Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što započnemo današnji rad, molim vas da minutom ćutanja odamo poštu preminulom narodnom poslaniku Miodragu Rakiću.
Slava mu.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Druge sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 119 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 107 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Vladeta Kostić, dr Miljan Nikolić i Aleksandar Jablanović.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pored predstavnika predlagača Nikole Selakovića, ministra pravde pozvala da sednici prisustvuju i Biljana Pavlović, državni sekretar u Ministarstvu pravde, Vladimir Davidović, pomoćnik ministra pravde, Jovan Ćosić, šef odseka u Ministarstvu pravde, i Zlatko Petrović, viši savetnik u Ministarstvu pravde.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički načelni pretres u predlozima zakona iz tačaka 7. do 11. dnevnog reda.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres u predlozima zakona iz dnevnog reda po tačkama 7, 8, 9, 10. i 11, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o pravobranilaštvu, Predlogu zakona o posredovanju u rešavanju sporova, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku i Predlogu zakona o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Da li predstavnik predlagača Nikola Selaković, ministar pravde želi reč?
Izvolite ministre.

Zahvaljujem. Uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da vam na početku ove objedinjene načelne rasprave ukratko predstavim najvažnija rešenja koja sadrže Predlog zakona o pravobranilaštvu, Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku i Predlog zakona o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koje je predložila Vlada, a pripremilo Ministarstvo pravde.
Na početku ću vam predstaviti Predlog zakona o pravobranilaštvu. Važeći zakon o javnom pravobranilaštvu donet je još, sada daleke, 1991. godine. Sama ta činjenica ukazuje na potrebu donošenja potpuno novog zakona kojim će se na precizniji i moderniji način urediti organizacija i način rada organa koji obavlja poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave. Od vremena donošenja Zakona o javnom pravobranilaštvu došlo je do niza značajnih promena u ustavnom uređenju i organizaciji državne vlasti, finansiranju javnih potreba i uređenju svojinsko-pravnih i drugih imovinsko-pravnih odnosa. Važeći zakon o javnom pravobranilaštvu nije odredio pojam pravobranilaštva i pravobranioca, niti je utvrdio osnovna načela na kojima bi trebalo da se zasniva rad pravobranilaštva. Ovim zakonom je i sam naziv pravobranilaštva neadekvatno određen davanjem reči „javno“ u njegovom nazivu. Imajući u vidu da zaštita javnog interesa nije primarna funkcija pravobranilaštva, nego je to zaštita imovinskih prava subjekta koje zastupa, pre svega države, teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave.
Predlogom zakona stvaraju se uslovi za najkvalitetniju zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, a njime se na jedinstven način rešava pitanje načina ostvarivanja pravobranilačke funkcije i problemi koji su identifikovani u primene važećeg Zakona o javnom pravobranilaštvu. Predlogom zakona utvrđuje se pojam pravobranilaštva kao organa koji obavlja poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije, Autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave.
Radi obavljanja poslova zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srbije umesto republičkog javnog pravobranilaštva osniva se državno pravobranilaštvo koje obavlja poslove pravobranilaštva za zaštitu imovinskih prava i interesa Srbije.
Predlogom zakona se određuje da poslove pravobranilaštva za zaštitu imovinskih prava i interesa Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave obavljaju njihova pravobranilaštva čije se uređenje i organizacija, kao i druga pitanja od značaja za rad, utvrđuje odlukom Autonomne pokrajine, odnosno odlukom jedinice lokalne samouprave, u skladu sa osnovama za unapređenje, uređenje i organizaciju pravobranilaštva propisanih ovim zakonom.
Značajna novina koju predlog zakona sadrži u odnosu na važeći zakon je što se precizno utvrđuje nadležnost državnog pravobranilaštva kao zaštitnika Republike Srbije u postupcima pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima i to u slučaju kada Republika Srbija ima položaj stranke ili umešača o čijim pravima i obavezama se odlučuje u tom postupku. Takođe je proširena nadležnost državnog pravobranilaštva u odnosu na Republičko javno pravobranilaštvo u pogledu subjekata koje zastupa. Predlogom zakona utvrđena je nadležnost državnog pravobranilaštva za zastupanje državnih organa i posebnih organizacija koje nemaju svojstvo pravnog lica, zatim državnih organa i posebnih organizacija koje imaju svojstvo pravnih lica, a čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, kao i javnih ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, a čije se finansiranje obezbeđuje iz državnog budžeta.
Pored toga, državno pravobranilaštvo može, na osnovu posebno datog punomoćja, zastupati u postupku pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima i druga pravna lica čiji je osnivač Srbija. Imajući u vidu nedorečenost propisa vezanih za zastupanje Republike Srbije pred stranim i međunarodnim sudovima i arbitražama i drugim nadležnim organima u inostranstvu, Predlogom zakona precizno je uređena nadležnost državnog pravobranilaštva za zastupanje u tim slučajevima.
U cilju adekvatnije zaštite interesa Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, posebna novina koju sadrži Predlog zakona je uvođenje nadležnosti državnog pravobranilaštva za zastupanje Republike Srbije pred tim sudom. Prema važećim propisima, obavljanje ovih poslova je u nadležnosti Ministarstva pravde, što nije celishodno rešenje budući da je Ministarstvo pravde organ državne uprave. Poslove zastupanja pred Evropskim sudom za ljudska prava obavlja zamenik državnog pravobranioca koji se istovremeno postavlja i za zastupnika Republike Srbije pred tim sudom.
Pored klasične nadležnosti koje ima pravobranilaštvo u pogledu pokretanja postupka za ocenu ustavnosti zakona, odnosno za ocenu ustavnosti i zakonitosti drugih opštih pravnih akata, ako oceni da su zakonom, odnosno drugim opštim pravnim aktom povređena imovinska prava i interesi Republike Srbije, novo rešenje predstavlja nadležnost državnog pravobranilaštva za davanje obaveštenja nadležnim organima o potrebi izmene propisa u slučaju da oceni da je odlukom Evropskog suda za ljudska prava ukazano na neusklađenost domaćeg propisa sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Predlogom zakona utvrđuje se da poslove iz nadležnosti državnog pravobranilaštva obavljaju državni pravobranilac i zamenici državnog pravobranioca. Državni pravobranilac rukovodi radom i predstavlja državno pravobranilaštvo i za svoj rad i rad pravobranilaštva odgovoran je Vladi i Ministarstvu pravde, a zamenik državnog pravobranioca odgovoran je za svoj rad državnom pravobraniocu. Na taj način, u cilju efikasnijeg obavljanja poslova, uspostavlja se hijerarhijska struktura u radu državnog pravobranilaštva.
S tim u vezi, Predlog zakona uvodi i načelo devolucije i supstitucije u radu državnog pravobranilaštva, kao i pravo državnog pravobranioca da izdaje opšta obavezna uputstva i uputstva za obavezno postupanje u pojedinim predmetima. Predlogom zakona precizno se utvrđuju ovlašćenja pravobranilačkog pomoćnika i pravobranilačkog pripravnika u preduzimanju radnji zastupanja u postupku pred sudom, organom uprave ili drugim nadležnim organom. Predlogom zakona se takođe određuje položaj državnog pravobranioca i zamenika državnog pravobranioca, premeštaj i upućivanje zamenika iz sedišta ili odeljenja državnog pravobranilaštva, kao i postupak i uslovi za postavljenje državnog pravobranioca i zamenika državnog pravobranioca.
Posebna novina sadržana u Predlogu zakona je rešenje prema kome je za obavljanje poslova iz nadležnosti državnog pravobranilaštva u zastupanju pred Međunarodnim sudom ili drugim međunarodnim telom potrebno da zamenik državnog pravobranioca poseduje odgovarajući nivo poznavanja jednog od stranih jezika na kojima se vodi postupak pred tim Međunarodnim sudom ili drugim međunarodnim telom. Za zamenika državnog pravobranioca, koji je zastupnik Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, pored ostalih uslova, potrebno je da poseduje i potvrđeno aktivno znanje engleskog, odnosno francuskog jezika, kao zvaničnih jezika na kojima se vodi postupak pred tim sudom.
Takođe, Predlog zakona, za razliku od važećeg Zakona o javnom pravobranilaštvu, sadrži i odredbe koje se odnose na zaposlene u državnom pravobranilaštvu, a pre svega odredbe koje se odnose na položaj prava i obaveze pravobranilačkih pomoćnika i pravobranilačkih pripravnika. Polazeći od Ustavom utvrđenog prava na samostalno uređivanje organa autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, Predlogom zakona o pravobranilaštvu ne osnivaju se pravobranilaštva autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, već se utvrđuju samo osnovni principi za funkcionisanje ovih organa.
Predstaviću vam osnovna rešenja koja sadrži Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova.
Nacionalnom strategijom reforme pravosuđa za period od 2013. do 2018. godine i pratećeg akcionog plana kao jedan od najvažnijih prioriteta utvrđeno je rešavanje zaostalih predmeta, na osnovu detaljno razrađenog programa zasnovanog između ostalog i na rešavanju značajnog broja sudskih predmeta putem posredovanja. Osnovni cilj kome se teži donošenjem Predloga zakona je stvaranje normativnih pretpostavki da se u postupku posredovanja dobrovoljno reše sporni odnosi između strana putem pregovaranja, uz pomoć neutralnog posrednika.
Složićemo se da je uvek bolje, ukoliko je to moguće, iznaći kompromisno rešenje spora, nego ići u dugotrajnu, iscrpljujuću i često neizvesnu parnicu ili drugi postupak, tokom kojeg po pravilu dolazi do poremećaja dobrosusedskih, profesionalnih, poslovnih i drugih odnosa. Rešavanje sporova putem posredovanja je izuzetno značajno i sa stanovišta države, jer se širokom primenom ovog načina rešavanja spornih odnosa mogu značajno rasteretiti sudovi.
Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova nastao je kao izraz potrebe za poboljšanjem i unapređenjem postojećeg normativnog okvira, kojim bi se pospešila primena posredovanja u spornim odnosima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima i u potpunosti ispoštovale odredbe direktive EU 2008/52 od 21. maja 2008. godine, o nekim aspektima medijacije u građanskim i trgovinskim stvarima.
U postupku izrade Predloga zakona uzeta su u obzir i pravila Komisije UN za međunarodno trgovinsko pravo o mirenju iz 1980. i model Zakona o međunarodnom trgovinskom mirenju iz 2002. godine, kao i zakonska rešenja i praksa pojedinih država u susedstvu koje imaju istu pravnu tradiciju kao Republika Srbija. U postupku izrade zakona vođena je i javna rasprava u drugoj polovini 2013. godine, a konačni tekst Predloga zakona utvrđen je nakon razmatranja predloga svih zainteresovanih strana i usklađenosti Predloga zakona sa navedenom direktivom EU.
Osvrnuo bih se na najznačajnije novine koje Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova sadrži. Ključna izmena u odnosu na važeći Zakon o posredovanju u medijaciji, koja se može smatrati i najvažnijim pomakom u odnosu na prethodno zakonsko rešenje, jeste rešenje koje predviđa da sporazum o rešavanju spora može imati snagu izvršne isprave, naravno, uz kumulativno ispunjenje sledećih uslova. Da sporazum sadrži izjavu dužnika kojom prihvata sporazum kao izvršni naslov, tzv. klauzula izvršnosti, kao i da su potpisi strana i posrednika na sporazumu overeni od strane suda ili javnog beležnika. Naravno, neće se dozvoliti izvršenje navedenog sporazuma ako njegovo zaključenje nije dozvoljeno, ako je sporazum suprotan javnom poretku ili ukoliko sporazum nije podoban za izvršenje ili je predmet izvršenja nemoguć.
Navedeno zakonsko rešenje je i u punoj saglasnosti sa članom 6. Direktive 2008/52, koja upućuje na neophodnost obezbeđivanja izvršnosti sporazuma postignutog u postupku posredovanja. Kroz olakšano izvršenje akta kojim su stranke sporazumno rešile postojeći spor o pravima kojima mogu slobodno raspolagati pružena je značajna prednost alternativnom načinu rešavanja spora putem posredovanja.
Primena postupka posredovanja, saglasno predloženom zakonskom rešenju, moguća je u svim onim sporovima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, ako nije propisana isključiva nadležnost suda ili drugog organa, što znači da je oblast primene ovog alternativnog načina rešavanja sporova zaista velika, obuhvatajući privredne sporove, potrošačke sporove, imovinske sporove, sporove u oblasti zaštite životne sredine i drugo.
Posredovanje svakako nije moguće kod slučajeva porodičnog nasilja, kao i u onim sporovima koji nisu podobni da budu rešeni putem posredovanja. Primena načela poverljivosti u postupku posredovanja je razrađena u svim fazama postupka, što je važno iz razloga da se strane u sporu ohrabre da učestvuju u postupku mirnog rešavanja sporova, bez bojazni da će u slučaju da se u tom postupku ne postigne sporazum, trpeti štetne posledice u kasnijem sudskom ili drugom postupku.
Pored toga, ukoliko se strane opredele za posredovanje kao način rešavanja spora, to nikako ne sme biti razlog da izgube pravo na pokretanje sudskog postupka zbog proteka roka.
Prema predloženom zakonskom rešenju, pokretanjem postupka posredovanja dolazi do zastoja zastarevanja potraživanja koje može trajati najduže 60 dana od dana zaključenja sporazuma o pristupanju posredovanju u odnosu na zahtev povodom koga se sprovodi postupak posredovanja, nakon čega rok zastarelosti nastavlja da teče.
U pogledu obezbeđivanja kvaliteta posredovanja, Predlogom zakona propisani su uslovi koje moraju da ispunjavaju posrednici. Ministarstvo pravde izdaje dozvolu za obavljanje posredovanja i to sa periodom važenja od tri godine, u toku kojeg posrednici moraju imati određeni broj postupaka posredovanja da bi obnovili dozvolu. Dozvola se obnavlja na period od pet godina. Kao jedan od ključnih uslova za izdavanje dozvole za posredovanje propisana je i završena osnovna obuka za posredovanje. U cilju obezbeđenja kvalitetne obuke, Ministarstvo pravde utvrđuje program osnovne obuke i daje saglasnost na specijalizovane obuke. Pored toga, Ministarstvo pravde izdaje i dozvole organizacijama koje sprovode programe za obuke posrednika.
Predlog zakona takođe ustanovljava i registar posrednika kao javnu centralnu elektronsku bazu podataka koju vodi Ministarstvo pravde, što će u svakom slučaju omogućiti veću dostupnost posrednika licima koja su zainteresovana za rešavanje spornog odnosa putem posredovanja.
Pred vama je i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Na početku predstavljanja ovog predloga zakona, ističem da predloženi zakon sadrži samo najnužnije izmene i dopune koje su neophodne da bi se rešili određeni problemi u primeni ovog zakona, a koji su nastali usled odluka Ustavnog suda kojima je utvrđena neustavnost određenih odredaba Zakona o parničnom postupku, kao i potrebe da se određene odredbe Zakona o parničnom postupku izmene, budući da su se pokazale kao necelishodne u dosadašnjoj primeni ovog zakona.
Ističem da Ministarstvo pravde nastavlja sa radom na sveobuhvatnijim izmenama Zakona o parničnom postupku koje bi, prema planu, trebalo da budu razmatrane u Narodnoj skupštini tokom redovnog jesenjeg zasedanja.
Najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku su sledeća: Predlogom zakona usklađene su odredbe člana 35. Zakona o parničnom postupku, sa odredbom člana 142. stav 6. Ustava Republike Srbije kojom je propisano da sud sudi u veću a da se zakonom može predvideti da u određenim stvarima sudi sudija pojedinac i istovremeno proširena funkcionalna nadležnost odnosno taksativno nabrojane, određeni sporovi u kojima sudi sudija pojedinac.
Dopunjene su odredbe člana 85. Zakona o parničnom postupku tako što je precizno određen krug lica koja mogu da budu punomoćnici, a što je u skladu sa odlukom Ustavnog suda koji je oglasio neustavnim odredbu člana 85. stav 1. Zakona o parničnom postupku, prema kojoj punomoćnik može da bude samo advokat.
U cilju olakšavanja dostavljanja, Predlogom zakona izmenjena je i odredba člana 143. stav 2. Zakona o parničnom postupku tako što je propisano da je sud obavezan po službenoj dužnosti da pribavi adresu stranke od nadležnog organa ako suprotna stranka nije u mogućnosti da je pribavi.
Izvršena je i dopuna člana 294. Zakona o parničnom postupku, tako što je predviđeno da je sud dužan da pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe. Na ovaj način postiže se bolja zaštita prava tužioca u postupku u slučaju da je tužba odbačena.
Jedna od najvažnijih izmena koju donosi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku odnosi se na smanjenje cenzusa za izjavljivanje revizije u imovinsko-pravnim sporovima. Predloženo je da se revizija može izjaviti u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost od 40 hiljada evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, umesto dosadašnjih 100 hiljada evra, odnosno u privrednim sporovima, ako vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost od 100 hiljada evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, umesto važećih 300 hiljada evra.
Razlozi smanjenja cenzusa za izjavljivanje revizije su u tome što je postojećim zakonskim rešenjem vrednosna granica previsoko određena, kao i u potrebi za većom socijalnom izbalansiranošću i većom dostupnošću ovog pravnog leka.
Daću jedan primer iz svakodnevne prakse. Stambene nepokretnosti čija vrednost prelazi 100 hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti su često sretljive u Beogradu, Novom Sadu, eventualno Kragujevcu i Nišu i u retko kom drugom gradu Srbije kada je u pitanju prosečan građanin, što znači da je previsoki revizioni cenzus od 100.000 evra zaista onemogućavao u dobroj meri jednakost građana pred zakonom.
Predloženom dopunom člana 428. Zakona o parničnom postupku predviđeno je da se objektivni rok od pet godina od dana kada je odluka postala pravosnažna ne odnosi na podnošenje predloga za ponavljanje postupka u slučaju ako stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, kao i u slučaju da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog prava ili manjinskog prava i slobode zajemčeno Ustavom u parničnom postupku. To je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke. Ovakvo rešenje u skladu je sa odlukom Ustavnog suda kojom je oglašena neustavnom odredba člana 428. stav 3. Zakona o parničnom postupku.
Sada bih vam ukazao na najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku. Ako je rečeno za Zakon o javnom pravobranilaštvu koji je donet 1991. godine da je u dobroj meri već prevaziđen i zastareo, šta tek reći za važeći Zakon o vanparničnom postupku koji je donet na osnovama Ustava SFRJ iz 1974. godine kao republički zakon iz 1982. godine, a koji je u primeni od 1. januara 1983. godine, Zakon koji je donet u vreme jednog društveno-političkog i ekonomskog sistema koji je davno napušten i koji je pretrpeo korenite izmene posle raspada jugoslovenske federacije i nekadašnje državne zajednice. Iz tog razloga bilo je više nego potrebno da se i ovaj procesni zakon definitivno usaglasi sa važećim Ustavom Republike Srbije. Jedan broj odredaba ovog zakona zapravo je i donet radi terminološkog usklađivanja sa važećim zakonodavstvom.
