Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SNS će podržati Predlog zakona o izmenama Zakona o privatizaciji zato što se ova Vlada nalazi u situaciji koja najbolje može da se opiše jednim stihom starozavetnog proroka Jezekilja - da je neko jeo kiselo grožđe, a da sada ovoj Vladi trnu zubi.
Dakle, ovaj predlog zakona je jedini način da se reši konačno problem preduzeća koja se nalaze u restrukturiranju, ali da se taj problem reši tako što 14. maja 2014. godine se 57.000 ljudi neće naći na ulici, nego će se u tom dodatnom vremenu od pet meseci tražiti rešenje, konačno i definitivno rešenje, za preduzeća koja se nalaze u restrukturiranju.
Bilo bi dobro, pre svega zbog pojedinih kolega iz opozicije koji kritikuju ovaj predlog zakona, koji kritikuju Vladu Republike Srbije, koji kažu da nije dovoljno reformska, koji kažu da nije dovoljno učinila da bi se konačno završio postupak privatizacije u Srbiji, da se i mi narodni poslanici, a i građani Republike Srbije podsete otprilike kako je sve počelo, odnosno da se vratimo na izvor problema sa kojima se danas suočavamo svi mi, pre svega Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo privrede.
Veliki problem u Srbiji počeo je sa jednim konceptom privatizacije koji je, ispostavilo se, bio loš i koji je srpsku privredu i doveo u ovako tešku situaciju u kojoj se ona sada nalazi.
Kada govorimo o privatizaciji, mislim da ćete se složiti da je, gospodine ministre, a i vi, kolege narodni poslanici, najbolje govoriti jezikom brojki, ne jezikom fraza, ne jezikom lepih želja i ne jezikom kritike istih onih koji su do juče bili na vlasti, a koji nisu ništa uradili da se situacija u srpskoj ekonomiji popravi.
Dakle, 2002. godine, to je godinu dana nakon donošenja Zakona o privatizaciji, prodato je, kada kažem prodato, prodat je društveni kapital, on je bio predmet transformacije, 220 preduzeća, 2003. godine - 709 preduzeća, 2004. godine - 238 preduzeća, 2005. godine - 221 preduzeća, 2006. godine - 235 preduzeća, 2007. godine - 294 preduzeća. Inače, cifre su, gospodine ministre, veoma indikativne zato što se neki hvale kako je u vreme njihove vlade teklo med i mleko. Evo kako su tekli med i mleko – prodajom društvenog kapitala punio se budžet. Kratkoročno je to imalo efekta, ali dugoročno smo dovedeni u situaciju da danas moramo da donosimo izmene Zakona o privatizaciji. Dakle, 2007. godine - 294 preduzeća, 2008. godine - 240 preduzeća, 2009. godine - 76 preduzeća, 2010. godine - 27 preduzeća, 2011. godine - tri preduzeća, 2012. godine - tri preduzeća. U 2013. godini, odnosno u 2014. godini nije bilo privatizacija.
Ukupno od 2002. do 2012. godine, za 10 godina, prodato je 2.266 nekadašnjih društvenih preduzeća u Republici Srbiji, u kojima je radilo 229.329 ljudi. Ostvareni prihodi od privatizacije u neto iznosu iznosili su 177.773.911.659,00 dinara.
Šta je onda nastalo kao problem? Ispostavilo se da je veliki broj privatizacija bio loš, neuspešan, odnosno da kupci društvenog kapitala nisu ispunjavali neke od svojih obaveza koje su bile predviđene ugovorom o prodaji kapitala, pa je u 2003. godini raskinuto 24 privatizacije, u 2004. godini 90, u 2005. godini 75, u 2006. godini 56, u 2007. godini 69, u 2008. godini 73, u 2009. godini 90, u 2010. godini 128, u 2011. godini 41, u 2012. godini 25, u 2013. godini 12 i u 2014. godini jedna. Ukupno je raskinuto 683 ugovora o privatizaciji.
Šta je dalje zanimljivo? Gospodine ministre, to se pre svega odnosi na one koji vas kritikuju i koji kažu – zašto je došao ministar pravde u subotu, 10. maja, da obrazlaže izmene Zakona o privatizaciji, kada smo mi politički i ekonomski gencijalci sve super radili i nismo napravili nijedan problem? Sad vi, gospodine Selakoviću, treba da se u ime Vlade Republike Srbije, a čudi me da to nije uradio i premijer Vučić, izvinite onima koji su do juče sedeli na vlasti zato što za godinu i po dana niste uspeli, na našu veliku žalost, da ispravite sve krive Drine u Srbiji koje su oni napravili od 2000, odnosno od 2001. godine.
Dakle, ko je doveo najveći broj preduzeća u postupak restrukturiranja još pre 10 i više godina i u međuvremenu ništa nije uradio da reši problem tih preduzeća? Sada su došli u Narodnu skupštinu i pitaju vas, ministra pravde, koji je prvi put izabran 2012. godine, a drugi put sad, 2014. godine, šta je to, gospodine Selakoviću, što ste vi uradili da se reši problem preduzeća u restrukturiranju?
Evo, cifre govore same za sebe. Godine 2002. uvedeno je u restrukturiranje četiri preduzeća, 2003. godine 21, 2004. godine 16 preduzeća, 2005. godine 14 preduzeća, 2006. godine sedam, 2007. godine dva, 2008. godine osam, 2009. godine 14 i sad, molim vas, obratite pažnju, 2010. godine 82 preduzeća je dovedeno u postupak restrukturiranja, 2011. godine, koju je spominjao gospodin Šutanovac kao godinu velike investicije, a investicija se sastojala u tome što je jedna privatna kompanija prodala svoj kapital drugoj privatnoj kompaniji, jedna je bila srpska, druga je bila belgijska, a država od toga nije imala nikakvu korist. Dakle, u toj famoznoj velikoj investicionoj godini, po mišljenju DS, u 2011. godini stavljeno je u postupak restrukturiranja 28 preduzeća, u 2012. godini 10 i, sad pazite, u 2013. i u 2014. godini ukupno četiri. Dakle, u 2013. godini dva preduzeća, u 2014. godini dva preduzeća, ukupno 217 preduzeća.
