Zahvaljujem ministru Selakoviću.
Narodni poslanik Zoran Živković, pravo na repliku.
Molim vas po kom članu?
(Zoran Živković, s mesta: Pogrešno tumačenje.)
Član 104. Izvolite.

Dve stvari. Ustavnost. Ovaj zakon koji se danas menja 2012. godine je doneo ovaj parlament i tada su nadležni odbori rekli da je on saglasan sa Ustavom. I predsednik tog odbora i članovi tog odbora i tadašnja većina u kojoj ste vi bili je glasala za zakon koji je, nakon toga, posle godinu dana, proglašen neustavnim. Prema tome, dajte meni pravo bar da pretpostavim da će se to desiti sada.
Naravno, za lako čitanje čak i neko ko nema nikakvu ambiciju da se prikazuje pravnikom, niti da tumači zakone, očigledno je ono što sam rekao da je to u stvari samo zaobilaženje u širokom luku odluke Ustanog suda, ali suština je važnija.
Šta bi se desilo 15. maja kada bi stupile na snagu te izmene zakona, odnosno odluka Ustavnog suda? Kažete da bi tada imovina preduzeća, tih 164, bila napadnuta, oštećena, smanjena. A šta će se desiti kroz pet meseci? Da li će kroz tih pet meseci da poraste njihova imovina? Da li će njihovim dugovima da se desi da ih neka poplava odnese ili neka snežna vejavica? Ne, ostaće. Šta će se desiti u pet meseci? Koje to čudo ekonomsko će se desiti? Bilo ko da ga pokrene, da li može za pet meseci da one dugove koji su skupljani 50 godina, 20 godina, zadnjih 10 godina, kako god hoćete, da reši bilo koja vlada, čak i vlada koja je nasledila najbolju vladu u istoriji Srbije, samozvanu? To nije realno. To nisu rešenja koja su održiva.
Vi dajete privid tim ljudima. Ti ljudi će imati privid da će se nešto rešiti, a neće se rešiti, kao što nije rešeno ni za poslednjih godinu i po dana, ni za poslednjih deset godina. O tome govorim.
Naravno da ste vi pobedili na izbori. Naravno da Nova stranka ne može da vas spreči u donošenju vaših odluka. Mi vam nudimo samo malo razuma i malo tržišnog shvatanja života.

Zahvaljujem poslaniku Živkoviću.
Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Hvala na malo razuma. Dozvolite mi da dodam nešto više.
Mislim da ovde ne postoji ni jedan jedini čovek koji veruje da će u narednih mesec, dva ili pet meseci svih 162 ili 164 preduzeća u restrukturiranju procvetati, da će poplava, vetar ili pošta odneti njihove dugove, jer je to apsolutno neozbiljno, nemoguće i nerealno.
Ono u šta sam uveren da će ova Vlada Republike Srbije da uradi je činjenica da će pokušati jedan ne mali broj tih preduzeća i probleme u kojima se oni nalaze da reši. U to sam apsolutno uveren. Da li je to pet, i pet preduzeća je nešto. Da li je 10, 20, 30 ili 50, mislim da ćemo se svi složiti da nije beznačajno.
Postoje preduzeća čiji problemi izgledaju nerešivo. Istina je, postoje i takvi, ali ni pred tim ne treba zatvarati oči.
Da li je moguće da nam je propalo svako preduzeće, ozbiljno, veliko, koje se bavilo, recimo, preradom voća i povrća? Da li je moguće da u državi u kojoj 5, 15, 20, 120 godina pričamo da je poljoprivreda razvojna šansa Srbije, da nam propada fabrika traktora? Očigledno da tu nešto nije dobro funkcionisalo i očigledno da ne možemo da kažemo – za to je odgovorna ova vlada, ta jedna vlada je sve zakuvala i napravila sve te probleme. Ne, ali je svaka samo na one prethodne probleme ređala nove.
Ne bih se složio sa jednom stvari. Ako kažete da je 2003. godina bila najuspešnija za privatizacije, kako onda da od 780, ako se ne varam, tada privatizovanih preduzeća, a mi u celom procentu od 2226 imamo svega 28 uspešno privatizovanih. Da li je to onda normalno?
(Zoran Živković, s mesta: To nije tačno.)
