti prošlost ne može da stvara ni budućnost. Prema tome, moram da napravim jednu malu digresiju.
Dolazim iz grada koji je 90-ih godina bio peti grad u staroj Jugoslaviji, prvi posle Beograda u Srbiji, iz grada Kruševca koji nažalost od pre par godina je devastirano područje. U Kruševcu, osim par firmi, sve su firme u restrukturiranju. Ono što je jako pogubno je da su firme od velikog značaja u restrukturiranju i firme koje su veoma značajne i za odbranu naše države, a to su „14. oktobar“ i „Trajal“, znači namenska industrija konkretno. One su i najviše ugrožene ovim zakonom koji danas želimo da promenimo i mislim da idemo u dobrom pravcu.
Moramo dati šansu menadžmentu koji je počeo da radi, koji je počeo da traži strateške partnere, a kako je to izgledalo u nekom prethodnom periodu reći ću vam samo jer smo rekli da brojke mnogo više govore od svega drugog. Godine 1998, 1999. godine Kruševac je imao 45.000 zaposlenih, znači svaki treći čovek je radio od ukupnog broja stanovnika. Imao je 30.000 zaposlenih u primarnoj proizvodnji, znači svaki četvrti. Danas Kruševac ima 15.000 zaposlenih, nešto malo manje od 15.000, od toga, u nazovi primarnoj proizvodnji samo 3.000. Znači, svaki 40-i. Ne trebamo i to da im oduzmemo. Moramo da im damo šansu i ja mislim da onako kako smo uradili u prethodne dve godine, a u Kruševcu se puno radilo i za razliku od nekih drugih gradova vraćen je osmeh na lica ljudi. Nešto se promenilo, pokrenulo, moramo dati šansu i „14. oktobru“ i „Trajalu“ da se podignu iz pepela i da krenu i da zaposlimo ljude.
Trebamo da napravimo takav program da one ljude i one visokokvalifikovane majstore uposlimo na pravi način. Ako ne može u državnim firmama, onda u privatnom sektoru. Treba da omogućimo i privatnicima da dobro zarade, da uposle ljude, da ih izvučemo ih sive zone i da ulažu u državu. Samo tako možemo da krenemo napred i da našoj deci obezbedimo bolju budućnost. Hvala vam.

Reč ima Vladimir Đukanović.

Uvažena predsedavajuća, uvažene kolege poslanici, uvaženi gospodine ministre, kao neko kome predviđam veliku profesorsku karijeru na Pravnom fakultetu, sigurno ste upoznati, gospodine ministre, sa velikom teorijom koju je profesor Živojin Perić uspostavio i po kome Pravni fakultet nosi naziv jednog amfiteatra, i to je jako lepo, a to je ona čuvena teorija o nerešljivim i nerešenim pravnim pitanjima. Za one koji ne znaju, nerešena su ona koja mogu da se reše, a nerešljiva su ona koja nikako ne mogu da se reše.
Zbog bremena koje nosimo vezano za ova preduzeća, plašim se zaista da preduzeća u restrukturiranju polako ulaze u ta nerešljiva pravna pitanja. Postavlja se logično pitanje, s obzirom da godinama to niko nije želeo da rešava, šta raditi? Ne možete tolike ljude da ostavite na ulici, a sa druge strane, ne može više država da sipa novac u nešto što ne radi.
Razumem neke prethodne. Oni su navodno subvencionisali ta preduzeća da bi kupovali glasove za neke buduće izbore i uopšte nisu želeli da se bave rešavanjem tih problema. Stavljali su upravne odbore, gde su ljudi primali nenormalne plate, arčio se državni novac i dobro je da je to neko prekinuo. Moram da priznam, svaka čast ako se neko uhvati u koštac sa ovim, ovo je jako nepopularno. Najavljuje se donošenje novog Zakona o privatizaciji. Moram da priznam da mi je drago što SNS najavljuje unapred da ide na srozavanje svog rejtinga. Ovo što će se doneti nije popularno i mi moramo prosto tako nešto da učinimo ako hoćemo da spasimo državu.
Iskren da budem, gospodine Selakoviću, bilo bi mi mnogo draže da nikada niste morali da dođete ovde da branite jedan ovakav zakon, ali prosto to je nešto što je nužno. Ovo je situacija kao kada spašavate davljenika i da mu produžite koliko toliko život. Daje se ovih pet meseci da probamo nešto da uradimo. Lepo ste rekli – daj Bože da makar pet preduzeća spasimo. Neko nije godinama spašavao nijedno i danas imamo 160 i nešto.