Prema portfoliju Agencije za privatizaciju, trenutno se u postupku restrukturiranja nalazi 162 preduzeća koja zapošljavaju 57.205 ljudi. Ako se ovom broju od 57 hiljada doda broj od 35.466 ljudi, odnosno radnika koji rade u preduzećima koja se nalaze u, da kažem, pripremnom postupku za privatizaciju, dakle, gde je u toku priprema za privatizaciju postupaka aukcije ili postupak tendera i ako ovom broju dodamo broj od 7.469 ljudi koji rade u preduzećima koja se nalaze u postupku kontrole kupoprodajnih ugovora, a postupak kontrole kupoprodajnih ugovora vrši Agencija za privatizaciju, dobija se jedan frapantan podatak, a to je da u svim ovim preduzećima radi ravno 100.140 ljudi. Dakle, to su cifre.
Sad, SNS pita kolege iz opozicije – šta je to što su oni uradili da ova Vlada Republike Srbije i gospodin ministar Selaković ne dođu u situaciju da 10. maja 2014. godine zajedno sa nama pronalaze rešenje za jednu gotovo nemoguću pravnu i ekonomsku situaciju, a to je da se ovih 100 hiljada ljudi 14. maja ne nađe na ulici?
Ono što nama preti, ono što preti svim ovim preduzećima koja se nalaze u restrukturiranju, jeste da se iznad njih tog 14. maja skloni, uslovno rečeno, taj ekonomski kišobran i da sva ta preduzeća budu izložena postupku prinudne naplate. To znači da će istog dana sva ova preduzeća biti blokirana. To znači da će sva ova preduzeća prestati da rade i to znači da će svi ovi ljudi, odnosno radnici koji rade u ovim preduzećima, prestati da primaju ionako skromne plate.
O kakvim preduzećima se radi? Kad bi se radilo o pekarama, o zanatsko-trgovinskim radnjama, što bi rekao naš narod – ni po jada. Radi se o preduzećima koja su od strateškog interesa za državu Srbiju.
Sada vas pitam – šta je alternativa ovom predlogu zakona, ako imate u vidu činjenicu da su u pitanju nekada veliki, nažalost, u međuvremenu devastirani, opljačkani ekonomski sistemi, poput „Galenike“, poput RTB „Bor“ i poput mnogih drugih od ovih 162 ili 164 preduzeća koja se nalaze u postupku restrukturiranja? Dakle, šta je alternativa ovome što je ponudila Vlada Republike Srbije, a što danas zdušno kritikuju kolege, pre svega iz DS i Nove demokratske stranke i bacaju se kamenom na Vladu Republike Srbije zato što po njihovom skromnom mišljenju nije uradila dovoljno da se reši problem svih ovih preduzeća?
Dakle, šta je alternativa? Alternativa je da se 100 hiljada ljudi istog dana nađe na ulici, da istog dana stane privredni život u Srbiji. Zamislite samo, poštovane kolege i građani Srbije, šta bi bilo da 14. maja stane sa proizvodnjom, recimo, „Galenika“, koja se takođe nalazi u postupku restrukturiranja, „Galenika“ koja je sistematski opljačkana u proteklom periodu i koja je uprkos toj pljački uspela da sačuva veliki broj stručnih kadrova i zahvaljujući tome što je Vlada Republike Srbije, odnosno što je Agencija za privatizaciju na preporuku Vlade Republike Srbije krajem prošle godine stavila „Galeniku“ u postupak restrukturiranja, u toj fabrici se i dalje odvija proizvodnja, odvija se proizvodnja lekova koji su jeftini, dostupni građanima Srbije, a koji su neophodni za, nažalost, sve veći broj građana Republike Srbije koji boluju od malignih oboljenja, od kardiovaskularnih oboljenja itd.
Šta je alternativa? Alternativa, naravno, postoji, ali ta alternativa je preskupa za građane Srbije. Najveći broj građana Srbije sebi ne može da priušti lekove inostranih farmaceutskih kompanija zato što su mnogo skuplji nego što su, recimo, lekovi koje proizvodi naša „Galenika“.
Suština onoga što SNS hoće da kaže je da je rešenje koje je ponudila Vlada Republike Srbije u ovom trenutku jedino moguće. Drugog rešenja nema.
Naravno, svi bi mi bili srećni da nemamo nijedno preduzeće u restrukturiranju, da su sve privatizacije u Srbiji sprovedene uspešno. Kada kažem uspešno, to znači da su kupci društvenog kapitala ta preduzeća kupili da bi nastavili proizvodnju, da bi je proširili, da bi zaposlili novi broj ljudi, a ne da bi kupili puku imovinu, da bi negde u krug fabrike doneli pet, šest starih mašina i to prikazali kao investiciju, a najveći broj ljudi otpustili.
Za informaciju kolegama iz opozicije koji tako zdušno kritikuju Vladu RS, koji kritikuju Aleksandra Vučića, koji kritikuju ministra Selakovića, koji kažu da nismo ništa uradili od 2012. godine, da su oni očekivali posle sedam dana od ekspozea novog premijera Vučića da će da reši problem svih 162 preduzeća. Evo, gospodine ministre, možda će vam pomoći ovaj podatak.