To je podatak Agencije za privatizaciju. Možemo da se sporimo oko toga da li Agencija daje podatke tačne ili ne, ali ja vas molim da budemo realni, a realnost je takva da od nešto više od 160 preduzeća možemo da pokušamo da spasemo jedan ne mali broj tih preduzeća.
Bez donošenja ovog zakona ne možemo da spasemo nikoga. E, to je istina i to treba da znaju svi u Srbiji. Bez donošenja ovog zakona nijedno od ta 162 ili 164 preduzeća, razlikuju se podaci, tako su ovde iznošeni, nijedno ne možemo da spasemo. Tu postoje preduzeća kojima je potrebno malo.
Dajte da damo šansu ovoj Vladi da taj jedan ne mali broj preduzeća pokuša i uspe da spase, a da kroz sistemske izmene zakona koje slede tokom ovog leta omogućimo rešavanje pitanja zaposlenja radnika iz onih preduzeća čiji problem nećemo moći na takav način da rešimo, ali ćemo moći da ih rešimo kroz investicione pakete zakona koje ćemo predložiti ovde, ali ćemo moći da ih rešimo kroz novu politiku zapošljavanja ove Vlade.
Mislim da je to jedini mogući i jedini razuman put u ovom trenutku. Ko god je imao drugi predlog rešenja, imao je i svoje mandate i svoje prilike da ta rešenja sprovede u delo. Mislim da je u osnovi fer da se dopusti ovoj Vladi da te probleme rešava na ovakav način. Zahvaljujem.

Zahvaljujem ministru Selakoviću.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević, po listi. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, voleo bih ubuduće da ne razdvajate nas poljoprivrednike, ako je to moguće. Pažljivo sam ovo saslušao i ono što je meni kao zemljoradniku pa i poljoprivredniku, što mi je zapalo za oko i ono što sam čuo, da je moj kolega poljoprivrednik ocenio ovaj zakon neustavnim.
Mi smo poljoprivrednici inače poznati da bolje poznajemo pravo od pravnika, pa i od ministra pravde. Dakle, mada sam ja poljoprivrednik, kolega prethodnog govornika, ipak bih rekao da nešto ne može da bude neustavno pre nego što nije doneto. Dakle, zakon, ma koliko ja bio poljoprivrednik, može da bude neustavan tek od trenutka kada ga donesemo i kada bude objavljen u „Službenom glasniku“. Apriore tvrditi da će nešto biti neustavno, to može svako. Svaki poslanik bi mogao to da tvrdi i u Skupštini ne bi mogli da usvojimo nijedan zakon. Tek posle usvajanja i objavljivanja zakona u „Službenom glasniku“ i zahteva za ocenu ustavnosti, Ustavni sud će oceniti da li je ovaj zakon u skladu sa Ustavom ili nije u skladu sa Ustavom.
Privatizacija koju sam ja preživeo, a preživeli su je mnogi ovde, bila je jedna grabljiva, predatorska privatizacija, koja je vršena u dogovoru između političara, vlasnika političkih partija i njihovih prijatelja. Dakle, tu ne treba biti puno pametan i ne treba osporavati da je ona bila kriminalna od samog svog početka, a ne samo od kraja 2003. godine. Dokaz za to su svakako privatizacije tri šećerane za tri evra, privatizacija šećerane u Kovačici, Baču, Pećincima, kasnije u Vrbasu. Dakle, to ovde imam. Ta privatizacija potvrđuje moje reči. Ona je izvršena direktno u dosluhu i u saradnji između lidera i vlasnika političkih partija i njihovih prijatelja tajkuna, a u međuvremenu su i jedni i drugi postali tajkuni.
Dakle, ovde se ne radi samo o savezu političkih partija, vlasnika političkih partija i tajkuna, ovde se radi da je jedan tajkun bio direktor najmoćnije tada stranke, dakle, vladajuće partije i taj direktor je kupio tri šećerane za tri evra. Samo ova u Kovačici je imala u silosu 8,15 metara šećera, što je 13.000 i nešto tona, što je bila u tadašnje protivvrednost oko osam miliona evra. Ta šećerana je prodata za tri evra.
Da li treba neki bolji dokaz da moj kolega poljoprivrednik nije bio u pravu, da kriminalne privatizacije nisu nastale posle 2003. godine, nego da su one od samog svog početka bile i te kako kriminalne i da se na ovom primeru može dokazati spoj tajkuna i vladajućih partija tada i u to vreme?
