Pravo na repliku, šef poslaničke grupe SNS gospodin Babić. Time zatvaramo krug replika. Izvolite.

Ko je koga podržavao u Srbiji, u koje vreme i koji je ministar u zatvoru, mislim da je to toliko klizava tema za vas, gospodine Šutanovac, da bih je na vašem mestu izbegao.
Ne želim da govorim o ljudima iz prethodnih vlada, koji su u nekim sudskim sporovima i u nekim sudskim procesima i stalni pacijenti specijalnog suda za organizovani kriminal, jer na taj način ne želim da se politika upliće u pravosuđe, za šta apsolutno nemamo pravo i ne želim te procese da bilo kakvim komentarom opterećujem, ali i vas molim da se držite tog pravca, jer mislim da je on jako klizav za vašu političku opciju.
Na pitanja koja ste postavili, postavili ste ih tu i sa tim podacima ste izlazili kada je predsednik Vlade bio tu, a kada je izneo prave podatke za zaduženja, mislim da ste vrlo nevešto izašli iz sale, gospodine Šutanovac i odustali od tih podataka koji mogu da se komentarišu na jedan ili na drugi način, ali na isti takav način ja mogu da vas pitam, a izvukao sam ovde podatke za tih 1% uspešnih privatizacija ili od 2266 ovih 28 uspešnih, država je prihodovala i bila tako uspešna Vlada koja se i pored takvih prihoda kada prodajete deo po deo, prodajte nameštaj iz kuće, prodajte nakit koji su vam generacije ostavljale i pravile pre toga, i prodali ste i za tih 28 uspešnih, prihodovali 120 miliona dolara ,465 miliona evra, 1.512.000.000 dinara, ali ste za isti taj novac ostavili 10.000 ljudi van istih firmi, ostalo je bez posla.
Koje su n ove vrednosti dobijene za taj novac? Da li je izgrađena infrastruktura? Da li su dovedene nove investicije? Da li su ti ljudi zaposleni negde drugde? Šta je napravljeno od svega toga?
Gospodine Šutanovac, ja živim normalnije, a vi ste u vreme ministrovanja počeli da živite nemerljivo bolje od građana Srbije.

Zahvaljujem.
Pošto su se stekli uslovi, predlažem da konstatujemo potvrđivanje mandata narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini za upražnjena poslanička mesta kako bismo omogućili njihovo učešće u radu Narodne skupštine.
Uručena vam je Odluka Republičke izborne komisije o dodeli mandata narodnih poslanika radi popune upražnjenih poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini.
Takođe, uručen vam je Izveštaj Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, koji je utvrdio da su se stekli uslovi za potvrđivanje mandata narodnim poslanicima sa predlogom da Narodna skupština, shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje potvrđivanje mandata sledećim narodnim poslanicima: Dejanu Čapu, izabranom sa izborne liste „Boris Tadić NDS, „Zeleni“, LSV Nenad Čanak, „Zajedno za Srbiju“ VMDK, Zajedno za Vojvodinu, Demokratska levica Roma“, zatim, Ivici Jevtiću, Vesni Simić, Dejanu Nektarijeviću, Vladi Babiću, Sanji Tucaković, Goranu Vukadinoviću i Draganu Todoroviću, izabranim sa izborne liste „Aleksandar Vučić – Budućnost u koju verujemo“ SNS, Socijaldemokratska partija Srbije, NS, SPO, Pokret socijalista, kao i Mirjani Dragaš, Grozdani Banac, mr Dejanu Radenkoviću i Neđi Jovanoviću, izabranim sa izborne liste „Ivica Dačić – SNS, PUPS, JS“.
Na osnovu odluke RIK i izveštaja predloga Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, a shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatujem potvrđivanje mandata narodnim poslanicima: Dejanu Čapu, Ivici Jevtiću, Vesni Simić, Dejanu Nektarijeviću, Vladi Babiću, Sanji Tucaković, Goranu Vukadinoviću, Draganu Todoroviću, Mirjani Dragaš, Grozdani Banac, mr Dejanu Radenkoviću i Neđi Jovanoviću.
Čestitam narodnim poslanicima na izboru.
Poštovani narodni poslanici, molim vas da saglasno članu 17. Zakona o Narodnoj skupštini pristupimo polaganju zakletve.
(Predsedavajuća čita tekst zakletve, a narodni poslanik ponavlja.)