Dakle, od 2002. godine, kao što sam rekao, privatizovano je u Srbiji 2266 preduzeća sa ukupno 229.329 radnika, prema podacima Agencije za privatizaciju. Znate koliko je od tih 2266 privatizacija bilo uspešno? Slovom i brojem bilo je uspešno 28 privatizacija.
Od 2001. godine mi imamo 28, uslovno rečeno i to vrlo uslovno rečeno, uspešnih privatizacija. Kada kažem uslovno rečeno, moram da upotrebnim taj prefiks uslovno, zato što u svim ovim preduzećima koja su privatizovana, uglavnom metodom javnog tendera, nakon privatizacije radi manji broj radnika, nego što je radio pre privatizacije, ali šta je uspešno u ovim privatizacijama? Uspešno je to što ta preduzeća uopšte rade, što je veliki uspeh, imajući u vidu sve ono što nam se dešavalo od 2001. do 2012. godine, uspešno je to što ti radnici primaju neke plate. Te plate nisu velike, ali su makar uredne. Da vam sad ne nabrajam svih ovih 28 preduzeća: „Impol Seval“ Sevojno, „Zdravlje a.d. Leskovac“, „Južni Banat d.o. Bela Crkva“, cementara „Kosjerić“ Kosjerić, to je inače jedina firma koja u ovoj opštini radi, cementara Novi Popovac, Duvanska industrija Vranje, DIN fabrika duvana Niš, industrija smrznute hrane „Frikom a.d. Padinska Skela“ Beograd, „Merima a.d. Kruševac“, „Goša“ fabrika opreme i mašina Smederevska Palanka itd.
Dakle, genijalci koji su vodili Srbiju od 2001. godine su, gospodine ministre, privatizovali više od 2000 preduzeća i tako su ih uspešno privatizovali da nam je Agencija za privatizaciju sa stanjem na mesec maj 2014. godine dostavila izveštaj, kao narodnim poslanicima, da je od svih tih privatizacija uspešno bilo svega 28. Sada se postavlja pitanje – ko je odgovoran i ko je kriv za situaciju u kojoj se Srbija našla? Naravno, nije kriv Aleksandar Vučić, ni Tomislav Nikolić, ni Nikola Selaković, niti je kriva SNS. Krivi su oni koji su sprovodili nakaradne i naopake postupke privatizacija u Srbiji od 2001. do 2012. godine, koji su veliki broj preduzeća sistematski upropastili, opljačkali, prodali ispod svake tržišne cene, najveći broj radnika ostavili na ulici. Sada ti isti pitaju Vladu RS zašto nije brže i efikasnije rešila problem koji je u Srbiji gomila od 2001. godine. Prosto, brže ne može.
U ovoj situaciji, pravno posmatrano, ovo je jedino moguće rešenje, da budemo u duhu odluke Ustavnog suda, jer su odluke Ustavnog suda izvršne, konačne i opšte obavezujuće i SNS, kao vladajuća i najveća partija u Srbiji, poštuje odluku Ustavnog suda. Istovremeno, Vlada RS i poslanička grupa SNS ne mogu da ostanu gluvi i slepi na činjenicu da se u Srbiji odvija neki život, da se odvija neki ekonomski život, da postoje neki živi ljudi kojima je potreban posao, kojima je potrebno da primaju platu, da postoje neka preduzeća koja su od vitalnog interesa za državu Srbiju. Vlada RS je u tom, uslovno rečeno, sukobu između pravne forme i društvene suštine izabrala idealnu sredinu. Dakle, poštujemo odluku Ustavnog suda.
Ona će stupiti na snagu 14. maja, a mi joj danas, odnosno u ponedeljak kada budemo izglasavali zakon o izmeni Zakona o privatizaciji, idemo u susret i sprečavamo kolaps srpske privrede koji bi se desio 14. maja da nije ovog predloga zakona. Zbog toga će poslanička grupa SNS da podrži izmene ovog zakona.

Reč ima ministar Nikola Selaković.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam se trudio da pažljivo slušam izlaganja ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa i da zabeležim, a onda i da odgovorim na neke kritike koje su izrečene na današnju temu dnevnog reda – izmenu Zakona o privatizaciji.
Na žalost, izostale su ozbiljne kritike ili argumentacija za ozbiljne kritike ovog predloga zakona o izmeni Zakona o privatizaciji. Cela priča se svela na nekoliko kritika.
Prva kritika - zašto Narodna skupština zaseda subotom? Mislim da je svakome ko gleda televizijski prenos i ko je prisutan ovde vidljiva jedna promena, a to je da za razliku od prethodnih saziva Narodne skupštine u toku rasprave o nekom predlogu zakona sala za sednice je gotovo puna, i to je puna u subotu, a ja verujem da je to dokaz jednog visokog nivoa ozbiljnosti koju i narodni poslanici, i predstavnici Vlade pokazuju u svome radu. Nema ništa protiv toga što se održava Narodna skupština, odnosno sednica Narodne skupštine subotom i podržavam predsednicu Narodne skupštine koja je zakazala sednicu za današnji dan.
Druga kritika, koja se spočitavala, jeste da je ovde reč o tehničkom zakonu, a zaboga očekivali smo reformske zakone. Ovde se radi o situaciji koja je tehnički preduslov da se donose reformski zakoni. Nikome od nas, koji smo članovi Vlade RS, ne pada na pamet da zadržavamo bilo kakav status kvo. Ovde je suočavanje sa jednom nužnom posledicom lošeg vođenja politike u dugom nizu godina.
Slušajući pažljivo kolegu Martinovića, od tih 2266 preduzeća, ako se ne varam, preko 1300 preduzeća je privatizovano u godinama 2002, 2003, 2007, 2008, 2009, 2010, 2011. Dakle, više od polovine.