Takođe, ovde imam spisak 18 poljoprivrednih kombinata za koje ne znam kako su propali, jer su više puta u to vreme, a i ranije, podržavani od strane države, finansijske, za razliku od poljoprivrednih gazdinstava koji tu privilegiju nisu imali. Nije mi jasno kako su to poljoprivredna gazdinstva na znatno manjem posedu uspela da opstanu, a ova su sada predmet ovog zakona, dakle, nalaze se u restrukturiranju.
Tu su i 63 prerađivačka preduzeća, prerađivačke delatnosti, tako da mi uopšte nije jasno kako se to desilo, ali ima objašnjenja i za to. Naš model privatizacije je bio kao kada jedete školjke, uzmete ono što valja, a ono što ne valja vratite državi. Dakle, zbog toga smo mi danas ovde, da bi ispravili ono što su neki drugi pokvarili.
Primera o kriminalnim privatizacijama ima i u privatizacijama koje su obavljene mimo Zakona o privatizaciji, o čemu moj kolega poljoprivrednik nije hteo da govori. Ovde je predmet zgrada Centralnog komiteta, tzv. zgrada „Ušće“. Ne znam zašto se policija, tužilaštvo konačno ne pozabave ovom vrstom privatizacije. Ona je toliko kriminalna da uopšte ne treba da raspravljamo da li je protivustavna, zato što je kriminalna od samog svog početka.
Iz ovoga se jasno vidi da je konkurs za prodaju, a ovo je radila Savezna vlada u kojoj je moj kolega poljoprivrednik bio ministar unutrašnjih poslova i ovo je trebalo i te kako da se suzbije, posebno što se radilo o imovini tada sadašnje države, dakle, ovde je konkurs raspisan, a komisija za sprovođenje konkursne privatizacije je odabrana tek 15 dana posle zatvaranja konkursa. Nije mi jasno uopšte ko je primao konkursnu dokumentaciju, kada u vreme dok su se primale ponude za privatizaciju zgrade Centralnog komiteta, komisija koja je trebalo da sprovede taj postupak još uvek nije bila imenovana, već je imenovana tek 15 dana posle zatvaranja konkursa.
Takođe, iz ove dokumentacije se jasno vidi da je ugovor potpisan sa firmom, a gle čuda, na konkursu je učestvovao isti onaj direktor stranke, one najveće vladajuće stranke, koji je kupio i šećerane. Šećerane je, doduše, kupio nešto kasnije. On je učestvovao kao nosilac konzorcijuma na konkursu i on je navodno bio najpovoljniji. Ali, gle čuda, ugovor nije potpisan sa tom firmom „MK grup“, već je potpisan sa firmom koja je u vreme kada se konkurs sprovodio i privatizacija, nije bila ni osnovana, već je osnovana tek četiri meseca posle zaključenja konkursa. Dakle, nemoguće je bilo da ona pobedi na konkursu i nije bilo moguće sklopiti ugovor sa takvom firmom koja apsolutno nije učestvovala na konkursu koji je sprovođen u vreme kada nije bilo komisije za sprovođenje konkursa. Ako ovo nije protivzakonito, onda ne znam šta je protivzakonito i protivustavno.
Razumem da ovde ima nervoze, jer oni koji su apsolutno i neprikosnoveno vladali nad drugima ne mogu nikako da podnesu da neko drugi vlada nad njima i otuda razumem tu nervozu. Međutim, pošto je ministar ovde prisutan, moram reći da su zakoni, a to piše u Deklaraciji o pravima, da zakoni treba da budu isti za sve, da podjednako štite i da podjednako kažnjavaju.
Ovde danas licemerno nastupaju oni koji su u vreme svoje vlasti omogućili da zakoni štite one koje treba da kazne, a kažnjavali su one koje treba da štite.
Mi danas raspravljamo o posledicama privatizacije. To vam je na naš poljoprivredni način kao kada imate priliku da konzumirate neko voće, da bi ga konzumirali u nekom redovnom stanju, morate da sačekate da voćka olista, procveta, da se plod odmetne, da ne bude neke nepogode i da bi onda mogli to da konzumirate. Tako je i u privredi. To u nekom redovnom stanju, morali bi od sirovine da napravimo neki proizvod, od tog proizvoda da prodamo i da svi ubiramo te plodove.