Drugi razlog zbog kojih se pristupilo izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku ogledao se u potrebi da se srpsko procesno zakonodavstvo u sferi zaštite osoba lišenih poslovne sposobnosti uskladi sa evropskim standardima, pravnim stanovištima Evropskog suda za ljudska prava, a pre svega sa preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope, broj R-994, principom 14, koja predviđa da, citiram, lišenje poslovne sposobnosti treba da bude vremenski ograničeno uz periodično preispitivanje.
Naime, važeći Zakon o vanparničnom postupku predviđa da je mera lišenja poslovne sposobnosti trajna, a rešenje o lišenju poslovne sposobnosti može se izmeniti samo po predlogu ovlašćenih lica.
Sledeće preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope Predlogom zakona -uvodi se institut koji se zove vreme proveravanja.
U rešenju kojim je neko lice lišeno poslovne sposobnosti sud određuje rok u kome će se proveriti da li postoje razlozi za dalje trajanje izrečene mere, a koji ne može biti duži od tri godine.
Kada istekne vreme proveravanja, sud po službenoj dužnosti ispituje da li i dalje postoje razlozi zbog kojih je određeno lice lišeno poslovne sposobnosti. Ako utvrdi da su prestali razlozi zbog kojih je lice lišeno poslovne sposobnosti, sud donosi rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti, odnosno ako utvrdi da se stanje mentalnog zdravlja lica potpuno lišenog poslovne sposobnosti toliko popravilo da je dovoljno i delimično lišenje poslovne sposobnosti, sud tada određuje delimično lišenje poslovne sposobnosti toga lica.
Predlog zakona predviđa mogućnost da sud po službenoj dužnosti ili na predlog organa starateljstva i drugih ovlašćenih lica donese rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti pre nego što istekne vreme proveravanja ako utvrdi da više ne postoje razlozi zbog kojih je određeno lice lišeno poslovne sposobnosti. Ista ova pravila primenjuju se i na vanparnični postupak za produženje roditeljskog staranja.
Kao najvažniji razlog zbog kojeg se pristupilo donošenju ovog zakona sastoji se u potrebi usklađivanja srpskog vanparničnog zakonodavstva sa Zakonom o javnom beležništvu.
Korenito je promenjen odeljak o sastavljanju isprava i prilagođen pravnom sistemu u kome će glavni nosioci takve aktivnosti biti javni beležnici.
Takođe, prilikom rada na ovom zakonskom tekstu, Ministarstvo pravde sledilo je preporuku Komiteta ministara Saveta Evrope broj R-8612 o merama za sprečavanje i smanjivanje opterećenja sudova, od 16. septembra 1986. godine.
Dakle još 1986. godine u svojoj preporuci Savet Evrope predlaže da svi oni poslovi koji ne predstavljaju sudovanje, u najužem smislu reči, treba da budu povereni drugim državnim organima. Kao primer takvih poslova naveden je ostavinski postupak.
Saglasno ovoj preporuci, a po uzoru na rešenje mnogih evropskih država, na primer Francuske i Austrije, kao i zemalja nastalih na području bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, na primer Hrvatske, Makedonije, Crne Gore, Predlog zakona predviđa mogućnost da pojedine vanparnične postupke u imovinskim stvarima sprovodi javni beležnik kao poverenik suda.
Predlog zakona napravio je jasnu razliku između poveravanja sprovođenja vanparničnog postupka javnom beležniku i upućivanja konkretne pravne stvari javnom beležniku.
Odluku o poveravanju sprovođenja postupka javnom beležniku donosi sudija vanparničnog suda kao prirodni sudija kome je kao nadležnom dodeljen predmet prema godišnjem rasporedu. Upućivanje pravne stvari konkretnom javnom beležniku vrši predsednik suda kao rukovodilac sudske uprave.
Predlogom zakona su predviđeni kriterijumi po kojima se određuje javni beležnik kome će biti upućena pravna stvar, što je posebno značajno za mesta u kojima postoji veći broj javnih beležnika, čime se sprečava mogućnost korupcije.
Naime, ako na području suda službeno sedište ima više javnih beležnika, sud je dužan da im predmete dodeljuje ravnomerno prema azbučnom redu njihovih prezimena.
U slučaju da je princip azbučnog reda narušen zato što je javni beležnik opravdano odbio da prihvati povereni posao, prvi sledeći predmet poverava se onom javnom beležniku kojem je dodeljeno najmanje predmeta.
Predlog zakona predviđa i određene dodatne garantije koje treba da obezbede zakonitost rada javnog beležnika kao poverenika suda.
Najznačajnija takva garantija jeste mogućnost sudskog nadzora koji se sprovodi na dva načina. Prvo, sud koji je javnom beležniku poverio da sprovede ostavinski postupak dužan je da vrši nadzor nad njegovim radom i da donese rešenje o oduzimanju poverenog postupka ako javni beležnik radi na štetu stranaka, ako im stvara suvišne troškove, neopravdano odugovlači postupak ili kada to nalažu drugi opravdani razlozi. Drugo, protiv rešenja koja je doneo javni beležnik kao poverenik suda u ostavinskom postupku može se izjaviti žalba po istim uslovima i po istim pravilima kao kada rešenje donese sud.
Prilikom rada na ovom zakonu i javne rasprave mora se, istini za volju, priznati da pravnička i stručna javnost ne podržava jednodušno ideju o tome da se sprovođenje nekih vanparničnih postupaka poveri javnim beležnicima. Međutim, kada se razmotre argumenti pro et contra, dolazi se do zaključka da pretežu pozitivne strane ovakvog pristupa.
Prvo, vanparnični postupci će se brže završavati, čime se daje neposredan doprinos ostvarivanju ustavnog prinicipa prava na suđenje u razumnom roku.
Uporedna pravna iskustva pokazuju da javni beležnici brže sprovode vanparnične postupke od sudova. Razlog za to leži dobrim delom i u tome što učesnici u vanparničnom postupku mogu neposrednije da komuniciraju sa javnim beležnikom nego sa sudijom.
Koliko su javni beležnici efikasni najbolje se vidi kada uporedimo trajanje ostavinskog postupka u Srbiji gde ovaj postupak sprovode ostavinski sudovi i u Hrvatskoj, recimo, gde ostavinski postupak sprovode javni beležnici. Ovo upoređivanje je veoma korisno jer je nasledno i vanparnično pravo na veoma sličan način normirano u ove dve države.
Drugo, građanima će biti olakšan pristup javnom beležniku kao organu koji sprovodi vanparnični postupak. Velika prednost javnog beležništva u odnosu na sudove sastoji se u tome što su notari dostupniji građanima.
Naime, ne postoji u svakoj opštini osnovni sud ili sudska jedinica, ali zato u svakoj opštini mora da postoji bar jedan javni beležnik i njegova javnobeležnička kancelarija. U opštinama koje su gušće naseljene i u kojima se obavlja intenzivnija privredna aktivnost može se dozvoliti otvaranje više javnobeležničkih kancelarija, tako da na 25.000 stanovnika bude po jedan javni beležnik.
Treće, značajan broj sudija biće rasterećeno od vanparničnih predmeta i angažovan u drugim odeljenjima, recimo u parničnom, čime se na posredan način doprinosi efikasnosti sprovođenja drugih sudskih postupaka. Primera radi, na teritoriji Republike Srbije 2012. godine na sprovođenju ostavinskih postupaka, odnosno ostavinskih rasprava, bilo je angažovano 160 sudija, a u prvom tromesečju 2013. godine ostavinskim predmetima bavilo se 216 sudija. Podsetio bih da je ostavinski postupak samo jedan od mnogih vanparničnih postupaka.
Iskustva iz zemlja u okruženju pokazuju da se poveravanjem ostavinskih postupaka javnim beležnicima omogućuje da značajan broj sudija pređe u druga sudska odeljenja i doprinese bržem sprovođenju drugih postupak.
Sprovođenje ostavinskog postupka od strane javnog beležnika neće imati negativnih posledica, što zbog prirode vanparničnih postupaka, što i zbog činjenice da važeće zakonske norme pružaju dovoljno garantija, kako u pogledu stručne osposobljenosti javnih beležnika, tako i u pogledu njihove nezavisnosti i nepristrasnosti.
U pravničkoj javnosti su iznošeni argumenti da javni beležnici nisu dovoljno stručno osposobljeni da sprovode parnične postupke. Takve tvrdnje jednostavno ne stoje.
Što se tiče stručne osposobljenosti javnih beležnika, pravila koja postoje u pozitivnom srpskom pravu obezbeđuju da javnobeležničku delatnost mogu obavljati samo ona lica koja po stručnoj spremi i iskustvu na poslovima pravne struke nimalo ne zaostaju za sudijama.
Kandidat za javnog beležnika mora imati više radnog iskustva u pravnoj struci nakon položenog pravosudnog ispita i mora da položi javnobeležnički ispit. Javnobeležnički ispit obuhvata pravne institute od značaja za javnobeležničku delatnost, među kojima značajno mesto zauzima materija građansko-materijalnog prava i vanparničkog postupka.
Ono po čemu javnobeležnička profesija takođe ne zaostaje za sudom, jeste i obaveza stalnog usavršavanja. Javni beležnici su dužni da pohađaju seminare i druge oblike stručnog usavršavanja koje odredi javnobeležnička komora i Ministarstvo pravde. Povreda te dužnosti predstavlja disciplinski prestup za koji se može izreći kazna oduzimanja prava na obavljanje delatnosti.