Čuli smo podatak 2600 i nešto privatizacija je izvršeno, a od toga samo 28 uspešnih. Privatizacije koje su se inače ovde sprovodile su bile klasičan primer otimačine, grabeža državne imovine. Inače, ovo ne govorimo mi iz SNS, nego govori Evropska komisija i to na osnovu izveštaja gospođe Verice Barać. Od 24 privatizacije, čije su istrage upravo nedavno završene, je nešto što je Evropska komisija rekla da sprovedemo. Prema tome, u samoj EU znaju šta se sve ovde zbivalo i mislim da sve nas pomalo trebalo da bude sramota što smo to doživljavali. Zato danas imate koliko hoćete radnika na ulici koji zahtevaju neka svoja prava, a razumljivo niti je te privatizacije sprovodio Aleksandar Vučić, niti Nikola Selaković, ni Zoran Babić, ni bilo ko. Ni krivi ni dužni danas moramo sa ovim da se suočavamo i samim tim doživećemo verovatno srozavanje rejtinga, ali na muci se poznaju junaci. To je velika odlika SNS. To mi je jak drago.
Ono što moram da priznam je da čujem ovde da se neki pozivaju na ustavnost, na to da li je nešto protivustavno. Izvinjavam se, kada je donet Zakon o privatizaciji 2001. godine tada je tim zakonom ukinuta društvena svojina. Nemam
ništa protiv. Nisam pristalica socijalističkog relikta, ali po tada važećem Ustavu društvena svojina je postojala. Neko je zakonom tako nešto uradio. Svesno je kršio Ustav u tom momentu i nije ni trepnu, a da ne pričam što tada nigde niste mogli da ocenite ustavnost takvog akta zato što Ustavni sud nije postojao. Nekoliko godina, čini mi se, nije uopšte radio i niste mogli nigde da se požalite za ocenu ustavnosti nekog akta. Pričamo o demokratiji i poštovanju Ustava.
Zaista se postavlja pitanje šta raditi, šta je alternativa. Opet ponavljam, ovo je nešto što je iznuđeno, nešto što moramo da uradimo. Zato ću, naravno, kao i svi poslanici SNS, za ovo glasati ali, opet ponavljam, da smo bili pametniji, da se ovde neko domaćinski ponašao, da nije preduzeće privatizovao tako da se Šarićima prodaju poljoprivredni kombinati itd, verujem da nikada ne bismo došli u ovu situaciju. Nadam se da ćemo se iz ovoga nekako izvući i želim vam svu sreću. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milena Turk.

Uvažena predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se za reč ne samo kao narodni poslanik, već i kao stanovnik opštine Trstenik i kao radnik fabrike „Prva petoletka“.
„Prva petoletka“ je jedno od 164 preduzeća u restrukturiranju. Preduzeće koje je u oblasti mašinske industrije vodeće na Balkanu i preduzeće koje zapošljava 3.200 radnika. Tri hiljade i dvesta radnika znači 3.200 porodica i ukoliko računamo po četiri člana, oko 12.000 ljudi zavisi od rada ove fabrike. Ovim hoću da stavim akcenat na značaj ovog preduzeća, na njegov značaj za radnike, za trsteničku opštinu i za ceo Rasinski okrug.
Ovim Predlogom o izmenama Zakona o privatizaciji, se izbegava stečaj, u ovom trenutku se pruža nova šansa za novu privatizaciju i omogućava se da ova preduzeća imaju opstanak i produže svoj rad i život.
Takođe, izvršiće se evidentiranje potraživanja i čišćenje bilnsa za preduzeća koja pozitivno posluju i podvući će se crta.
Ovo nije samo puko produžavanje rokova, ovo je prilika da radnici ne završe na ulici i da se pokuša da pronađe najbolje rešenje za preduzeća u restrukturiranju.
Opet ću se vratiti na „Prvu petoletku“. To je preduzeće koje ima sedam proizvodnih fabrika, četiri koje pozitivno posluju i one tri preostale imaju tu mogućnost u izvesnu reorganizaciju i razumevanje države.
Ja u potpunosti podržavam ovaj predlog Vlade i, naravno, glasaću za ovaj predlog. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Goran Kovačević.

Dame i gospodo, prva tačka ovog novog zasedanja Skupštine Republike Srbije svakako jeste izmena Zakona o privatizaciji.
Nema težeg zakona za državu Srbiju i njene zaposlene od ovog zakona i nema nikakve dileme da je javnost Srbije potpuno jedinstvena kada govori o tome.
Jedinstveni su danas i poslanici u republičkom parlamentu kada vam kažu – cela Srbija je danas u procesu privatizacije. Ja o tome neću.
Ja hoću da vam kažem sa kojim problemima se Vlada Republike Srbije suočavala kada je pokušavala da donese ovakav zakon, zakon kojim praktično menja suštinu funkcionisanja i do sadašnjeg načina funkcionisanja u državi Srbiji.
