Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić.

Uvažena predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, privatizacija kao tema se vraća iz godine u godinu na dnevni red, kao što je koleginica pre mene rekla, ali mislim da bi zakonskim rešenjima, koja su pred nama, koja će se naći pred nama, konačno trebala da se stavi tačka na taj proces. On traje 22 godine i dao je različite rezultate u različitim industrijama i u različitim delovima naše zemlje.
Restrukturiranje, kao proces, je smišljeno 2002. godine, ako me sećanje dobro služi, i služilo je tome da se na neki način simulira stečaj, odnosno zaštita od poverilaca dok se preduzeće ne restrukturira, kao što samo ime kaže, odnosno neke poslovne jedinice su bile održive u velikim sistemima i holdinzima, a neke nisu. Zamišljeno je da se privatizacija sprovede tamo gde je to moguće i u nekom određenom roku.
Od tada do danas je prošlo 12 godina i ovaj model služi svemu, osim tome čemu je bio namenjen kada je stvaran. Služi tome da se veliki gubitaši, pre svega, zaštite od bilo kakve privatizacije i najmanje služi onima koji su zaposleni u tim preduzećima, odnosno tamo, kao što smo čuli, radi nekih 50.000 ljudi i mislim da se o njima najmanje brine, a najviše se brine o strukturama koje imaju koristi od ovakvog statusa kvo, koje sarađuju sa tim preduzećima, kupci, dobavljači ili neka partijska rukovodstva koja, i dan danas, vode te firme, a najmanje ih vode ljudi koji su za to stručni.
Premijer je pomenuo u svom ekspozeu da je ovo pitanje koje se hitno mora rešiti, s obzirom da je 160 preduzeća u ovakvom režimu. Slažem se da privatizacija mora da se okonča.
Žao mi je što ministar privrede nije u mogućnosti da bude ovde. Ne znam iz kojih razloga nije tu, s obzirom da je ovo izuzetno važno pitanje i mislim da je trebao on da bude taj koji obrazlaže ovaj predlog, jer moraćemo od njega čuti da li su ovi rokovi realni i da li je moguće sve ovo uraditi za 90 dana. To je onaj deo ovog zakonskog predloga gde mi izražavamo najveću skepsu, s obzirom da će se teško evidentirati sva dugovanja, odnosno potraživanja u roku od 90 dana, jer i sami ste rekli da ne postoji centralni registar svega toga, tako da je to deo koji bi možda morao da se analizira.
Što se tiče privatizacije, ona služi ili tome da se pospeši privredni rast ili tome da se čuva socijalni mir ili da se puni budžet. Nažalost, u privatizaciji u Srbiji cena je bila ta koja je bila presudna, odnosno punjenje budžeta je bilo prvo i, pre svega, najvažnije. Naravno, posle 2000. godine, kada je trebalo isplaćivati penzije, kada je država bila gotovo pred bankrotom, razumljivo je zašto je taj model primenjivan u odnosu na ranije modele kada su akcije deljene radnicima, ali mislim da je mnogo više novca trebalo ući u investiciju preduzeća koja su privatizovana nego u budžet.
Ono što danas malo ko spominje, a to je da se prava privatizacija desila 90-ih godina, kada je većina tih preduzeća upropašćena za vreme inflacije i kada su samo neki mogli da sarađuju sa društvenim, odnosno državnim sektorom i od toga izvukli enormnu korist. Kada je došlo do privatizacije posle 2000. godine, uglavnom je prodato ono što je moglo tada da se proda. Da je drugačije, ne bi danas ni razgovarali na ovu temu.
Što se tiče nas iz Vojvodine, strukturiranje je primenjivo na način na koji se to radilo u nekim drugim delovima naše zemlje i da su, recimo, „29. novembar“ u Subotici, „Petar Drapšin“ u Novom Sadu ili „Matroz“ i MITROS kod mene u Sremu itd, mogli da dobiju status koji su dobili „Zastava“, Bor i neke druge firme. Hiljade i hiljade ljudi su ostali bez posla, gde je u nekim drugim gradovima, samo zato što je to neko politički odlučio, došlo do drugih rešenja, odnosno one i dan danas postoje, funkcionišu, za njih se aktivno traže strateški partneri i ti radnici primaju platu.
