Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić.

  Pitanje je – gde je osnov u Zakonu o Agenciji za privatizaciju da kada počnu da teku rokovi od 30 dana se njima dostavljaju zahtevi za isplatu i gde je osnov da oni o tome odlučuju sledećih 90 dana, odnosno da se de facto ponašaju kao da vode stečajni postupak?
Pitanje nije nevažno i ako je odgovor da će to biti tek zakon koji će biti donet, onda razumem o čemu se radi, no svejedno, smatram da je ceo posao koji je ovako stavljen pred Skupštinu nedovoljno ozbiljan i da se ne radi ni o vlasti, ni o opoziciji, nego se radi o 57.000 ljudi, a ne znam koliki je nemali broj koji će na našu zajedničku radost imati investitora ili strateškog partnera, ali koliki god da je, taj je broj, koliko god ne mali bio, uvek suviše veliki za one koji će završetkom procesa restrukturiranja, jer tu se radi u ovom zakonu, izgubiti posao. Molim vas za odgovor na pitanje o nadležnostima Agencije za privatizaciju.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar.

Zahvaljujem.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, dobio sam konkretno pitanje, pa ću zaista iskoristiti priliku i da na njega odgovorim.
Složio bih se sa eventualnom namerom za postavljanje pitanja ako se ovde sumnja, odnosno ako se pretpostavlja da se ovom izmenom Zakona o privatizaciji uspostavlja neka nova nadležnost Agencije za privatizaciju, što svakako ne bi bilo ni korektno ni pravno održivo.
Ipak, u članu 9. Zakona o Agenciji za privatizaciju, gde se navode poslovi koje u postupku sprovođenja privatizacije, sprovodi Agencija, u stavu 1. tačka 7. kaže se da Agencija, citiraću tačno odredbu, u obavljanju poslova sprovođenja privatizacije, Agencije, pa onda pod tačkom 7, sprovodi restrukturiranje u postupku privatizacije ili upućuje zahtev nadležnom organu da sprovede restrukturiranje u postupku privatizacije.
Nesumnjivo je da je evidentiranje potraživanja samo jedna mala tačka u poslovima sprovođenja prirestrukturiranja i to je konkretan osnov. Zakon o Agenciji za privatizaciju navodi koje su to glavne nadležnosti same Agencije, a kroz druge zakone, poslovi koji potpadaju tim nadležnostima, u ovom slučaju Zakonom o privatizaciji, se detaljnije definišu.

Gospođo Čomić, po kom osnovu?

Samo dodatna pitanja, ako može? Ako ne, u redu je.
Ako je to tačno, ako ovim zakonom ne predviđate de fakto stečajni postupak, ako je sve ovo što se govori o rokovima 30 plus 90 dana moguće podvesti pod restrukturiranje, onda mi imamo problem sa tumačenjem pojma preduzeća u restrukturiranju. Veliki.
Ovo vam govorim zato što smatram da je naš zajednički interes da ovo ne bude obarano ni po ustavnim žalbama, ni po pojedinačnim žalbama, kao što smatram da je naš zajednički interes da znamo šta će biti sa 57.000 zaposlenih puta tri, puta njihove porodice i kao što znamo da je najveći poverilac država za preduzeća koja su u pitanju, 162.
Dakle, suviše je ozbiljnih stvari na ivici, na klackalici, da bi i vi i ja trebali biti zadovoljni da je tačka koju ste mi pročitali osnov za to da Agencija prima zahteve za isplatu koji su izvršni i da o njima odlučuje.
Molim vas da razumete da to govorim vođena isključivo time da se ne vidimo ovde za 150 dana, tako da pratimo iza sebe ogroman niz problema koje imamo, zato što će neko da pokuša da Agenciju za privatizaciju oglasi nevažećom, nevlasnom, kako da kažem, bez nadležnosti da ovaj posao obavlja. Mislim da je suviše važna tema da bi trebali to da ostavimo pod sumnjom. Zadovoljna sam odgovorom i hvala vam, ali vas radi i radi tih 57.000 ljudi, mislim da treba otkloniti svaku sumnju u nadležnost Agencije. Hvala vam za ovo vreme.

Reč ima ministar Selaković, izvolite.