Država Srbija je u potpuno ekonomskom problemu i kada ova Vlada donosi ovakav zakon, u stvari nije to zakon i nije Vlada u problemu, nije ova Skupština u problemu zato što mora da odlučuje o ovakvom zakonu. Cela država Srbija i njeni stanovnici su u problemu.
Makroekonomska politika Srbije je potpuno raspolutila srpsko društvo i učinila od srpske države ovo u čemu danas živimo, gde svako od nas pojedinačno, od narodnih poslanika do građana Republike Srbije, trpi te posledice.
Makroekonomski problemi u Srbiji su posledica funkcionisanja države Srbije bez primene ekonomskih zakona u poslednjih 50 godina. To je suština. Neki poslanici pre nas u poslednjih 50 godina donosili su ekonomske zakone koji nisu imali utemeljenje u klasičnoj ekonomskoj teoriji i to danas za posledicu ima situaciju u kojoj se trenutno nalazimo.
Oni su ih ponekad primenjivali, ponekad ih nisu donosili i ono što je vrlo često, donosili su nove revolucionarne ideje za koje niko, nikada u Srbiji nije dobio nijednu značajniju ekonomsku nagradu ali, svakako, ih jesu primenjivali.
Ceo taj sistem funkcionisanja, neprimene, delimične primene i novih revolucionarnih ideja koje nisu davale nikakve rezultate, doveo je Srbiju do ivice ekonomskog kolapsa.
Preduzeća u restrukturiranju u stvari su samo jedan ekonomski eksperiment. Ekonomski eksperiment prethodnih vlada, koji mi danas moramo da tolerišemo.
O čemu se u stvari radi? Ovo nisu odluke koje se tiču ni privrede, ovo nisu odluke koje se tiču ni socijalne politike, ali uglavnom Vlada Republike Srbije radila je jednu klasičnu priču koju svaka država može, a to je vršila je preraspodelu dohotka.
Izvršila je preraspodelu dohotka iz fiskalnih prihoda koji pripadaju svim građanima Srbije, za jednu tačno određenu grupu preduzeća, odnosno zaposlenih u njima i na taj način dugoročno narušavala fiskalni sistem Republike Srbije.
Da li su preduzeća u restrukturiranju utemeljena u ekonomskoj praksi, u klasičnoj i primenjenoj teoriji? Naravno da nisu. Da li su te odluke koje se tiču preduzeća u restrukturiranju dovele do fiskalnog dobitka za državu Srbiju? Naravno da nisu, još većeg privrednog dobitka, naravno da ne.
U stvari, sve ovo se desilo zato što ta preduzeća u kojima smo prelivali fiskalni prihod iz države Srbije jesu gubila svoju konkurentsku sposobnost i to nas je dovelo u situaciju da trenutno ili dugoročno ta preduzeća ostanu bez svog kapitala, a taj kapital praktično podrazumeva da njen vlasnik, odnosno država Srbija, više ne može da funkcioniše.
Iza potpuno pragmatične odluke koje mi danas podržavamo, iza potpuno realnog stava, stoji realan život, život 52.000 građana Srbije koji žive i rade u tim javnim preduzećima.
Danas kada govorite o tim javnim preduzećima, morate da shvatite jednu činjenicu, da oni nikada, iako su bili okosnica rasta i razvoja ovog društva, da su ostvarivali suštinski i ekonomsku dobit za ovo društvo.
Radi se o tome da su oni živeli u relativno zatvorenom ekonomskom sistemu, gde je država Srbija ili neka druga država pre nas, uvek subvencionisala, odnosno branila njihov monopolski položaj, a to je bila posledica čiste državne regulative. U celoj toj priči, naravno da su posledice za fiskalni sistem države Srbije pogubne i ne samo danas. Sav taj gubitak kapitala u stari potiče iz fiskalnih prihoda prethodnih generacija i generacija koje danas žive i svakako nije odgovorno prema svim građanima Srbije takvo ponašanje.
Danas i ubuduće kada govori Vlada Republike Srbije o makroekonomskim problemima tih preduzeća, govoriće o dve grupe problema. Prva grupa problema tiče se loših poslovnih odluka koje je donosila uprava svakog od tih pojedinačnih preduzeća i te loše poslovne odluke su se gomilale i danas smo došli u situaciju da kako nam kažu po bilansima uspeha i bilansima stanja, ta preduzeća u stvari imaju negativni kapital.
Druga grupa odgovornih za ta preduzeća jeste svakako politička elita u Srbiji koja je suviše dugo slala poruku da takav način funkcionisanja može da donese ekonomsku dobit. Naravno da sa jednim i drugim mora da se prekine.
Ovo je suština gde će funkcionisati Vlada Republike Srbije. Funkcionisaće u ogromnim problemima koji su podeljeni i za svakog od nas pojedinačno, ko ima lični interes, svoje prihode, ostvaruje iz fiskalnih prihoda Republike Srbije i činjenica da se država Srbija danas nalazi u ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazi.