Pored navedenog, ističem da će u najkraćem roku u skupštinsku proceduru biti upućen tzv. omnibus zakona kojima će se izvršiti izmene i dopune oko 30 zakona koji uređuju pojedina pitanja iz nadležnosti javnih beležnika, a sve u cilju stvaranja uslova za početak rada javnih beležnika, kako je to u Zakonu o javnom beležništvu predviđeno i čija će primena krenuti od 1. septembra 2014. godine.
Na kraju, želeo bih da vas upoznam sa Predlog zakona o izmenama Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Razlog za donošenje ovih po obimu malih, tzv. interventnih izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju je neophodnost da se reši problem koji se pojavio u praksi funkcionisanja izvršitelja u vezi sa njihovom mesnom nadležnošću, a koji je nastao usled početka primena novog Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji je počeo da se primenjuje od 1. januara ove godine.
Ovim zakonom je osnovano 66 osnovnih sudova, umesto ranijih 34, koji su osnovani po ranijem Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Imajući u vidu da se prema važećim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju izvršitelji imenuju za područje osnovnog i privrednog suda, što je odgovaralo mreži osnovnih sudova predviđenoj u ranije važećem Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, neophodno je uskladiti Zakon o izvršenju i obezbeđenju sa novim Zakonom o sedištima.
Predlogom zakona se predviđa da se izvršitelji imenuju za područje višeg suda, umesto za područje osnovnog suda, iz razloga što je takvo rešenje celishodnije, budući da je teritorijalna organizacija viših sudova ustaljena i da se nije menjala u većem obimu dugi niz godina.
Predlog zakona sadrži i prelaznu odredbu kojom se rešava situacija koja je nastala posle početka primena novog Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, a koja se odnosi na izvršitelje koji su imenovani u skladu sa važećim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Napomenuo bih da je u Ministarstvu pravde u toku rad na obimnijim izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, čak bih se usudio da kažem – ne izmenama i dopunama, nego kompletnoj reviziji zakona, čiji tekst u punoj meri ni najučeniji pravnici u Srbiji na jednostavan način ne mogu da razumeju.
Ovom revizijom obuhvatiće se i sva sporna pitanja koja su se pojavila u dosadašnjoj primeni ovog zakona. Prema planiranoj dinamici, očekujem da će se ove izmene i dopune naći u skupštinskoj proceduri tokom redovnog jesenjeg zasedanja Narodne skupštine.
Zahvaljujući vam na pažnji, izražavam nadu da će nakon rasprave u načelu i u pojedinostima, predloženih pet zakona biti usvojeno. Hvala.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, kao i juče, nastavljamo sa radom i raspravljanjem o setu pravosudnih zakona, koji su pre svega procesno-pravne prirode. Isto tako, stojimo na stanovištu da se svi ovi zakoni, bar kada je u pitanju stav poslaničke grupe SPS, trebaju prihvatiti iz razloga koje sam juče kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS izneo, a dodatni predlozi i razlozi zbog čega se ovi tekstovi zakona trebaju prihvatiti su sledeći.
Poslanička grupa SPS je uvek dosledno istrajavala na još doslednijoj primeni univerzalnih pravnih instituta i istovremeno univerzalnih načela. Jedno od tih univerzalnih načela je dostupnost građanima pravde, a to znači dostupnost sudova građanima. Takođe, jedno od univerzalnih načela je poštovanje prava na pravično suđenje, kao i poštovanje prava na suđenje u razumnom roku.
Upravo ovi procesno-pravni zakoni, osim Zakona o javnom pravobranilaštvu, ukazuju da je dobar put kojim je Ministarstvo pravde krenulo kao predlagač u izradi ovih zakona, da se upravo ova univerzalna načela i univerzalni pravni principi u celosti ispoštuju.
Ono što tereti, što predstavlja hipoteku za pravosuđe još iz prethodnog perioda, a naročito nakon neuspele reforme pravosuđa iz 2010. godine jesu činjenice koje se ne mogu dovoditi u sumnju, pre svega, činjenica neujednačenosti sudske prakse, zbog čega se čak pojavljuje situacija da se u istom sudu dva veća istog suda pojavljuju kao donosioci potpuno različitih odluka. Čak ni Vrhovni kasacioni sud, koji je po zakonu nadležan i obavezan da ujednačava sudsku praksu, to nije u mogućnosti da uradi, imajući u vidu da ni apelacioni sudovi, kao hijerarhijski, viši i oni koji odlučuju po žalbama ne doprinose da se ujednači sudska praksa.
Sledeći teret i, slobodno se može reći, hipoteka iz prethodnog perioda je ogroman broj predmeta koji nisu rešeni u sudovima, sa stalnim prilivom koji značajno doprinosi da se stepen ažurnosti u sudovima svodi na najmanji mogući nivo, najmanji mogući stepen, tako da se uglavnom sudije okvalifikuju kao neažurne, pre svega iz razloga što nisu doneti adekvatni programi za rešavanje priliva predmeta.
Zašto je ovakav uvod u odnosu na ove procesne predloge zakona iznet od mene kao ovlašćenog predstavnika SPS? Upravo iz razloga što se ovim predlozima zakona koji se danas pojavljuju pred nama i o kojima raspravljamo ukazuje na mogućnost da se ovi problemi na neki način reše.
Hajde da počnemo od prvog zakona koga ću afirmisati u smislu rešavanja tih problema, a to je Zakon o posredovanju u rešavanju sporova. Upravo ovaj zakon omogućava da se kroz posredovanje sudovi relaksiraju, da se oslobode balasta velikog broja predmeta. Naravno, to ni u kom slučaju ne smanjuje i ne eliminiše obavezu samih sudova, a naročito predsednika sudova da donose program o rešavanju velikog broja predmeta, koji do danas još uvek nisu doneti. Do danas, nažalost, još uvek nije donet pravilnik o ocenjivanju rada sudija. Do danas, nažalost, nisu doneti ni kriterijumi na osnovu kojih se vrednuje rad sudija. Zašto? Zato što je relikt neuspešne reforme pravosuđa, relikt nečega što postoji još od 1953. godine kada je poslednji put, kolege poslanici, a i građani da znaju, donet upravo jedan pravilnik o ocenjivanju rada sudija. Od 1953. godine do danas je proteklo mnogo. Više od dve decenije, a da još uvek ne postoje jasna pravila i kriterijumi po kojima se ocenjuje rad sudija.
Ono što je važno istaći jeste činjenica da sada kroz posredovanje u rešavanju sporova postoji mogućnost da se barem jedan deo predmeta, gde se stranke kroz autonomiju volja, dakle, potpuno saglasno i ravnopravno u jednom postupku koji je definisan predlogom ovog zakona o posredovanju u rešavanju sporova, mnoge sporove, kako pre iniciranja sudskog postupka, tako i u toku sudskog postupka, reše. Upravo zbog toga poslanička grupa SPS smatra da je ovo jedan izuzetno dobar način da se kroz popravljanje onih nedostataka ranije važećeg zakona, koji se zvao drugačije, Zakon o medijaciji, a ne Zakon o posredovanju, sada terminološki daleko približniji građanima i jednom prostom narodnom jeziku, da se shvati da građani sve sporne odnose ne moraju da iznose pred sud, da ih mogu rešavati uz pomoć posrednika koji je za to stručan, obučen, koji ima licencu, koji je obavezan da poštuje autonomiju volja stranaka, koji je obavezan da štiti ravnopravnost stranaka i koji je obavezan da doprinese da do tog sporazuma dođe.
Zašto je ovim zakonom trasiran put da se učini mnogo više kada su u pitanju rešavanje spornih odnosa između građana, kojih ima mnogo? Upravo ono što je istaknuto u uvodnom delu od strane ministra, činjenica da zaključeni sporazum istovremeno predstavlja izvršnu ispravu. Šta je posledica toga? Posledica toga je da ne moramo čekati donošenje presude, kao izvršne isprave, pa tek onda pokrenuti postupak prinudne naplate, shodno odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, već automatski zaključeni sporazum, overen od strane suda, sa priznanjem dužnika da će izmiriti dug poveriocu može predstavljati izvršni naslov na osnovu koga se sprovodi postupak prinudne naplate. Građani treba da znaju da je ovo za njih jako korisno. Na taj način građane treba stimulisati kada je u pitanju rešavanje spornih pitanja i spornih odnosa.
Ono što mi se čini važnim u odnosu na druge zakone, pre svega kod Zakona o javnom pravobranilaštvu, treba istaći činjenicu da je konačno Zakon o pravobranilaštvu, i to državnom pravobranilaštvu, neka pitanja uredio koja do sada nisu bila uređena, pre svega počev od nadležnosti, od zastupanja. Novinama ovog zakona državno pravobranilaštvo zastupa širi krug lica čiji su osnivači ili država ili jedinica lokalne samouprave.
Međutim, ovde bih, ministre, izneo jednu dobronamernu sugestiju ili primedbu kada je u pitanju Zakon o pravobranilaštvu. Imajući u vidu da sam i sam učestvovao u kreiranju nekih delova ovog zakona, kada je bio još u formi nacrta od strane radne grupe koja je radila na izradi ovog zakona, desio nam se jedan propust da u odredbama ovog zakona nije dovoljno potpuno definisano pitanje lokalnih pravobranilaštava, pre svega opštinskog i gradskog pravobranilaštva. Zašto? Nesporno je da se i osnivanje i organizacija pravobranilaštava, i opštinskog i gradskog, definišu odlukom lokalne samouprave. Tu apsolutno nema potrebe za bilo kakvom polemikom. Upravo odlukama, kako opština, tako i gradova, dolazimo u situaciju da se neka pravobranilaštva bukvalno na pogrešan način postavljaju. Postavljaju se kao službe gradskih uprave. Na taj način se vrši neka vrsta diskriminacije samog pravobranilaštva.