"ZAKLINjEM SE DA ĆU DUŽNOST NARODNOG POSLANIKA OBAVLjATI PREDANO, POŠTENO, SAVESNO I VERNO USTAVU, BRANITI LjUDSKA I MANjINSKA PRAVA I GRAĐANSKE SLOBODE I PO NAJBOLjEM ZNANjU I UMEĆU SLUŽITI GRAĐANIMA SRBIJE, ISTINI I PRAVDI".
Molim narodne poslanike da potpišu tekst zakletve.
Dozvolite mi da vam poželim uspešan zajednički rad u predstojećem mandatnom periodu.
Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić.

Zahvaljujem.
Uvažena predsednice, gospodine ministre, gospodine državni sekretaru, koleginice i kolege, pre svega da čestitam svim pridošlim koleginicama i kolegama, pred nama je samo jedan bajpas ili trenutak da dođemo do celovitog rešenja, do celovitog Zakona o privatizaciji, koji ćemo sigurno doneti u sledećih 30 do 35 dana, sigurno nećemo čekati pet meseci, koliko traje sve ovo što je predloženo.
Zarad čega pedlažemo i zarad čega ćemo usvojiti ovo? Usvojićemo da preduzeća koja su već sada u teškoj situaciji, koja su dovedena do dna, ne otežamo još više, da ih ne ugasimo.
Upravo sve ono što se dešavalo, a ovde su mnogi govornici govorili, od 2001. do 2012. godine, i doveli su do toga da imamo 164 preduzeća u restrukturiranju i retko ko od njih je imao ili ima strateškog partnera.
Ne želim da govorim ono što su govorili prethodnici pre mene. Pomenuću samo primere iz mog grada, iz Kraljeva, gde u ovom trenutku imamo četiri preduzeća, i to su dva velika, nekadašnja giganta one stare Jugoslavije – „Magnohrom“ i „Fabrika vagona Kraljevo“, kao i prirodno lečilište i odmaralište Mataruška i Bogutovačka Banja i preduzeće za prevoz „Autotransport“.
Tvrdim, pošto već mesecima sa gospodinom državnim sekretarom i sa gospođom državnim sekretarom Mišel, koja u ovom trenutku nije ovde, razgovaram o problemima tih preduzeća, da za takva preduzeća ima rešenja i da ima strateških partnera, a da pre svega ima volje države Srbije, odnosno ove Vlade da ona opstanu i da sačuvaju određene kapacitet. Da je neko u prethodnom periodu razmišljao prilikom svih ovih privatizacija, razmislio bi dobro i o tome da uz „Fabriku vagona“, koju smo neuspešno prodali, prodajemo i stratište iz Drugog svetskog rata, prodajemo i tehničku školu u Kraljevu, prodajemo i gradski stadion u Kraljevu.
Zbog svega toga, svi ovi naši predlozi, pa i ovaj današnji, jesu dobri, jer upravo i to treba da rešimo, da znamo šta je državna imovina, šta je gradska imovina, šta je imovina preduzeća koja će ići u privatizaciju. Nadam se, onim dobrim delom, u dobru i uspešnu privatizaciju.
Kada sam pomenuo malopre prirodno lečilište i odmaralište Mataruška i Bogutovačka banja, gašenjem takvog preduzeća bismo ugasili dve banje koje imaju viševekovnu tradiciju i Bogutovačku i Matarušku banju, jer su i jedna i druga 90% vezane i žive upravo od prirodnog lečilišta i odmarališta, koje je ovih dana prevedeno u status preduzeća u restrukturiranju, inače, do skoro je bilo preduzeće koje je bilo u nekom procesu podržavljenja. Mislim da to nije jedina banja koja je u pitanju.
Zbog svega onoga što su rekli moji prethodnici, zbog ovih par izrečenih reči koje sam posvetio preduzećima iz mog grada, nisam pomenuo „Magnohrom“, gde je privatizacija sigurno odrađena, ovde pričamo o partizaciji, baš kao partizacija i gde su upumpavana sredstva kojima treba ispitivati i trag i završetak, a da pomenem da je u procesu privatizacije i prilikom prodaje preduzeća „Magnohrom“, ceo kompleks, cela jedna linija isečena, prodato u staro gvožđe i u susednoj državi instalirana i sad je u funkciji.