Ta ekonomska situacija je posledica nedostatka fiskalnih prihoda, a ona se sastoji iz dve grupe problema. Prva grupa problema nalazi se u činjenici da su javni rashodi u državi Srbiji bili isuviše veliki u odnosu na BDP godinama, prosto taj gep razlike između javnih prihoda i realno raspoloživih prihoda, popunjavao se stranim izvorima. Mi smo došli tu do kraja.
Druga grupa problema, tiče se fiskalnih prihoda koji mogu da se ostvare u ovom trenutku. Ne zaboravite, od realnog sektora, koji je fiskalno preopterećen, zato što su sužene obaveze i ta fiskalna preopterećenost dovodi do nedostatka konkurentske sposobnosti tih preduzeća, pa samim tim i fiskalni prihodi postaju sve manji.
Naravno da ovaj zakon podrazumeva da država Srbija, Vlada Republike Srbije neće zaboraviti i neće skloniti u stranu zaposlene koji jesu socijalno ugroženi i kojima treba pomoć, ali svi oni treba da budu svesni da država Srbija, zato što prolongira ovaj rok, ima gubitak svojih resursa i ima gubitak vremena.
Poslovno rukovodstvo preduzeća u restrukturiranju su suština budućih odluka, ako nešto uopšte i može da se popravi. To su rukovodstva koja su dovela preduzeća u ovu situaciju i svakako bih preporučio Vladi Republike Srbije, ne kao Vlada koja suštinski treba da vodi računa o tome, već kao vlasnik imovine tih preduzeća da povede računa o funkcionisanju tih poslovnih rukovodstava. Ne samo zato što je to bitno zbog socijalne politike prema zaposlenima, nego zato što je bitno i zbog fiskalne politike koju država Srbija treba da promeni i bitno je zbog gubitka kapitala koji može da nastane ukoliko ga još ima u tim preduzećima.
Ovakav predlog zakona u stvari je trenutno slika ekonomske situacije koja vlada u Srbiji, ekonomska slika koju niko ne želi, koju svi želimo da promenimo. Za te promene nam je neophodno vreme. Tog vremena ova država nema. Ova Vlada Republike Srbije mora da bude barem malo uspešnija od prethodnih vlada iz jednog prostog razloga – ako ne bude uspešna, Srbija ekonomski preživeti neće, a samim tim ni srpsko društvo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković, a neka se pripremi prof. dr Marko Atlagić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, današnjim Predlogom zakona o izmeni Zakona o privatizaciji SNS želi da pokaže spremnost da se uhvati u koštac sa nagomilanim problemima u zemlji, želi da pokaže spremnost da krene sa rešavanjem tih problema, ali i da preuzme odgovornost za sređivanje stanja u zemlji, a u skladu sa izbornom voljom građana koju smo imali prilike da vidimo na prethodnim izborima.            
Od 2000. godine u Srbiji je privatizovano oko 2.300 preduzeća i kompanija. Procenat neuspešnih privatizacija je nažalost izuzetno veliki. Ono što je karakteristično za privatizacije u Srbiji i što možemo naći maltene u svakom izveštaju, jeste izrazito visok nivo korupcije. Pristojno rečeno - sumnjivo poreklo novca, a ispravno rečeno – mogućnost da razni kriminalci i tajkuni ili tzv. kontraverzni biznismeni operu svoj novac, kupe neko preduzeće za jeftine pare i dođu u situaciju da ojade građane Srbije.
Firme su kupovane bez plana da se nastavi proizvodnja, već da bi pojedinci došli do poslovnih lokacija, do atraktivnih nekretnina koje bi posle stavljali pod hipoteku i od određenih banaka koje su i danas u stečaju dobili izvesne kredite, a svedoci smo bili i svakodnevnih afera koje su pokazivale kako su i na koji način građani Srbije pljačkani u proteklom periodu.
Dame i gospodo, SNS je kontinuirano fokusirana na borbu protiv korupcije i taj koncept je primenjen i u prošloj Vladi i biće primenjen i u ovoj Vladi. Priznanja za to dobijamo kako iz sveta, tako i od građana, što je više nego očigledno.
Privatizacija se mora posmatrati i u jednom širem smislu. Mi ćemo biti istrajni da se nikada više ne ponove negativni efekti i negativni rezultati koji se ogledaju u hiljadama građana koji su ostali bez radnih mesta, bez egzistencije, uništenoj privredi i poljuljanom ugledu u svetu, ali i u uvođenju iskrivljenih moralnih načela, da se pošten rad i znanje ne isplati, a da lopovluk može da prođe nekažnjeno. Na žalost nekih, a na zadovoljstvo svih običnih građana Srbije, sa tom praksom je gotovo. Hvala.