Jedna koleginica je rekla da su za dobru privatizaciju falili dobri zakoni. Podržavam tu izjavu i samo ću je dopuniti, ali je falilo i poštenje onih koji su sprovodili privatizaciju i falio je efektivan i dobar sistem kontrole sprovođenja privatizacije.
Ako ste pažljivo pratili koja su to preduzeća privatizovana uspešno, molim da mi neko navede neku zemlju u kojoj su propale cementare, osim ako su imale potpune diletante u svom rukovodećem kadru…
(Aleksandar Martinović, s mesta: Farmaceutske kompanije.)
…ili farmaceutske kompanije ili kompanije za proizvodnju cigareta, odnosno duvana.
Podsetiću na nešto što će se nekome dopasti, nekome se neće dopasti, ali u jednom mnogo boljem Zakonu o privatizaciji, koji je imao jednu veliku manu, s kraja devedesetih godina firme koje su tada privatizovane, mnoge od njih i dan danas su aktivne. Hoćete da kažete da nije tako? Velika mana toga zakona je bilo izostavljanje obaveznosti te privatizacije i tu možemo da se složimo.
Čuli smo primer da je u jednoj godini privatizovano preko 700 privrednih društava, u 2003. godini koja je kobna po mnogo čemu za modernu istoriju Srbije.
Postavljeno je pitanje da li će Vlada razmisliti o nekoj opsežnijoj, detaljnijoj izmeni Zakona o privatizaciji? Neće razmišljati o izmeni. Vlada planira da predloži Narodnoj skupštini, a Narodna skupština da donese potpuno novi Zakon o privatizaciji, kao i novi Zakon o stečaju, novi Zakon o radu, kao i novi Zakon o planiranju i izgradnji, kao i novi Zakon o državnim službenicima i čitav set novih zakona koje ćete u toku ovoga leta dobiti, o njima odlučivati, razmatrati ih, i nadam se, usvojiti.
Da li je velika investicija i investicioni podvig u jednoj godini ako imate prodaju jedne kompanije, kao što reče uvaženi kolega Martinović, po ceni od blizu milijardu, i da se hvalite time kao velikom stranom investicijom? Postavite pitanje toj kompaniji koja je ušla na tržište Srbije – koliko je zadovoljna onim što je kupila? Koliko je zadovoljna funkcionisanjem onoga što je kupila i da li je verodostojno sve ono što je predstavljeno toj kompaniji da se prodaje?
Neko je rekao u svojoj raspravi, moram da se osvrnem na to, ne želim da to ostane neodgovoreno, da je broj penzionera nadmašio broj zaposlenih. Istina je. Da li je moguće da se penzije pune samo iz budžeta? Ko je to započeo da radi u Srbiji? Ko je počeo da se zadužuje da bi isplaćivao penzije? Ko je počeo da uzima kredite da bi nekome isplatio penziju, ili platu?
Želim pred građanima Srbije da budem potpuno iskren i otvoren. Neko je rekao, možda je to rekao i nenamerno, u ovim preduzećima radi gotovo 60 hiljada, 56 hiljada radnika. Da li iko od vas veruje da 56 hiljada ljudi radi? Koliko je od ovih preduzeća i od ovih radnika onih koji fiktivno rade? Koliko je? Koliko imate preduzeća u kojima se ljudi vode kao zaposleni, a ne rade ništa? Da li želi neko o tome da govori?
Upravo zato što smo u jednoj apsolutno nerealnoj situaciji, životnoj, ne želimo da žmurimo pred tim, ne želimo da ćutimo, ne želimo da pričamo da je to samo problem koji je napravio neko drugi. Mi želimo problem da rešimo. Taj problem jednom mora da se reši.
Tumor je u početku dobroćudan. Imali su priliku da ga rešavaju neki drugi. Onda je počeo da narasta i postao je zloćudan. Bolestan čovek kad ode kod lekara, ne pričaju mu o šminkanju, već mu pričaju o teškoj terapiji kojoj mora da bude podvrgnut ako misli da ozdravi.
Pred nama je čitav niz bolnih i teških i mera i poteza, ali to nisu mere koje vode u beznađe, nego nešto potpuno suprotno tome. To su mere nakon kojih moramo da se nadamo nečemu. Naš narodni pesnik kaže – vaskrsenja ne biva bez smrti. Ili jedan naš savremeni književnik – najgušći je mrak pred zoru. Kada vam se čini da je nešto najteže, a morate da preduzmete, znajte doći će dobro posle toga.
Ova Vlada je prva Vlada koja iznela sistemski plan za rešenje izuzetno složenih problema koji su nastali nebrigom mnogih vlasti, mnogih Vlada, mnogih režima. Da li su to Vlade koje su bile na vlasti devedesetih, da li su to Vlade koje su bile na vlasti dvehiljaditih? Svaka po malo, svaka na određeni način. Da li i 2012. godine? Jeste i 2012. godine. Jeste i 2012. godine, nemam problem da kažem to. Svaka Vlada je birana sa određenim kapacitetom. I oni koji su rekli da nije trebalo da imamo izbore ove godine, tek sada treba da shvate da i te kako trebalo da imamo. Jer, samo ovakva Vlada i samo ovakva poslanička većina može da sprovodi teške, nepopularne, bolne, ali najozbiljnije i nužne reforme. Kamo sreće da je neko u prošlosti iskoristio podršku koju je imao da nešto učini.