Mislim da sistem po kojem su neka preduzeća ušla u restrukturiranje, a neka nisu, je vrlo upitan, jer kriterijumi nisu bili jednaki za sve i uglavnom se politički odlučivalo ko će u restrukturiranje a ko neće. Ali, šta je bilo, bilo je.
U svakom slučaju zakonski predlog koji je pred nama mislim da nije možda potpuno. Mi ćemo biti uzdržani u pogledu ovoga iz razloga što mislimo da ministar privrede mora biti danas ovde da o tome razgovaramo, jer je tema izuzetno ozbiljna, ali da treba da se oroči ovaj proces i da se što brže završi u tome se svakako slažemo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima Milan Krkobabić.

Gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, poštovane kolege, poštovani građani Srbije koji pratite danas naš rad, naravno da ovaj predlog zakona ili bolje reći određene izmene i dopune već postojećeg zakona su došle upravo u momentu kad su i morale da dođu. Tu nema ničeg čudnog, nema ničeg neobičnog, 164 preduzeća, da li je baš precizno 164, nalaze se u takvoj situaciji. Njihov menadžment je u suženom manevarskom prostoru i jedna ovakva odluka, odnosno Predlog zakona, odnosno Predlog izmena i dopuna je nužan da im omogući nesmetan rad. Kada kažem – nesmetan, daleko je to od nesmetanog rada, da im omogućimo koliko-toliko da pokušaju da se saberu i da u narednom periodu nađu adekvatna rešenja. Teško je ta rešenja naći.
Malopre sam čuo, ne mislim da polemišem, uz puno uvažavanje, gde je privatizacija rađena sa motivima očuvanja socijalnog mira, punjenja budžeta, ali ovo su ekonomska pitanja. Ovde je u pitanju jedan proizvodno-poslovni sistem ili 164 takva sistema. Svojinska transformacija ovde pre svega mora da ide u pravcu ekonomske efikasnosti tih sistema, podizanje profitabilnosti, a onda na indirektan način ti sistemi će rešiti ono što zovemo, eventualno socijalnim mirom, ako budu produktivni, ako budu profitabilni, oni će i adekvatno puniti budžet, a onda možemo govoriti i o toj komponenti koju vidimo u privatizaciji.
Naravno, analizirati danas proces privatizacije koji traje gotovo više od dve decenije je iluzorno. Model, složio bih se s uvaženim profesorom Jovanom Jankovićem, je jednostavan. Kupovala se, poštovani prijatelji, uglavnom imovina preduzeća. Oni koji to znaju vrlo dobro znaju šta je to. Dugovi su po pravilu na ovaj ili onaj način ostajali državi. Država će da spoji radni staž, država će na kraju da uplati ovo ili ono, i treća komponenta, to je taj socijalni program koji je negde bio uspešan, negde nije a negde je izazivao puno nezadovoljstvo. Naravno, to je preovlađujući model, ali on je iza nas i o njemu ne vredi mnogo pričati.
Dao bih nekoliko sugestija naravno dobronamernih. Svako od ovih preduzeća je proizvodno-poslovni sistem za sebe. Zahteva da se u njega uđe i kod konstituisanja nove Vlade skretao pažnju. Hajde da promovišemo terenski rad, hajde da ljudi iz Vlade, iz ministarstava uđu u ta preduzeća zajedno sa predstavnicima lokalne samouprave, da potisnemo u drugi plan taj kabinetski način rada, da vidimo imamo li mi menadžere u tim firmama. Kad govorimo o menadžerima, malopre sam čuo – raspišimo konkurse doći će nam strani menadžeri. Nemojmo da budemo smešni. Ko će iz inostranstva danas doći da vodi jedno propalo preduzeće u Srbiji i daćemo mu 50.000 ili 60.000. To su prazne priče.