Međutim, zatečeno stanje nije bilo redovno. Za vreme njihove vlasti ta je voćka osušena i ta voćka više ne daje ploda. Zato i građani i mi ovde treba da znamo da mi sada to ne možemo konzumirati u redovnom stanju, da moramo voćku prvo da zasadimo, pa da sačekamo nekoliko godina da ona poraste, da procveta, da da ploda, pa ćemo tek onda ubirati i tu pauzu imamo zahvaljujući onima koji se danas najviše bune protiv ovog zakona i koji su bili produkt raznih kriminala po pitanju privatizacije.
Dakle, pošto je ministar pravde tu, ja moram da mu kažem da građani očekuju da zakoni više ne štite one koje treba da kaznimo, niti da kažnjavaju one koje treba da štite, već treba da obrne taj proces i oni bi voleli da ustanu rano i da krenu na posao u fabrike, ali njihovih fabrika, zahvaljujući ovim drugima nema, i oni su opravdanje više od hleba koji im nedostaje zato što u fabrikama štrajkuju, a kod kuće gladuju, više od hleba čekaju da tu nepravdu koja je njima nanesena jednom kaznimo. Hvala.

 Zahvaljujem narodnom poslaniku Rističeviću.
Izvolite, narodni poslanik Goran Ćirić. Neka se pripremi narodni poslanik Dragan Jovanović.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, danas iz opozicionih poslaničkih klupa želim da učinim nešto što nije baš svakidašnje, a to je da pohvalim Vladu, jer je podnela ovaj Predlog zakona, ali na način kojim je priznala prvi put, čini se, sopstvenu grešku i sopstvenu neefikasnost. Govoriću o činjenicama, upravo o tome, mislim da je to veliki iskorak, jer jedino sa prihvatanjem sopstvene odgovornosti i sopstvenih grešaka može se ide ka nekom rešenju. Naravno, ova Vlada nije isključivo odgovorna za situaciju koju treba ispraviti Predlogom ovog zakona. Govorili su mnogi pre mene da 25 godina u Srbiji traje problem i izazov privatizacije i transformacije društvenog kapitala, ali mislim da ima puno argumenata na osnovu kojih želim da dokažem ovu tvrdnju.
Dakle, Predlog zakona o izmeni Zakona o privatizaciji, pre svega, u članu 2. i svojom izmenom daje suštinski predlog, vrlo jednostavan. Odložićemo to vreme za 150 dana sa obrazloženjem da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona poverioci subjekta privatizacije u restrukturiranju dužni su da Agenciji dostave zahtev za isplatu potraživanja sa rešenjem o izvršenju, izvršnom ispravom i drugim dokumentima kojima dokazuju svoja potraživanja prema subjektu privatizacije u restrukturiranju radi evidentiranja i potraživanja. Dakle, novi izazovi za poverioce, nova energija koju treba uložiti da bi se dokazalo nešto što je već postojeće i što su već radili u ovom postojećem procesu.
Mi smo na Odboru za privredu razgovarali upravo o tome. Dobio sam zaista iskren odgovor državnog sekretara i pomoćnika ministra u Ministarstvu privrede da mi nažalost nemamo ažurnu evidenciju kada se radi o ovom postupku. Šta nam to govori? Da odgovornost nije samo na prethodnim Vladama, nego odgovornost leži i na Vladi od 2012. godine. Evo već dve godine su prošle od izbora u maju 2012. godine, pa smo imali jednu Vladu sa ministrom Dinkićem u Ministarstvu privrede, zatim rekonstruisanu Vladu sa ministrom Radulovićem i sada novu Vladu. Još jednom kažem, priznanje greške i priznanje sopstvene nedovoljne efikasnosti je nešto što jeste za pohvalu i mislim da je ovo prvi iskorak ove Vlade koja je to iskreno pred nama rekla, pa i sam ministar je ovde rekao – da grešili smo i mi.
Drugi stav kaže da u roku od 90 dana od dana isteka roka iz prvog člana agencije će evidentirati podnete zahteve za isplatu i utvrditi visinu potraživanja svakog poverioca. Dakle, 30 plus 90 plus 30 je novih 150 dana, pet meseci. Od maja zakon stupa izglasavanjem u ovoj Skupštini. Ući ćemo u novembar mesec. Želim da vas podsetim na novembar mesec prošle godine, gde postavljamo pitanje, kao DS, zašto ova Vlada i prethodna Vlada nisu reagovale novembra meseca 2013. godine, kada je Ustavni sud doneo ovu odluku sa odloženim dejstvom od šest meseci i da rok prethodnoj Vladi za preduzimanje koraka u daljem nastavku restrukturiranja ovih sistema? Znam da to nije jednostavan proces i da nije odgovornost samo i isključivo ovih vlada, već i prethodnih, ali mislim da je vrlo važno govoriti o pristupu i predlogu rešenja, jer nije dovoljno kritikovati, nego dati i neki predlog rešenja.