Hajde da ispitamo sve to. Mislim da ćemo taj proces privatizacije završiti kada dođemo do kraja. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština, ukoliko bude potrebe, danas raditi i posle 18,00 časova, imajući u vidu potrebu da Narodna skupština što pre donese akt iz dnevnog reda sednice.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Gvozdenović.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, dolazim iz Valjeva iz jednog grada koji je, krajem 80-ih i sve do početka 90-ih, bio jedan moćan industrijski grad u kojem je preko 20.000 ljudi bilo zaposleno u proizvodnji i u kojem, nažalost, danas svega par hiljada radi u proizvodnim firmama.
Čini se da je sunovrat Valjevske privrede počeo 2000. godine. Do tada je ona radila onako kako je radila, ali reč tranzicija, koja je po mom mišljenju bila drugo ime za pljačku i devastiranje državnih i društvenih firmi, odigrala je ključnu ulogu u rasturanju Valjevskih preduzeća kao što su „Krušik“, kao što je „Srbijanka“, kao što je „Stefil“, kao što je „Kožara“, kao što je „Gradac“, kao što je Elind i još mnoga druga koja sada ne bih pominjao. Podatak da je sam „Krušik“ do 90-ih u par godina imao preko 100 miliona dolara izvoza govori sve kakav je to grad bio i s kojim proizvodnim kapacitetima je raspolagao.
Predlog ovog zakona, odnosno Vlade jeste gorak lek koji moramo da popijemo da bismo ozdravili, ali ono što nikako ne smemo više dozvoliti jeste ta pljačkaška, burazerska, kako neko kaže, privatizacija i nikako ne možemo zaboraviti šta se sve dešavalo.
Nadam se da će ovaj predlog Vlade, siguran sam zapravo, uroditi plodom, ali ono što je jako bitno jeste jedna činjenica da ko zaboravi kako su privatizovali ovih 12 godina firme po Srbiji taj je njihov saučesnik. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege, kako mi savetuje kolega Žarko Obradović, ja ću u jednom kraćem izlaganju od sat i po vremena pokušati da iznesem svoje utiske. Šalim se. Biću kratak i trudiću se da ne ponavljam sve ovo što su moji prethodnici ponovili.
Kako bi mogli da okarakterišemo situaciju u kojoj se nalazimo, vezano za ovo pitanje i mnoga druga pitanja? Možemo kroz onu narodnu – doterali smo cara do duvara. Šta sada raditi? Sada smo u situaciji gde ne možemo više da kažemo – neka to ostane novoj nekoj skupštinskoj većini da rešava te probleme.
Šta nas je dovelo u ovu situaciju? Po meni, loša kadrovska rešenja. Nekada se znalo u našoj zemlji, barem vezano za privredu, ko kosi, a ko vodu nosi, ali došla su vremena kada su na važna i odgovorna mesta došli ljudi koji nisu imali ni stručne kvalifikacije, koji su imali malo ili nedovoljno moralnih kvalifikacija i, što je još najgore, nije postojala kontrola. Dok su bili njihovi na vlasti, mogli su da rade šta god hoće i doveli su nas do stanja u kome se sada nalazimo.
Nadam se da je to vreme iza nas i da se više neće ponavljati takva situacija, pogotovo što sam se danas ovde u nekoliko navrata uverio da postoji dobra volja. Šta me je u to uverilo? Gospodin ministar je predložio svima, koji su spremni, koji su u mogućnosti da daju dobar predlog i da će on zajedno sa Vladom prihvatiti takav predlog pri rešavanju ovog pitanja, a i ostalih drugih. Bio je tu jedan dosta pozitivan primer koleginice Čomić, koja je ukazala na mogućnosti da ono što mi danas ovde radimo, odnosno izmene zakona koje ćemo doneti, da u budućnosti budu osporavane. Na nama svima je da zajedničkim snagama pokušamo da rešimo sve ove nagomilane probleme koji su nastali u vremenu unazad, bez obzira koje doveo do tih problema.
Jedan od kolega je spominjao da su neki od poslanika bili u raznim većinama u prethodnom periodu. Političke stranke su živi organizmi i sasvim je normalno da dolazi to fluktuacije članova jedne stranke u drugu stranku. To se dešava i kod nas. Nema nikakvih problema. To nije razlog da mi pokušavamo na taj način da nekom prebacujemo ono što se dešavalo ranije.
Nadam se da ćemo doneti ove izmene zakona i da ćemo veoma brzo uspeti da rešimo nagomilane probleme. Hvala.

Reč ima Velinka Tošić.