Moramo da odemo u Kruševac, Kragujevac. Odlazio sam i ovo govorim iz onoga što mi ljudi govore. Hajde da pronađemo ljude koji su nekada vodili ta preduzeća, da pronađemo te inženjere koji još postoje, da pronađemo majstore koji su umeli da pokrenu brusilicu, glodalicu, koji su uspeli da ih postave, da čujemo šta oni kažu, koji deo tog preduzeća može da radi, koji ne može. Da čujemo šta realni i normalni ljudi koji su zainteresovani kažu. To je neka moja, rekao bih, dobronamerna sugestija da pokušamo da spasimo ono što se spasiti može. Ne gajim velike iluzije. Tržišna konkurencija je žestoka i više mesta za slabe, neuke i one koji ne mogu da se bore nema, ali tim ljudima dugujemo da pokušamo ovo da uradimo.
Zašto im dugujemo? Zato što će se oni, gospodine ministre, pojaviti na vratima šaltera lokalnih samouprava i budžeta Srbije i tražiti nekakva socijalna davanja. Dajte da pokušamo da sada učinimo da se što manje njih pojavi na tim šalterima, da im vratimo dostojanstvo, da im vratimo veru, da kažemo da možemo zajedno sa njima da pokušamo nešto da pokrenemo. Nekada ste to uspevali, zašto ne bismo pokušali danas?
Potreban nam je pozitivan pristup, pozitivna energija.
Što se tiče ovog predloga, promena i izmena, mislim da su konkretne i jasne, da su ostvarive i moje lično zapažanje je da ne mislim da je neki nedostatak što gospodin ministar za privredu danas nije ovde. Raspravljamo o jednom konceptu koji nije čisto ekonomski. Više formalno-pravno. Ovo potpuno zadovoljava.
Što se tiče poslaničke grupe PUPS i mene lično glasaćemo za ovaj predlog. Ne verujem da će iko u Srbiji reći – ne i da dovedemo te ljude u situaciju da više ne mogu da pokušavaju da rade. Ovo je jedan dobronameran stav. Hvala.

Reč ima Dragan Šutanovac.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega želim da izrazim nezadovoljstvo zato što radimo subotom i zato što smo izgubili celu nedelju, a u isto vreme odbori su se zakazivali i trošio se novac na poslanike koji dolaze u Skupštinu. Apelujem da odbore imamo u danima kada imamo i plenarnu sednicu jer bi time uštedeli praktično velika sredstva koja se troše u situaciji u kojoj se nalazimo, a kao što kažete i kao što vidimo, imamo trend štednje koja je neophodna.
Sa druge strane, pridružujem se nezadovoljstvu onih koji su smatrali da za ovako važan zakon, za koji smo očekivali da će biti reformski, a ne samo tehnički, da bude ministar privrede ovde jer treba da čujemo kako on to vidi, a ne samo objašnjenje pravno-formalno jednog člana koje je neophodno, ali nije dovoljno da bi se ovakav zakon danas našao u parlamentu, odnosno da bi se ovaj zakon podržavao, jer privatizacija u Srbiji, kao što smo čuli, traje već 25 godina i neophodno je da se konačno ona završi, ne samo zbog tih preduzeća koja su u restrukturiranju već i zbog onih preduzeća koja potražuju sredstva, a videćete da je statistika poražavajuća jer veliki broj preduzeća koja nisu imala toliko dugo restrukturiranje su se ugasila zato što im duguju upravo ona preduzeća koja jesu u restrukturiranju.
Da bi govorili o privredi danas i da bi mogli da govorimo o privatizaciji moramo da vidimo u kom privrednom ambijentu danas posluje srpska ekonomija. Mislim da je taj ambijent katastrofalan i da je poražavajući. Visok nivo javnog duga koji je dostigao gotovo 21 milijardu evra, rekordno visok, sa jedne strane, pad deviznih rezervi sa druge strane, pad prometa generalno. Ukupne investicije u ovoj godini iznose samo 92 miliona evra. U prošloj i pretprošloj kumulativno bila je milijarda, u 2012. i 2013. godini, a u lošoj 2011. godini bila je milijardu i 800 miliona evra.