Demokratska stranka je 2013. godine, u prošlom sazivu, kada je usvajan budžet za 2014. godinu, predlagala jedno rešenje koje je tada nailazilo na podsmeh, a to je da 600 miliona evra budžetskih sredstava planiranih za 2014. godinu, koji su planirani za socijalni program i predviđenih 60.000 do 100.000 radnika tih restrukturiranih sistema, usmeri ka razvoju nerazvijenih regiona. Dakle, 600 miliona evra za 20 regionalnih centara, a između ostalog i prostor da se investira u razvoj nekih od ovih sistema u restrukturiranju. Ovaj zakon ne tretira samo sisteme u restrukturiranju, nego i one sisteme koje očekuje aukcijska i tenderska privatizacija.
Složiću se sa nekim mojim prethodnicima koji su rekli da nije moguće jednostrano i sistemski pristupiti za svih 164 sistema u Srbiji, jer su oni raznorodni po svojoj prirodi posla, ali su raznorodni i po izazovima u svojim regionima. Ovde su pomenuti neki od tih sistema. Naš predlog je da pored usmeravanja ovih planiranih 600 milion evra u sprovođenju socijalnog programa, jer očigledno da ove godine neće biti prostora, jer će ostati neka dva meseca do kraja budžetske godine usmeriti u razvoj i pokušaj da se selektivnim pristupom, pojedinačnim pristupom krene u oživljavanje nekih od pomenutih sistema.
I te kako je važno, jer je državni sekretar, to mogu da kažem, govorio upravo, pošto potiče sa juga Srbije, ja sam iz Niša, govoriti o načinu na koji će se probuditi taj deo Srbije, pa smo pominjali i „Jumko“ iz Vranja. Znamo kakva je struktura stanovništva u Vranju, kakva je struktura radne snage i da je veliki broj obučenih, pre svega, žena starosti između 40 i 50 godina, koje je teško zaposliti u bilo kom drugom sektoru, sem u onome što najbolje znaju da rade. „Jumko“ je jedan veliki sistem koji je moguće probuditi na način traženja i strateških partnerstava, ali i sa većim angažovanjem i brigom države. Oni ljudi koji, od predionice, gde uvezu onu kuglu, da li pamuka iz Egipta, od tkačnice, preko predionice, preko krojačnice proizvedu nešto što je po standardima vojske u Evropi, koje su članice NATO pakta, mogu valjda da proizvode i za poštu, što smo dokazivali prethodnih godina i danas, mogu da proizvode za Vojsku Srbije, mogu da proizvode za MUP, jer stalno govorimo o tim potrebama.
Mislim da iz tih sredstava sa velikim izazovima ovih sistema može da se podigne proizvodnja u takvim sistemima i da time ti sistemi postanu mnogo atraktivniji za buduće strateške partnere, jer ne treba odustati od traženja strateških partnerstava, jer sigurno možemo dvojako da posmatramo taj izazov velikog broja nezaposlenih, tako strukturirane radne snage ili o mogućnosti, što se najčešće dešava, jer nema puno takve radne snage u Evropi, niti se radi sa tako niskom cenom rada. Mislim da tu treba tražiti motivaciju budućih strateških partnerstava, jer smo svedoci da mnoge velike kompanije sele svoj kapital tražeći stručnu i raspoloživu radnu snagu. Mislim da to može da se pretvori u sopstvenu prednost.
Kada govorimo o predlozima, možemo govoriti o tom pristupu, jer u najavi Vlada i Železnica rade na uzimanju kredita i uvozu novih vagona i modernizaciji Železnice. Mislim da je važno govoriti onda o uključivanju naših kapaciteta, jer ako pogledamo spisak firmi u restrukturiranju tu vidimo MIN Lokomotivu iz Niša, MIN Vagonku, Fabriku vagona iz Kraljeva, a potrebno je pregovarati upravo o načinu na koji može da se uključi taj kapacitet u Srbiji i načinu da iskoristimo profilisanu radnu snagu, jer toga nema u velikoj meri u Evropi i ostalim zemljama.