Kada pogledamo šta smo privatizovali, prvo smo privatizovali ono što je državi donosilo najviše prihoda. Ono što je državi donosilo najviše prihoda to je država prvo uzela i privatizovala. Onda je ono što nije donosilo ništa, već je donosilo gubitke smo ostavili u zabranu države i sada ćemo kao o tome da brinemo i o tome kao brinu od 2000. godine pa na ovamo svi. Kako brinu? Tako što ljude drže u fikciji da su zaposleni, tako što u Srbiji imate apsurd da se čovek vodi kao zaposlen i prima platu a ne radi ništa. Možemo da pričamo zašto je do toga došlo. Možemo da pričamo o odgovornosti sistema za to. Možemo da pričamo o odgovornosti pojedinaca za to.
Istina je. Dobro rade cementare. Ali, cementara jedna koja je dobro radili i 2000. godine je i tada bila neka vrsta faktora socijalne stabilnosti u gradu gde je zapošljavala 3200 ljudi, a danas ih zapošljava 230. Da li je to neodrživo? Jeste.
Moram da spojim i lepo i korisno i u ovoj priči itekako korisno. Dokaz da je sistem sprovođenja reformi u Srbiji bio apsolutno naopak jeste način sprovođenja privatizacije i ulaska u reforme. Da je neko državi Srbiji želeo dobro ne samo rečima, već i svojim delima, on bi recimo još te 2001. godine, kao što je postojao apel ljudi iz tadašnje vlasti, prvo sproveo reformu pravosuđa, jer da je urađena dobra reforma pravosuđa znate kada bi bilo i jedne jedine pogrešne ili kriminalne privatizacije? Ali, to nije urađeno tada, već su sprovođene te i takve privatizacije, a onda u trenutku kada to nije bilo sankcionisano neko je rekao da ne rade sudovi, ne rade dobro. Jeste li to znali i onda kada ste počeli da privatizujete?
Falili su bolji zakoni. To je istina. Naš usud je što smo upravo u ovoj oblasti, ako je privatizacija u pitanju, bili svedoci da smo jedan bolji zakon zamenili jednim lošijim zakonom. Falilo je mnogo više poštenja u postupanju državnih organa koji su bili nadležni da sprovode privatizacije. Počeli smo da privlačimo strane investitore aktivno tek u onom trenutku kada smo videli da nam privatizacija ode u nekom potpuno drugom smeru, pa smo onda nenamenski trošili novac po nekoliko puta za istu stvar, a potpuno bezuspešno.
Kao što reče jedan kolega iz opozicije, sa čijom rečenicom se itekako slažem, da se okrenemo budućnosti i to itekako poštujem.
Moramo da znamo šta smo nasledili, moramo da znamo od čega potičemo i moramo da znamo na čemu se zasnivaju naši problemi. Jer, znate, isključiva priča o budućnosti, isključiva, bez pomena onoga što je uzrok sadašnjice, to vam je kao da detetu pričate - apsolutno je nevažno ko su ti roditelji, ko su ti baba i deda, što si ti takav kakav jesi i što si u situaciju u kakvoj jesi. E pa nije nevažno. Moramo da znamo uzrok problema, ali ne da se vrtimo u krug, jer problemi su postajali i 2001. godine kada je zakon donet. Da nisu postojali, zakon ne bi bio ni donešen.
Naš najveći problem jeste sprovođenje zakona. Možemo doneti u Narodnoj skupštini najbolje moguće zakone, ali ako ih ne budemo sprovodili na dobar i valjan način, onda nam se neće pisati dobro. Ovde su donošeni dobri zakoni, nekada bolji, nekada lošiji, ali su ti zakoni sprovođeni loše. Na Narodnoj skupštini je bilo tada i da kontroliše sprovođenje tih zakona. Pitanje je koliko je ona to radila. Ovaj zakon je tehnički preduslov da se uđe u donošenje reformskih, sistemskih zakona, bez kojih poboljšanja tržišnog, privrednog, investicionog ambijenta u Srbiji neće biti.
Zahvaljujem vam se na početnom delu raspravi i spreman sam da u nastavku zaista argumentovano razgovaramo o svemu.

Hvala ministru Selakoviću.
Sada prelazimo na rad po prijavama za reč.
Reč ima narodni poslanik Žika Gojković. Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, danas govorimo o temi o kojoj smo mnogo puta do sada govorili, temi o kojoj je SPO mnoštvo puta govorio i na žalost građana Srbije vreme je potvrdilo ispravnost u bojazan, tj. u sve ono što smo do sada govorili, a što se dešavalo u poslednjih 14 – 15 godina.
Samo bih se osvrnuo na nekoliko stvari, pošto mi danas, kao što je rekao i sam gospodin ministar, govorimo o tehničkim izmenama, ali o tehničkim izmenama koji su preduslov da bi se mogli, kako ste i sami rekli, donositi reformski i sistemski zakoni. Jednostavno, ovo je tema koja je toliko popularna da bi se politički moglo poentirati, pa ću se truditi da u vremenu koje imam zasnujem samo na činjenicama, tj. da govorim o činjenicama koje su nažalost poražavajuće.
Srpski pokret obnove godinama unazad govori da je ne donošenje zakona o poreklu imovine, zakona o decentralizaciji i zakona o restituciji u velikoj meri doprinelo jednoj lošoj i pljačkaškoj privatizaciji, koja je potpuno poremetila sistem i osiromašila većinu građana Srbije. Novac od privatizacije, što je jedan od najvećih apsurda, obično prva ili druga rata koje su dolazile trošile su se kroz nacionalni investicioni plan i razna ministarstva za razvoj, a koje su u stvari bila partijski plen i služile za lično bogaćenje ljudi koji nikada nisu otkrili poreklo svoje imovine.