Danas kada govorimo o privatizaciji, računamo na strane investicije i one koji bi došli u našu zemlju da kupe nešto. Najavljena je prodaja velikih sistema. Ti sistemi su „Telekom“, „Dunav“, „Lutrija“. Ukoliko želimo da se to desi na adekvatan način moramo da napravimo ambijent u kojem će oni koji dolaze se osećati udobno, koji će imati pogodnosti koje su ima neophodne.
Šta se dešava danas u Srbiji? Dešava se da imamo povećanje nezaposlenosti, da po prvi put imamo više penzionera nego radnika i da Srbija tone u dužničko ropstvo koje bi moralo podhitno da se spreči.
Današnji Zakon o privatizaciji morao je da podrazumeva mnogo širi kontekst i da da mnogo više prostora, ne samo za prodaju tih preduzeća, već i da vidimo da li možemo pomoću prodaje tih preduzeća da rešavamo pitanja koja se tiču penzionera, odnosno Penzionog fonda, da rešavamo pitanja koja se tiču Zdravstvenog fonda, da li deo od te privatizacije treba da ide samo u lokalnu samoupravu ili treba da bude odvojen i upravo za Penzioni fond koji je uslovno rečeno nereformisan i koji danas predstavlja rak ranu i veliko opterećenje za budžet. Da li dozvoliti da se i dalje penzije pune samo iz budžeta, odnosno iz odvajanja onih koji su zaposleni? Danas imamo situaciju da imamo veći broj onih koji su penzionisani od onih koji rade.
Sam postupak privatizacije u nekim segmentima je bio loš, ali moramo biti svesni da, sa druge strane, jedan dobar deo srpske privrede upravo nose one firme koje su privatizovale određena preduzeća u Srbiji i da postoje mnogo, mnogo dobri primeri koji se tiču same privatizacije koja je omogućava da danas u Srbiji neki privredni razvoj postoji. Da nije bilo tih stranih preduzeća, nažalost, teško da bi sami radnici i oni koji imaju iskustvo da pokrenu mašine mogli da u 21. veku doprinesu da se Srbija ekonomski razvija i da se, pre svega, naš proizvod pojavi, ne samo na domaćem tržištu, već i na stranom tržištu.
Naglašavam da je ovo samo jedan od zakona koji je neophodan za reformisanje naše privrede, jedan od zakona koji treba da omogući da dođu strani investitori. Napominjem još jednom da se u ovoj godini u prva tri meseca, po podacima Vlade, samo 92 miliona evra investiralo u Srbiju. To je katastrofalni podatak koji će se pojaviti tek u sledećoj godini kao rezultat. To je nešto što izuzetno ugrožava ekonomiju, ne samo u datom trenutku, već i u budućnosti.
U isto vreme, imamo najave investicija iz inostranstva, imamo najave kupovine vagona u inostranstvu, imamo najave dovođenja arapskih kompanija koje bi trebalo da izgrađuju stanove širom Srbije po ceni od 380 evra po kvadratnom metru. Napominjem da je to nešto što je moguće ukoliko dobiju povoljne, odnosno povoljnije uslove od domaćih investitora koji učestvuju u izgradnji. Ukoliko imaju posebne uslove, ne vidim zbog čega bi mi to radili, jer će ta situacija uvesti u restrukturiranje i ostale kompanije koje danas nešto rade, a takvih je malo, imajući u vidu da je u prošloj godini privredna aktivnost po pitanju građevine u opadanju 30% u odnosu na pretprošlu godinu. To je nešto što kompletno ugrožava ekonomsku srž naše zemlje. Ukoliko ne budemo tu napravili pomak, a način na koji se predlaže mislim da je demagoški i populistički, imaćemo puno problema i bojim se da se ti problemi možda danas ne vide, ali se oni reflektuju u dugom nizu godina i teško će moći da se isprave, baš kao i ovi problemi koji se tiču malog dotoka stranih investicija u Srbiju u protekle dve godine.
Slažemo se sa tim da treba da se produži rok za restrukturiranje. Ne možemo da podržimo ovaj predlog zakona zato što on, ne samo da nije reformski, već je praktično samo negde uveden u red u odnosu na onu odluku iz novembra meseca koju je doneo Ustavni sud, ali to je izuzetno malo.