Dakle, ne samo kritika nego i predlog da se podstakne takav način razmišljanja.
Predlog vezan i za konstataciju da nema precizne evidencije – mislim da je jedan predlog koji upravo govori o stanju i jednoj značajnoj dezintegraciji naših institucija u Srbiji i nedovoljnoj komunikaciji međusobno. Mislim da se to vidi u različitim oblastima. Između ostalog, ovo jeste tema i mislim da je to poziv za čitavu Vladu i sve vas koji radite u ministarstvima i sve nas koji mogu da doprinesu zdravim i pametnim predlozima, da upravo radimo na toj integraciji, pre svega u skladu sa aktivnim vremenom informatičkog telekomunikacionog razvoja i podsticajem razvoja elektronske uprave.
Gospodine ministre, u vašem ministarstvu je ranije u prethodnom sazivu bio prebačen iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave i regionalnog razvoja jedan značajan broj ljudi koji su napravili iskorak i u nekom prethodnom periodu u integraciji i objedinjavanju različitih nadležnosti, od Ministarstva unutrašnjih poslova, lokalnih samouprava, državnih uprava, itd. Jer, često smo svedoci i kao građani koliko su komplikovane procedure a pojednostavljenje tih procedura je neophodno za sve nas.
Na taj način i modernizacija i ulaganje u tom smislu će biti značajno i za nešto što je sasvim primereno i normalno u 21. veku, da imamo ažurne informacije, jer često čujemo i od ministra finansija kako prvi put utvrđujemo koliki broj upošljenih imamo u javnim sistemima, a verujte, kao neko ko ima iskustva u tome, vi ste obavezni kao direktor javnog preduzeća i bilo kog sistema u Srbiji da svake godine pošaljete završne izveštaje u kojima je jedan od podataka i broj upošljenih u tom sistemu i planovi za narednu godinu, smanjenja ili mogućeg povećanja, u zavisnosti od planova. Dakle, tih podataka ima, samo ih treba integrisati. Očigledna je potreba za tom integracijom.
Mislim da to neće rešavati Kancelarija za brze odgovore, nego upravo insistiranje na jačanju kapaciteta institucija, svake pojedinačno, ali i sa radom na potpunoj integraciji svih tih sistema.
Još jednom ću se vratiti, pre nego što postavim pitanja koja su važna za sve nas, jer svi smo mi zainteresovani da ovi sistemi i problemi stotinak hiljada radnika i njihovih porodica u Srbiji budu rešeni, nije ih moguće sve rešiti ali ja verujem da je neke i te kako moguće rešiti, a to je – šta posle ovih 150 dana? Naravno da ne bih želeo da se desi isto ono što i posle 50 ili 150 dana od novembra 2013. godine, kada je Ustavni sud doneo tu odluku, da taj isti odgovor imamo i u novembru ove godine. Dakle, potrebno je da se bude proaktivan, da se paralelno radi na svakom pojedinačnom rešenju, ali i da se traže strateški partneri u tom smislu.
Iskoristio bih ovo vreme koje imam da kažem da mislim da nije dobar pristup, počeo sam time, spremnost za prihvatanje sopstvene greške, da biste, izoštreni kritikama opozicije, doneli možda kvalitetniju odluku. Makar jednu pametnu reč iskoristite i ugradite u svoja rešenja.
Ali, svakako nije dobro da na svaku kritiku uvek imamo pozivanje na prethodne vlade, pre svega merimo to vreme od 2000. godine pa nadalje, hajmo da se vratimo na 90-tu i koliko ćemo se duboko vraćati stalno u prošlost ili ćemo se sada, danas, 2014. godine vraćati na maj 2012. godine i ko će i kako to interpretirati. Mislim da je važno da pokažemo svi zajedno tu vrstu odgovornosti da sve ne počinje od nas, da svako od nas pojedinačno kao grešni ljudi imamo pravo na grešku i da poštujemo kontinuitet ove države i ljudi koji su ulagali sebe u ovaj sistem. Ne bismo sedeli danas u ovoj sali da nije bilo nekih ljudi pre 80 godina koji su i ovako napravili, a moramo da se pitamo šta je to što smo mi ostavili i što ćemo ostaviti budućim generacijama, na način da one budu ponosne na nas kao što smo i mi ponosni na svoje pretke.