Uvažena predsednice, gospodine ministre, poštovane kolege, dolazim iz Loznice, jednog malog grada na obali reke Drine, zapadna Srbija. Samo želim da ukažem na rezultate svih dosadašnjih zakona o privatizaciji i njihove primene.
Danas na području lozničke opštine živi oko 90.000 stanovnika. Osamdesetih godina je bilo oko 24.000 zaposlenih, a danas je situacija nešto drugačija i daleko bolna. Danas radim upola manje od tog broja i od te polovine imamo polovinu koja radi negde u javnom sektoru.
Od 2000. godine u Loznici je došao samo jedan strani investitor, i to italijanski „Vali“, koja zapošljava oko 500 ljudi, iako je krajem 90-ih godina izgrađena industrijska zona površine oko 80 hektara. To je sve odraz loše sprovedenih privatizacija, ali i odsustva ma kakvog učinka republičkih i lokalnih vlasti od 2000. godine kada je privlačenje investicija i takve ekonomije u Loznici dovedeno u pitanje.
Godinama primamo pritužbe građana na sprovedene privatizacije sa zahtevom da se istražni organi uključe, jer neko je odgovoran što je na hiljade radnika u Loznici ostalo bez posla. Zvuči groteskno, ali u suštini poražavajuće da Loznica izgrađuje trgove, šetališta, parkove dok većina stanovništva živi na rubu egzistencije ili ga je prekoračila.
U Loznici nema primera uspešne privatizacije, a gotovo po pravilu se svaka od njih završila stečajem ili likvidacijom. Samo ću navesti jedan broj preduzeća, mada drugo ništa nije ostalo u Loznici. FAK, to je fabrika auto-traktorskih kočnica. To je bila velika fabrika, koja je zaista bila gigant. Građevinsko preduzeće „Zidar“, konfekcija „Moda“, vodoprivredno preduzeće „Loznica“, Poljoprivredno dobro „Loznica“, „Loznica“ prevoz, rudnici „Zajača“, „Prvi maj“ Lešnica, hotelsko-turističko preduzeće „Banja Koviljača“, to je jedna posebna banja, lepotica Srbije, lepotica moga kraja, trgovinsko preduzeće „Drina – Jadar“. Za kraj sam ostavila fabriku „Viskozu“ koja je svojevremeno gradila i izgradila Loznicu. Tu je radilo nekad 10.000, ali po zadnjim nekim popisima, tu je radilo 12.000 ljudi, što znači da je „Viskoza“ hranila opštinu Loznica.
Danas je ta fabrika kuća strave i užasa. Ako neko prolazi putem od Loznice do Banje Koviljače, videće tu kuću strave i užasa. Imaće priliku da vidi samo zidine. Tu nema ni krova. Tu nema prozora. Tu se dimnjaci skidaju. Tu apsolutno ništa nema, nema opreme, sve je izneto, odneto. Samo da pojasnim, pre par godina je i zapaljena, pa je pretila ekološka katastrofa.
Tu u našem gradu postoje i problemi druge prirode, da sada ne govorim o tome, kada dođe vreme za to. Tom prilikom svim ovim privatizacijama moj grad je ostao pust. U njemu je ostalo bez posla 18.000 ljudi. To je poražavajuće. Ne kažem da je to jedini grad u Srbiji, ali svako svoj grad voli na svoj način i želi da taj grad bude grad budućnosti.
Stvarno ne znam o kakvim lepotama pričamo i dobrim prethodnim zakonima i privatizacijama kada smo mi zaista došli u jednu ovakvu situaciju. Jedino što je ostalo netaknuto je fabrike „Viskoza“ je fabrika BOP, to je fabrika folija za pakovanje. Ona je privatizovana, pa je poništena ta privatizacija, i koliko ja trenutno imam informaciju, da se ponovo ta fabrika prodaje. Kada bi se ta fabrika pokrenula, ona je netaknuta, kompletna oprema je u njoj, moglo bi da počne da radi negde oko 500 radnika.
Sada se pitamo – kako je to sve bilo tako lepo i kako je to sve bilo dobro, kako su drugi radili kada mi u Loznici živimo tako. Svaki grad ima svoje lice i naličje ali ovo naličje preklapa lice moga grada i tamo ljudi nisu srećni i zadovoljni. Tamo nema toliko osmeha na licima pogotovu mladih ljudi koji su u tranziciji ostali bez posla i to je rezultat svih tih privatizacija.
Ne bih više imala crnih misli da nešto ovde kažem. Dovoljno sam kazala. Zahvaljujem.