Još jednom naglašavam da je ministar za privredu morao da se potrudi, kad je već prihvatio tako teško mesto, da pogleda ovaj zakon, pretpostavljam da nije imao priliku, i da predloži neke inovacije koje su najavljivane, imajući u vidu da smo mi u toku izborne kampanje slušali mnogo velike priče o mnogo velikim dostignućima, a da danas praktično zasedamo u subotu da bi promenili samo jedan član zakona, a mogli smo to da uradimo i pre dve nedelje jer smo znali da to stupa na snagu i to nije nikakva novost. To je ono što su svi u Srbiji koji se bave privredom znali da će se desiti pre ili kasnije.
Zahvaljujem. Ovo je prvo javljanje, a javiću se još jednom kada bude red.

Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, kolege poslanici, verujem da su građani Srbije posle našeg poslednjeg skupa ovde kada smo čuli ekspoze premijera i izabrali novu Vladu željno čekali da vide prve poteze Vlade, prve zakone koji će doći u ovu Skupštinu. Pre svega, mislim da je više od 50.000 radnika koji rade u 164 preduzeća u restrukturiranju, kako smo čuli, sa zebnjom čekalo šta će se desiti 14. maja.
Na kraju prošle nedelje stigao je zakon, odnosno izmene Predloga zakona o privatizaciji koje se odnose praktično samo na jedan član i koje suštinski prolongiraju život preduzeća u restrukturiranju za još pet meseci. Naše mišljenje je da to nije dovoljno. Čuli smo u ekspozeu premijera nameru Vlade da reši ove probleme, neke osnovne ideje i očekivali smo, onog dana kada izmene ovog zakona budu na dnevnom redu, da će u parlamentu biti ne samo ministar privrede, nego i premijer, jer je ovo izuzetno važno državno pitanje, jer se radi o životima preko 50.000 radnika u tim preduzećima, a i šire. Mnoga od tih preduzeća su nosioci privrednog života u gradovima u kojima funkcionišu.
Mislim da naša rasprava ovde govori o tome da je ova tema mnogo šira od onog predloga koji ćemo formalno usvajati u danu za glasanje. Formalno ovaj zakon praktično, u skladu sa odlukom Ustavnog suda, briše određene članove važećeg zakona i onda završnim odredbama uvodi taj jedan rok od pet meseci, u kojem bi trebalo da se poverioci prijave Agenciji za privatizaciju, a onda Agencija da popiše sva dugovanja, evidentira sve te zahteve i utvrdi predlog za namirenje i potraživanje, a da se onda u roku od još 30 dana poverioci izjasne da li prihvataju ovaj predlog Agencije ili ne.
Čuli smo i od ministra da trenutno ne postoji centralni registar o tome kolika su potraživanja i ko ih potražuje. Postavlja se pitanje zašto je to tako? Znalo se da je privatizacija i po važećem zakonu trebala da se završi do kraja juna meseca ove godine. Pitanje je zašto Agencija nije radila ovaj posao u prethodnom periodu i čija je to odgovornost? Možemo da kažemo da, evo, parlament sada zaseda u subotu jer je ovaj rok za usvajanje, 14. maj, tu pred nama i u redu je što želimo da izbegnemo pravnu nesigurnost. Ali, ako postoji opravdanje za nas političare da smo imali izbore na početku ove godine, za Agenciju i za njen rad ne postoji opravdanje, jer Agencija je radila nesmetano svih ovih meseci.
Ono što očekujemo, to je jedan predlog zakona i rešenja koja govore kako će se rešiti i kakva je sudbina ovih preduzeća. Slažem se sa kolegama koji su govorili o tome da je potrebno prići svakom preduzeću pojedinačno, jer postoje različiti slučajevi. Da li je to grupisanje u tri grupe, kako je govorio premijer, ili na neki drugi način, ali se ne slažemo sa tim da se danas praktično samo prolongira rešavanje ovog problema i da se onda nastavi ta nesigurnost kod radnika koji rade u ovim preduzećima, da se nastavi nesigurnost i u privrednim subjektima koji rade sa njima, da se nastavi agonija onih poverioca koji zbog nenaplativih dugova imaju problema u svom radu, a u krajnjoj liniji i da se praktično izvrda odluka Ustavnog suda, odnosno konstatacija da je restrukturiranje pretvoreno u kontinuiranu dugotrajnu meru. Ovim se to ne prekida, nego naprotiv, produžava se, ali ovaj put za pet meseci. Naša je bojazan, s obzirom na ovakav početak, da li će posle tih pet meseci ponovo doći neki predlog i da li će ponovo neke nove rokove da postavlja, a da ne rešava probleme.