Zbog svega toga, postavljam pitanje – šta posle ovih 150 dana? Koji će to biti aktivni potezi koji će pokušavati da reše probleme u nekom delu i broju ovih sistema pred restrukturiranjem?
Još jednom želim da istaknem jednu važnu stvar, po mom ubeđenju, da i pored sve dobre volje, i političke i tehnološke i znanja, sve to neće biti dovoljno ukoliko ne promenimo atmosferu. Mislim da nije dobro reagovati na ovaj način da kada neko izađe sa kritičkim tonovima dobije iz fijoke pripremljene podatke i lični napad ili sutra možda neku naslovnu stranu u žutoj štampi, uz stalnu kritiku – a šta ste vi to radili 2000, 2004, 2008. godine? Mislim da je potrebno okrenuti se predlozima i ponudi rešenja i zajedničkom pokušaju da izađemo iz ove krize.
To neće biti moguće ukoliko ne napravimo atmosferu u kojoj se ipak ima pravo na grešku. Možda će me mnogi osuditi zbog toga. Ali. mislim da taj poziv i stalno insistiranje da se nema prava na grešku i nulta tolerancija u odnosu na grešku teško može da dovede sposobne ljude i spremne ljude koji će rizikovati u bilo kojem od ovih 164 sistema, da im kažete uvodimo vas u igru, ali ne smete da šutnete na koš jer ako promašite jednom, izlazite iz igre i nemate više prava. Ako donesete 100 odluka u bilo kom sistemu, mi poslanici verovatno smo grešili, verovatno i ministri u Vladi, direktori javnih preduzeća, što na centralnom ili lokalnom nivou. Mora da se ima prava ne grešku, ukoliko ta greška nije zlonamerna, ukoliko nije sistematična i ukoliko se ponavlja prečesto.
Mislim da je na taj način potrebno menjati atmosferu i motivisati ljude, a ne samo kontrolisati i pretiti. To je preduslov uz ove uslove u koje, verujem, da se makar deo sistema pred restrukturiranjem podignu i budemo ponosni kada sledeći put dobijemo izveštaj o tome šta se uradilo povodom ovog zakona.
Inače, DS neće podržati ovakav predlog jer mislim, i neću davati kvalifikacije, da je u članu 2. Predloga zakona o izmeni Zakona o privatizaciji urađeno isto ono što je Ustavni sud proglasio neustavnim samo sada na rok od 150 dana. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Dragan Jovanović. Neka se pripremi Vladimir Pavićević.

Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su danas izmene Zakona o privatizaciji. Kolege su već rekle. Ali, ono što bih rekao, pre svega, je da smo i u predizbornoj kampanji obećavali hitno rešavanje problema firmi u restrukturiranju i danas je prvi korak na tom putu.
Ono što bih vas lično gospodine ministre zamolio jeste, jer sam i sam, a i poslanička grupa NS podnela, izvestan broj amandmana i podvukao bih pre svega u članu 20ž. u stavu 2. koji glasi – po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, tu bih stao i zamolio vas da razmislite o našem predlogu da se firme koje se prodaju nakon restrukturiranja izbiše – javnom aukcijom. Zašto ovo naglašavam, gospodine ministre? Iz prostog razloga što se pokazalo u dosadašnjoj praksi da firme koje su prodate javnom aukcijom nažalost vrlo neslavno su prošle.
Šta je tu problem? Može se pojaviti teoretski da jedan čovek, što se dešavalo u prethodnom nizu godina, kupi najpre jednu firmu, a zatim nju zaduži i stavi pod led i kupuje drugi i treću, a to bi naročito bilo pogubno kod firmi u metalskom kompleksu, odnosno velikom broju livnica koje će se prodavati nakon isteka ili završetka restrukturiranja.
Ono što bih takođe hteo da podvučem jeste da se i ovim izmenama zakona vrlo široka ovlašćenja daju Agenciji za privatizaciju.
Agencija za privatizaciju, ako će već imati ovako široka ovlašćenja, mora biti kadrovski ojačana i mora vršiti nadzor, ali pravičan nadzor nad firmama koje će se privatizovati, jer smo u dosadašnjoj praksi i u dosadašnjem iskustvu imali dosta razloga da sumnjamo u njihovu objektivnost, pre svega kada su vršili kontrolni nadzor nad firmama koje su privatizovane i videli smo da je u prethodnom periodu tu bilo izuzetno puno problema.