Konkretno, u Užicu, u gradu iz koga dolazim, pravobranilaštvo nema onaj status koji treba da ima – samostalan i nezavisan organ, već ima status službe gradske uprave zbog čega zaposleni u pravobranilaštvu imaju jedan adekvatan status, status gde su zarade daleko manje od zaposlenih u gradskim upravama, status koji apsolutno nije upodobljen sa onim što sadrže odredbe ovog zakona, odnosno predloženog Zakona o državnom pravobranilaštvu.
Mislim da je u ovom delu zakon trebao da bude potpuniji, barem sa nekim instrukcijama i smernicama koje se odnose isključivo na osnivanje, organizaciju, a manje na nadležnost kada su u pitanju lokalna pravobranilaštva.
Što se tiče odredaba Zakona o parničnom postupku, poslanička grupa SPS je isključivo u cilju poštovanja onih principa, koje sam u uvodnom delu izneo, istakla određene amandmane sa ciljem da se poboljša kvalitet Zakona o parničnom postupku, kada su u pitanju izmene i dopune. Ti amandmani se odnose, ne na neke krucijalne stvari, već više na terminološka pitanja koja se vezuju za sam tekst Predloga zakona o parničnom postupku.
Konkretno, kada je u pitanju odredba postojećeg člana 85. predloženog teksta Zakona o parničnom postupku, definisano je pitanje punomoćnika, tako da se norma bukvalno ovako i čita i tumači da je punomoćnik fizičkog lica advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra, bračni drug, predstavnik službe pravne pomoći, jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom. Naš amandman, ovo nije rasprava o amandmanima, ali je bitno da se ukaže, bitno je da se zna, jeste činjenica da je ovo ipak nepotpuna norma iz jednostavnog razloga što punomoćnik mora biti javni beležnik i izvršitelj. U odredbama Zakona o javnom beležništvu tako nešto postoji. U praksi izvršitelj ima pravo zastupanja fizičkog lica, a naročito tamo gde se sprovode izvršenja i kada je u pitanju zaštita interesa poverilaca. Zašto se u toj situaciji krug punomoćnika ne bi definisao na ovaj način i učinio daleko potpunijim?
Ono što smo kao poslanička grupa uvideli i kroz amandman takođe pokušali da ovaj tekst Predloga zakona poboljšamo jeste jedna norma koja se pokazala u praksi kao potpuno neadekvatna i uticala je na neefikasnost rada sudova, a naročito na povredu prava, na suđenje u razumnom roku. Radi se o odredbi člana 193. Radi se o odredbi člana po kome svako ko želi da podnese tužbu je po ranije važećem zakonu moraju da se obrati nadležnom pravobraniocu u gradskom, opštinskom ili državnom, odnosno javnom, i da u roku od 60 dana pokuša pred pravobranilaštvom rešiti sporno pitanje ili sporni odnos.
Logično je da se u praksi takva pravna situacija pokazala kao neadekvatnom, logično je da je došlo do odugovlačenja postupka i sa ovom izmenom da se umesto – mora obratiti pravobranilaštvu, može obratiti pravobranilaštvu, čini mi se nije mnogo doprinelo ubrzavanju postupka. Sama neobaveznost neke norme ne treba da bude normirana. Da li može? Može u svakom slučaju, ali bi to mogao i bez sistematizacije u samom tekstu zakona. Zbog toga smatramo da bi najbolje bilo i najcelishodnije i najadekvatnije da se ova odredba izbriše.
Na kraju, ono što je najvažnije kada je upitanju ovaj procesni zakon, Zakon o parničnom postupku jeste ono što je predlagač uradio na najbolji mogući način, što je omogućio da se obezbedi što veći stepen pravne sigurnosti građanima i da se na najadekvatniji način obezbedi dostupnost pravde, a to je pitanje vanrednog pravnog leka u konkretnom slučaju revizije.
Smanjenje imovinskog cenzusa, odnosno vrednosti koja je ranije bila opredeljena u zakonu na 100 hiljada evra kao uslov za podnošenje revizije, vanrednog pravnog leka na 40 hiljada evra je svakako dobro rešenje. Međutim, ono što Socijalistička partija Srbije i poslanička grupa smatra, rukovodeći se svojim programom, svojim idejnim načelima, pre svega, poštovanja na socijalnu pravdu, jeste činjenica da se i ovaj cenzus možda pojavljuje kao visok.
Trebalo bi građanima omogućiti da koriste sva pravna sredstva bez velikih ograničenja, bez namere da se opterećuju sudovi naročito vrhovni Kasacioni sud u nepotrebnoj meri sa velikim brojem predmeta. Zbog toga smo intervenisali sa amandmanom smatrajući da se i ovaj imovinski cenzus može spustiti, zbog toga što i na ovaj način možemo građanima omogućiti da svako ko ima pravo na tužbu ima pravo i na žalbu i na vanredni pravni lek u konkretnom slučaju što veći broj građana bi trebao da to pravo ostvaruje upravo kroz smanjenje ovog cenzusa.
Ono što je i od strane predlagača posebno istaknuto jesu odredbe Zakona o vanparničnom postupku koje se istovremeno vezuju i za odredbe Zakona o javnom beležništvu. Moram samo da podsetim da smo i te kako mnogo polemika imali u vezi ovih pravnih pitanja nedavno kada je ustrojena nova mreža sudova. Zašto? Zato što su najveće kritike i najveći broj kritika u odnosu na mrežu sudova i na Ministarstvo pravde kao predlagača bile upravo zbog toga da se dostupnost pravdi neće omogućiti sa smanjenjem broja, bilo sudova, bilo sudskih jedinica imajući u vidu da se neće moći sprovoditi onaj deo poslova pred sudovima koji se vezuju za overavanje ugovora, potvrda, izdavanje isprava. Jedan veliki deo posla koji se vezuje upravo za vanparnični postupak.
Čini mi se da se sada stav Ministarstva pravde iz tog vremena pojavljuje kao potpuno opravdan. Zašto? Zbog toga što je sada evidentno da se iz sudova izmešta veliki deo nadležnosti i očigledno je da se taj veliki deo nadležnosti prenosi na javne beležnike u proceduri koja je sada propisana predlogom izmena i dopuna Zakona o vanparničnom postupku. Poslanička grupa SPS to pozdravlja. Pozdravlja zato što ćemo upravo sa započinjanjem rada javnih beležnika imati mogućnost da kako ostavinske postupke, tako i druge pravne poslove koji se prenose na javne beležnike po sistemu koji je ovde definisan rasterećujemo rad sudova, rasterećujemo sudije koji će biti premešteni na druge poslove, koji će dobiti drugu materiju kojom će se baviti, kojom će suditi u drugim sporovima i na taj način relaksirati sudove od velikog broja predmeta.
Jedino što bi jedna dobronamerna sugestija u tom pravcu mogla da bude jeste činjenica da se prilikom izbora javnih beležnika, na koje se prenose ovi poslovi, mora voditi računa, pored ostalog, i u pogledu stručnosti, ali i u pogledu uspešnosti u dotadašnjem obavljanju javnobeležničkog posla. Ukoliko je iskustvo pokazalo da javni beležnik uspešno obavlja posao bez i ove prenete nadležnosti, jer on donošenjem zakona je dobio određeni obim nadležnosti koje može da koristi u praksi, i ukoliko se pokazao kao kvalitetan u svakom slučaju mora imati benefit da može da nastavi da radi i da dobija od suda ono što se sada ovim zakonom definiše kao prenesena nadležnost.
Na kraju, pošto mi vreme ističe, a nadam se da ćemo nastaviti raspravu kada bude rasprava u odnosu na prijavljene poslanike prema ovoj temi, želim samo još jednom da istaknem da poslanička grupa SPS zaista dosledno i istrajno traži najbolje moguća rešenja kako bi građani osetili pravdu, kako bi pravdu ostvarili kroz sudsku zaštitu, a tu sudsku zaštitu ostvarili pred sudovima koji su kompetentni, stručni, kvalifikovani i uspešni u svom radu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vesna Besarović.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre i kolege narodni poslanici, Zakon o pravobranilaštvu, državnom pravobranilaštvu vidimo kao jedan veoma značajan zakon jer on reguliše organ koji obavlja poslove pravne zaštite, imovinskih interesa i prava RS. Samim tim, to je veoma značajan državni organ sa značajnim državnim funkcijama. On se u našem pravnom sistemu pojavio, da obavlja svoju funkciju posle Drugog svetskog rata. Postojalo je nekoliko zakona koji su regulisali njegov rad. Zakon koji je gospodin ministar pomenuo, koji je donet 1991. godine, je zaista u današnjim uslovima neodgovarajući.
U vreme kada je on bio donet i tada se nama ljudima iz struke pokazao kao sumoran, nedovoljno detaljan, zakon koji ne reguliše pitanja koja su bila od značaja za rad i funkcionisanje tada javnog pravobranilaštva.
Međutim, donošenjem, odnosno predlogom novog zakona koji imamo pred sobom, Zakona o državnom pravobranilaštvu poslanička SDPS vidi kao jedan značajan pomak ka regulisanju jednog veoma značajnog državnog organa i pozdravlja inicijativu Ministarstva pravde da se preformuliše, predefiniše uloga ovog državnog organa.
Skrenula bih pažnju samo na nekoliko značajnih novina koje ovaj zakon sadrži. Posle analize koju smo čuli od strane gospodina ministra, smatram da nije potrebno da dalje detaljnije analiziram, ali smatram takođe da treba skrenuti pažnju na nekoliko novih stvari koje zavređuju naš interes ne samo kao pravnika nego kao stručnu i političku javnost.