Upravo iz tog razloga, razloga što danas nemamo konkretne predloge za sudbinu ovih preduzeća i za završetak privatizacije u Srbiji, mi nećemo podržati ovaj zakon. Očekujemo vrlo brzo premijera, ministra privrede i ostale ministre zadužene za ekonomiju u Srbiji da budu ovde u parlamentu. Ne samo što to mi očekujemo, već verujem da to očekuju i građani, jer ekonomska pitanja su najvažnija pitanja trenutno građana Srbije. U toj raspravi želimo da učestvujemo i da govorimo o tome šta je sve dobro, a šta je sve loše donela privatizacija. Nešto smo čuli i danas. Negde ćemo se složiti, a negde se nećemo složiti, ali mislim da ono što nama treba, nije gledanje toliko u prošlost šta je bilo, nego kako da se ovaj proces završi, kako da privredu Srbije stavimo na zdrave noge. Hvala.

Primili ste ostavke narodnih poslanika dr Nebojše Stefanovića, Aleksandra Vulina, Vanje Udovičića, Jadranke Joksimović, Gorana Kneževića, Radoira Nikolića, prof. dr Snežane Bogosavljević Bošković, Aleksandra Antića, Ivice Dačića, Irene Vujović, na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Izveštaj Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, povodom razmatranja ovih ostavki koji je utvrdio da je podnošenje ostavki nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 2) Zakona o izboru narodnih poslanika, pa predlaže da Narodna skupština u smislu člana 88. stav 3. i 4. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovim narodnim poslanicima.
Takođe, Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja je utvrdio da je nastupanjem smrti narodnog poslanika dr Jovana Krkobabića nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 8. Zakona o izboru narodnih poslanika pa predlaže da Narodna skupština, u smislu člana 88. st. 3. i 4. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovom narodnom poslaniku.
Saglasno članu 88. stav 1. tač. 2. i 8. i st. 3. i 4. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja, konstatuje da je prestao mandat, pre isteka vremena na koje su izabrani, narodnim poslanicima dr Nebojši Stefanoviću, Aleksandru Vulinu, Vanji Udovičiću, Jadranki Joksimović, Goranu Kneževiću, Radomiru Nikoliću, prof. dr Snežani Bogosavljević Bošković, Aleksandru Antiću, Ivici Dačiću i Ireni Vujović, danom podnošenja ostavke, a narodnom poslaniku dr Jovanu Krkobabiću, danom nastupanja smrti.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika, izvršiće se popunjavanje upražnjenih poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini.
Reč ima dr Milisav Petronijević.

Poštovana predsednice, ministre, narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja da kažem da će poslanička grupa SPS podržati Predlog izmena i dopuna Zakona o privatizaciji iz razloga koji su navedeni i u ovom Predlogu zakona, u obrazloženju, a i posebno u dodatnim objašnjenjima gospodina ministra. Upravo iz svih tih razloga mi ćemo podržati ovaj predlog izmena i dopuna Zakona. U vezi sa tim želim da ispred poslaničke grupe SPS ukažem na nekoliko pitanja o kojima treba voditi računa kada je ova materija u pitanju.
Prvo, o privatizaciji smo toliko puta govorili, o svim njenim posledicama, neuspesima, uzrocima za ovakvo katastrofalno ekonomsko stanje, da više o tome govoriti nećemo. Ova vlada i ona prethodna su se uhvatile u koštac sa onim koje su bile protiv zakona i verujemo da će taj posao nastaviti do kraja, da ispravi ono što može da se ispravi.