Tu, naravno, govorim o ljudima koji su se obogatili 90-ih godina, uglavnom o skorojevićima koji su se obogatili dok su pojedinci gubili svoju celokupnu imovinu, dok se država zaduživala, dok su ljudi gubili svoje kuće, svoje domove. Upravo ti ljudi koji su se tada obogatili, posle 2000. godine, pod patronatom, tj. uz podršku velikih reformatora i velikih zagovornika demokratskih ideja, su taj svoj kapital legalizovali, tj. oprali sve one pare koje su u najmanju ruku na sumnjiv način stekli. Naravno, nisu samo oni ti koji su se obogatili kupujući preduzeća po Srbiji i taj kapital oprali. Ono što je strašno, to je da govorimo i o kapitalu koji je verovatno stečen kroz razne narko kartele i slične pljačkaške radnje.
Najveći broj spornih i propalih privatizacija, kao što je do sada rečeno, je u periodu od 2004. do 2008. godine, kada su firme kupovale novcem sumnjivog porekla koji je u Srbiji vraćan sa raznih Devičanskih ostrva i drugih egzotičnih destinacija i zemalja iz tzv. poreskog raja. Oni koji su ga 90-ih godina iz zemlje iznosili, uništavajući sistem i zemlju, sve su to pretvorili, da kažem, u taj kapital, kupujući firme u restrukturiranju u kojima radi preko 50.000 naših sugrađana koji još uvek sa zebnjom iščekuju na koji način će se okončati ovaj postupak.
Oni koji su kupili ova preduzeća, nakon toga naneli su nesagledive štetne posledice, a mahom su prošli nekažnjeno. Država je u njihovo ime, naravno, preuzela obaveze izmirenja obaveza ovih preduzeća i brige o zaposlenima i sa razlogom možemo reći da mnogi naši sugrađani, a pretpostavljam i moje kolege poslanici pitaju – zašto je to tako? Pitamo se zašto je to tako, ne samo zato što je država preuzela obaveze na 50.000 ljudi koji su ostali na ulici, već se pitamo i zato što se mahom posle preuzimanja države, tj. uloge države u tim javnim preduzećima, preduzećima u restrukturiranju, pojavljuju razni partijski kadrovi koji su još više uništili ta državna preduzeća i doveli ih na rub funkcionisanja. Takvih preduzeća danas imamo po celoj Srbiji. To je jedan možda i od najvećih apsurda postprivatizacionog procesa, da su čak neki koji su bili okoreli mafijaši, krijumčari, trgovci narkoticima više pažnje posvetili tim javnim preduzećima u restrukturiranju, nego što su to činili partijski kadrovi koji su gledali da uglavnom novac izvlače za partijske i lične svrhe.
Nažalost, mi ni danas nemamo zakon o poreklu imovine, kao ni zakon o decentralizaciji, niti dobar zakon o restituciji, osim čoveka koji čini sve što je moguće da iz ovakvog zakona kakav imamo, a mislim na Strahinju Sekulića, maksimalno iz njega izvuče da bi se ispravila ova nepravda iz prošlosti. Sada ne možemo vratiti vreme, ali možemo makar donošenje ovih zakona ispraviti deo nepravde, omogućiti ravnomerni razvoj Srbije i zaštititi subjekte privatizacije od ljudi sumnjivog kapitala.
Naravno, svi znamo da nije ostalo još mnogo toga što se može privatizovati, ali ostaje veliki teret i obaveza da se u veoma teškim uslovima restrukturiranje okonča sa što manjim lošim posledicama za zaposlene i da se privatizacijom velikih sistema ostvari kakva takva makro-ekonomska stabilnost i započne jedan privredni ciklus koji će našim građanima dati priliku da kroz zaposlenje konačno obezbede egzistenciju za sebe i svoje porodice.
Kao što je rekao i sam ministar, izmene zakona su inicirane odlukom Ustavnog suda kojom je utvrđeno da se neustavna odredba Zakona o privatizaciji, koja onemogućava prinudnu naplatu potraživanja od preduzeća do završetka postupka restrukturiranja, ta odluka Ustavnog suda, kao što svi znamo, trebala je da stupi na snagu 14. maja. Ako bi ta odluka stupila na snagu, umanjila bi se imovina i vrednost tih preduzeća, a odbili bi se zainteresovani partneri. Stvarno ne vidim baš nijedan razlog da sve poslaničke grupe ne podrže ove izmene, neko će reći tehničke, a neko će reći vrlo važne izmene.
Ponoviću to da kada govorimo o privatizacijama da nije slučajno što se bivši ministar Bubalo i danas nalazi u pritvoru i da ne vidim nijedan razlog zašto se otvoreno ne bi pričalo o strankama koje su podržavale ovakav pljačkaški vid privatizacije. Zašto ne bi otvoreno govorili o ljudima koji su okretali glavu, a svi su znali da se po Vojvodini šakom i kapom kupuju preduzeća u najmanju ruku sa sumnjivim kapitalom?
(Predsedavajući: Vreme, molim vas.)
Odmah ću završiti. Reći ću još samo jedan primer, da je u „Severtransu“ kupljeno 40 novih golfova kojima je taksi služba obavljala svoj posao. Zamislite da to jedan privatnik kupi, koliko bi mu vremena trebalo da otplati?
Završiću, bukvalno samo rečenicu, dve. Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka će podržati naravno izmene zakona, ali vas molimo, gospodine ministre, da nastavite da radite putem kojim ste radili, da hrabro čistite prepreke, ne samo na evropskom putu, nego kada je u pitanju stvaranje pravne države i da konačno vidimo šta se to dešava u Agenciji za privatizaciju, da i dan danas imamo postavljanje ljudi sa sumnjivim biografijama, čak bi se usudio reći, ne usudio reći nego mislim da sam dobro informisan, da se i dan danas postavljaju ljudi koji su krivično gonjeni, pa čak i neki koji imaju pravosnažne presude se postavljaju za direktore, izvršioce raznih drugih rukovodećih funkcija i savetnike samih direktora. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Zoran Živković, a neka se pripremi narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo imamo ponovo interesantnu temu. Nemam ništa protiv da se radi subotom, može da se radi i nedeljom, može da se radi i noću, može da se radi svaki dan, to apsolutno nije tema, niti je tema što da li je bilo loših poteza u prošlosti, naravno da ih je bilo.