Prva značajna novina je uvođenje zastupanja od strane državnog pravobranilaštva RS pred stranim i međunarodnim sudovima i arbitražama. Ovu funkciju je tadašnje javno pravobranilaštvo imalo 60-tih, 70-tih i 80-tih godina i vodila je vrlo uspešno. Međutim, onda je pomeranjem te funkcije i regulisanjem na drugi način došlo do toga da su pravobranilaštva prepuštala vođenje sporova pred stranim međunarodnim sudovima i arbitražama pravnim službama, odnosno pravnim timovima, advokatskim kancelarijama, van pravobranilaštva. Pri tom, smatram da je veoma važno da Vlada na predlog pravobranilaca može da ovlasti u konkretnom slučaju za zastupanje lice koje je van pravobranilaštva i koje poseduje potrebne kapacitete za zastupanje, bilo da je reč o posebnom znanju, o poznavanju jezika itd.
Očekujem da će se takva situacija događati ređe, da ne kažem izuzetno, i naravno da će, s obzirom da Vlada odlučuje o takvom predlogu, ona biti pod nekom vrstom potrebnog nadzora od strane i državnog pravobranilaštva i Ministarstva pravde, koji sada preuzima ulogu nadzora nad državnim pravobranilaštvom.
To je takođe jedna novina, verovatno će u stručnoj polemici biti nekih zamerki i na ovo rešenje. Verovatno će ono biti moguće, doživljeno kao ograničenje slobode rada pravobranilaštva. Međutim, mi s druge strane ne možemo da zaboravimo da je pravobranilaštvo državni organ, organ koji brani imovinske interese države i njenih jedinica i kao takvo treba da pripada hijerarhijskom sistemu vlasti i nadzora.
Druga novina koja je takođe veoma značajna je zastupanje od strane državnog pravobranilaštva pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Državno pravobranilaštvo će pred sudom u skladu sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zastupati interese Republike Srbije. Znamo da se pred ovim evropskim sudom vodi veliki broj sporova. Znamo da neke sporove država gubi, da je obavezna da plati značajne iznose i smatram da će ova proaktivna, stručna uloga državnog pravobranioca i ovlašćenih lica od strane državnog pravobranioca doprineti da se ovi sporovi rešavaju onako kako treba da se rešavaju, ali da interes Srbije bude zaštićen bolje i dugotrajnije.
Takođe u vezi sa ovim pitanjem zastupanja pred Evropskim sudom pravde, treba reći da će doći i do preuzimanja nadležnosti predmeta i zaposlenih iz organizacione jedinice Ministarstva pravde koja se sada bavi zastupanjem i da će ova nova organizacija, smatram, doprineti boljem kvalitetu rada ove službe koja se bavi zastupanjem.
Treća novina koja je po meni veoma značajna je da je državni pravobranilac i institucija kao takva odgovorna ne samo Vladi, što je do sada bio slučaj, nego ministru nadležnom za pravosuđe. Time se uspostavlja ta hijerarhija vlasti i kontrole od strane Ministarstva pravosuđa. Ta kontrola, ne vidim je kao kontrolu koja će ograničiti rad pravobranioca i zaposlenih lica u pravobranilaštvu, već kao kontrola koja će u svim onim slučajevima, budući da je reč o imovinskim interesima i pravima Republike Srbije i njenih jedinica, pomoći da se sačuva imovinski integritet Republike Srbije.
Sledeća novina koju smatram takođe da je značajna je osnivanje kolegijuma državnog pravobranilaštva, nešto što do sada nismo imali, koji ima svoje ingerencije predviđene zakonom i koji će doprineti da državno pravobranilaštvo brže i efikasnije radi.
Najzad, ono što je već apostrofirao gospodin ministar, je obrazovanje pravobranilaštva AP Vojvodine i jedinice lokalne samouprave. Imali smo od strane prethodnih zakona o pravobranilaštvu neke slične tvorevine, neka slična pravna rešenja. Međutim, meni se ovo rešenje koje je predloženo ovim predlogom zakona daleko najviše dopada. Mislim da je nađen jedan balans. Možda je potrebno ovo pitanje razraditi dalje, verovatno ono nije dovoljno razrađeno u samom osnovnom zakonu, Zakonu o državnom pravobranilaštvu, mada se na pravobranioce Autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave primenjuju norme i propisi sadržane u Zakonu o državnom pravobranilaštvu, ipak je potrebno da se, s obzirom na specifičnost, na region, itd, ovo pitanje dalje razradi. To bi bilo o Zakonu o državnom pravobranilaštvu.
Sledeći zakon koji bismo želeli da komentarišemo i izrazimo naš stav poslaničke grupe je zakon o posredovanju i rešavanju sporova koji treba da zameni postojeći važeći Zakon o medijaciji. Zakon o medijaciji je donet, kao što je poznato, 2005. godine. On se pokazao kao jedan potreban zakon, došao je pre svega kao želja da se sa jedne strane rasterete sudovi, da se izađe u susret građanima za brže i efikasnije ostvarivanje pravde i naravno kao rezultat praćenja trendova u pravosuđu u uporednim zemljama. Međutim, prvih nekoliko godina postignuti su zaista dobri rezultati, svi smo bili zadovoljni i smatrali smo da je to jedno jako dobro rešenje. Onda su se pokazali neki nedostaci kao što je pitanje nejasne uloge institucija u oblasti medijacije, zatim se pokazao kao problem nedovoljna obučenost kadrova i to je sve rezultiralo sa opadanjem predmeta u postupku medijacije, što je naravno bio signal da treba učiniti neke promene.
Glavne promene koje Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova sadrži odnose se na izmenjenu definiciju posredovanja. Naime, ovaj zakon reguliše posredovanje kao svaki postupak bez obzira na naziv u kojem strane nastoje da sporni odnos reše putem pregovaranja, zatim propisuje mogućnost primene posredovanja u svim oblastima u kojima stranke mogu slobodno da raspolažu svojim pravima, osim u onim slučajevima koji su u isključivoj nadležnosti suda ili nekog drugog državnog organa. Samim tim bi došlo do proširenja oblasti u kojima je posredovanje moguće. Predlozi koji se iznose za vreme posredovanja, koje stranke iznose za vreme postupka posredovanja, pa i sam posrednik ne mogu se koristiti u sudskom, arbitražnom ili drugom postupku, što znači da se time čuva kvalitet predloga koje lica u toku postupka posredovanja daju. Takođe je predviđeno posebno pravilo o zastarelosti, o zastoju zastarelosti potraživanja sa ograničenim rokom od 60 dana radi otklanjanja mogućnosti da posredovanje bude korišćeno za odugovlačenje konačnog rešavanja spora, što se takođe u praksi pokazalo kao jedan od načina mogućih zloupotreba.
Ono što takođe smatramo kao veoma značajnim je da sporazum o mirnom rešenju spora ima snagu izvršne isprave, ali naravno samo pod uslovom da su u tom sporu ispoštovani svi oni elementi koji su propisani zakonom.
Troškovi postupka su takođe precizno uređeni. Propisano je da u slučaju postizanja sporazuma o rešavanju spora putem posredovanja nakon već pokrenutog sudskog postupak do prvog ročišta za glavnu raspravu da se stranke mogu osloboditi plaćanja sudskih, odnosno administrativnih taksi.
Zatim se uvodi postupak izdavanja dozvole za posredovanje kojim se utvrđuje da li neko lice ispunjava uslove za obavljanje posredovanja, i mi to doživljavamo kao težnju za podizanjem kvaliteta posrednika koji se budu bavili ovom delatnošću mirnog rešavanja sporova.
Uvodi se i registar posrednika. Taj registar će biti pri Ministarstvu pravosuđa, a program obuke posrednika takođe vidimo kao nešto veoma značajno upravo za podizanje kvaliteta i obuke posrednika.
Što se tiče punomoćnika, stranka kao fizičko lice u postupku posredovanja učestvuje lično, a ona naravno može da ovlasti punomoćnika kao i kod zastupanja pred sudom. Što se tiče pravnog lica, pravno lice naravno zastupa zakonski zastupnik ili punomoćnik.
U novom predlogu zakona izbrisana je postojeća odredba o potrebi overe potpisa pečatom posrednika, ali je uneta shodna primena Zakona o obligacionim odnosima za zaključenje, dejstvo i prestanak sporazuma o rešavanju sporazuma.
Ovaj zakon predstavlja zaista pomak, stručni pomak u regulisanju ove delatnosti, odnosno posredovanja ili mirnog rešavanja sporova. Međutim, naravno, on pretpostavlja i ostvarivanje nekoliko veoma bitnih uslova. Na primer, da sudovi moraju da obezbede uslove za sprovođenje posredovanja, da to sprovođenje bude u sudskoj zgradi, što nije ranije uvek bio slučaj, da to bude nakon radnog vremena i u slučajevima kada je postupak posredovanja pokrenut u toku sudskog postupka. To su neke značajne novine koje mislim da sadrži Predlog zakona o posredovanju u rešavanju sporova.
Pošto imam još malo vremena, dala bih i naš kritički osvrt o Zakonu o vanparničnom postupku. Zakon o vanparničnom postupku, odnosno Predlog zakona o vanparničnom postupku je postavio kao svoj osnovni zadatak da se usaglasi sa Ustavom Republike Srbije, budući da je donet pre više od 30 godina, kao i da se uskladi sa promenama koje su usledile u pravnom poretku u ovom periodu od 30 godina i, naravno, da poštuje tekovine EU, što takođe predstavlja jednu od obaveza Republike Srbije na putu harmonizacije pravnog poretka.