Neko je s pravom primetio šesta promena Zakona o privatizaciji koji je donet 2001. godine. Kada je u pitanju privatizacija kroz restrukturiranje, mi moramo da kažemo otvoreno građanima Srbije da ni tu stanje nije bolje. Dosta dugo traje, dosta su veliki problemi. Prvi talas preduzeća u restrukturiranju je naišao 2002. godine, drugi talas 2008. godine. Mnogi su još uvek u tom statusu. Kada god smo govorili o preduzećima u restrukturiranju stalno smo upozoravali da tu postoje dva problema, a ne jedan. Jedan problem, hajde da kažem glavni problem, što je to veliki broj preduzeća, evo sad smo čuli podatak 164, sa velikim brojem radnika, a nikako da dobijemo tačan podatak, a uzećemo taj da je preko 50.000 zaposlenih.
S druge strane, značajni giganti koji su nekada bili nosioci razvoja pojedinih regiona u Srbiji se nalaze na tom spisku. Već svi znaju da su to Ikarbus, RTV Bor, Fabrika kablova Jagodina, Petrohemija, Župa, IMT, IMR, Prva petoletka, Magnohrom, Fabrika vagona Kraljevo, Jumko i da ne nabrajam dalje mnogo takvih ima. Dakle, jedan veliki problem kada su ta preduzeća u pitanju i sa stanovišta tog regiona, te regije su bili nosioci razvoja. I sa stanovišta uspešnosti funkcionisanja tih preduzeća, ali i ono što nas kao poslaničku grupu SPS interesuje, a to je i sa stanovišta zaposlenih ljudi u tim preduzećima. Mi smatramo da to nije samo ekonomsko pitanje, da to nije samo pitanje imovine, već i socijopolitičko pitanje.
Dakle, to je jedan problem. Drugi problem kada su preduzeća u restrukturiranju, a na koji smo takođe ukazivali, je taj što veliki broj poverioca ne mogu da naplate svoja potraživanja od tih preduzeća. Dakle, ne samo državnih poverioca, poreska uprava, Fond za razvoj, fondovi PIO i da ne nabrajam dalje, već i komercijalni poverioci. Čak kada su u pitanju komercijalni poverioci kao posledica tog, dakle, te ne mogućnosti da naplati svoja potraživanja bilo je dosta slučajeva da moraju da zatvore svoje firme. Problem je mnogo kompleksniji i zato kažemo da nije jedan, nego dva problema.
Kada je u pitanju ova predložena promena u ovom zakonu mislim da je gospodin ministar dao vrlo kratko i detaljno obrazloženje zbog čega se vrši promena i ono što je posebno za nas značajno, na čemu želim da se kratko zadržim, a to je šta je cilj, šta su ciljevi do koga se želi doći. Dakle, sama promena se usaglašava sa odlukom Ustavnog suda. Član 20ž Zakona o privatizaciji je nastao u decembru 2007. godine. Verujem u dobre namere tada Vlade da sačuva ta preduzeća od uništavanja, ali je ta mera da se ne može naplatiti prinudno od tih preduzeća bila dugotrajna, nije bila ograničena. Izmenom Zakona o privatizaciji u decembru 2012. godine dato je jedno ograničenje druge vrste da se restrukturiranje završi do 30. juna 2014. Evo odluka Ustavnog suda koja kaže da je ta odredba neustavna.
Videli smo iz obrazloženja ministra da ona dva stava iz tog zakona koja govore o državnim poveriocima ostaju, jer nisu dovedena u pitanje, ali oni će se namiriti iz one mase od prodaje tih preduzeća. Ali, želim da kažem, da javnost zna, da su to velika sredstva, još uvek niko ne barata sa tačnom cifrom. Vidim da se pominje oko milijardu i po evra kada je u pitanju. Dakle, problem kod tih preduzeća nije samo što država subvencioniše ta preduzeća, uglavnom za plate, nikada nije bilo dovoljno sredstava da se pokrene nova proizvodnja, gde god može da se pokrene, ali uz to kada se doda da ne plaćaju poreze i doprinosi, struja, voda, gas itd. ogromni su to gubici.
Dakle, zadržava se ta formulacija da državni poverioci se i dalje uzdrže od prinudne naplate kod preduzeća za restrukturiranje.