Takođe, kada govorimo o firmama u restrukturiranju, ovde smo od puno kolega čuli o firmama koje ne rade, ali mi ovde od ovih 150, odnosno 160 preduzeća imamo veliki broj preduzeća koja rade. Imamo i veliki broj preduzeća koja imaju svoje pogone u različitim gradovima i u različitim oblastima i tamo gde bi Ministarstvo privrede pre svega trebalo da stane na stanovište da maksimalno uključi lokalnu samoupravu.
Kada sam rekao malopre da se isključi aukcioni vid prodaje, mislim da bi i kod tenderske prodaje trebalo maksimalno u tenderske komisije da se uključe ljudi iz lokalnih samouprava, jer oni na najbolji način znaju koji ljudi mogu biti strateški partneri ili sutra potencijalni kupci tih firmi.
Ono što je meni izuzetno značajno, jeste da se predvidi, a to očekujem u novom zakonu o privatizaciji, način na koji se mogu dokapitalizovati firme koje su sada u restrukturiranju, a izuzetno su značajne za opštine i gradove u kojima se sada nalaze.
Takođe bih vas zamolio, gospodine ministre, da se u članu 2. stav 3. reči: „trideset dana“ zamene rečima: „šezdeset dana“. O ovome ćemo govoriti i kada bude rasprava u pojedinostima, ali zašto to govorim? Dužina i procedura usvajanja predloga kod različitih poverilaca je različita, pa zbog toga treba produžiti rok za usvajanje predloga. Ovo je izuzetno važno, jer imamo poverioce kod pojedinih firmi koje su inostrane firme i bojim se da ovaj rok od samo 30 dana može biti vrlo kratak da bi se ova procedura uspešno završila.
Ono što takođe moram da pomenem, jeste da postoje i specifične vrste firmi koje su trenutno u restrukturiranju. Moram da kažem primer „Elke“ iz Aranđelovca, u kojoj radi veliki broj lica sa posebnim potrebama. Takve firme moraju biti prepoznate u samom resornom ministarstvu. Takve firme moraju imati poseban nadzor u samom procesu privatizacije, pa bilo na koji način taj proces privatizacije da se ostvaruje.
Takođe bih želeo da napomenem u terminu, a to je – na koji način će Agencija za privatizaciju uspeti da u svih 164 preduzeća jasno popiše dugovanja koja ta preduzeća imaju prema poveriocima. Zamolio bih vas, pre svega uvaženog kolegu državnog sekretara, gospodina Stevanovića, da nam pre rasprave u pojedinostima u ponedeljak kaže da li u izveštajima, o kojima smo svi toliko slušali, bivšeg ministra privrede Radulovića, koji je tražio lične karte, a među njima su bile lične karte i preduzeća u restrukturiranju, postoje ti izveštaji dugovanja firmi u restrukturiranju, ako se to zbirno gleda. Taj bi podatak bio vrlo značajan za sve nas.
S druge strane, mislim da je vrlo bitan stav javnih preduzeća, pre svega EPS-a i Srbijagasa kod trenutka kada Ministarstvo bude na osnovu prispelih ponuda za privatizaciju određenih firmi u restrukturiranju koje se mogu na vrlo brz i efikasan način restrukturirati i gde se može postići određena cena za te firme, a iz te cene kasnije se isplaćivati, pre svega prema firmama koje su najveći poverioci, a to su EPS i Srbijagas.
Zamolio bih da se u Ministarstvu za privredu napravi jedno koordinaciono telo koje će na jasan i efikasan način odgovarati na zahteve lokalnih samouprava, da one firme koje već danas ili već iduće nedelje imaju potencijalne strateške partnere možemo na efikasan način što pre rešavamo i da ne čekamo protok 150 dana, jer imamo isto dosta firmi koje su već krenule da rade tzv. UPP, odnosno program organizovanog stečaja, iz kojeg bi već mogle da izađu kao sutra uspešne firme i koje bi mogle vrlo brzo da pronađu strateške partnere.
(Predsedavajući: Vreme, molim vas.)
Biće prilike da i u raspravi u pojedinostima još kažemo o svemu ovome, ali mislim da sam dotakao par stvari koje su vrlo bitne da bi za što veći broj firmi koje su danas u restrukturiranju mogli već za nekih par meseci da kažemo da smo ih uspešno rešili. Hvala vam puno.