Naravno, pored ovih političkih i društvenih ciljeva, postoji i jedan važan pragmatičan cilj, a to je da se rasterete sudovi u kojima postoji zaista veliki broj predmeta, veliki broj nerešenih predmeta koji dugo čekaju. U smislu ubrzavanja rešavanja tih sudskih predmeta, s jedne strane, a sa druge strane, zbog promovisanje rada javnih beležnika, Zakon o vanparničnom postupku donosi jedan set odredbi kojima sud poverava javnim beležnicima sprovođenje postupka ili preduzimanje određenih zakonom pobrojanih vanparničnih radnji. Naravno, to su samo one radnje koje nomenklaturno tačno zakon nabraja.
Time se u stvari i vrši usaglašavanje Zakona o vanparničnom postupku sa Zakonom o javnim beležnicima, koji je donet 2011. godine, ali je više puta od tada revidiran, i 2012. i 2013. godine, a verovatno će biti još, jer je to prvi put da mi posle Drugog svetskog rata uvodimo institut javnih beležnika koji bi trebao da počne da radi 1. septembra ove godine, pod uslovom, naravno, da se do tada donese javno-beležnička tarifa i da se formira javno-beležnička komora.
U ovom zakonu, odnosno u ovom setu odredbi koji reguliše javno-beležničku delatnost osnovna ideja je da sud može da poveri sprovođenje postupka za koji je po zakonu nadležan. To čini postupajući sudija rešenjem kojim se javnom beležniku poverava sprovođenje postupka. Zatim, postoji istovremeno i rešenje o određivanju javnog beležnika, kome se upućuje povereni predmet koji donosi predsednik suda koji postupa u određenom predmetu.
Čuli smo i možemo sami da utvrdimo u tekstu Predloga zakona kakav je mehanizam postupanja. Sudija mora da poštuje listu javnih beležnika koja se nalazi na području tog suda. Zatim, postoji i obaveza javnog beležnika da prihvati posao koji mu je poveren. Da li će u praksi dolaziti do toga da javni beležnici možda biraju poslove, odbijaju poslove koje im sudija poveri, to će vreme pokazati. Možda će biti potrebno da se uvedu dodatni mehanizmi da javni beležnici prihvataju. Mada, meni se čini da će biti glavni motivacioni elemenat dobra tarifa. Ako javni beležnici budu adekvatno nagrađeni kroz javno-beležničku tarifu, ne vidim zašto bi oni odbijali povereni posao od strane postupajućeg sudije, izuzev ako postoje, naravno, neki drugi razlozi, npr. pristrasnost, nekvalifikacija itd.
Javni beležnik je dužan da postupa po pravilima koja važe za postupak. Takođe je dužan da poštuje rok koji mu je ostavljen. Nadzor nad njegovim radom vrši sud koji mu je poverio vršenje tih procesnih radnji vezanih za određeni predmet. Takođe, rešenje koje je javni beležnik doneo kao poverenik suda, jer on ima status poverenika suda, može da se napada pravnim lekovima, istim onim pravnim lekovima kao što može da se napada presuda koju je doneo sud. Tako da, sa stanovništva stranke, ona nije ni u čemu uskraćena u pranim lekovima drugostepenim ili vanrednim pravnim lekovima koje može da preduzima.
Takođe, i ovim bih završila ovo izlaganje, veoma je važno i ono što nam je ministar sada najavio, da se donese taj nazvanim omnibus zakon koji će izvršiti harmonizaciju pratećih propisa vezanih za rad javnih beležnika. Pretpostavljam da je Zakon o privrednim društvima jedan od tih. Kada bude vreme, ja bih sugerisala da se delokrug poslova koje javni beležnik obavlja proširi i da se taj delokrug poslova…

Zamolio bih vas, pošto je vreme predviđeno za diskusije predstavnika poslaničkih grupa 20 minuta, a ono je isteklo, da privodite kraju.

Završavam.
… da se taj delokrug poslova proširi, naravno sa revizijama zakona koji će se učiniti. Zahvaljujem i izvinite zbog prekoračenja.

Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, pravnička filozofija – zakoni koji se donose treba da budu odraz društvenih kretanja trenutka vremena, ali i odraz državne i političke filozofije onoga ko donosi određene zakone.
Kao tradicionalistička stranka koja kod donošenja svakog zakona gleda istorijat određenog zakona od kako postoji naša državnost, kroz taj kontekst smo posmatrali i Zakon o javnom pravnobranilaštvu. Čini mi se da je možda, svi predlagači to nekada rade, ali možda je češće potrebno ukazivati na istorijat i promene zakona kroz određene faze kroz koje je prolazila naša država i kroz promenu društvenog i političkog i ekonomskog sistema. Onda ćemo uvek doći do sličnih zaključaka i do sličnih odgovora. Nama kao strankama koje su možda najizrazitije bile protiv i najviše skretale pažnju na sve štetne posledice totalitarnog režima u kome smo živeli od 1945. do 1990. godine, svaki takav istorijski pogled i svako poređenje daju punu argumentaciju za naš politički stav.
Ako bismo pogledali, recimo, Zakon o notarima i javnim beležnicima, on je donet već za vreme Kraljevine Srbije 1931. godine i nije primenjivan na teritoriji cele zemlje, a najviše u Vojvodini, zbog toga što je Vojvodina i tada bila ekonomski, pravnički i u svakom drugom smislu razvijeniji deo naše države. Onda kada je ovde promovisan Zakon o javnom beležništvu, promovisan je kao priključivanje Srbije, odnosno uvođenje nečeg totalno novog u naš pravni sistem. Bilo je zaista nekoliko kolega, među kojima sam bio i ja, koji smo pričali da je Srbija u neko drugo vreme bila zaista moderna, evropska i napredna zemlja u svakom smislu, pa i u pravničkom smislu i zakonodavnom smislu. Slično je i sa Zakonom o javnom pravobranilaštvu.
Zakon o javnom pravobranilaštvu postoji u Srbiji skoro negde oko 185 godina. Prvo pravobranilaštvo je formirano u Srbiji kao služba popečiteljstva, odnosno Ministarstva finansija od 1839. godine i imalo je interesantan naziv. Njime je rukovodio načelnik odeljenja promišljenosti, što jeste arhaizam, ali primeren tom vremenu, popečiteljstva finansija.
Od 1842. godine tu funkciju obavlja državni službenik koji se zvao – praviteljstveni fiškal, od 1848. godine praviteljstveni pravobranitelj, a posle jezičke reforme koju je izvršio Vuk Stefanović Karadžić i kada je izbačen veliki nepotrebni arhaizam od 1860. godine se zove – državno pravobranilaštvo. Kraljevina je prvi put donela Zakon o državnom pravobranilaštvu 1934. godine i on se u najkraćem ogledao u tome da državni pravobranilac zastupa interese države u sudskim i upravnim sporovima.
Međutim, sa promenom društvenog, ekonomskog i političkog sistema promena na gore nije zaobišla ni ovu oblast. Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji 1945. godine ukida državno pravobranilaštvo. Koji je to razlog? Jednostavan. Kada interese, javne interese, interese države u sudskim, upravnim i svakim drugim sporovima ne obavlja jedan jedinstveni državni organ, kada svaka organizacija zastupa samo sebe, onda nastaje totalni haos, odsustvo kontrole i organizovana sistematska pljačka od strane države, pre svega javnih finansija.
To nije odlika samo našeg totalitarnog komunističkog sistema to je bilo u mnogim totalitarnim režima i posledice toga su ogromne zloupotrebe javne imovine da bi se prikrile nepravilnosti u raspolaganju sa javnom imovinom i u lošem odnosno namerno lošem odsustvu zaštite javno-pravnih interesa. A o postojanju drugih institucija, poput državnog revizora koji bi smeo da kontroliše trošenje javnih sredstava ili o tome da smo mi usvojili institut vojnog pravobranilaštva koji je postojao do pre neku godinu, gde je vojno pravobranilaštvo odnosno i Ministarstvo odbrane sa svojim posebnim finansijama bilo država u državi, jedan zatvoreni sistem u kojem niko nije smeo da vrši civilnu kontrolu trošenja javnih sredstava i gde je nastao opšti javašluk.
Posledica toga je apsolutno normalan pristup svih funkcionera koji su te vrste mentalnog nasleđa da, kada se baviš javnim poslovima, kada raspolažeš javnim finansijama treba da imaš odnos kao prema Alajbegovoj slami i da grabiš što više za sebe, po sistemu – uzmi sad kad ti se pružila prilika, jer ko zna da li ćeš imati takvu priliku.
Posledice toga su naravno najizraženije bile u postupku privatizacije. Kada pogledamo ko su bili ljudi koji su najviše zloupotreba izvršili u procesu postupka privatizacije, videćemo da su to ljudi upravo koji su školovani u ovom sistemu, koji su sinovi ili unuci onih koji su organizovano, sistematski pljačkali a da niko nije smeo da im kaže da pljačkaju državu. Oni su naravno na vreme napravili projekte za svoje sinove i unuke ko će koje preduzeće da kupi, jer su znali koje vreme dolazi, pa su rekli – dobro gospodo ako mora baš višepartijski sistem, evo mi iz jednopartijskog sistema ćemo biti vlasnici kapitala, a onda ćemo u potpunosti devalvirati priču opozicije iz 90-ih godina koja je pričala o poštenoj, pravičnoj privatizaciji, razvoju privatnog sektora i svemu onome što postoji u normalnim zemljama sveta.