Ono drugo što je Vlada ovde predložila, a to je utvrdio jedan postupak kako poverioci da dođu do naplate svojih sredstava.
Treba da budemo realni i da kažemo – ovo odlaže pet meseci. Jeste. Zašto? Zato što se nalaze pred Vladom dva važna principa, dva važna momenta. Jedan je da se uspešno restrukturira preduzeće, a drugi je da omogući poveriocima da naplati svoja potraživanja.
Ovde je izvršen pokušaj da se nađe neki balans, neka ravnoteža kako da se to uradi, uz dodatna sva ona objašnjenja o kojima je govorio ministar, da ja ne govorim, šta znači ako ne bi bilo te promene zakona.
Želim da pozovem moju Vladu da tih pet meseci iskoristi na više načina. Prvo kroz ovu formulaciju da se u agenciji posle mesec dana u roku od 90 dana evidentiraju potraživanja, utvrdi visina i pripremi predlog za namirenje. Hajde da to uradimo. Stalno slušamo da ne znamo kolika su potraživanja. Dakle, da ih evidentiramo, da utvrdimo ko su i poverioci i kolika su potraživanja.
Posebno skrećem pažnju, jer je velika odgovornost na Agenciji za privatizaciju, da to uradi na jedan kvalitetan i efikasan način. Primeri koje smo imali u raznim privatizacijama su doveli do toga da građani nemaju u tom delu mnogo poverenja.
Drugo što želim da skrenem pažnju Vladi da iskoristi ovaj period od pet meseci da stvarno učini sve da realizuje ona tri strateška cilja o kojima je mandatar govorio prilikom predstavljanja programa Vlade ove sada.
Dakle, ovo kažem iz sledećih razloga. Mi moramo da priznamo da su sve vlade do sada to doživljavale kao vruć krompir, koji jednostavno da mnogo ne čačkaju, da obezbedi neka sredstva za plate i ne ulazi u suštinu problema i svi doživljavaju ta preduzeća samo kao velike gubitnike, velike trošadžije, a malo ekonomista posmatra mogućnosti razvojne kod tih preduzeća, a ima ih koja to mogu, koja mogu da se osposobe da funkcionišu.
Dakle, to je moj predlog, da Vlada taj period iskoristi, da u tom periodu učini sve da omogući da se uspešno završi taj proces, da oni koji mogu da stanu na noge, pomogne im se da stanu na noge, oni koji mogu da nađu strateškog partnera, da im se pomogne da nađu strateškog partnera, ali i sva pitanja u vezi sa tim, verujući da za tako nešto treba mnogo odlučnosti i hrabrosti, a ja verujem u odlučnost i hrabrost ove Vlade da može da reši ta pitanja, evo, pozivam da iskoristi taj period da učini sve da se ta pitanja reše na najbolji mogući način uz, naravno, naš predlog, ono po čemu se prepoznajemo, poslanička grupa SPS, sve to u socijalnom dijalogu. Bez socijalnog pakta, bez socijalnog dijaloga, partnera ne mogu se reforme sprovesti.
Da budemo načisto, Srbija je pred velikim reformama i one su nužne i dileme nema, ali reforme nisu cilj, reforme su sredstvo da se dođe do cilja, da Srbija stane na noge, da ekonomski ojača, da može onaj kolač koji se napravi da bude veliki, a onda da ga na najbolji mogući način, najpravedniji način delimo. Tako nešto ne može da uspe bez socijalnog dijaloga svih partnera. Verujem u ovu Vladu koja ima jasnu politiku i čvrsto je brani i sigurno ima odlučnosti da ovo sprovede.
Dakle, pred ovom Vladom je i još jedno pitanje uz ovo što sam predložio -šta posle ovih pet meseci, da sada već razmišlja šta kada isteknu mesec, pa još tri, pa još jedan, šta se događa dalje sa tim preduzećima?
Vratiću se na početak. Podržaćemo Predlog izmena i dopuna Zakona o privatizaciji iz ovih razloga koja su data u obrazloženju zakona i objašnjenja koje je ministar dodatno dao. Hvala vam lepo.