Zamolio bih vladajuću većinu da shvati da su izbori prošli, da ste pobedili na izborima i da je sada vreme da ono što ste obećavali građanima da im to ponudite.
Imamo danas, par ekselans, izmene zakona o kojima bi trebao da govori ministar privrede. Meni ne smeta što je ministar pravde tu, jer će on biti svedok usvajanja zakona koji će biti neustavan, kao i ovaj prethodni, zato što je generalno ovo izigravanje odluke Ustavnog suda, ovo odlaganje primene odluke Ustavnog suda za pet meseci. Niko iz stranke koju ja predstavljam, pa i nas dvojica ovde prisutnih, nije nikada očekivao da bilo ko može da reši pitanje 162, tri, pet privatizacija ili tih firmi u restrukturiranju. Poenta je što ste vi to obećavali. Vi ste rekli da ćete to da rešite. Naravno da te firme koje nisu privatizovane 10 godina, vrlo teško mogu da nađu svog kupca, vrlo teško da mogu da počnu da rade. Niste vi krivi za to. To je jasno kao dan. Samo je pitanje zašto to obećavate ponovo.
Privatizacija u ovoj državi je počela 1989. ako se dobro sećam ili 1992. godine, nekim zakonom 1997, sledeći zakon, zakon iz 2001. godine, treći zakon o privatizaciji. To je dobar koncept. To je najbolji koncept u atmosferi gde ne možete da imate odličan koncept, jer privatizacija nije jedan prirodni proces. To se jedna nepravda iz prošlosti na jedan čudan način, ali nužan način mora da vraća nazad.
Koncept je bio dobar, sprovođenje nije bilo dobro, slažem se. Kriminalno sprovođenje Zakona o privatizaciji od 2004. godine do dana današnjeg, apsolutno prisutna. Ko je kriv za to? Vlasti koje su bile u tom periodu. Svi. Od marta 2004. godine do dana današnjeg za sve kriminalne privatizacije su krive vlasti posredno i postoje krivci koji imaju svoje ime i prezime. Hapsite ih. Naravno da treba da budu pohapšeni.
Bio sam predsednik Vlade Srbije 2003. godine kada je 700 i nešto firmi privatizovano i te godine, to je najbolja godina za privatizaciju u Srbiji sa realnim prihodima, koji nisu trošeni ni za plate, ni za penzije, ni za predizborne skupove, nego je ta Vlada ostavila preko 400 miliona evra u Narodnoj banci, prihode od privatizacije te godine. Ako ne verujete pitajte gradonačelnika Beograda koji je tada bio u Agenciji za privatizaciju zadužen za sprovođenje tendere. On i još neki drugi koji danas rade u ovoj Vladi, što je apsolutno normalno, su svedoci dobrog početka privatizacije.
Nakon toga privatizacija upada u svoj kriminalni deo koji traje do dana današnjeg i koji je obeležen imenima i prezimenima odgovornih ljudi koji su bili nadležni za praćenje tog programa. Niko nije promenio Zakon o privatizaciji iz 2001. godine suštinski zato što je to dobar koncept. Slažem se da je sprovođenje bilo loše, ali koncept je dobar i ostaje dobar do dana današnjeg.
Pitanje – zašto danas ovde nije ministar privrede? Kako kažu neki obavešteni izvori da on nije u zemlji još od 1. maja. I to je njegovo pravo, samo je pitanje zašto mi raspravljamo danas ovakav zakon bez prisustva čoveka koji nužno mora da bude zadužen za ovu oblast i da odgovori na pitanja na koja, uz sve poštovanje ministra pravde on ne može da da odgovor. Ovo odlaganje sprovođenja sudbine tih preduzeća neće promeniti ništa posebno. Priča se da je sam ministar rekao – štetne posledice odluke Ustavnog suda. To ste rekli. Pogledajte u stenogramu, pa hajde da hapsimo onda Ustavni sud ako donosi štetne odluke. Ne mogu da budu štetne odluke Ustavnog suda, treba da se sprovode.
Kaže se da će 14. maja da ljudi ostanu posla. Oni inače ne rade. Oko toga se slažemo. Ali postoji drugi način kako da se reši njihovo pitanje, a ne izigravanje Ustava i igranje sa njihovom sudbinom na dva, tri, pet ili ne znam koliko meseci.
Ima puno dobrih načina kako to može da se uradi, ali ovo kako se danas radi nije dobar način i ja želim novoj Vladi uspeh, ali na ovaj način, prvim zakonom koji je protiv Ustava, mislim da se nije pošlo dobrim putem. Hvala.

Hvala.
Neka se pripremi narodni poslanik Marijan Rističević.
Reč ima ministar Nikola Selaković.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo nečuveno. Dakle, imate pred vama Predlog zakona o izmeni jednog zakona, postupa se po odluci Ustavnog suda Republike Srbije, a neko već sada daje sebi za pravo da ocenjuje ustavnost toga predloga zakona o izmeni zakona. Mislim da je Ustav Republike Srbije apsolutno jasan kada kaže ko ocenjuje ustavnost opštih akata. Dakle, to može da uradi jedino Ustavni sud.