Posle haosa koji je nastao ukidanjem državnog pravobranilaštva 1945. godine, ponovo je 1952. godine uveden državni pravobranilac i zaista pokušao je da ispravi taj haos, ali naravno, u takvom sistemu to je bilo nemoguće, nije postojalo ni dobre volje.
Posledice haosa koji je tada nastao mi i danas ispravljamo kroz brojne postupke restitucije, rehabilitacije i to su postupci koji će i u finansijskom smislu znatno opterećivati ove i buduće generacije.
Ono što je potrebno reći, kada sam govorio o vojnom pravobranilaštvu, to je da vojno pravobranilaštvo postoji i u nekim razvijenim zemljama sveta, poput SAD ili Italije, ali tamo vojni pravobranioci ne zastupaju imovinsko-pravne interese Ministarstva odbrane i njihove vojske, već to radi upravo državni pravobranilac, a da ne pričamo o vrlo strogoj civilnoj, revizorskoj i drugim oblicima kontrole trošenja javnih sredstava. Tako da je i vojno pravobranilaštvo kod nas postojalo do pre neku godinu.
Ovaj novi Zakon o pravobranilaštvu radi nešto što su radile mnoge zemlje u bivšoj Jugoslaviji, ako se ne varam Makedonija, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Republika Srpska kao jedan od entiteta Bosne i Hercegovine, naime predviđa postojanje onoga što je i do sada postojalo, znači – republičkog, pokrajinskog i pravobranilaštva jedinice lokalne samouprave, s tim što bliže reguliše njihove nadležnosti i obaveze i to je rešenje koje je u skladu sa duhom vremena i samom tekstu zakona nema se nešto posebno prigovoriti.
Što se tiče medijacije, opet kada pogledamo uporedno zakonodavstvo i sudsku praksu iz razvijenih zemalja, doći ćemo do nekih podataka koji su zaista za rubriku verovali ili ne. Postoje uređeni pravni sistemi i uređene zemlje sveta u kojima se mirno rešavanje spora uz učešće posrednika ili medijatora, okončava u skoro 97% ili 98% građanskih parnica. To je podatak koji je u toj meri neverovatan za naše prilike da zaista na njega treba skrenuti pažnju. Šta to znači u praktičnom smislu? Prvo, rasterećenje rada sudova. Zatim, brže rešavanje sporova uz međusobno popuštanje. Zatim, ogromna finansijska ušteda za stranke koje učestvuju u postupku medijacije i jedan osećaj da država funkcioniše na svim nivoima i da institucije njene funkcionišu pa i medijatori.
Čini nam se da je Zakon o posredovanju i čini mi se da je zaista ta jezičko-pravna terminologija vraćanja posredništva umesto medijacije primerenija našem jeziku i to je ono što ćemo mi iz SPO i DHSS kao tradicionalisti uvek podržati, jer postoji to naše srpsko leporečje kojim treba zaista da se ponosimo, koje treba da negujemo, da promovišemo. Svaka vrsta terminologije koja promoviše ovo za šta se zalažemo apsolutno će imati našu podršku.
Ono što je za nas posebno interesantno i na šta ću skrenuti pažnju kod izbora medijatora onima koji o tome odlučuju, a to je puna svest da zaista od ljudi sve zavisi. Kakav treba da bude medijator? Pre svega vešt. Mnogi medijatori do sada ne samo u našoj praksi nego i u svetu pokazali su se kao, recimo, izaberete medijatora koji je izuzetan pravnički znalac, koji ima izuzetnu biografiju, za koga će bukvalno svi da glasaju, ali se u postupku medijacije pokazuje da nije dovoljno vešt.
Tako da medijator treba da bude neko ko pre svega uliva poverenje, koji ima ogromnu vrstu strpljenja, ko će da poznaje tehnike u komunikaciji, tehnike u medijaciji. Ko će da bude neki aktivni slušalac. Ko će da zna da traži izlaz iz slepe ulice. Koji će pored toga što ima pravničko znanje sigurno znati da proceni psihološki profil ličnosti suprotstavljenih stranaka u sporu i da približi suprotstavljene stranke jedne drugoj.
Jer, zaista u sudskim postupcima, posebno u sudskim postupcima imovinskog spora sa velikom vrednošću, početak tih postupaka pokazuje da su dve stranke udaljene obale koje su se ukopale u svoje rovove i koje su spremne da sudski ratuju jedna protiv druge do istrebljenja. Upravo je veština medijatora da kroz razne tehnike komunikacije, kroz procene o tome kako treba tim strankama da priđe, na koji način treba da pridobije njihovo poverenje, na koji način treba da im ukaže sve prednosti medijacije, da im i pravnički ukaže koja stranka objektivno i osnovano pravnički bolje stoji u odnosu na drugu stranku i da se to rezultira konačnom odlukom medijatora u kojoj će svi imati korist, od suda koji će biti lišen jednog sudskog postupka više, od brojnih sudskih taksi, finansijskih interesa stranaka do toga da će se postupci okončavati u nekom kraćem roku.
Postupak posredništva je mnogo fleksibilniji od sudskog postupka i može se prilagoditi konkretnom slučaju. Sudski postupak je strogo formalan postupak. U postupku medijacije možete nastupati ne poštujući često neka strogo formalna procesna pravila koje morati poštovati pred sudom, možete imati neposredniji kontakt sa medijatorom, možete češće kontaktirati u odnosu na onu situaciju kada zvanično dobijete poziv od strane suda. Sa sociološkog aspekta to je najbolji primer deregulacije samoregulacijom. Ogromne su uštede vremena i novca. Neutralna treća osoba koja rešava sporove ohrabruje stranke svojim pre svega autoritetom, pravničkim znanjem i veštinama da spor reše mirnim putem.
Razlike između alternativnog i sudskog rešenja spora su brojne, od toga da se ne poštuju neka strogo zakonska pravila, bez obzira što postoje norme koje regulišu položaj i ulogu medijatora, do onog što je najvažnije – rešavanje jednog složenog konflikta mirnim putem i konačno izlaženje iz slepe ulice.
Ono što je kod Zakona o vanparničnom postupku osnovna karakteristika to je da zaista Zakon o vanparničnom postupku, mi smo na to i ranije ukazivali, je trebalo znatno ranije da bude u skupštinskoj proceduri, čak i da nije izmena nekih drugih zakona i da nismo doneli Zakon o sudskim notarima, Zakon o vanparničnom postupku koji je na snazi od 1982. godine apsolutno ne odgovara duhu vremena.
Što se tiče jedne od najbitnijih izmena, to je periodično, po službenoj dužnosti, pokretanje postupka od strane samog suda kod osoba koje su trajno ili privremeno lišene poslovne sposobnosti radi ponovnog veštačenja i utvrđivanja da li su one zaista trajno duševno obolele u toj meri ili imaju neki drugi psihijatrijski teži poremećaj koji im onemogućava da sami odlučuju o svojim pravima i interesima pa im je potreban određeni zastupnik ili kako se to nekada zvalo – tutor, mislim da je i ovo jedan od zaista dobrih primera odstranjivanja jednih relikata koji su bili odlika prošlosti. Psihijatri će nam reći da zaista postoji, to svi znamo, trajna i privremena duševna poremećenost, privremena neuračunljivost, sposobnost za rasuđivanje koja je vremenski ograničena zbog raznoraznih faktora, od povređivanja, trovanja psihoaktivnim supstancama, uzimanja narkotika, sklonosti alkoholizmu, do lakših i težih psihijatrijskih oboljenja.
Mi smo do sada imali situaciju da zaista osoba jednom lišena poslovne sposobnosti bukvalno više skoro da nema šansu da u stanju kada je u potpunosti psihički zdrava i sposobna da odlučuje o svojim pravima, interesima i o svojim postupcima, kada je sposobna za rasuđivanje, ne može da ostvari to svoje pravo. I eto tako jedan razuman čovek, poslovno sposoban, se od strane porodice, društva i okruženja tretira kao poslovno nesposoban.
Isto je što se tiče produženja roditeljskog stanja, a razlozi za produženje roditeljskog staranja iz života mogu biti razni.
Apsolutno su dobre i prihvatljive odredbe usklađivanja sa Zakonom o javnom beležništvu i niz mera koje opet smanjuju pritisak na rad sudova kroz upućivanje predmeta na rad u javno beležništvo.
Ono na šta posebno hoću da ukažem i što je opet kroz Zakon o javnom beležništvu nešto što je dobro, a što još uvek nije zaživelo u sudskoj praksi kod odbrana po službenoj dužnosti, to je taj princip da javni beležnici treba da dobijaju predmete po službenoj dužnosti i tu nema nikakve samovolje.
Kod zastupanja po službenoj dužnosti od strane advokata, do pre neku godinu, čini mi se 99% a sada u nešto manjoj meri, ali i dalje postoje privilegovani advokati koji raznoraznim vezama sa sudijama, sa ljudima koji rade u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, a gde dobijaju pritvorske predmete, dobijaju preko reda odbrane po službenoj dužnosti, čak se nekima i preko reda isplaćuje novac, a država je i dalje mnogim advokatima dužna za odbranu po službenoj dužnosti. Ono na šta smo mi ukazivali kada je bio Zakon o advokaturi i drugi zakoni koji su regulisali tu materiju, da jednostavno država na svakom koraku mora da pokaže svoju pravičnost, pa i na tom polju.
Zbog toga je to zakonsko rešenje gde sudija vanparnični nema šta da razmišlja, jednostavno može da pogleda listu, da vidi abecedni red, dodeljuje predmete notaru, apsolutno elegantno i nešto što ćemo mi podržati.
U raspravi o amandmanima, mi ćemo izneti neke naše bliže opservacije svih ovih zakonskih rešenja i predložiti i neka druga rešenja. Hvala.