Samo jednu rečenicu ćete mi dozvoliti. Pitanje je bilo sa jedne strane strogo formalno-pravno i ja sam tako na njega i odgovorio. Mi smo ovde da poštujemo zakon i Ustav i da u poštovanju Ustava i zakona donosimo zakone koji će uticati na budućnost naše zemlje i rešavanje mnogih problema.
Nesumnjivo treba imati u vidu da je glavna namera Vlade Republike Srbije, prilikom predlaganja ovakve izmene zakona, briga o tih 56.000 radnika zaposlenih u ovim preduzećima i, normalno, članovima njihovih porodica. Da te brige i nije bilo i da te brige nema, onda ovaj zakon pred vama ne bi postojao. Da je neko znao ovaj problem da reši, ja verujem svima koji su pobeđivali na prethodnim izborima, u čitavom nizu godina u Srbiji, verujem da su svi ljudi imali dobru nameru u onom trenutku kada su dolazili na funkciju, on bi ga rešio do sad.
Potpuno sam saglasan sa tim što ste rekli da je sve na klackalici i da je reč o izuzetno osetljivim odlukama koje se tiču velikog broja ljudi. Ubedljiva većina tog broja ljudi, koja živi izuzetno teško. Da bismo te probleme rešili na jedan ozbiljan način, odgovoran način prema svima nama koji danas ovde živimo, ali i prema onima koji će sutra ovde živeti, moramo da idemo na rešenja koja često znaju da budu apsolutno nepopularna, ali koja uz doslednu, sistemsku, dobru primenu daje mogućnost za bolju i izvesniju budućnost.
Poštujem vašu zabrinutost kada ste postavili ovo pitanje, vašu nameru. Ukazujem samo na jedan detalj. Agencija samo predlaže, ona daje predlog za nemirenje potraživanja.
(Gordana Čomić, sa mesta: Kome?)
Kako kome? Ona ga dostavlja poveriocima. To nije stečajni postupak. Agencija za privatizaciju ovako postupa prethodnih 10 godina. Dakle, nije ovo nešto što mi sad izmišljamo. Agencija na ovakav način postupa. Možemo mi da vodimo drugu raspravu, da li Agencija postupa dobro, da li radi svoj posao dobro, ali to je druga tema. Ova Agencija radi. Ne izmišljamo nešto novo. Jednostavno ova Agencija je do sada radila. Očigledno, ako imamo situaciju da nemamo evidentirana sva potraživanja, znači da nešto nije rađeno dobro. Opet kažem, to je druga priča, ali dajte da vidimo kako ovaj problem da rešimo, da ga stavimo u razumne vremenske okvire, što mislim da se na ovaj način stavlja.
Malopre sam ostao dužan gospodinu Ćiriću odgovor na pitanje – šta posle ovih 150 dana? Ako se ne varam, to je bilo pitanje. Nećemo čekati da prođe 150 dana. Ne pada nam na pamet da čekamo da prođe 150 dana, pa da onda smišljamo šta ćemo da radimo. Neke stvari smo već počeli da radimo. U tom smislu, tumačite i ono što sam u uvodnom delu govorio, a to je da ćemo kroz donošenje novih sistemskih zakona pojedina pitanja rešavati na drugačiji, efikasniji, bolji način.
Ovo nije puka kupovina vremena, pa hajde sad da se smirimo ovih 150 dana, pa kada dođe 130, 140 dan, kuku nama, hajde da vidimo šta ćemo onda. Ne, mi smo svesni da ovo iziskuje i veliki broj nepopularnih mera i poteza. Zato ova Vlada predlaže čitav paket mera koje idu na poboljšanje investicionog ambijenta, a koje se tiču zapošljavanja nezaposlenih, dakle novih radnika, i da se stvori jedan dobar, izbalansirani sistem. Nikome ne pada na pamet da motkom istera 30, 40, 50 hiljada ljudi na ulice. Znači, tražimo rešenja, negde smo na korak do rešavanja tog problema. Prvi put posle dugog, dugog niza godina, u gotovo nemogućoj situaciji, u jednom zabačenom kraju, kao što je opština Priboj, uspeli smo da nađemo potencijalnog strateškog partnera, potencijalnog za FAP. Dajte mi nekog potencijalnog koga ste našli u prethodnom nizu od 15 godina. Hajde mi dajte jednog koji je u ovoj meri iz Finske došao i rekao – ovde hoću da uložim i nešto da uradim.
(Dragan Šutanovac, sa mesta: FAP je radio.)
Nemojte da započinjemo tu priču – FAP je radio. Znate šta je sve radilo 2000. godine. Znate li šta je sve radilo 2000. godine? Znate li šta je se sve izvozilo iz ove zemlje u vreme bombardovanja, u vreme sankcija, u mnogo teže ekonomsko vreme, nego što je danas? I danas ne radi. Zašto ne radi?
Nemojte da ulazimo u tu priču. Vi kažete – FAP je radio. FAP jeste radio za Vojsku Srbije.
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Sada ne radi.)
Ko kaže da sada ne radi.

Molim vas, gospodine Šutanovac, nemojte dobacivati.

Molim vas, predsedavajući, da zaista nema dobacivanja. Spreman sam da odgovorim na svako pitanje koje se postavi. Ne postoji moje bežanje. Samo postavljam pitanje, ako ćemo da idemo tom logikom, ovaj je ili onaj je radio, znate li šta je sve radilo, pa danas ne radi? Što budemo dublje išli u prošlost videćemo da je radilo sve više i više firmi, a danas ne radi. Mislim da nas to ne vodi nikuda. Nama treba održiv sistem. FAP je radio. Koliko je FAP dobijao subvencija? Koliko je dobijao subvencija da bi mogao da radi? Da li je fer onda da kažete – FAP je radio? Na osnovu čega je radio?
Kazaću vam, znate i Železara danas radi. Koliko to košta državu Srbiju na mesečnom ili na godišnjem nivou? Nemojte da se služimo tim trikovima koji nemaju utemeljenje. Mnogo štošta je radilo, pa danas ne radi. Mnogo čega smo stvarali privida radi, pa je država plaćala da nešto radi, a da ga je pustila na tržište, kao što je bila ideja pre 14 ili 15 godina, kada smo otvorili sve prema sebi, odnosno otvorili Srbiju i tržište Srbije, ne bismo danas bili u ovakvoj situaciji. Zahvaljujem.