Mislim da je neozbiljno reći za Predlog zakona ovde u proceduri, Predlog zakona o kojem je svoje mišljenje, a dobili ste, imam i ja to mišljenje ovde, dao Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Ovde je i predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Kaže se u izveštaju tog odbora da je Odbor razmotrio Predlog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji koji je podnela Vlada u načelu i smatra da je Predlog zakona u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije. Onda neko sebi da za pravo, ne da pravo, normalno, narodni poslanik ima pravo da govori ono što misli i ono što hoće i ne odgovara za to mišljenje koje iznese ovde, ali reći da je nešto neustavno, da je predlagač hteo neustavno da postupa, on bi mogao samo da zameni red reči u postojećem članu 20ž, ovde ga prosledi preko Vlade, kao predlagača u Narodnu skupštinu na razmatranje i usvajanje i ponaša se kao da se ništa nije dogodilo.
Molim vas da dobro pročitate ovaj predlog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji i da vidite da se time ne izigrava odluka Ustavnog suda. Glavna obaveza između ostalog svodi se na evidentiranje svih potraživanja. Mislim da je koleginica Batić govorila u svom izlaganju kada je rekla da smo do sada imali situaciju da su investitori kupovali subjekta privatizacije i dobijali ga u sasvim drugom stanju od onog stanja koje je predstavljeno prilikom sklapanja ugovora.
Hajde da vidimo koja su to potraživanja. I ako se ne varam, a nekoliko narodnih poslanika je to pomenulo u svojim raspravama, ubedljiva procena je da je ubedljivi procenat potraživanja da su to potraživanja države. Dakle, s jedne strane imamo ljudski faktor, imamo radnike koji su zaposleni u tim preduzećima i o čijoj sudbini niko nije suštinski hteo da vodi brigu u prethodnom periodu, od pet, deset, petnaest, dvadeset i pet godina. Dakle, suštinski niko nije hteo da se bavi tim pitanjem.
Hajde da se stavimo u sledeću situaciju. Imamo odluku Ustavnog suda. Bez ove izmene ona proizvodi svoje efekte 14. maja. Ja postavljam pitanje svakome od vas – ako mi sedimo ovde skrštenih ruku, šta će da se dogodi? Šta će se desiti sa tim preduzećima u restrukturiranju, sa njihovom imovinom?
Treba nam jedno pravo, suštinsko, sistemsko rešenje za ovaj problem. Takvo rešenje, apsolutno sam saglasan, ne dobija se kroz jednu tehničku izmenu zakona, kroz zakon o izmeni Zakona o privatizaciji koji se sastoji od dva člana.
Niko ovde ni narodne poslanike, ni građane koji prate skupštinsko zasedanje ne ubeđuje da će ova dva člana da reše njihove probleme. Daleko od toga. Ova dva člana omogućuju da donesemo sistemsko rešenje njihovih problema kroz donošenje potpuno novog zakona o privatizaciji.
Možemo mi da se slažemo ili ne slažemo oko ove teze. Građani su presudili. Neko je dobio podršku od 208, neko od dva glasa. Molim vas, dajte priliku da ovo što smo građanima obećali da ćemo da uradimo, da ćemo i da uradimo. Mislim da je to više nego fer.
Možemo da se ne slažemo u nečemu, ali takođe mislim da je skandalozno, molim vas, pominjati hapšenje sudija Ustavnog suda zbog toga što su doneli odluku kakvu su doneli.
Vi ste rekli da sam ja rekao „štetne posledice“. Ja sam rekao da bi štetne posledice mogle da nastupe ukoliko ne bismo doneli ovaj zakon, što znači da ovaj zakon omogućava sprovođenje odluke Ustavnog suda, jer ni u jednom jedinom delu ovaj zakon ne dira u suštinu odluke Ustavnog suda.
Da li ovde ovaj zakon pravi diskriminaciju među poveriocima? Ne pravi je. Možete vi da tvrdite da pravi, da je ne pravi, ja tvrdim da je ne pravi. Narodni poslanici će na kraju da izvagaju naše argumente pa će tako i da ocene.
Ovim predlogom zakona ne dira se u suštinu odluke Ustavnog suda. Da se dira, išli bismo samo u jedan začarani krug u kome se problemi ne bi rešavali, a mi ovim ne ulazimo u začarani krug. Dokaz tome da ne ulazimo videćete već tokom juna meseca, kada u ovu Skupštinu dođe Predlog zakona o privatizaciji.
Slažem se u potpunosti sa onim što je gospodin Živković rekao – niko nije uzeo suštinski da izmeni zakon o privatizaciji. Evo, naći će se neko ko će to i da uradi. To je izneo predsednik Vlade u svom ekspozeu. To vam i ja danas kao član te Vlade kažem.
Još jedna stvar koja se zamera od početka sednice. Malopre sam prenebregao da je pomenem, a mislim da je bitna - zašto je ovde ministar pravde, a nije ministar privrede?
Mislim da bi bilo apsolutno sporno da se pred vama nalazi Predlog zakona o privatizaciji i da ovde sedim samo ja kao ministar pravde u Vladi. Ovde se radi o izmeni jedne odredbe zakona, postupa se po odluci Ustavnog suda.
Mislim da je još jedna stvar dobra, a to je da i ovim ponašanjem pokazujemo da Vladu ne tretiramo kao skup feuda u kojoj se svako bavi svojim resorom, već Vlada mora da bude dobro ustrojen, dobro uigran tim. Kada donosimo odluke na toj Vladi, da iza tih odluka stajemo svi kao ministri, a ne da se pojavljujemo i u javnosti i pred vama sa pričom – znate, to nije moja nadležnost. Nije ministarstvo predlagač zakona. Predlagač zakona je Vlada, a ministar je ovlašćeni predstavnik predlagača. Zahvaljujem.